Dok je još kadgod baba Olga bila živa, ja se čudom nisam mogla načuditi što ona tolko vrči i na crkvu i na popu, al da viš, kako me je u mojim životu svega i svačega sustizalo, ni ja baš ne marim za tim. Ne kažem da nema bog, nek i ima, al ono što je nama dodelio, nije baš moro. Tolko što sam se napatila, ta to je za tri života, a ne za ovaj jedan, moj. Pa uzmi se, šta sam sve pregurala preko ovi moji leđi samo otkad ti znaš, a di je ono od pre?

 

download

Preuzeto sa Interneta.

 

Kazla bi ti majka još štogod, al se bojim da neš razumeti pravo, pa bolje da ćutim.

Al kad baš navaljivaš, iju napako, na koga si se taka umetnula, ta ko krlja si dosadna! Kašću ti najposle, nisi ti glupava, pa da ne znaš o čim ja to divanim, a nisi više ni mala, pa da ćeš se dozvoliti nekom da te iskuzira šta ja sa tobom i o čim divanim.

Dok je još kadgod baba Olga bila živa, ja se čudom nisam mogla načuditi što ona tolko vrči i na crkvu i na popu, al da viš, kako me je u mojim životu svega i svačega sustizalo, ni ja baš ne marim za tim. Ne kažem da nema bog, nek i ima, al ono što je nama dodelio, nije baš moro. Tolko što sam se napatila, ta to je za tri života, a ne za ovaj jedan, moj. Pa uzmi se, šta sam sve pregurala preko ovi moji leđi samo otkad ti znaš, a di je ono od pre?

Slavu sam uvek slavila, to se znalo, Đurđevdan, pa mi dođu gosti, pa naspremam pun astal svakojaki đakonija, od gibanice do melšpajza. Božić isto tako, puna soba i oraja i slame, badnjak obavezno, ispečem u rerni ćurku, česnicu rastegnem tanko, do patosa se otegne, pa metnem i oraja i suva grožđa, šećera, limuna, a i na šor izađem, kod vatre što je bila uvek najveća u celim Banovcima, jel su tako Šijačani voleli. Uskrs isto tako – sve kako dolikuje. Nafarbam i kokošiji i pačiji i guščiji i ćurčiji i morčiji jaja, pa sve se šareni od nji, namesim kolača, uvek smo ostavljali jednu plećku u slamuri da je za taj dan obarim u onim velikarnim loncu što samo za taj poso i služi, sećaš se tog plavog lonca na bele oči? Makar što je malko bio olupan, okrpili ga jedared Cigani kotlari, oni što idu šorom i ne ištu ništa za džabe, neg oćedu da zarade pošteno. Opravljaju kišobrane, krpe i lonce i šerpe i oranije, nameštaju držalja na motike, grablje, lopate, vile, a večito nosidu i granate za oko vrata, marame – i svilene i kašmirske, pa ona liciderska srca, a u srcadima ogledalce, što si uvek volela da ti majka kupi da se u tim ogledalcu ogledaš.

Sve ja to spremim, uvija se astal od tanjira i od rane i pića, al u crkvu nisam ušla otkad je tvoj tata pogino.

Neće duša, neće noga, pa bog.

Di sam ono onomad stala? O čim sam divanila?

E da. Ono kad sam se zdravo pobolela posle Miline sarane.

A Mila je bio dobar čovek, on je mom pokojnom Stanku bio neki daljnji stric, al se ni oni nešto nisu srađali, a tek ja! Al šta ćeš, red je da se čovek isprati na poslednji put, red je da po njim pozdraviš sve svoje mrtve, taki su naši običaji. Ne saranjuje se živinče, neg čovek, a i svoji smo. Sad, što sam ja posle te sarane nabrljala, nije pokojni Mila kriv. Tako se desilo. I ta salauka od vremena, šta moš, kad je tako ispalo.

Moja Smiljka, ko što znaš, noseća. I sad valda kako se zbog te moje gripe, il šta je već bilo, osekirala, dobila pre vremena bolove, pa ćedu ona i Sima u Beograd, kod doktora. I da je bilo avtobusa, ne bi mogo kroz onaj sneg što je napado te zime, al fest, pa smetovi što i je košava naduvala, ta straota. A zima, puca drvo i kamen. Kako ćedu, bože, ja se sekiram, ne umem ti kasti kolko.

Ugovorili oni s mojim bratom da i odveze, pa će on upregnuti konje u sonice i tako ćedu do Batanjice, a posle vozom.

Ja se već malko predigla iz kreveta, nemam više vatru, nemam ni groznicu, pa ću zajutra ispeći friška leba, naseću šunke, metnuću i par kobasica, ako ogladne do Batanjice. Nit znam kolko će im trebati u putu, nit smem pomisliti kako ćedu i proći do stanice, a tek posle.

Mati pusta, sve ja to mećem u ceger, nagrejala i dva crepa, da se ne smrzne to malo rane što sam pomećala u ceger, pa još i ciglje ugrejala na furuni da metnu kod nogu u sonice, ispod pokrovca, da im ne budu ladne noge, jel sve ti od nogu dođe, svakojaki boleština.

Baća tapaciro sonice s pokrovcima, opaklijama, s jagnjećim kožama i kožunima, ovi moji se natrontali, ja još Smiljku umotala u vunene marame, ta jedva se popeli u sonice.

A moja Smiljka, kaka onda, taka uvek. Jaka, ne moš na njojzi ni viditi dal je bole i kolko je bole. Ćuti, stisla zube, zagrlila me i samo promrndžala:

– Nemoj, mama, da se sekiraš, sve će biti dobro. Sad nas ide dvoje, a doćemo ti troje. Neg ti saši koju benkicu dok ja ne dođem, da imam u čega dete obući.

Ja i Ljubica smo stojale na šoru dokle god sonice nisu zamakle u Ćoravi šor. Mašemo, makar što nas oni i ne vide.

Kad su očli, ja ušla unutra, pa me nešto steglo, viš ode, ko da mi neko seo na grudi. Ne moš udanuti, ne moš izdanuti. Valda me još ni ta moja bolest nije čestito prošla, pa sad još i ova briga, kako ćedu, dal ćedu stići, da se sirota ne porodi u putu, ta ne znam šta mi je sve prošlo kroz glavu! Metla sam ja njojzi i deku i čaršav i dva peškira, nek stoji, leba ne ište, a može joj ustrebati.

Ljubica dete, šta će, sedi sa mnom, pa kad vidi kako se ja jedim, ona u plač, zajedno sa mnom. Vidim ja da se moram bremzati, neću da mi dete strada od moje sekiracije. Ubrišem se, pa kažem:

– Lubice čedo, mora čovek biti jaki štagod desi, nećemo sad sliniti, nek njojzi bude dobro, pa ćemo mi lako. Samo da stigne, žao me kad je pod takim bolovima, pa se zato mati brine.

A ona se sva umacurila od plakanja.

– A šta ćemo mi, mama, ako Seja umre?

– Ta neće umreti, čedo, mlada je ona, otkud će umirati? Umire mator svet i oni što se pobolu, sačuvaj bože, a ne ona, zdrava prava. Što bi ona umirala? Odi da te mama poljubi. Nemoj se sekirati, doćedu oni i pre neg što se nadamo.

Ona se, ko malo primirila, pa se setila:

– A kako je umrla Ruža Petrićeva, a bila mlada?

Pa opet u plač.

– Ta, Ljubice, ona je sirota bila bolesna na bubrege, pa je zato i umrla, nemoj sad o tim misliti. Ajde da mi posklanjamo ovaj strv po kući, brže će nam vreme proći dok uja ne dođe da nam javi dal su se popeli na voz za Beograd.

I tako ti nas dve, svaka u svojim poslu i svaka u svojim mislima, posklanjamo sve što je bilo po astalu, na kredencu, obesimo u šifonjer ono što Smiljka i Sima nisu poneli sa sobom od stvari kad su se spremali, pa operemo sudove, Ljubica izribala patos u toj srednjoj sobi di smo sedili zimi, ja istresla krpare na avliji i utom došla i moja Seja, pa s njome malo divanili, posle došla Dragica, za njom Slavica, pa najposle i Lela, mati im, da sedimo i čekamo Baću.

Već i podne, saćemo i ručati, kad, evo ga Baća. Smrzo se, prozebo, išibo ga vetar usput, sva mu šubara od snega, kabanica isto, sva pobelila. Nije ni isprego konje iz sonica, već i ostavio na sred šora, samo ušo da javi da su se ovi naši popeli na voz i da su očli za Beograd. Sve što sam spakovala u ceger, vratio natrag. Nisu teli ništa da jedu, kaže, Smiljka je kazla da sve vratim natrag.

E što sam se osekirala. Pa otkud dođe da idu na put, a da nemaju nuz sebe parče leba i još štogod? Ta mladež ni o čim ne misli, ko neki nesvet, ko pustoline! Sad, imaju novaca, nisu bez nji, valda ćedu kupiti šta bilo ako budu gladni. Al otkud dođe da kupuju makar šta, kod svoje rane? A šta ćeš, samo kad su stigli na taj voz, valda će sve biti kako treba.

– Sima ti poručio da se ne sekiraš, naće on načina da ti javi šta će biti sa Smiljkom, oćel ostati u bolnici, il šta ćedu već sa njome.

Zafaljivam mom bratu, postavljam tanjir da ručamo svi zajedno, imam friška leba od jutros, suvala krompir paprikaš, ima za sve. Ljubica izvadila paradajz-paprike iz dunsta, one ’somborke’, što malko reze, tek tolko da nisu bljutave.

Moj Baća i Lela s njinom decom, ni da čuju. Kaže Lela, skuvala je ručak, samo je svrnula da vidi šta je bilo sa Smiljkom.

– Ajdemote, pa ćemo se viditi predveče, valda će se nešto znati – kaže moj Baća i odoše od ručka.

A zadržavali smo i i ja i Ljubica i Seja, aja, ni da čuju.

Eto šta ti je brat. Da ti se nađe u nevolji i pomogne štogod treba, a taka mi je i snaja, dobra ko lebac. I deca su im prava, uvek su i bili, a taki i ostali. Nije što su moji, pa da i falim, neg su taki, vredni, radini, učinjeni, jedared dobri.

Kad smo ostale nas tri, ja i Seja i Ljubica, tek će meni moja sestra:

– Iju, Vera, sve bi da ti kažem, al čekam da ostanemo sami. Pa, otkud da si ti nji pustila  da sami idu za Beograd, i to još po ovakim vremenu? Jel ti imaš pameti, da te pitam? Što nisi i ti pošla sa njima? Ipak je drukčije kad je tu i neko starije čeljade. Šta ćedu oni, dečurlija? Još ne znaju ni nos da ubrišu kako treba.

E kad mi je to kazla, meni ko da je puklo pred očima! Al sam ispala glupoša, nakajati se ne mogu! Što ja nisam pošla sa njima, kako se toga nisam setila, ubio me bog? Ja da sedim u toploj sobi, dok se moja deca mrznu po snegu, ledu, ladnoći. Kaka sam ja to mati! Ej bože, bože, kud mi je i kazla. Tek sam se onda ožučila.

Al sad, šta je – tu je. Iz ove se kože nema kud. Sad sedi kod kuće i žderi se, kad nisi imala pameti!

– Pa što mi nisi kazla, ja bi se spremila začas?

– Ja da ti govorim?! Pa valda znaš i sama da su to deca, šta oni znaju. Ona i ispratila ko prava, ko da su očli na igranku, a ne kod doktora! Baš ti se čudim.

Očla i Seja kući da da Baćku i baba Olgi ručak, a ja ostala ko gluva kučka.

Eto, sad živa nisam, dok se Sima ne javi, il dok ne dođe kući, il dok ne dođu obadvoje.

Ručali ja i Ljubica, ona dete posklanjala sve, oprala sudove, ja išla da dam svinjama, da naranim živinu, da položim kravi, da s bunara navadim vode i napojim sve odreda i sve se čudim otkud da se još nije uvatio led na vodi u bunaru? Jeste tanka pokorica, al kako je vedro tresnulo odgore, tako je i taj tanki led puko. Sve to ja radim po avliji, a misli mi bog zna di, po Beogradu i nuz moju decu.

Nema nikaki vesti od nji. Nit i mož biti, ko će sade dolaziti da javlja štogod u ovo doba.

Tako ja u mislima, kad u jedan par, učini mi se, neko kuca na pendžer. Pitam Ljubicu, kaže i njoj se čini.

Smaknem onu necovanu firangu, pa ono zeleno platno što sam metla odgore do dole, da nas ne gledi baš svako ko prođe šorom, otvorim jedno krilo, pa očkrinem šalon da vidim ko je, kad ispod pendžera stoji Mita Korlatov, znaš ti te Korlatove, njina je kuća pre naše, samo s druge strane.

– Dobar veče, strina Vera.

– Dobar veče, Mito čedo. Šta je bilo? Otkud ti ovako kasno?

– Bio sam danas u Beogradu, pa me sreo vaš Sima na pijacama, na Zelenim vencu. Pošo da traži koga bilo od Banovčana, da vam javi da će Smiljka ostati u bolnici noćas, a i on sa njome, da vididu šta ćedu s njome. Al da znate, nema više bolova, tako mi je kazo Sima da vam poručim, da se ne sekirate. Idem ja sade, a Sima će vam javiti opet po nekim kako stoje stvari. Uzdravlje, laku noć, strina Vera. I pozdravte Ljubicu.

– Fala, Mito čedo, što si mi javio, fala ti do neba! Živ bio. Laku noć i pozdravi kod kuće.

Kad sam zatvorila pendžer, suze mi grunule na oči, jedva sam potrefila otoman, da ne padnem. Tako mi se nešto ražalilo, ne umem ti iskasti. Sve mi se najcrnje misli motaju po glavi, te vidim Smiljku brez lica, te Simu kako se zagubio po snegu kod Kasarne, te se setim oni svatova što su propali u Dunav kad je puko led, što mi baba Olga pripovedila još kad sebi, sve tako neke ludorije u ovoj mojoj ludoj glavi.

Ljubica se stisla nuz mene, pa me grli i ljubi:

– Nemoj, mama, plakati. Biće to sve dobro, važno da je stigla kod doktora.

Dete pametnije od mene.

– Biće, čedo, kako ne bi bilo. Ajdemo mi da ležemo, već je kasno.

Šćućurile se jedna uz drugu, Ljubica zaspala, a meni san nikako na oči. Već se i prvi petlovi oglasili kad me san prevario i kad sam zaspala.

Zajutra došla Seja, kanda joj bilo žao što sam se juče osekirala, pa i ona, ko i Ljubica, uzela da me teši:

– Šta ćeš se sade jediti. Valda ti tamo doktori znaju šta treba. Pa, po Banovci se sve žene porađale kod kuće, neke i na njivi i šta fali?

– Fali što nisam pošla sa njima, eto to fali.

A u sebi se mislim, lako je tebi, ti se nisi ni jedared porađala. Pa se ujedem za jezik, znam kolko je želila decu, a eto, njoj i Baćku se nije dalo.

– Mani se toga, Vera. Nisi očla, pa sad se ne jedi. Gotovo je, šta je – tu je.

Uf. Kad mi tako kaže, pukla bi. Al uvek je bila taka, stroga. Jeste mi pomagala i bila uvek nuz mene i moju decu, al je umela da bude ko neka nadžak baba. A šta ću, moja je, sestra mi je, uvek sam je volela, ko što je i dan danji volem i poštivam.

Odužio mi se dan ko gladna godina. Nikad da prođe. I nikaki vesti o Smiljki.

Da se molim bogu, nit baš nešto umem, nit baš nešto i verujem, al ajde. Upalim kandilo, pa sklopim ruke ispred ikone, čitam očenaš, malo-malo pa se i zaplačem. Ne znam ni šta da radim, ni šta da mislim.

Ovamo sam uzela od nji par iz komšiluka da im nešto posašivam, ta kako šivenje, ni pomisliti. Kako vidim onu moju šivaću mašinu, što mi još dejka kadgod kupio, još dok sam učila šnajderski zanat kod gospa Kate, tako mi se oma smrkne pred očima. Ajd u očin i mašina i šivenje.

Ljubica uzela da veze nešto. Pitam je šta veze, a ona će:

– Pa za Sejinu bebu, ja ću, mama, biti tetka! Evo, od ovog parčeta moš sašiti benkicu, neka ima izvezene inicijale.

– Bacaj to oma, jesi čula! Kaka benkica, kaki inicijali! Otkud ćeš mi sade još i so tim bakcuzirati!

Ona sklonila vez u šemizet, pa me gledi i čisto vidim da se dete poplašilo od mene, lude.

Kadgod, kasno posle podne, lupa neko na kapiji. Ja očkrinem pendžer i šalone, da vidim ko je, a ono moja sestra od strica, Anđa, što smo je svi zvali Seka. Otkud sad ona da je došla? Znam da živi u Zemunu, al kud je krenula na ovu salauku?

Viknem Ljubicu da ode da otključa i oma joj naručim da za njome zaključa kad uđe.

Da ti pravo kažem, uvek sam držala zaključanu kapiju, šta ja znam, svakojake protuve se vuku šorom, mi same kod kuće, bolje da je zaključano. Kad je Sima tu, ja se ni ne bojim. Ta ni ne šuštim dal je zaključano il nije, al bome, kad smo ja i Ljubica same, još kako zaključavam, pa i direk metnem na kapiju, da ne bi neko, sačuvaj bože, jače gurno, pa razvalio bravu. I na guvnu zaključam vratnice, pa sad baš ako će neko preskakati, ne moš se ti sačuvati.

– Dobar veče, jeste vredne vas dve?

Ukće Seka ko parnjača. Uvek je bila punija, pa rumena u licu, jaka, misliš mogla bi konju rep iščupati. Taki joj je bio i otac, moj stric, pa se na njega umetla.

Vidim ja da nije došla za džabe, neg da ima nešto da kaže. Pa se ponadam da ima nešto novo sa Smiljkom. Al ne moš iščekati Seku da progovori, otkad je znam, uvek je bila taka, spora ko puža. I kako se ona, molim ja tebe, povezala u ratu, pa išla u partizane, smucala se kojekuda po Bosni, di je sve nije bilo, izučila za bolničarku i sade radi u zemunskoj bolnici! A ovako sva tunjava.

– Otkud ti ovako kasno, Seko? Da nije štogod sa mojom Smiljkom…? – pitam, a glas mi već drkće, strepim šta će mi kasti.

– Ja došla otoič iz Zemuna da materi donesem lekove, znaš da ona brez nji ne sme biti, a nisam imala po kim da pošljem. Išla i na pijace danas, sve sam se mislila naću nekog iz Banovaca, al očin. Nigdi nikog. I šta ću, ja se zaputim. Sreća, pa u Batanjici naiđem na Radu Borovčinog, pa sa njim na sonicama dođem do kuće. Oma se zajutra vraćam.

Ja je gledim, pa mi došlo da je šopim. Oćel već jedared kasti što je došla kod mene. Valda nije zato da mi divani o njenim putu do Banovaca? Sneg, zima, šta ćeš, ako moraš negdi stići, oma znaš da ćeš nabrljati ko žuti.

– Al znaš što sam došla kod tebe?

Ajd da i to čujem, mislim se. Progovori, ženo, sva sam ko na iglama!

– Svraćo jutros kod mene na poso tvoj zet Sima. Nije ti se Smiljka još porodila, da znaš. On će, kazo je, i noćas spavati na klupi u bolnici. Nudila mu ja ključ, nek prespava kod mene u Zemunu, jel mi je i tako Zoran osto sam kod kuće, aja, ni da čuje. On će tamo, da bude blizo Smiljki.

Ajd bar nešto da čujem, neku vest. Najgore kad ništa ne znaš, a jediš se. Fala joj što je došla da mi javi makar štogod, da ne poludim od brige!

Žao me sad i Sime, siroma dečko, šta ti misliš, tako presediti celu noć na drvenoj klupi! Eto, nije da nema di, mogo je i kod tetale spavati, il kod Seke, al neće da ostavi Smiljku samu. Molim ja tebe. Taki momak i tako što je volo moju Smiljku.

– A šta si se ti tako snuždila i oklembesila, Vera? Ko da je tvoja Smiljka prva što se porađa! Ta ajde, nemoj biti luda, ako boga znaš. Mlada je Smiljka, zdrava ko dren, sve će to biti dobro. Neg ja ne znam što nisu došli kod mene u zemunsku bolnicu? Dal su zaboravili da ja tamo radim? Što im nisi kazla? Očli u Beograd, u Narodni front, valda su mislili da je tamo štogod bolje? A najbolje ti je kad negdi nekog svog imaš. Jel smo tvoj će te i glediti. Baš nji brige za tvoju Smiljku. Jedna od iljadu. A ja bi je držala ko malo vode na dlanu. Najposle, kako su teli, tako su i uradili. Al biće to sve dobro, nemoj se sekirati.

Ja je gledim, pa se mislim, ima i pravo. Šta sam se tolko uzbunila, pa nije moja Smiljka ni glupava, ni tupava. A i muž je sa njom. Biće to sve kako treba, ko da mi se preckazuje.

– Znaš ti, ja sam mog Zorana rodila kod kuće, makar što radim u bolnici, pa šta mu fali? Eno, izrastio ko iz vode. Nemoj se sekirati, nemaš ni rašto, ni krošto.

Ljubica iznela kolača, pa metla pred Seku celu pradlu.

– Uzmi, tetka Seko, ja sam mesila ove šapice, znam da voleš. Al znaš da su bolje neg kad mama napravi. Ove se tope u usti.

– E Ljubice, čedo, baš su ti lepe – kaže moja Seka, pa oma uzima i drugu. Dok si se okreno, polak pradle nema. Nije me žao, neg mi krivo što ja ne mogu ni jednu, al ni probati. Sve od sekracije.

A Ljubica našla neku štaniclu u kredencu, pakuje joj da ponese.

– Tetka Seko, evo ti ponesi Zoranu, pa ako Sima svrne, daj i njemu koju, i on vole.

– Poneću. Ako oćeš još nešto da pošlješ, ti spakuj. Vera, tebi kažem.

A ja, odlutala u mislima, sve mi moja Smiljka pred očima i Sima kako se pati na onim bolničkim klupama.

Sreća moja, pa mi je Ljubica sposobna i pametna, vidi ona da od mene nema vajde. Očla u špajz, našla ceger što je Baća vratio, a u još ona šunka i kobasice, lebac, pa sve to donela, prepakovala i dala Seki u ruke.

– Seko, ako Sima ne dođe, nek tebi ovo ostane. I tvom Zoranu. Pozdravi ga od nas i fala ti što si došla da mi javiš ovo. Nisam živa od brige i jeda.

Ode Seka, ja i Ljubica opet ostale same.

Noć se spustila, već druga po redu od kad su očli za Beograd.

Bože, molim ti se, valda će biti sve kako treba. Šta da mislim i o čim, kad mi je samo to u pameti?

Sutra ćemo uraniti, pa ćemo nas dve otići kod Seje i kod mog Baće, ne mogu više ni ove moje zidove da gledim. Svaku šaru na moleraju znam, sve sam vidla i di je Darica preklopila valjak preko valjka kad je krečila i molovala jesenas. Pokašću joj, pa nek prekreči iznova i nek moluje kako bog zapoveda, otac je njen ciganski. Samo da mi Smiljka bude dobro, da joj dobro prođe porođaj, a Darici ću očitati obaška.

Čim je svanulo, ja zamesim lepinjica, al baš mlogo, valda od dve kile brašna, ispržim na masti, pa u dva tanjira. Jedan za Baću i njegove, drugi za Seju i njene.

Upirila Ljubica tanjir, prekriven sa belom salfetom, a iz njega se puši, vrele lepinjice, meni dala drugi tanjir, pa kroz sneg.

Moj Baća treća kuća od naše, lako smo dotle. Svrnuli se malko, oni svi poustajali još otkade, Lela zamesila lebac, taman im dobro došle lepinjice za fruštuk, pa sa sirom i slaninom. Ispričam im šta mi je kazla Seka, pa se još malko izdivanimo i pravac kod Seje, da se ne olade lepinjice, jel znam da baba Olga najvolije kad su vruće.

Al ne moš ti baš lako do njine kuće ni stići. Kristići, stari ljudi, a sami, nema ko da počisti ispred kuće, pa gacaj po onim snegu, obadve smo se utrackale, al načisto. Jedva smo se dogegale. Di ćeš ti, zima, ladno, vetar piri, moraš se dobro obući, a ondak nisi ni sposoban da ideš ko svet, neg ko dve dodole.

Baćko tek što je usto, brija se na verandi, ko da je letnje doba!

– Iju, napako Pajice, pa jel tebi nije zima?

A oko njega se sve puši, ne vidi se ni u ogledalu ko svet. Sva mu glava u magli.

– Otkud će mi biti zima? Ne znaš ti šta je zima. Kad se na obrvama i brkovima navataju ledenice, e to je zima! Pasiro sam ja take zime i po Sarajevu dok sam bio školarac, a tek posle, u zarobljeništvu!

– Di je Seja? Jel ustala baba Olga?

Nisam baš marila da ga slušam kad počene o tim njegovim ropstvu, jel on kad okupi o Švabama, te ovaki su, te onaki su, te nismo im za mali prst kako su radini i vredni, ta to ne moš snašati! Znam ja kake su Švabe, s ovim našim, banovačkim Milerima sam bila baš dobra. Al baš tolko da fali tuđ narod, pa nismo ni mi nesvet. I mi radimo, valda ne sedimo skršteni ruku.

Znam ja da su svi oni što su oterani u zarobljeništvo nabrljali, al šta ćeš, to je prošlo. Bila su i moja braća po nemačkim logorima, ta pola Banovaca je bilo! Još je Baćko imo sreće, pa je bio kod neki gazda, u selu, radio seljački poso ko što bi i ode radio. Nije se baš mlogo ni napatio, da kažeš, nit je baš prošo ko što su neki koji su se u logorima zaglavili.

– Lepa očla da narani živinu i odnela pominje svinjama. A mati je ustala, moš ući, eno je u kujni baš fruštukuje.

Mislim se, mogo si i ti odneti te pominje, mesto što se tu lickaš pred tim ogledlcom, al šta da mu ja to govorim, taki je uvek i bio. Nikad nije ni volo seljački poso. Čim se vratio iz zarobljeništva, oma se zaposlio u mesnoj kancelariji ko matičar. Ta upala mu kašika u med, što kažu, rodi me majko sretnog, pa me na đubre baci.

– Evo ja i Ljubica donele malo lepinjica, pa ajde i ti dok su vruće.

Utim vidim i Seju, nakupila u vertu jaja, jednom rukom drži da ne ispadnu, a u drugu ruku upirila kantu od pominja, pa još od kotobanje viče:

– Imal šta novo?

– Nema – kažem i već ulazim preko verande za Ljubicom kod baba Olge.

Al što je baba Olga uvek znala da mi se obraduje kad joj štogod odnesem, ta to nije niko tako umo ko ona. Pa fali sve što namesim il ispečem, na sva usta. Već je ti godina bila malko šlogovana, al je mogla poradi sebe, kolko-tolko. A te se godine valda još jedared šlogovala, pa je Seji pala na ruke. Ti baba Olgu i ne pantiš dok je još mogla ići sama? Pa da, tako je to i bilo, baš kad si se ti rodila, ondak je skroz onemoćala.

Kad je vidla lepinjice, ko da i nikad vidla nije dotle!

Oćel s pekmezom, il sa sirom? Misli se baba Olga naglas sa čim će jesti lepinjice, pa najposle će prvo sa sirom i sa šunkom, a ondak s pekmezom. Staro čeljade, ne zna šta bi pre, samo da joj nešto ne umakne!

Nismo dugo ni sedile, mene baš i ne drži mesto, išla bi kući.

Al Ljubica bi ostala, vole kod tejke, a i moja Seja najvolije s Ljubicom da ortači. Da joj materijala za kolače, brašna, šećera, vanile, pekmeza, oraja, jaja, milerama, putera, masti, pa ova mesi ko besna. Namesi joj po pešest vrsti, pa sve poslaže u kutije od Pajicini košulja, naređa u špajz, sve ako neko dođe, da Seja ima sa čim poslužiti goste. Još dok je manja bila, svašta je ta znala i da skuva i da umesi. A sad, već devojčurak, petnaesta joj godina, ume sve. Od rastezani i štrudle, do sitni kolača i torti.

– Nek ostane Ljubica, taman nek mi namesi šapica, vole Baćko, vole baba Olga, a volem i ja. Skoro da i bolje i od mene mesi, čedo moje, baš se uveštila. Ko matora.

Ljubica sve raste ko kvasac kad je neko fali, pa se smeška, milo joj. A kome ne bi bilo.

Krenem se ja, premda su me svi zaustavljali, al ja bi da idem kući, sve se bojim da će neko doći da kaže štogod o Smiljki i Simi.

Na šoru, nigdi nikog, sem šijačke dece. Kod Miljkovići napravili tociljajku, polili je s vodom što se zaledila, pa se tociljaju upravo do puta. Vuku jedni druge na sonicama, a nigdi brežuljka da se deca spuste. Samo u dva banovačka šora, na Belim Bregu i Belim Vetru, moš se sankati, jel su ti šorovi uzbrdo od Dunava, pa se deca popnu na vr šora, sednu na sonice i vozaju se po čitav dan. Tako i naša šijačka deca sa sonicama odu upravo tamo da se sankaju.

Stariji se pozatvarali unutra, iz svi odžaka dim, samo kolko se izađe radi sebe, il do bunara. I mora da se namiriva. Ne moš ti biti stalno unutri, a da konji, svinje, krave i živina ne budu naranjeni i napojeni. Taki ti je seljački život. Ako nisi na njivi, ondak si oko stoke. A leti moraš i jedno i drugo.

Već sam ja uveliko i ručak skuvala, oprala sudove, metla opiraču i krpe da se iskuvaju na šporetu dok je jaka vatra i čekam Ljubicu, pa da ručamo, makar što mi i nije do jela.

U jedan par kazla bi da sam čula kako neko lupa na kapiji, pa se i Riđa uzbunila. Laje veselo, mora da je neko koga poznaje. Samo što sam se zaogrnula da izađem, kad na vratima – Sima. Otključo kapiju s onim ključom što sam ga uvek ostavljala iza direka, da se ni ne vidi, al sam deci kazla, ako im ustreba.

Al Sima – sam. Izgledam iza njega, nema Smiljke.

Ajao. Šta je sad? Noge mi se formalno ocekle.

Vidi Sima di sam se zateturala, valda sam i prebledila, pa zabrzo:

– Dobro je Smiljka, mama, ne brinte. Saću Vam sve ispričati, samo da uđem, smrzo sam se. Od Pazuve idem peške, niko da naiđe. Ja sve malo po malo, pa evo i stigo. Mokre mi noge, džaba cipela, upado sam u smetove, pa se sve pokvasilo. I čakšire i kaput, sve mokro.

– Jao, Simo čedo, ajde uđi! Samo kad je ona dobro, da se ne jedim. Jel rodila?

Sima se izuva, iznosi napolje cipele, skida čarape. Očo bi dečko da se presvuče, al ne moš ti od mene lude, sve bi da mi oma izdivani.

– Nije, mama, nije još. Ja sam samo došo da Vam javim da je dobro, pa ću se oma vratiti u Rumu.

– U Rumu?! Pa kako sad u Rumu, ako boga znaš? Pa jel vi niste išli za Beograd, čedo?

Sad sam se tek sludila, al skroz. Kaka Ruma sade? Otkud oni u Rumi? I šta ćedu tamo? Tek tamo nikog ne poznajemo.

Očo Sima u stražnju sobu da se presvuče, siroma dečko, nije to šala, od Pazuve doći peške! I to još od željezničke stanice! Ja ostala nasred precoblja, pa bi da krenem za njim, da čujem šta je to bilo, al opet se mislim, otkud ću tamo, prečekaću da dođe.

Došo Sima za mnom, seo ukraj kaljeve peći, lepo se čovek trese od zime. A ja ga, luda, zaokupila – pa šta je, pa di je, po otkud, mesto da postavim čoveku da jede, bog zna kad je jeo zadnji put. Grešna mi duša.

Uspletem se oko astala, oko čaršava, oko tanjira. Donesem šerpu sa šporeta, naspem Simi pun tanjir kisela kupusa s mesom iz salamure, znam da vole, pa ocečem parčekanju leba, iznesem i sira. On, siroma, gladan i žedan, ni ne žvaće, neg samo guta. I sve preko zalogaja priča:

– Čim smo stigli, oma su je primili. I teli su da je porode, al je jedan doktor kazo da on ne bi ništa na silu, nit bi carski rez. Kaže, mlada je, rađaće ona još, a ako bude carski rez, ondak će i drugo morati tako. Neg da probamo prirodno. Al prirodno neće. I tako smo tamo bili dva dana i jednu noć, kad taj isti doktor došo i meni kaže: ‘Znaš šta, momak, neće ona još. Nego ite vi kući, pa dođte za nekolko dana. Imatel kod koga biti u Beogradu?’ Ja mu kažem da nemamo, a on meni kaže: ‘Nisu ni Banovci preko sveta, stićete. Mladica još nije ni ušla u deveti mesec, mošte vi kući. Bolovi su prošli, izgleda da se bila malo preladila, al mi smo to sredili i sad je dobro.’ I mi šta ćemo, da plaćamo sobe po hotelima nismo teli ni Smiljka, ni ja. Pravac na željezničku stanicu, pa na voz za Pazuvu. Računali smo, naćemo nekog kočijaša na stanici u Pazuvi da nas prebaci do Banovaca il do tetka Dade, pa ćemo kod nji noćiti. Al, mama, mi nismo čestito ni izašli iz Beograda, kad je Smiljka dobila trudove! Ni tamo, ni ovamo. U čudu smo se našli. Šta da radimo? Kud ćemo u Banovce, nećemo stići do Banovaca, pitenje dal ćemo i do Pazove,  a Smiljka se može poroditi. Da se vraćamo, nemamo kad, nju stislo, ne mož da govori. I jedna gospođa, tako, Vaši godina, kaže nama: ‘Ite vi, deco, do Rume, brzo će voz tamo stići. U Rumi ima porodilište, ja sam Rumljana i ja sam rodila moju decu u rumljanskoj bolnici. Jako su dobri i doktori i babice.’ Ja i Smiljka se pogledamo i – pravac Ruma! Otpravnik na željezničkoj stanici u Rumi je oma zvao telefonom  bolnicu, oni poslali ambulantna kola, pa smo se ja i Smiljka začas našli u bolnici. I tako je sad ona tamo ostala, a ja došo da Vam javim di je i šta je, jel znam da ćete se sekirati.

Ni ne znam ja da mi se suze kotrljaju, nit osećam kako padaju na ruke što su mi klonule u krilo. Žao mi te moje dece, ala su se napatili ova dva dana! Sima se sav izbečio, di ćeš ti – to nespavanje, pa neobrijan, došo mi stariji deset godina! Pa se još mislim, njemu je od Rume do Putinaca di su njegovi mati i otac sto put bliže, neg Banovci, al on nije očo kod nji, neg je došo da meni kaže kako je Smiljka. Fala mu, nikad mu to zaboravila nisam. Tako mlad dečko, a tolko uviđajan.

Večito sam držala lonac vode na šporetu u kujni, uvek ti zatreba tople vode. A sade je baš trebala. Da se čovek okupa, obrija, da spere s njega sve što se nakupilo otkad je očo, da se uljudi. Mislim se, otkud će se oma vraćati u Rumu, nek prenoći, pa će sutra. Ništa on njojzi ne može pomoći, samo će sebe namučiti džabe.

To ja njemu i divanim naglas i dosipam mu kupusa, vidim da bi još mogo jesti, a uvek se ko nešto ustručavo, ne znaš ni zašto, ni krošto. Ta volela sam ga ko svoje rođeno dete. Takog pravog mati još nije rodila!

Utim došla i Ljubica s punom korpicom kolača, pa kad ga je vidla, sinula u licu!

Al kad je sve čula što joj je kazo ukratko, snuždila se i ona.

– Pa ja onda još nisam tetka?

Ja i Sima u smej. Od muke, šta ćeš. Njojzi jedina briga što još nije tetka. Pa, ne svaća ona svu tu muku, dete je još.

– Bićeš, svajo, ništa se ne sekiraj. Još se malko strpi i eto tvoje Seje sa bebom.

Odgovorimo ja i Ljubica Simu od oda do Rume. Nek ide zajutra, kad se svane, pa će sa nekim do Pazuve, a posle na voz, pa u Rumu.

Tako i bude. Izašla ja na šor ranom zorom, da upazim koje sonice što bi išle do Pazuve i zacelo naiđe Bogdan Zeljugov. Ja stanem bliže putu, pa ga zaustavim. Kažem, taka i taka stvar, bil mogo moj zet sa njim do Pazuve.

– Ta kako ne bi mogo, Vera. Još ću ga odvozati do stanice, što da dečko tolko ide peške, šta je to meni, začas ćemo. A i volem što neću ići sam do Pazuve, zimsko je doba, ajd što ima lisica po ataru, al sam neku noć kad sam se vraćo iz Belegiša čuo i vukove kako zavijaju, pa da viš, nije svejedno.

– E fala ti, Bogdane, baš si mi učinio.

– Ta mani se, Vera, neg zovi tog derana, pa da idemo. Ajd, uzdravlje.

Ja još sinoć spakovala u kufer Smiljkini stvari, i veša i čarapa i preslake, metla i koji peškir, dve deke, pa jastuče za dete, da ga ima di metnuti kad bude izlazila iz bolnice. I još sam napakovala nešto od rane, u flašu usula vode, pa sve to zavila u lebarice da se ne smrzne.

Sima se naspavo, pa oma došo drukčiji. Lep momak, visok, tanak, al oma se vidi da nije od našeg sveta. Ne mora ni progovoriti, oma vidiš da nije Sremac. Taka im neka forma, pa kad uzdigne glavu, mislio bi čovek da je rasto da francuskim dvoru, a ne u onoj bosanskoj pustolini.

Mašemo ja i Ljubica, više ni ne plačemo, sretne smo, valda će sve biti dobro. Sad kad nam je Sima sve opričo, nemamo se zašto jediti.

U treći dan od tog kad je Sima očo za Pazuvu, pa za Rumu, ja i Ljubica odbacivamo sneg ispred kuće na šoru, kad odud, od Grčkog šora, ide Olgica Savića. Jedva sam je i poznala, sva se umotala, pa došla ko neka baba, a tek neku godinu starija od moje Smiljke. Još od Rusmirove kuće viče:

– Strina Vera, strina Vera! Ljubice! – i maše s nekom artijom.

Ja stala, kažem Ljubici:

– Čekaj, čedo, ne drljaj po tim cigljama, mani sad sneg, viš da nas ova nešto viče, ne znam šta oće.

A Ljubica, ko srna, pretrča te dve-tri kuće, pa zgrabi od Olgice tu artiju, čita i sva sretna vitla s njome:

– Mama, Seja se porodila! Ja sam tetka! Rodila žensko!

Utim stigla i Olgica, izljubila me, pa kaže:

– E nek je živa i zdrava, strina Vera, nek ti je sa srećom unuka!

– Fala, čedo, fala. Samo kad se dobro svršilo!

Pa gledim u ona slova što mi sve igraju pred očima.

Samo kad mi je Smiljka dobro.

A moja unuka… Rodila se te noći kad je Sima očo u Rumu.

Devetnajsti februvar. U tri ujutru.

 

Neka si mi, čedo majkino, živa i zdrava.

Jedva je majka dočekala da te vidi.

 

Znaš ti kad se ja ovako s tobom izdivanim, pa kad sve to iznova preživljavam, tolko se umorim, da ti ne mogu iskasti. Nije to da ti samo divaniš, neg sve to premećeš po glavi, pa se setiš svega i svačega što te u životu snašlo. Ta sva sam malaksala. Otrebi mi, ako oćeš, jednu jabuku, od oni kožara, nađi tamo u špajzu, pa mi iseci na šnite, da malko dođem sebi od tolkog divana, lepo mi se usta osušila.

 

 

 

 

 

Advertisements