small businessman

Мобер у девет бројева већој фотељи… (Слика преузета са Интернета)

Временом се човек опамети.

Сад, колико је коме потребно времена за опамећивање, то је право питање.

Ту, у том процесу призивања памети, значајну, ако не и најважнију улогу играју  интелект и дотадашње искуство. Са интелектом стојим некако. А од искуства нисам имала ни ‘и’, јер сам током читавог свог радног века била окружена нормалним људима. До 2009. А онда сам прогледала.

И тако сам се, после седам дугих, чемерно предугих година, коначно изопамећивала – донекле. Однекле, остала глупава и недовољно упућена у људски талог и шљам као такав.

Јуче, баш на Видовдан, скупштина фирме и позната, на десетине пута изговорена реченица у мом правцу:

– Ми сви идемо у 11 сати, а ти си слободна. Можеш и одмах да идеш…

А у загради стоји: С обзиром да идемо сви из фирме, нема ко да џукелише и да те чува, зато што си ти један јако опасан елеменат, па ниси пожељна на скупштини, а тиме ни овде, у фирми, јер ко зна шта би ти пало на памет да урадиш – државни удар, експлозивне направе и сличне акције рамбовског или чакнорисовског типа.

Пакујем се за пут кући у десет пре подне.

Неких ранијих година, силазила бих низ степенице зарозана, са сузама у четир’ реда и слинама до патоса, питајући се по ко зна који пут где сам то погрешила, шта сам то лоше учинила, чиме сам заслужила овакво игнорисање, омаловажавање?

Питања бих себи постављала од момента када би ми била саопштена горња реченица, па наредних месец дана – до нове реченице и новог стреса.

Еј животе, спуштена ролетно!

Али, јуче…

Јуче, после круцијалне реченице, спакујем се у року од одмах и правац низ степенице, лагано, опуштно – ‘прозак’ ме ради, само тако. А и памет се помало призвала.

Размишљам: Ако ти живот сервира лимун, па, рођо, направи лимунаду и освежи се. Ипак је врућина.

Гњида јесте племенита животиња у односу на нељуде као што су ови неостварени паћеници који у мобинговању проналазе себе и свој алтер его. Та безвредна и бескорисна створења која џабе троше ово мало преосталог кисеоника на планети, уживљена у своју излишну моћ, уфантазирана у сопствену успешну каријеру (коју каријеру?), бахата су и кућно неваспитана жива (нажалост!) бића за која је парамецијум виши облик живота.

Релаксирана додатно кратким еспресом и огромном чашом ледене воде у кафићу на ћошку, седнем у ‘мечку’ и пласирам се кући, право под туш.

Тако изосвежавана, латим се хоризонтале и омиљеног Оза и у неко доба – занесвестим се, исклимана на оптималних 24 Целзијуса.

Живот може бити леп, чак и када си декласиран!

Да ми је ово мало памети било пре седам година, ех.

 

П.С. О колегијалности нећу овог пута, јер се лоше ствари и тако увек другима дешавају, осим када се догоде нама, је ли.