kupovina-preko-interneta

Преузето са Интернета.

 

Излазим из банке, ја, робиња у ‘швајцарцима’, на ову јулску муњу, обневидела од јада, беса, чемера, врућине и не знам чега све не. На паркингу, предвиђеном за нас, робове дате банке што мења свој назив сваки час, лого, боје и остале неважне ствари, у складу са променом власника, али кредитне услове ни случајно, чека ме, такође бесан и чемеран муж јединац.

– Ђе си досад? Пометох се од ови јада.

– Којих јада, мајке ти, седиш у клими и баш те брига што је напољу пакао… А и нису те изували из ципела што касниш једну рату.

– А видим, ти си ми се намучила у ови пешест корака, од климе у банку, до климе у ауто! Ђе ћемо? Оли кући? А вала нећемо се врћат код Храма, шансе нема. У они кастиг, нема шансе.

– Добро. Онда да свратимо успут у продавницу, таман сам направила списак шта ми треба… детерџент и још нешто од хемије, нешто за ручак, неко поврће и тако.

Атомски с лева није до колена погледу који сам фасовала!

– Сад да идеш у продавницу?! Ајде, не аветај, части ти. Погоресмо начисто, а она ће сад у куповину! Што нијеси јутрос поранила, па отишла на пијацу и купила што ти треба, но ме сад ћераш да тамо шједим и чекам док се госпођа смисли што јој треба! Е, црни Драгане, црн ти четвртак свануо!

– Ма, ок је, вози ти кући, па ћу се ја вратити кад те оставим. Ух, сва сам се залепила за ово седиште. Џаба ти и климе и коже, ово пржи – није нормално!

Ћутимо неко време. Стари трамвајски мост.

– Још га нијесу срушили, чудим се. Чу ли да ће га рушит? Не ваља им овај мост. А што им не ваља, јади их нашли? Онај покојни Станислав, архитекта, рече да је овај једини сигуран. Не би он ‘Газелом’ на Нови Београд за живу главу! Ал овима не паса. Не уклапа им се у пејзаж… Ђе да идем? На кнеза Милоша? На Аутокоманду? Речи ђе ћеш, у који ‘Макси’, у коју ‘Идеју’?

– Иди на Аутокоманду, па у војводе Степе. Идем у онај велики код нас.

– Ајде да и то обавимо, па да знам да не морам ниђе више – дува кроз нос.

Дувам и ја, али шта могу. Припремам списак, припремам нервни систем за сусрет са тридесет пет у хладу. Ниски старт.

Отварам врата, излазим сва најежена, кад чујем кроз прозор умилни гласић брачног супружника, навежбаног у војној служби:

– Стани! Стој! Ђе си пошла? Сва си мокра, ка да си се упишала!

Окрећу се људи да виде чудо невиђено.

Окренем се и ја да погледам, кад оно – стварно. Мокре панталоне од седења. Није у ауту топло, наравно, али ја се презнојим на нервној бази кад знам да је напољу паклено! Ето шта су ти живци. Чудо.

– Јао, па шта сад да радим? Како ћу оваква?

Ошину ме погледом, па се измигољи из аута, узе ми списак из руке и – правац комшијски маркет. Вратим се и седнем поново на сувозачко седиште, забављена новонасталом ситуацијом. Још нисам нашла упаљач, да бар запалим цигару кад ми је већ та могућност дата, ево га: зврррр.

– Кажи?

– Ти рече пар ситница? А што је ово?! Исписа три стране списка! Што ти је хитно, речи ми да купим. А остало купуј кад оћеш, сад га куповат нећеш!

– Све ми је хитно.

Кврц. Прекиде везу.

Брат брату, чули смо се једно девет пута, да би ствар запела код ‘вегете’.

– Оли ми рећ, Јасна, што радиш ти с том ‘вегетом’, молим те? Кад год те питам треба ли што, треба ‘вегета’. Ја разумијем да се та ‘вегета’ користи у кување, но не разумијем колико ти те ‘вегете’ користиш?!

Замишљам позитуру: наслоњен на колица у која је већ стрпао ко зна шта све, загледан у плаве даљине, испред гондоле са зачинима, одмерава коју би ми ‘вегету’ купио, да не би морао наредних пар година. Кад би била нека од десет кила, та би била моја!

– Не претеруј, молим те.

– Нијесам ја прећерао, но ти. Мора да се ноћу шуњаш по кући и једеш ту ‘вегету’, дако није, ја не знам ђе је потрошиш?! Ка да куваш васцијели дан и само ту ‘вегету’ гураш ђе треба и ђе не треба! И што ти ође пише? Не умијем прочитат ови твој ногопис. Само на ону тастатуру умијеш вазда да удараш, а кад пишеш, ка да намјерно пишеш да ја не могу прочитат.

– Где?

– Ђе? Ђе? Па на списак, ђе.

– Па, добро, да ли можеш бар нешто да прочиташ? Неко слово? То је ћирилица, не знам јесу ли вас тамо, у ‘Муса Бурзан’ учили ћирилицу?

– Ај не зајебаји. Учили смо, нормално да смо учили.

Мрмља: пилећ… ина… бијело.

– Пилеће бело, то пише.

– Ада не би га прочитао, па да живим још три живота! Теби је ‘и’, ‘н’, ‘м’, ‘п’ све једно исто слово! Боготи, како ти заврши те твоје школе, части ти?

– Добро, да ли ћеш икад изаћи из те продавнице, или ћемо сад о школству, здравству?

– Ја ни улазио не бих, да сам се питао, но би већ био у кућу, истуширан и освјежен, но сам имао несрећу ка нико мој да ме ти управљаш.

Кврц. Прекид везе.

Завршна сцена код куће: распакивање кеса.

Уместо детерџента за судове, пристигао ‘Аријел’ од 9 кг. Тако сад имамо око 17 кг детерџента за веш, али зато немамо за судове.

– Пише ‘детерџент’ – јесам ли купио детерџент – јесам. А који је, нијесам ја Ванга па да умијем да тумачим што си и који си ти хтјела.

Три паковања ‘вегете’ од по 500 гр. Да је било паковање од килограма, исто би купио три паковања. Да имам. И да га не давим више – као да се то може купити за доживотне потребе! И као да само мени треба та несрећна ‘вегета’.

Уместо пилећег белог меса, свежег, са стола ми се кези пилеће бело у омоту! Ух. Да је двеста-триста грама, па да трпам у сендвиче. Али, не. Гомила је повелика, биће да је око кило! Ништа од шпагета са лисичаркама и белим месом. Збогом, идеји за ручак. Осим тога, уместо неутралне, купио је киселу павлаку.

– Чуш, ође пише ‘неутрална’? Ође? Ај не спрдај се, молио бих те. Ако ође пише ‘неутрална’, ође ме сијеци, ође, ђе сам најтањи!

И као врхунац апсурда наше куповине: 12 литара јогурта!

Згранута начисто, питам:

– А шта ће нам оволико јогурта?! И где си видео уопште јогурт на списку? Где?

– Нијесм видио, зато што се нијеси ни сјетила да уз три литра јогурта поклањају тањир ‘моја кравица’. Па сам због тањира купио, да комплетирамо са она два што имамо. Ево, још четири!

Искомплетирани смо. С тим што сутра морам поново у куповину.

Дако ми се посрећи, те не изађем из аута ка упишана.

Јулске чаролије.

У наставцима.

 

 

 

 

 

 

Advertisements