hqdefault (1)

 

Zvoni mobilni, melodija ’oj svijetla majska zoro’, jasno čiji.
Vlasnik, kome se u pogledu čita nezainteresovanost sa mrvicom radoznalosti, posmatra displej na kome je nepoznat broj.
– Ajde, klikni na spiker, časti ti, da vidimo ko je.
– Pa što ne klikneš ti?
– A vala da ga ne klikam! Do sad sam klika na kompjuter, dosta od mene. Akoćeš klikaj, ako nećeš što ne rečeš, da znam da nećeš, da sve moram sam.
Da skratim monolog, kliknem.
Ženski glas.

Od onih falseta što ti odmah dignu živac.
– Halo? Jel Vi otkupljujete knjige?
– Otkupljujemo, no što. Zavisi kakve knjige imate, gospođo?
– Znate šta…
– Ne znam, bogomi, dok ne rečeš.
Ništa ovde od konvencionalnog oslovljavanja, odmah to ide familijarno.
– Ja imam jako mnogo knjiga, a nešto bih prodala, jer mi trebaju pare.
– A što imaš, koje žanrove?
– Pa, imam razne. I stručne. Ja sam doktor prava, a imam i beletristiku, imam i nešto iz istorije…
– Koliko toga imaš? Da znam oću li s kombijem, ili s autom?
– Znate šta, najbolje da Vi dođete, pa da pogledate, jer je meni hitno, trebaju mi pare za večeras. Četiri hiljade. Moram da uplatim sinu ratu za fakultet. I on, znate, studira na Pravnom, pa moram to sutra da mu uplatim. Možete li da dođete odmah?
– A đe živiš, u koji kraj?
– Palilula.
– Čuš, Palilula. Pa, đe na Palilulu? U Takovsku? U Cvijićevu? Đe?
– Ne, ne. Mi smo u Krnjači.
– A u Krnjaču…. Gospođo, da Vi rečem, to vi nije Beograd. To ti se zove naselja na ’ča’: Ovča, Borča, Vinča…
– Ali, ja sam odmah preko Pančevačkog mosta, prvo skretanje levo.
– Dal ti je to lijevo, dal ti je desno, to ti, gospođo, Beograd – nije. No da mi ti nabrojiš koji naslov što imaš, da vidim isplati li mi se da dolazim. I je li ti sin kod kuće, da mi pomogne da utovarim knjige, ako se dogovorimo za cijenu?
– Kako da Vam se ne isplati, gospodine… kako rekoste da se zovete?
– Nijesam reka ništa. A zovem se Dragan, ka i svaki konj u Srbiju. Nego mi reči koje naslove imaš?
– Gospodine Dragane, dođite Vi slobodno, ja sam sama, sin mi nije tu, a trebaju mi pare večeras. Hitno. Dogovorićemo se sve kad dođete. A imate tako prijatan glas… Ma, dogovorićemo se, bićete zadovoljni, ništa ne brinite.
E, tu sednem i ja, spustim svoj telefon na astal, zapalim cigaru, povučem dim do leve pete, otpijem dobar gutljaj kafe i namestim se u znak pitanja, da čujem dalji tok razgovora. Da ne ispadnem nezainteresovana za aktivnosti bračnog supružnika.
– Slušaj, gospođo, da ti rečem. Mene knjige trebaju, lijepo te pitam koje naslove imaš, oko cijene ćemo kad čujem što imaš, jadna, imaš li kompleta, što imaš iz istorije, što od te stručne literature, oli mi reć?
– Jao, gospodine Dragane, ja bih volela da Vi dođete, pa da to sami pogledate, Vi najbolje znate šta Vam treba. A meni treba četiri hiljade za večeras. Kad Vi možete doći? Eto, makar da popijemo kaficu, ako ništa drugo. Jako ste prijatan čovek, stvarno. Jeste Vi Crnogorac? Ja, inače, pišem knjigu iz oblasti prava, pa mi trebaju ove stručne knjige, ja sam, znate, doktor nauka, profesionalac…
Ja se izbečila, ne verujem šta slušam! E lude žene, bokte video! Onim glasićem samo štekće, kao iz mitraljeza: te, samo da on dođe, te fini je, te ima ona gomilu knjiga za prodaju, trebaju joj pare za sina, sin nije tu, ali nema veze, samo neka on dođe i to što pre, ako može odmah, pa makar samo na kaficu i čašicu razgovora, te baš su i njeni poreklom iz Pipera…
– Eto, kao što sam rekla, ja sam stvarno u svom poslu profesionalac.
Moj Crnogorac – pocrveneo!

Ja se silno zabavljam u nastaloj situaciji, pokazujem rukom da krene odmah, ne ispušta se takva prilika.

Ej, profesionalka u pitanju, ne javlja se to svaki dan!
Proguta đetić knedlu, neprijatno mu na njen red, pročisti grlo, pa progovara:
– Pa, đe mene nađe, sestro, da te pitam? Ja sam ti čist amater! A i ženjen sam čojek, imam đecu, imam unuku. Nego ti zovi nekog drugog, nemam ti ja vremena za sjeđenje i kafenisanje…
– A da li možete da mi preporučite nekog svog prijatelja koji bi bio raspoložen da dođe? – ne odustaje potrebita gospođa, doktor pravnih nauka, profesionalka.
– Eo, ako znam, jadi me znali! Svi što ig znam, sve to đed do đeda, sve to porodični, ženjeni ljudi, nego, aj ti, da te ja ne zadržavam, dako nađeš te pare za noćas…

 

Sad, evo, razmišljam: ostade taj broj u njegovom amaterskom telefonu. Možda i klikne, ko bi to sad znao? Nije ni Krnjača preko sveta, odmah je tu, preko Pančevačkog mosta.

A ni četiri hiljade nisu neke pare, realno.

Advertisements