Временом се човек опамети.
Сад, колико је коме потребно времена за опамећивање, то је право питање.
Ту, у том процесу призивања памети, значајну, ако не и најважнију улогу играју интелект и дотадашње искуство. Са интелектом стојим некако. А од искуства нисам имала ни ‘и’, јер сам током читавог свог радног века била окружена нормалним људима. До 2009. А онда сам прогледала.
И тако сам се, после седам дугих, чемерно предугих година, коначно изопамећивала – донекле. Однекле, остала глупава и недовољно упућена у људски талог и шљам као такав.
Јуче, баш на Видовдан, скупштина фирме и позната, на десетине пута изговорена реченица у мом правцу:
– Ми сви идемо у 11 сати, а ти си слободна. Можеш и одмах да идеш…
А у загради стоји: С обзиром да идемо сви из фирме, нема ко да џукелише и да те чува, зато што си ти један јако опасан елеменат, па ниси пожељна на скупштини, а тиме ни овде, у фирми, јер ко зна шта би ти пало на памет да урадиш – државни удар, експлозивне направе и сличне акције рамбовског или чакнорисовског типа.
Пакујем се за пут кући у десет пре подне.
Неких ранијих година, силазила бих низ степенице зарозана, са сузама у четир’ реда и слинама до патоса, питајући се по ко зна који пут где сам то погрешила, шта сам то лоше учинила, чиме сам заслужила овакво игнорисање, омаловажавање?
Питања бих себи постављала од момента када би ми била саопштена горња реченица, па наредних месец дана – до нове реченице и новог стреса.
Еј животе, спуштена ролетно!
Али, јуче…
Јуче, после круцијалне реченице, спакујем се у року од одмах и правац низ степенице, лагано, опуштно – ‘прозак’ ме ради, само тако. А и памет се помало призвала.
Размишљам: Ако ти живот сервира лимун, па, рођо, направи лимунаду и освежи се. Ипак је врућина.
Гњида јесте племенита животиња у односу на нељуде као што су ови неостварени паћеници који у мобинговању проналазе себе и свој алтер его. Та безвредна и бескорисна створења која џабе троше ово мало преосталог кисеоника на планети, уживљена у своју излишну моћ, уфантазирана у сопствену успешну каријеру (коју каријеру?), бахата су и кућно неваспитана жива (нажалост!) бића за која је парамецијум виши облик живота.
Релаксирана додатно кратким еспресом и огромном чашом ледене воде у кафићу на ћошку, седнем у ‘мечку’ и пласирам се кући, право под туш.
Тако изосвежавана, латим се хоризонтале и омиљеног Оза и у неко доба – занесвестим се, исклимана на оптималних 24 Целзијуса.
Живот може бити леп, чак и када си декласиран!
Да ми је ово мало памети било пре седам година, ех.
П.С. О колегијалности нећу овог пута, јер се лоше ствари и тако увек другима дешавају, осим када се догоде нама, је ли.
Daisy said:
Ma ti si Bog, mogu samo da ti pljunu pod prozor, naravno ako im dozvolis!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Jel, čija si ti, mala? said:
Topim se na ovoj munji, što od vrućine, što od tvojih pohvala, srce ❤
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Daisy said:
😙
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Zoka said:
pa draga moja, konačno da se i pamet prizvala!
da idem kući? nije problem, samo mi, molim vas dajte taj zahtev u pisanoj formi, mail, dopis, kako vam drago!
i odoh kući, pevajući!
…
kakav ološ, kad moram tako da kažem
ne razumem ljude koji su neljudi, tek tako, bez ideje šta bi sa tim…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Jel, čija si ti, mala? said:
Kod mene se pamet pojavi za zakašnjenjem, očigledno.
A bolje ikad, nego nikad.
Takve ljude sam opisivala u više navrata po društvenim mrežama, sve u nadi da će neko poći mojim stopama, pa se odupreti najezdi retardiranih, bahatih skotova koji ne poznaju nikakve vrednosti, koji su i sami bezvredni, pa ne znaju da cene neke kvalitete koje drugi ljudi nose u sebi i neguju.
Izgleda da pucam u prazno, slabo ima odziva, retko se pokreću tužbe za mobing, strah je ljudima ušao u kosti, što govori i opšta situacija u kojoj, eto, živimo.
Hvala na komentaru i čitanju ❤
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Negoslava said:
Da, često to ponavljam i sama… oduvek sam imala kontakt samo sa normalnim ljudima i… kad su došli ti nenormalni, jednostavni nisam znala kako..šta…gde…zašto.
Perfer et obdura, draga moja… i mnogo teže smo izdržali.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Jel, čija si ti, mala? said:
Guram kroz taj haos kako znam i umem. Spotičem se, padam, ustajem.
Sećaš se one Lubardine knjige GORDO POSRTANJE – e ta sam ti ja.
Kao i mnogi.
I ne teši me što i drugi pate.
Ljubim te, srce, ti odlično znaš sa čim se suočavam(o).
❤
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
epicfantasyweb said:
😂 šta te boli uvo, ranije si došla kući i odmorila k’o čovek 😎
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Jel, čija si ti, mala? said:
Dašta 😎😀
Nego,muči me što ispada da sam džabe školuvala od vremena 😯
Свиђа ми сеСвиђа се 2 people
epicfantasyweb said:
Što džabe, primaš platu 😂 i odmaraš kući. Idealno 😆
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Jel, čija si ti, mala? said:
Ružan osećaj.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
epicfantasyweb said:
Ih, ima ko će to njima da naplati 😇
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Jel, čija si ti, mala? said:
Kada su takvi u pitanju, kod mene se ispopi sva empatija i humanost.
Želim im da krepavaju lagano i bolno.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person