alt-dojc-trpezarijska-vitrina-3741346-5806297

 

 

Da se preselim u (neko još dalje!) predgrađe, da zapatim neke kokoške, guske, patke, ćurke, morke, neko svinjče, da posejem deteline i mišlingera, rapadžik da posadim, da potačkam boraniju, rasadim kupus i kelj, paradajz kad im vreme dođe, da nuz kuću metnem muškatle i petonije, ladolež da se penje nuz gonak, da bacim telefon zbrega u Dunav i da se, ako nije već kasno, dočepam života, pod uslovom da života ima pre smrti.

 

Il da se, ko i svi dođoši, uselim u krug dvojke, na vračarski plato, to je sad u modi, više neg Dedinje.

A što? Da nisam gora od oni kojekakvi što su onomad stigli u Beograd, sve preskačući šine da i ne ubije struja? Što su opanke piroćance izuli kod Stepojevca i oma se obuli u lakovane cipele? Pa umem i ja da se šetam po starinskim parhetu što se ugiba pod nogama i škripi kad po njim ideš. Ako ništa drugo, makar imam nekolko vetrina, komoda, imam vaštiš što su nemecki majstori u Pečuju izradili – ostalo mi od moji, još starinom. I znala bi štogod na klaviru ocvirati, jel tamo di je Marija Terezija kadgod  komandovala, nisu samo gajde i dvojnice etno instrumenti, neg su i violine i klaviri, da prostite.
Mislim o tim, furtom mislim.
Valda ću nešto ispametovati.
Valda nisam tolko glupava da me nesvet vuče za nos doveka.

Advertisements