U crkvi ko u štenari, ladno, puca onaj kamen na kojim stojimo. Popa odužio, valda mu Dražići platili da čita sve odreda i da ne zabušava ko što ume, nikad da svrši. U kađanici više ni nema tamjana, a on sa njom mlati, al džabe. Pa mi došlo u jedan par i smešno. Najposle, svršio popa s tim pojanjem, pa sad opet napolje, Grčkim šorom do groblja.

Onaj nesretnik veje, odud od Dunava neki ladan vetar, prosto brija kolko je oštar, kosti ćedu se narodu zalediti, mislim se. Svi umotani u šalove, marame, muškarci metli šubare, a sve im se brkovi zaledili, pa izgledaju ko da su svi balavi.

Sreća, pa Grčkim šorom nije bilo mlogo spuštanja. Al na groblju, razduvo se vetar, košava se spustila, uskovilala onaj sneg što pada, pa ko iglice da se zabadaju pravo u oči.

zima-snijeg-hladnoca

Preuzeto sa Interneta.

 

 

Nije naša kuća bila, da kažeš, mala. Tri sobe sa ulice, jedna stražnja, pa kujnica, pa špajz. Sve to patosano i to s onim, nekadašnjim fosnama, što mogu nadživiti čoveka, samo ako se pazi. Kaljeva furuna u srednjoj sobi, pa kad otvoriš vrata, cela kuća topla, ko u leto. Moš komotno ići u kratkim rukavima. Ja sam tako uvek i volela. Kad pređem kod kuma Kaje da uzmem sira il tako štogod, il kad odem kod jetrve da joj odnesem tanjir kolača, pa kad i vidim zamotane u štrikove i prusluke, pa još zaogrnute sa sto marama, ja se čisto naježim od zime! Pa šta je to, napako, valda se može naložiti vatra. Bar su oni uvek imali kurzovine kolko su teli, a ni drva onda nisu bila baš tolko skupa, baš ako nisu teli da kupuju ugalj. Ja sam, bome, uvek imala i drva i uglja, nisam na to nikad žalila. Još s proleća naručim preko pazuvačke građare uglja i to onog bosanskog, nikad nisam marila taj što su ga zvali ’lignit’, a ja, taj je goro ko lud, a ništa nije davo topline. Neg onaj kameni, ne mogu sade da se setim kako mu se imelo. E taj, naručim tri tone i to mi Žikica Cigan sa sinovima utovari u podrumac, da mi bude blizo, pa naređam drva i za potpalu i oni veći cepanica, pa kad zagudi na Petrinci, ni brige me nije.

Te zime, pre neg što ćeš se ti roditi, baš je sneg napado, al nije se šalio. Oma posle Božića, skoro nas je zatrpo! Da ne beše Sime, jedva bi se otrpali. Neg on mlad, jaki, kad je uzo onu lopatu, onu naročitu, drvenu, za sneg, začas je razbaco tamo-ovamo i eto nama staze. Ako si teo do dućana, brez lopate nisi trebo polaziti, jel kod starog sveta ispred kuće nema ko da očisti smetove, a u nji upadneš upravo do pojasa!

Ništa mi nije ni trebalo iz dućana.

Znaš kad imaš svoje brašno, svoje svinje, pa zakolješ s jeseni, metneš meso u salamuru, obesiš u pušnicu da ga malo dim dovati, a posle okačiš na tavan da se suši, pa bude tu i kobasica i džigernjače i čvaraka, imaš svoju mast, navadiš i krompira i zeleni, lukac i beli i crni u vencima, metneš u dunst paprike, skuvaš paradajza, ostaviš višnje u one velikarne flaše pa sa šećerom i za kolače, a moš i ovako jesti, nakuvaš pekmeza od kajsija, od gunja, od ringlova, naređaš kompota od svakojakog voća – a ja najvolijem od krušaka i od jabuka, nasušiš lipe i kamilice za čaj, kupiš kolko ti treba šećera, soli, gasa za lampe ako usfali struje, šta će ti dućan?

Pustim decu, nek se naspavaju, a ja ustanem zajutra, pa zamesim il lepinjice il vlaške il listiće, dok oni ustanu, fruštuk na astalu. Puši se s onog zidanog šporeta na drva u kujnici, toplo, sve mirom miriši, nasečem štogod pa poslažem po pradlama, iznesem i pekmeza, pa ko šta vole. Ručak oma prestavim, da ne dangubim, jel posle kad sednem za mašinu, ne volem da prekidam poso.

Smiljka nikad nije bila za ručni rad, ona je večito držala neke knjižurdače po rukama, a Ljubica je zato bila spretna i u vezu i u štrikanju i u ekleraju. Pedantna, ta samo tako mož biti. I uvek je tako i ostalo. Ti si se, čedo, na mene izmetla. Samo što ja sade više ne vidim dobro, pa ne mogu ni da šijem, ni da štrikam, ni da eklam, a o vezu da i ne divanim, tek to više ne mogu. A nije mi ni žao, tolko što sam naradila, eno, stoji po šifonjerima, nit ko to sad meće na astale i komode, nit u vetrine, nit u kredence, ko što je nekad bilo. Ja sam eklane čipke mećala i u špajz, pa mi dođe Dadica Borovčina i tek će:

– Iju, Vera, sestro slatka, di god se čovek okrene, sve eklane stvari! Valda nisi metla ekleraj il beli vez i u kotobanju?

Mislim se, idi Dadice u peršun. Nisam metla u kotobanju, ni u kočinu, al ne bi mogla ni u ekstraj, kad ti je uvek strv po kući.

A ja sam to vidla kod moje gospoja Fride, nek joj je laka crna zemlja, dok smo ja i moj Stanko kod nje bili kirajdžije. Njena je kuća bila i ostala za mene najlepša od svega što sam u mom veku vidla, a prošla sam, nije da nisam. I u svakojake kuće ulazila. Al tog bogactva i te lepote ko što je bilo kod gospoja Fride, tog više nigdi vidla nisam, nit digod ima da ja znam. Ti šustikli, ti stolnjaka i nadstolnjaka, ti miljeta, te čipke, digod se okreneš, ta to samo dubi!

E, moja gospoja Frida… Kadgod je se setim, mogla bi plakati. Kaka je to žena bila! Take se više ne rađaju.

O čim sam otoič divanila, čedo?

E da. O toj zimi pedezdevete na šezdesetu.

Umro deda Mila, treba ići na saranu, red je, a i neki smo daljnji rod. Šta ću. Valda neću decu šiljati, otkud ćedu oni ići. Pročistili ljudi malo sredinu Šijačkog šora, pa ćedu Milini upregnuti dva konja u sonice i na sonice metnuti sanduk, jel ne moš nositi sanduk, kad propadaš kroz sneg i ovako, a kamol pod teretom. Spustim sanduk ispred kuće da popa očita ’vječnaja pamjat’, pa se i ja uputim sa saranom. Računam, valda nećedu kroz Ćoravi šor pa u crkvu, po ovakoj salauki. Kad, oćeš očin, vidim ja da se popa svrće u Ćoravi šor, pa će u crkvu, pa ondak Grčim šorom natrag, na groblje. E došlo mi da se povratim kući. Al ko da sam nešto predosećala.

Kroz celi Ćoravi šor, svaki čas stani, kreni, spuštaju ljudi sanduk, popa čita, crkvenjak Ranko skuplja novce i tako do crkve. Ako nismo stali deset puta, manje nismo.

U crkvi ko u štenari, ladno, puca onaj kamen na kojim stojimo. Popa odužio, valda mu Dražići platili da čita sve odreda i da ne zabušava ko što ume, nikad da svrši. U kađanici više ni nema tamjana, a on sa njom mlati, al džabe. Pa mi došlo u jedan par i smešno. Najposle, svršio popa s tim pojanjem, pa sad opet napolje, Grčkim šorom do groblja.

Onaj nesretnik veje, odud od Dunava neki ladan vetar, prosto brija kolko je oštar, kosti ćedu se narodu zalediti, mislim se. Svi umotani u šalove, marame, muškarci metli šubare, a sve im se brkovi zaledili, pa izgledaju ko da su svi balavi.

Sreća, pa Grčkim šorom nije bilo mlogo spuštanja. Al na groblju, razduvo se vetar, košava se spustila, uskovilala onaj sneg što pada, pa ko iglice da se zabadaju pravo u oči.

Lepo sam mogla, ko i drugi svet, samo da spustim sanduk ispred kuće i da se vratim unuta, em mator čovek, em nismo ni neki, da kažeš, velik rod, nit smo se srađali – koji mi je bio očin da se krenem, to sam moja luda glava zna! Čim je popa očito to što je imo, ja da zapalim sveću, ta kaki, ne moš je ni upaliti, a kamol da gore, metnem je nuz druge sveće što je svet mećo i pravac kući. Ulaktila se sa Radinkom Rusmirovom, sve jedna drugu predržavamo da ne popadamo u onaj sneg što je napado pola metera od kad smo se krenuli iz Šijačka šora! Iju napako, kad nas vetara nije oduvo! Pa kad digne onaj sitan sneg što je napado, lepo ne vidiš kud ideš. Nit vidiš kuće s druge strane, sačuvaj bože. Iza nas još Šijačana, ja se mislim – dobro je, ako se isvrnemo u ovaj sneg da nas ima ko podići.

Radinka već svrnula u svoju avliju, a ja sve polako, nuz kuće, pa se odaljim od kapije di znam da ima koja kera, da me još i ta beda ne bi snašla, da me koja ujede.

Već se i noć spustila dok sam se dočepala moje kapije. Naša se Riđa otkinula s lanca, pa kad me nije srušila od sreće. Tu sam je noć pustila u precoblje, bilo me žao da ostane napolju, makar što u štali nije baš tolko ladno, al opet, živ stvor, da se ogreje.

Ruke i noge mi se skočanjile, ne moš odvezati pertle na dubokim cipelama. Vuče Ljubica s jedne, Smiljka s druge, grde me obadve kud sam išla. Sima, čedo moje, došo da mi predrži kaput, pa ga istreso napolju i obesio na čiviluk da se suši.

Više se ja, od tog momenta, čedo, i ne sećam šta je bilo.

Odveli su me do kauča, metli me da legnem, valda sam oma zaspala, šta li. Tek kadgod, usred noći, ja se probudila, sva mokra. Trese me groznica ko nikad!

Smiljka pored mene, čita knjigu,  a ja je ni ne vidim čestitio. Navukla mi se neka magluština na oči, trljam ja nji, al džabe. Ne vidim. Ni ne čujem ko svet. Opet utonem u neki san, dal je san, dal je java, đavo bi znao. Otvorim oči, dan. Oko mene sva deca. Sima mi trlja ruke, Ljubica me poji s lipovim čajom, Smiljka mi meće obloge na čelo. Al ko da se to sve radi s nekim drugim, a ja gledim sa strane!

Nedelj dana sam ti ja bila taka – ni živa, ni mrtva.

Kazli su mi posle, kad sam prezdravila, da sam divanila s mojom mamom, da sam govorila:

– Mama, idem i ja s tobom u vinograd, otkud ćeš sama tamo?

I da sam plakala što neće da me vodi sa njom, neg je očla sama s motikom.

Zvala sam i mog pokojnog Stanka, pa sam se i sa njim divanila i savetovala, dal da ocečem i izvadim onaj ringlov iza kuće, da mi ne potkopa temelj, a Stanko mi kazo da ga ne diram, neg da mi na njega deda Sreta nakalemi kajsiju.

I svega je tu bilo, svakojakog divana, a sve sa mrtvima, bože me prosti.

Ko kroz maglu sam se sećala da je pored mene sedila moja Seja, pa Dada, pa je dolazila i moja snaja Lela, pa kuma Kaja, pa jetrva, pa sinovci i sinovice, pa moji Dražetini preko, pa Milka Ušljebrkina, pa Radinka što sam se s njome vraćala sa sarane.

Posle su mi svi oni kazli da su mislili da od mene neće biti ništa, da ću umreti, pa su zato i dolazili da me vide dok sam još živa.

A šta ti misliš, ja ove godine dočekala!

Ni mislila nisam da ću i dočekati!

A eto, posle mesec dana, moja se Smiljka porodila i tebe mi rodila, ljubi te tvoja majka.

Šta ti misliš, da sam ondak umrla, ne bi te ni vidla, a kamol s tobom ovi lepi godina provela!

 

Uvek ti je to tako. Bog ti na jednu stranu da, na drugu uzme.

A bolje da je uzo mene, neg što je uzo tvog oca, nikad to prežaliti ne mogu i neću.

Al o tim drugi put, sade se moram malko i odmoriti, dojti mi tu deku da se pokrijem. Nešto mi ladno kad se setim te Miline sarane i kako sam posle nabrljala.

Nemoj ti ići, budi tu kod mene, volem kad nisam sama. Jel ako mi nešto ustreba, dok ja tebe dovičem, bojim se neš čuti.

 

Advertisements