rupicza

 

Naš drugar koji takođe radi sa knjigama, dobija poziv od one iste osobe, ’doktora pravnih nauka kojoj treba četiri hiljade za večeras’.
Ne znajući za naš slučaj, jer se nismo čuli desetak dana, on ode da vidi knjige i evo priče od preko Pančevačkog mosta:

 

Odem ja na adresu u četiri popodne, po dogovoru.
Vrata otvara žena (o)srednjih godina, našminkana kao da se spremila za maskenbal! Crna haljina, kao neka toga, šta znam, tako izgleda, neki šišmiš rukavi, teatralno maše rukom da uđem u stan, neko ogromno, čudno prstenje na prstima, narukvice zvekeću.

Sva kao cirkus.
– Dobar dan, gospođo, ja sam došao po oglasu… za knjige.
– Dobro došli, dobri čoveče, u dobar čas! Dragi gospodine, izvolite ući u moj skromni dom! Počastvovana sam Vašim dolaskom! Kao da Vas je sam dragi Bog poslao! O, hvala Vam što ste došli!
Vidim ja, brate, da sa ovom nisu čista posla, a šta ću, došao sam, pa rekoh, da vidim ima li šta od knjiga da vredi, da nisam džabe pucao dovde, do Beograda pored Koteža, Krnjače, čega li već.
Uvela me u jednu sobu.
Izgleda da je spavaća, jer je tu, pored tri fotelje i stočića, ogroman ležaj iznad koga je još veće platno Olje Ivanjicki – neke karakondžule što je baš za Olju specifično. Toliku sliku, tih dimenzija nisam skoro video! Zauzelo ceo zid!
Na drugom zidu polica sa knjigama, od poda do plafona. Uglavnom marksizam, Tito, revolucija, NOB, NOR, partija, omladina, armija.

Slabo šta drugo ima.
Stanem tu ispred, gledam, odvajam poneku knjigu koja mi se čini koliko-toliko upotrebljivom, stavljam na stočić, kad ona:
– Ne, ne, ne na taj stočić, ni slučajno! To mi je uspomena od pokojne prababe! Znate li Vi kakva je to dama bila! Predratna.
I nastavi da melje o prababi, gde je živela, šta je radila, dvorovi, balovi, kočije… nisam je baš ni slušao, iskreno, a i ne zanima me.
Uzmem knjige u ruke, gledam onaj stočić – nije bider, nije barok, običan stočić kakvi su bili moderni sedamdesetih godina, ravne linije, staklo odozgo, ništa posebno.
Kakva prababa, kakve gluposti!
– Pa dobro, gospođo, gde da stavljam knjige?
– Ma, pustite sad knjige. Da popijemo kaficu, ja sam Vas čekala, evo idem da skuvam, sad ću ja.
Ode da kuva kafu, a do kafe mi je kao do lanjskog snega.
Šta ću, spustim knjige na pod.
Odvajam tako, nasumice, stavljam jednu na drugu. Ništa tu nema zanimljivo, ali bar nešto da uzmem, da ne odem praznih ruku.
Evo nje sa poslužavnikom i kafom.
Da sednemo, kaže.
Da sednemo.
Treći zid pored koga ćemo sedeti s tom kafom koja mi se uopšte nije ni pila – obojen u crno! Na njemu priheftane ikone, Isus Hristos u raznim varijantama, sve neke religiozne slike i figure.

Baš nasuprot socijalističkoj revoluciji, Lenjinu, Marksu, Titu, Staljinu…
Sa ovom nešto debelo nije u redu, mislim ja u sebi.
– Gospođo, nemate Vi ovde knjige koje mene interesuju. Za ovo mogu da Vam dam dve hiljade i to je sve. I da znate, i to sam preplatio. Ne vrede toliko, niti ih ja mogu prodati, ali dobro, tek da nisam dolazio za džabe.
– Molim?!?! Šta kažeš? Pa ovo što si odvojio vredi bar dvesta evra!
– Šta, bre, vredi dvesta evra? Kronin što se raspada? Maksim Gorki koga ne mogu da prodam ni za petsto dinara? Dedijer? Ajde, gospođo, ne sprdaj se, molim te.
Ustanem, ma kakva kafa, ne bih je popio – nema šanse, taman mi dobrodošao ovaj njen šizofreni ispad.

Uzmem one knjige sa poda i počnem da ih pakujem u torbu, kad ona iza mojih leđa ciknu:
– Grom te spalio! Sram te bilo! Meni treba tri hiljade za večeras, to sam ti rekla! Šta mene briga za knjige, mene pare interesuju, jesi čuo? Pare! Daj tri hiljade i da te moje oči više ne vide!
Ja se prenerazio!
Setio sam se onog filma ’Keri’, one što je glumila njenu kevu, one ludače što je zatvarala ćerku u špajz – odsekao sam se.

Pomislio sam, kad sad izvadi iz te mantije neku nožekanju, biće borbe neviđene!
Uspravim se ja, došlo mi da šutnem i nju i onu torbu sa knjigama, ali sam se uzdržao.
– Za ove knjige mogu da Vam dam dve hiljade, i to je previše. Ako nećete, recite, ostavljam Vam knjige i odoh.
Ona digla ruke uvis, sklopila ih kao za molitvu, gleda u plafon, mrmlja nešto poluglasno, ne razumem ni šta priča, kune i mene i knjige i pare, šišti kroz zube.
A onda, odjednom, potpuno mirnim tonom, onako, ravnim kao što imaju ludaci, kao da se pre dve sekunde nije drala manijački, kaže:
– Dobro, daj dve hiljade, kad već ne daš tri.
Upakujem te knjige na brzaka, stavim na prababin stočić dve hiljade i sve idući unazad, izađem iz stana.
Luda, ali načisto.
A knjige su čisto sranje.

I sad se ja zamislim, šta bi bilo da sam poslala bračnog supružnika preko Pančevačkog mosta?

On bi, mučenik, dao i pet hiljada, samo da se iskobelja od ludače!
A sve mi pred oči izlazi Sisi Spejsik i ona njena psihotična mati, pa ona kanta puna svinjske krvi koja joj se stropoštava na glavu na maturskoj večeri.

To samo Brajan de Palma može da režira, samo Stiven King da napiše i samo Pajper Lori i Sisi Spejsik da odglume!
Horor u Beogradu pored Knjače, Koteža… čega li već.

Advertisements