IMG_0286

Preuzeto sa Interneta.

 

Raščešljavam pređu naših isprepletanih života i usput nalazim sve one reči utehe kada su mi bile potrebne, svu tvoju bezmernu ljubav, odanost i čvrstinu monolitne stene koja se ne očekuje od tako sićušne i gracilne žene, kao što jesi i kao što si uvek bila: moj oslonac, moja sigurnost, moja sigurna luka.

Tokom života upoznala sam na hiljade ljudi i nikog sličnog tebi.

Svoj bol odćutiš i ostavljaš po strani, dok drugima pomažeš da pronađu izlaz iz sopstvenih bespuća.

Takve, kao što si ti, priroda ne daruje često čovečanstvu.

Ponosna sam što si mi baš ti udahnula život, što si me naučila da nije sramota pasti – sramota je ne uspraviti se, pod ma kakvim teretom, što si me naučila da nikada nema dovoljno razloga za mržnju, jer mržnja truje onog koji mrzi, što si me naučila da je ljubav osnova postojanja, polazna i završna tačka, izvor i utočište.

Sve si me naučila i sve znam.

Samo ne znam da li sam ti dovoljno puta rekla i pokazala koliko te volim i koliko mi značiš, majko?

Ne dozvoljavam suzama da krenu, jaka sam ja, bar u tome ličim na tebe. Odćutaću sve svoje strepnje, sav nakupljeni strah i misliću na sve one jelse, omiše, njivice, makarske, opatije, na istanbulske ulice, na šijačke bašte i one guščiće i pačiće što smo ih, u pletenim korpama, kroz mišlinger i detelinu, pa preko ledina nosile na Budovar da se brčkaju, misliću na Dunav i vrela banovačka leta, na kupine što smo ih brale u ritu, misliću na bilo šta…

Samo nemoj da mi odeš, molim te.

Znam da nećeš.

Advertisements