338729_Tastaturknopf_Hilfe

Покупљено на интернету. 

 

Ваљда се сви који нешто пишу или пискарају – као што је мој случај, суоче са недостатком воље и мотива за тај посао, то задовољство, шта ли. Има већ неко време уназад како не могу да се спојим са тастатуром у смислу неког озбиљнијег писања. Слушам људе, пратим појаве, догађаје, дешава се много тога  о чему би се могло писати, ако већ ништа не могу да ископам из себе саме, али – узалуд.

Где нестаде она силна потреба за писањем, за исказивањем сопства кроз писану реч? Инспирација? Жеља? И је ли та потреба настаје и нестаје периодично и код других, или је то само мој специјалитет?

Не бих се ја од писања ‘леба најела, већ видим.

Запишем, тако, понеку реченицу, своју мисао или туђу, све у нади да ће ме посетити музе и показати пут којим се лако иде.

Авај, у мом животу све се дешава на путу којим се, што рекао Скот Пек, ређе полази и који се ређе бира. Та моја излишна борба са ветрењачама и довела ме је довде где јесам – у нигдини. И где год да се окренем, присећам се призора, из подсвести дозивам некад позната лица која ми се данас чине непознатима. И све ми се чини узалудним.

Усковитлало се, накупило се, а одушка ниодакле. Тај галиматијас емоција, ако се то уопште тако може назвати, чини ме несигурном. Шта год да почнем да пишем, чини ми се бесмисленим. Мени лично. Не испробавам то на другима, толико обзира сам сачувала у себи, да не делим себе овакву, никакву, људима који нису криви за моју безидејност.

А бојим се, ако попусте кочнице – како то психолози кажу: инхибиције, распашћу се на три половине.

И шта сад ја да радим?

Шта ми је чинити?

Да чекам провиђење или да поклекнем под налетом стихије сопственог алтер ега?

 

Advertisements