help

Preuzeto sa Google.

 

Neka mi bude oprošteno, ili ne, svejedno mi je, ali ja zaista za neke stvari i neke ljude – jednostavno, nemam empatiju.

Borim se sama sa svojim problemima i nikog ne opterećujem, ne udaram u kuknjavu i žalopojke, ne zato što ne bih imala razloga – pa, svako ih ima, ili bar većina, nego zato što to smatram nekulturnim i nevaspitanim.

Da ne kažem: bezobraznim i drskim.

Ako pišem o svojim mukama po pitanju radnog spora, mobinga i sličnih lepota koje su obeležile proteklih desetak godina mog života, činim to da bih podstakla ljude sa sličnim problemima, da reaguju, da ne ćute, da koriste institucije sistema, ma koliko one bile spore, korumpirane, devijantne. Zakon velikih brojeva će učiniti nešto, nekad, ikad… A ako se ćuti, stanje će  biti isto – i gore.

Ako pišem o CHF kreditu u koji sam se uvalila sticajem okolnosti i iz ‘moralnih’ razloga, a ne zato da se kapitališem, isti je motiv – podstaći ljude sa sličnim problemima da se pobune, da zajedno, možda, učinimo nešto, jer država to, svakako, neće učiniti umesto nas i bez pritisaka, zato što joj odgovara dil sa ‘inostarnim’ bankama u Srbiji koje su u robovlasnički sistem postavile sve kreditne dužnike.

 

Ali, tražiti novac, javno sebe na taj način unižavati, deklasirati, svoditi na prosjake, pa to je zaista nedopustivo.

Iz ovoga isključujem apele za pomoć deci, pomoć u nekim vanrednim situacijama – kao što je bila poplava i tako…

Predlažu mi prijatelji da uradim akciju prikupljanja para za štampanje knjige. Oni koji su pratili tu diskusiju, mogli su primetiti da sam čak i protiv toga, do te mere imam averziju na kuknjavu za pare od nepoznatog (čak i poznatog!) sveta.

Moj bračni supružnik, vojni penzioner, i ja, u radnom sporu, sa mobingom i smanjenom platom, zajedno imamo četvoro dece i jednu unuku.

Deca su odrasla, nisu sa nama, ali to je sve novijeg datuma.

Godinama smo ih školovali, izdržavali, stvarali neki novac ni iz čega – mislim, ovo je figurativno, stvarali smo ga svojim radom, radili – i radimo! – po tri posla, pa mi nije palo na pamet da jadikujem o nemaštini, o neodlasku na odmor, o nemanju para za putovanja koja oboje volimo.

Zato nemam razumevanja za lamente nad sopstvenom sudbinom.

Zasuči rukave, rođo, pa kreni u poslovne pustolovine – negde ćeš pasti, negde ćeš se podići, ali se ne ponižavaj i ne prosi, jadno je to.

 

I kad bih imala viška novca, ovakvima ih ne bih dala. Našla bih načina da taj novac prosledim tamo gde je zaista potreban, a ne kod nekih koji beskrupulozno traže, pa ti još nabiju osećaj griže savesti što ne možeš da im uplatiš neke pare….

Advertisements