Slika pozajmljena sa Google.

 

Deda na roditeljskom kod unuke Helene, đačića prvačića.
Široka diskusija na sve moguće i nemoguće teme.

Kad je dnevni red bio iscrpljen i sastanak pri kraju, javlja se za reč deda Panča:
– Eo i ja bi nešto da rečem, ako može.
– Može, izvolite – ljubazna učiteljica Milica.
– Odma da vi rečem, u prvi razred polazim peti put.
Smeh.
– Prvo ja, pa troje đece, pa evo sad i unuka. Helena.
Opet smeh.
– Pa bi, eto, ka čojek od iskustva da i ja koju prozborim. A prije toga, ako Vama, gospođice – obraća se učiteljici – bude zatrebalo neko osustvo, što ja znam, iskrsne neka potreba, preša, slobodno mi se javite, ja ću Vas zamijenit bolje no iko u ovu školu.
Sad se već svi naglas smeju.
– Sve sam vas saslušao, pažljivo, da pažljivije nijesam moga, sve i da sam stio. I sve se slažem. Đeci treba i malo vremena da se prilagode, da se uklope. Ja sam za to da Vi, gospođice, budete što strožiji. Mora se znat red, ako ćemo od njig ljude pravit. E sad, imam jedan prijedlog i molim da se razmotri.
Svi se utišali, opet očekuju neki smehotres.

Međutim…
– Kad sam ja iša u školu ‘Musa Burzan’, u moj rodni Titograd, mi smo dobijali packe kad zaslužimo. Lenjirom, prutom, kako od koga. Imali smo jednog što smo ga zvali Andrija Krvopija – taj što je umio da odmjeri kaznu, niđe ga usvijet bilo nije! I još si moga da biraš, ako ćeš po prstima, onda pet packi, ako ćeš na dlan, onda deset. Pošteno. A kad te za uvo ufati, pa povuče, a još i malo kose zakači među prste, odletiš u vasionu, a ne na plafon! E sad, ja bi predložio, ako se slažete, da se i ođe uvedu takve kazne…
Niko se više ne smeje. Učiteljica se uozbiljila.
– Znate, gospodine, zakon zabranjuje takve kazne – deca se ne smeju tući, niti na takav način kažnjavati. To bi se smatralo zlostavljanjem, što i jeste zlostavljanje… Nemamo mi prava na to, niti sam ja lično zagovornik takvih drakonskih mera, to je odavno prevaziđeno.
Uskomešali se svi prisutni, žagor nastao, svi se okrenuli prema Heleninom dedi i glasno komentarišu kako je to nedopustivo, kako niko nema prava da bije njihovu decu.

Kakve packe, kakvi prutovi! Ni slučajno.
Ali, ne da se deda, prvak po peti put:
– Nijesi ti mene, jadna, razumjela. A ni vi, ostali. Nijesam ja ni mislio da đecu treba tuć i kažnjavat, to ne. Ja sam za to da se roditelji takve nevaljale đece kažnjavaju! Đeca nijesu kriva, ona od kuće ponesu svoje vaspitanje. I ja sam zato i reka da bi uveo kazne, ali za roditelje, ne za đecu! Pa kad se ovako skupimo, da popričamo što su nam đeca činjela, je li bilo kakvih ispada, je li ko koga namjerno udario, povrijedio, opsovao, pa da tog roditelja za uvo povučemo, udarimo po prstima – sve po dogovoru.
Opet smeh. Neki gorak, neki od srca, neki sa odobravanjem.
A poneko se i zamislio nad predlogom – izgleda da nije loš.
Šta ti je iskustvo – peti put u prvom razredu…

 

Advertisements