maxresdefault

 

Pre neku noć smo slučajno nabasali na neku tursku seriju.

Vrlo zanimljiva priča.

Jedna žena je okosnica serije, ima četvoro dece, sto muka i nevolja, težak život, svekrva je ne podnosi, ona ne voli jetrvu, a obe ne mogu da smisle zaovu i tako dalje.
Serija kao naša, domaća.

I glumci isti kao naši.
Svi lepuškasti, crni i krivonogi.

I dijalozi su slični kao u našim serijama.

Tačno se vidi da su Turci orcali po Srbiji pet vekova.
Tražim sinoć, ne mogu da se setim na kojoj nacionalnoj frekvenciji se emituje ta serija, šaltujem daljinac tamo-amo, kad progovara moj bračni supružnik, iznerviran što ne mogu da nađem gde se emituje, jer je i njega to zainteresovalo:
– Bogoti, kako ne znaš đe si gledala? Na Prvu, jadna, na Prvu World. I zove se Bolum.

– Bolum je na turskom epizoda.

– Ela, ela, štogođ da je, oli je nać ikad?

 

***

Nađen Bolum u toku.
Napeto.
Ne dišem.
Scena na motoru.
Strogo ljubavna.

Ona zatvorila oči, pružila lice sa usnama u prvom planu ka njemu, on se saginje prema njoj.
Oćel biti, nećel biti.
Kad, progovara – zna se ko, iz totalne obuzetosti:
– Viđe li, molim te, ovaj mu motor troši ulje… Odoše ti karike, jadan, ovi motor ti je za majstora, ne valja ga tako vozit! Prodimio ka ja kad me ti iznerviraš!

 

Ode čarolija, netragom.

Advertisements