48412280_10218299537226070_3991838563061727232_n

 

– Jesi je namjestila?
– Jesam.
– Ada što će ti to, da te čovjek pita? Eo, što ćeš postić s tom slikom, baš me zanima? Viđela žaba… I đe si, molim te, i kod koga, i kada viđela da slika može nešto učinjet? Čuš, jedna od pet miliona! Ako ćemo pravo, vas žena ima više na ovu planetu, no nas, muškaraca. Nijesi ti jedna od pet miliona, nego jedna od pet milijardi, jadna.
– Uf. Pa šta. Izražavam svoj protest, to je moje pravo.
– Tvoje pravo…. E avetinjo avetna. A đe su moja prava? Đe? Imam li ja prava na zimske čarape? Imam. No ne znam đe su! Đe su mi čarape, one zimske, mrčo? Đe ig zaturi, ako boga znaš, eo tražim po ure, nema šanse da nađem!
– U donjoj fijoci u tvom ormanu. Jesi gledao tamo?
– U donju fijoku?! Ja ne, bogomi. A što će tamo? Tamo nikad nijesu bile.
– Pa idi i pogledaj, tamo sam ih ostavila. Vidiš da sam za računarom, radim nešto.
– Ako ću, časti mi. Ne pada mi na pamet! Đe se ti boriš za svoja prava, i ja ću se borit za svoja. Jesam li ja ženjen čojek? Jesam. Imam li ja ženu? Imam. Imam li zimske čarape, što mi po pravu pripadaju? Nemam. Pušti, jadna, ti kompjuter i ti fejzbuk, o jadu se zabavih!

I ako moš, ovih dana, ne moraš danas, ne moraš ni šjutra, velim, no ovih dana, do nove godine, skuvaj nešto, pocrkaćemo od suve hrane!

Advertisements