1433474408_moda-grazia-fashion-stil-dana-mala-bela-haljina-1-11

Slika preuzeta sa Google.

Zavoleli se Radmila i Branko.

Četrdeset treća lagano izmiče, ređaju se neprijateljske ofanzive po bosanskim vrletima, prašte bombe, puca drvo i kamen od hladnoće.

A njih dvoje greje toplina pogleda, dodira.

Dva sveta.

Ona, aristokratskog porekla, majka bliska kraljevskoj porodici, otac predratni industrijalac. Za njihovu mezimicu, jedinicu, uzdanicu, samo najbolje: klavir iz Pešte zajedno sa učiteljem, guvernanta Francuskinja, družbenica mlada Nemica, ćerka visokog činovnika iz nemačkog poslanstva.

A Radmila, eto, sa nepunih osamnaest, hrabra skojevka, na užas, zgražavanje i očaj svojih brižnih roditelja, baš kad su se spremali da emigriraju iz zemlje, videvši šta se sprema i kako će neslavno završiti u novim okolnostima – jednog kasnojesenjeg predvečerja, iskrala se iz kuće na Senjaku, ušuškane stogodišnjim kestenima i brestovima. Obula gojzerice na vunene čarape i pravac preko sigurne veze – direktno u ratno grotlo!

On, seljačko dete, iz imućne porodice, ali sviklo na muke od malena. Zna šta znači nemati, učen da se i od nemanja radom i vrednim rukama, može stvoriti. Kao najstariji sin, odmetnuo se iz ustalasane Šumadije u beli svet, završio prava, doktorirao u Beču. Pomagali su njegovi, ali je on i sam zarađivao, pišući za novine, ne libeći se nikakvog posla.

Predratni član Partije, intelektualac, a sada prekaljeni borac, bataljonski komesar, u pratnji Vrhovnog štaba.

Kako i kada je kresnula ta varnica među njima, ni jedno, ni drugo nisu znali da kažu.

Tek, dogodilo se. Zauvek se zakovala dva crna i dva plava oka.

Na njihovu ljubav, drugovi su gledali sa simpatijama i odobravanjima.

Omekšao komesar, sve češće se smeje, topi se, kao sneg u proleće, njegova preterana ozbiljnost i zabrinutost, nesklonost šalama i pesmi.

Čvrstina vere u pobedu, motivisana željom za slobodom, za boljim životom u kome najblistavije mesto zauzima njegova Rada, davala mu je nadljudsku snagu. Takav, monolitan i nepokolebljiv, bio je jak oslonac i Partiji i borbi za oslobođenje.

Teške godine, rat, siromaštvo, glad, iscrpljujući marševi po snegu, po letnjim žegama, učestale borbe tokom četrdeset četvrte, osvaja se pedalj po pedalj slobode.

Ginu drugovi, umiru tu, usput.

Nema vremena za tugu i bol, drugovi se u srcu nose i uspomene ostaju, a život ide dalje svojim tokom. Od nemanja i zagrljaja praznog struka umiranja, ostaju neizbrisivi tragovi, zauvek.

Radmilu i Branka ni bolesti nisu mimoilazile, pogotovo nju, krhku i nežne konsitucije, a hrabru i odvažnu. Uz Branka je stigla i do Vrhovnog štaba, do sina svih jugoslovenskih naroda. Neumorno je prevodila pisma i depeše sa nemačkog, francuskog, engleskog i ruskog jezika, uvek nasmejana, sa verom u sebe, Partiju, Branka, sa verom u bolje sutra za sve ljude, jer ona je iz boljeg sama, svojom voljom, došla na prvu liniju fronta, umesto da je, kao i mnogi iz njihovog društvenog miljea, zajedno sa roditeljima emigrirala iz ratnim užasima zahvaćene zemlje.

Ima li veće žrtve?

Udobnost, pa skoro i raskoš svog bezbrižnog života, zamenila je dvema ranama, zadobijenim u strmoglavim crnogorskim vrletima.

I nikada se nije pokajala. Nada u bolji i pravedniji svet bila je jača od života.

Radmila i Branko su se venčali s proleća četrdeset četvrte, na oslobođenoj teritoriji.

Niko srećniji od njih!

Tačno je, on je bio desetak godina stariji od nje, ali ko o tome da misli! Živelo se, disalo se za slobodu, za ideale u koje su verovali i u koje su se zaklinjali, nošeni krilima svoje ljubavi.

Na proplanku, iznad Bugojna, sa buketom poljskog cveća ispred sebe, sa voljenim čovekom pored sebe, zvonkim glasom je izgovorila ‘da’ drugu koji je upisao u matičnu knjigu da su se drug Branko Smiljanić i drugarica Radmila, rođena Popović, venčali u prisustvu dva svedoka i stotinak drugova i drugarica. Mladost je pesmom i igrom dočekala jutro pod vedrim nebom, posutim zvezdama koje su, činilo im se, rukama mogli da dohvate.

Njihova sreća je bila zarazna, lako je prešla na sve drugove, bili su tako posebni, tako svoji, a tako otvoreni za drugarstvo i pomoć svake vrste.

Omiljeni, gde god da su se pojavili.

A onda, s jeseni četrdeset četvrte, pobednički povratak u Beograd!

Umorna, iscrpljena nemaštinom i siromaštvom, a srećom okupana lica ljudi koji bacaju cveće na kolone boraca i kamione što dovoze ratnike, sa izvojevanom slobodom na stegovima.

Lepršaju zastave, ori se pesma, ljudi se grle i među dolazećima traže svoje najmilije.

Pogledom u masi oduševljenog naroda, Radmila uzalud traži poznata, draga lica svojih roditelja, iako zna, čulo se to i na frontu, da su pobegli u London. Malo joj hladno oko srca, sećanja na Senjak i divno detinjstvo se vraćaju sa povratkom u rodni grad.

Zahvaljujući Branku i opštoj euforiji koja je zahvatila ljude, srećne zbog završetka rata, zbog mukom izvojevane slobode, Radmila je lakše podnela što su joj roditelji napustili zemlju. Nekako ih je, duboko u sebi, čak pomalo i prezirala, stalno i iznova se pitajući: Kako su mogli, kako su samo mogli da odu i ostave sve, kako su mogli da ne dočekaju pobedničke reke mladosti i života? Nju? Nasmejanu i punog srca, zaljubljenu i srećnu. Čega su se toliko uplašili? Izmučenih i slomljenih ratnika, boraca koji su krvarili četiri duge godine da bi svima bilo bolje u ovoj zemlji?

Tata je uvek bio omiljen kod svojih radnika u fabrici na Vilinim Vodama, bio je mekog srca, činio ljudima dobra dela, svi su se otimali da rade kod Andrije Popovića, jer je uvek plaćao najbolje i važio za dobrog čoveka. Ne zna se broja koliko puta je pomogao sirotinji, davao i šakom i kapom, stipendirao talentovanu radničku decu, želeći da njihovi životi budu bolji i kvalitetniji od života njihovih roditelja.

Mama, iz kraljevske loze, plemenita i blaga, večito okupirana dobrotvornim radom, prikupljanjem priloga za obnovu i izgradnju škola za devojke, za decu bez roditelja, posvećena i predana humanosti i ljudskosti.

Zašto su tako sramno pobegli? Zar su se od drugova i Partije uplašili? Od njenih i Brankovih drugova sa kojima su delili koru hleba? Pa, ti isti drugovi bi ih prigrlili kao svoje!

Dugo su pitanja ostala bez odgovora, a kada su odgovori konačno stigli, već je bilo kasno za oproštaj.

Usledila je obnova, izgradnja razrušene zemlje, gradova i sela.

I još jedna hladna i neprijatna zima koju su Radmila i Branko proveli po polurazrušenim kućama, drhteći jedno pored drugog. Grejala ih je pomisao da više nemaju čega da se plaše, da je sloboda tu, da je udišu punim plućima, duboko i strasno.

A beogradska košava nema milosti. I ono malo toplote u hladnim kućama i stanovima, netragom nestane kad se raspomami po ulicama. Hladan i gladan Beograd je tih dana nekako utihnuo, čekalo se proleće, čekalo se sunce i toplina koja će zgrejati ledene ruke, spremne za nove podvige.

U njenu porodičnu kuću koja je, nekim čudom, ostala netaknuta – ona i Branko nisu mogli da se smeste. Uselio se drug Rajko, sa svojom mnogočlanom porodicom čiji su članovi još pristizali iz Bosne. Tako su ih obavestili u Rejonskom komitetu, kada su otišli da se raspitaju da li bi mogli da se vrate u kuću Andije Popvića, Radmilinog oca.

– Ali, za tebe, druže Branko i za drugaricu, našli smo stan, lijep i prostran, kako i dolikuje našem komesaru!

Tako ih je Partija, dok su se ledenice još lagano topile na stidljivom zimskom suncu, smestila u luksuzan stan, na prvom spratu jedne divne zgrade u Njegoševoj.

Radmila se obradovala klaviru kao dete, ushićeno sela i prstima počela da prebira po dirkama.

Znalački ona to radi, vidi se, buržujska ćerka – zapazilo je oštro oko partijske drugarice Smilje koja je došla da im pokaže stan i preda ključeve.

– Čiji je ovo stan – pita Radmila znatiželjno, dok se priseća Bokerinijevog menueta.

– Ničiji, drugarice, ničiji. Sad je vaš.

Kako ničiji, misli Radmila, pa mora da je neko u njemu živeo?

Odgovara partijska drugarica na neizgovoreno pitanje, dok je Radmila gleda širom otvorenih očiju koje se, mimo njene volje, pune suzama.

Prekoreva samu sebe zbog te slabosti, kako će u Partiju, ako je svaka tuga dodirne? Zar još nije očvrsnula, zar joj se još nije srce pretvorilo u petokraku?

Partija ima evidenciju, ravnim tonom deklamuje partijska drugarica. U tom stanu, pre rata, živela je jedna jevrejska porodica koja je, odmah na početku, streljana na Sajmištu. Otac, majka, dva sina i ćerka sa malim detetom. Stan je tokom rata koristio neki nemački oficir, pa je sada ostao prazan. Taman za druga Branka koji je već viđen za sudijsko mesto. Njegova drugarica može u tek osnovani Tanjug, jer, kako je partijska drugarica obaveštena, Radmila govori francuski i nemački isto kao i srpski, a engleskim i ruskim se služi – pa, kad već nema podobnijih kadrova, zaposliće je kao prevodioca.

– Šta znači ‘podobnijih kadrova’, drugarice Smiljo? – pita Branko onim svojim strogim glasom – Zar Radmila nije podobna?

– Nije sada vreme za ideološke podele – veze drugarica Smilja kao navijena, a pogled ne skida sa Radmile koja spušta poklopac klavira i okreće se prema njoj – to će Partija kasnije rešavati, kad dođe na red. Znamo mi da je drugarica Radmila lojalna i odana narodnoj vlasti, ali znamo i da je buržujska ćerka

Te rečenice, izgovorene usput, dok je Branku saopštavala direktivu u koji sud će biti raspoređen i gde će obavlja dužnost delioca pravde, dajući mu dopis iz Centralnog komiteta, Radmili je dobro zapamtila, ne znajući u tom trenutku da će je njeno poreklo, kao zla kob, pratiti kroz čitav život.

Srećni, zaljubljeni, ona i Branko bili su par koji nigde nije mogao ostati nezapažen.

On, visok, kršan, tamnoput, sa glasom koji ne trpi pogovor – a tako blag i pažljiv prema njoj, kada je konačno skinuo uniformu i obukao odelo, bio je slika i prilika njenog oca! Elegantan, urođeno gospodstven, odudarao je od svih drugova iz njihovog okruženja.

Ona, plava, tanka, nežna kao tanani, biserni listovi mlade breze. Duga, plava kosa, prirodne lokne, graciozni pokreti, šta god da obuče, izgleda kao da je oživela sa neke stranice mognog žurnala. Lagani hod gazele, meki pogled blistavo plavih očiju, pitomost, ljubaznost i srdačnost, zračili su iz nje i posipali kao vilinskim prahom sve što bi se pogledala i sve čega bi se dotakla.

Istini za volju, za njih dvoje nije bilo prevelike oskudacije i siromaštva.

Kao oblasni sudija i visoki partijski funkcioner, Branko je imao mogućnost da se snabdeva u diplomatsom magacinu. Nezahtevan, kao i Radmila, uzimao je uvek manje nego što im je bilo potrebno, ali opet dovoljno za udoban i lep život, u okolnostima u kojima su živeli, okruženi nemaštinom.

Rukovođen usvojenom komunističkom ideologijom – radi koliko možeš, uzmi koliko ti je potrebno, radio je predano, odgovorno i neskromno, a u svemu ostalom je bio više nego skroman.

Na proslavama, prvi su otvarali ples.

Njihove fotografije, uveličane i uramljene, visile su na zidovima tek obnovljenog Doma JNA koji su, još pre rata, izgradili oficiri Kraljevine Jugoslavije od sopstvenog novca, uz malu pomoć kraljevske porodice, kao donatora.

Vrteli su se po prostranom podijumu, u taktu muzike, kao u snu, radujući se svakom susretu sa drugovima koji su pristizali u Beograd i pokušavali da se uklope u novi društveni život za koji su se teškom mukom izborili tokom duge i preduge četiri ratne godine.

Sa prolećem, svoj život je započelo jedno malo biće koje je raslo u njoj, Radmila procvetala!

Rodiće!

Svoj brak i svoju ljubav, krunisaće na najlepši način!

Branko leti, zemlju ne dodiruje!

Kad predveče stigne kući, njene plave uvojke ne ispušta iz ruku, nosi je kao dete po sobi, pažljivo je spušta na krevet, kao figuricu od najfinijeg porcelana i ljubi, ljubi, dok oboje ne izgube dah. Njenim mekim rukama i dugim, izvajanim prstima briše taj dan proveden u velikoj sudnici, sa masivnim, tamnim nameštajem i optuženičkim klupama, zaboravlja presude u ime naroda kojima osuđuje ratne zločince i profitere, stavljanjem potpisa i pečata na sudbine mnogih koji su grešili… A možda se među njima potkrade i neko ko je nevin? Bolje pustiti sto krivih, nego osuditi jednog nevinog – ne napušta ga pretpostavka nevinosti.

Odbacuje te misli, u ime partije i viših ciljeva, u ime svoje lične sreće koja ga preplavljuje i zamagljuje mu svest, jer Brano sa savešću nema problem, pravičan je čovek, sa etičkim kodeksom koji je poneo iz svog zavičaja i iz svoje porodice, a čemu su ga učili vrsni pravnici, profesori na Beogradskom i Bečkom univerzitetu.

Eh, porodica.

Nisu bili baš srećni kada im je javio da se oženio devojkom koja nije seljačkog porekla. Imali su bolju priliku za njega, još pre rata. A sad, šta je – tu je. Još kad su čuli da će biti podmlatka, počeli su da stižu paketi od kuće sa sirom, kajmakom, suvim mesom, slaninom, domaćom rakijom.

Leto je naglo osvajalo grad te prve posleratne godine.

Procvetale ruže u dvorištima beogradskih kuća na Vračaru. Činilo se da svakog dana oživljava poneka napuštena i polusrušena kuća. Ljudi su se vraćali na svoja ognjišta, ili su dolazili neki novi, nepoznati i useljavali se u kuće koje su ostale puste tokom rata, popravljajući šta se popraviti moglo.

Radne akcije po Beogradu, raščišćavanje ruševina, prve građevinske mašine i ubrzana izgradnja osakaćenog grada. Mnoštvo mladih ljudi iz svih krajeva tek oslobođene otadžbine, sa krampovima, sa lopatama, sa pesmom iz srca na usnama.

Zbog jutarnje mučnine, drugarica Stana, Radmilina pretpostavljena u Tanjugu, sa pet razreda osmoljetke, neobrazovana, ali dobrodušna mlađa žena, rekla joj je da ide kući, jer je već četiri puta od jutros povraćala.

– Neka, mogu ja, evo već mi je bolje… – branila se Radmila, bleda kao krpa.

– Ajde, jadna, đe ćeš takva šjedit vascijeli dan ođe, no ti pođi doma, pa počini, dako ti bude bolje… E kakve ste vi danas, da si mene viđela kako sam moga Miloja rodila četres prve ispred Kolašina, samo se pošenuh ustranu iz kolone, pa uz smrču, đe ću, sram me bilo da me ko vidi. Moj ti Radoje ode s kolonom, jadna, te ti moja Marija, sestra mi, doturi nakvo platno, da povijem dijete, pa u maramu, pa u vojnički kaput. Tek u Kolašin sam ga kod jedne babe, fala joj đe čula i đe ne čula, okupala i podojila. I eno ga, što mu fali? Poša u školu a ka da je treći razred! A viđi se kakva si ti, molim te, pogledaj se, sva ublijeđela, samo što se presnijetila nijesi! Aj ti polako, pa ako ne mogneš, nemoj ni šjutra dolazit… Ja ću ti sve sredit kod druga Đura, ne brini, mi smo ti u istu diviziju ratovali. Jes da nijesi naša, al si mi nekako draga, prirasla mi srcu. Aj ti, ajd. I pozdravi mi druga Branka, to je čoek, reči da ga pozdravlja Stana, vazda se smijao kako ja govorim, pa me ispravlja, veli: ‘Drugarice Stano, ne kaže se tako, no ovako’, a ja mu velim: ‘Druže Branko, nijesam ja komesar no ti, ja sam ti za ovcama učila da pletem bjelače, jadan, nijesam ti ja za te škole’ – smeje se drugarica Stana, šefica prevodilačkog odeljenja u Tanjugu, prisećajući se dogodovština iz rata.

Radmili zapela ona njena rečenica kako ona ‘nije naša’. Opet ta, do kraja  neizrečena sumnja.

– Kako nisam vaša, drugarice Stano, pa čija sam ako vaša nisam?

– Nijesam to mislila, avetinjo, nego mislim nijesi od našijeh, ti si Beograđanka, buržujka, nijesi sirotinja ka što smo mi ođe.

Opet to – buržujska ćerka.

Nije Stana zlurada, naprotiv, dobra duša je ona, ali eto, i njoj je u pameti

Radmilino poreklo.

Niko više i ne pominje da je i ona učestvovala u ratu, da je bila na prvoj liniji fronta, da se distancirala i od oca i od majke od kojih i dalje nema nikakvih vesti, da je svoj život posvetila borbi za slobodu, pravdu, jednakost među ljudima. Kao da je sve ratne godine provela bezbrižno, okružena bogatstvom i luksuzom! Kao da nije nosila dva broja veće cipele, kad su se njene raspale! Kao da nije gladovala, zajedno sa drugovima! Kao da nije ranjavana i provela dva meseca u ‘špitalu’, što bi rekla Stana, i jedva živu glavu izvukla! Zar je to zaboravljeno, kao da je bilo pre sto godina?

Poslušala je Stanu i krenula iz Tanjuga kući, ne toliko zbog svoje slabosti i drhtavih nogu, nego više zbog misli koje su je obuzimale i od kojih nije bilo odbrane – umesto da je te misli još više distanciraju od roditelja zbog kojih trpi posledice kod nove vlasti, njene misli odleteše ka njima. Kako li žive u tuđini, da li su zdravi, jesu li gladni?

Sa takvim mislima, iz prijatno prohladne zgrade na Obilićevom vencu, izašla je na svetlost dana.

Upeklo sunce, gori nebo i zemlja, a tek deset pre podne!

Razmišlja, kako bi bilo da prošeta do svoje kuće na Senjaku, da bar sedne u dvorište ispod onog oraha na čijoj grani joj je Joška kočijaš, kasnije tatin šofer, vezao ljuljašku. Ako još uvek postoji ta ljuljaška, rado bi sela na nju i ljuljala se kao kad je bila devojčica.

Nogu pred nogu, u beloj haljini bez rukava, sa damskim slamenim šeširom na glavi i u belim laganim letnjim cipelama, potpuno odudarajući od svega oko sebe, od preplanulih mladih tela, znojavih leđa i preglasnih, frivolnih pesmica i doskočica, što peške, što vozeći se u nekom prastarom ‘lejlandu’, obrela se ispred svoje kuće!

Umorna, iscrpljena i žedna, prošla je ovlaš pogledajući dvorište u kome je odrastala, popela se uz par dobro poznatih stepenika oivičenih kamenim balusterima i pozvonila na ulaznim vratima. Trenutak kasnije, vrata joj je otvorila sredovečna rumena žena, kao od brega odvaljena.

– Dobar dan, izvinjavam se… ja sam… ovaj…

– Znam, bona, koja si. Vidjela sam te na slikama. Ja sam Joka, Rajkova žena. Uđi, ne stoj tu, ovo je tvoja kuća. Ajde, sad sam uzvarila mlijeko, donio mi Rajko s pijace, a ljeto je, ne smijem ga ostavit neuzvareno. Evo i pita samo što nije, pa ćemo jest, nije nešto, al bolje i ovo od gladi, jel de?

Priča Joka, a nije joj baš svejedno. Neprijatno joj je, tuđa je to kuća… A šta se može, drugovi ih tu rasporedili i ona sve čuva i održava kao svoje. Takva je, vredna i okretna. Dobra duša.

Radmila ušla u hol, ne prepoznaje ga: umesto pijedestala na kome je uvek stajala impozantna vaza sa sezonskim cvećem, naspram ogromnog srebrnog ogledala postavljenog tako da bi se stvorio utisak većeg prostora i dubine, sa obe strane hola po dva sklepana kreveta, prekrivena ručno tkanim ćilimima. Čisto je sve, blista, ali, avaj, to nije njen hol!

U trpezariji nema ni njihovog ovalnog stola, ni stolica. Nema ni vitrine u kojoj je mama držala engleski porcelan i rozental šolje za belu i crnu kafu. I tu su kreveti, sa nekim primitivnim nahtkasnama.

Bože, da li je ovo naša kuća – pita se Radmila u sebi. Gde je nameštaj, gde su zavese, gde one teške draperje od svilenog brokata na koje je mama bila posebno ponosna, a njoj, kao detetu, tada nisu ništa značile, a sada joj nedostaju…

Šta je ovo?

Joka se, sagnuta nad tepsijom u rerni, prostodušno raspituje:

– Je li, bogati, da te pitam, koliko je vas ovdje živilo?

– Tata, mama, ja i posluga – ugrize se Radmila za jezik zbog izrečene reči ‘posluga’, ali kasno.

Promućurna Joka nastavlja:

– Ja, bona, ja. Eto što ti je buržuazija, ima i poslugu. E ja ti ovdje nemam posluge, al nas ima bogami podosta: ja i Rajko i troje naše djece, šćer mi se udala za našeg Drvarčana i ode natrag, veli, ne merem ti ja ovdje živjet, idem za Simom, pa kako nam bude. Tu mi je djever sa jetrvom i oni imaju troje djece, mlađe od moje, mlađi je i djever, pa mu i djeca moraju bit mlađa, jel de – smeje se Joka naglas – tu mi je zaova, neudavana, a bogami vrijeme joj je, evo, ako se ne uda, osta usidjelica, već joj je dvaes šesta, tu mi je i najmlađi djever, i on neoženjen, al je mlad, more još čekat, nije o glavu, i tu mi je Rajkova mater, čim smo uselili, šlogiralo je, ne more na noge. Svakom ti ja rasporedim šta će radit, gdje će ić, e to je, dušo draga, moja posluga. Ne zna se ko koga više i bolje služi – dal oni mene, il ja njih. Uvjek im skuhano, uvijek oprano i opeglano – što će više od mene, bogati? Pa imam i ja godina, bona, nijesam više mlada, a posla uvijek…

Sedi Radmila za prostranim kuhinjskim stolom, šolja mleka pred njom i tepsija koju je Joka postavila na sred stola, sa tek ispečenom krompirušom, sedi i u sebi broji koliko čeljadi živi u njihovoj kući. Izbrojala trinaest duša!

Sad joj je jasno da za vitrine i komode, za bider fotelje i rekamije – nema mesta. Dok je prolazila hodnikom, okrznula je pogledom salon i videla da klavir stoji tamo gde je i bio, a ponešto od nameštaja složeno jedno pored drugog, kako bi najveći deo salona bio slobodan. Jasno joj je, toliko ljudi živi u kući, nema tu prostora za turski filigranski stočić i polufotelje gde su mama i tata često provodili popodneva – tata sa novinama u rukama, mama sa goblenom ili heklicom kojom stvara čudesne čipke.

Iz sećanja je prenu Joka:

– A gdje si se ti smjestila, joj, da ti kažem, žao mi što ti nijesu vratili tvoju kuću. Al ti uvijek moreš doć ovdje, mjesta ima, ako treba, ja ću ti cijelu sobu spremit, kad radim za sviju, radiću i za tebe, nije mi teško. Nek je zdravlja i slobode, moš odma doć. Jesil ponijela što od stvari? Gdje ti je muž? Rekoše da si se udala za našeg čovjeka…

– Ne, ne. Hvala, drugarice Joko, samo sam svratila da vidim kuću. Kako ste se smestili, da li je sve u redu?

– Smjestili smo se, fala ti, dušo draga, fala i tebi i svima tvojima, nek ste živi i zdravi, pa i nisi ti neka buržuazija kad si tako fina i dobra – opet se Joka smeje, od srca, sve na njoj od tog smeha podrhtava.

– Da Vas pitam, drugarice Joko, da li još stoji ljuljaška ispod oraha, tamo iza kuće?

– Jašta, bona, stoji, dolaze i djeca iz komšiluka da se ljuljaju sa našima, evo, moš izać ovdje, pa vidi – isprati je Joka do vrata što preko verande vode u zadnji deo dvorišta, sumnjičavo vrteći glavom, čudno joj ovo devojče. Kako bi je ona malo dohranila, da joj se ti bledi obrazi zarumene, a ne ovako, kao da će se u struku prekinuti, koliko je tanka! Te gospodske kćeri, to je posebna vrsta, ni nalik bosanskim devojkama, zdravim i jedrim.

Kao u snu, Radmila siđe niz par stepenika i, ne gledajući ni levo, ni desno, stiže u par koraka do svoje ljuljaške. Pridržala se za konopac, odjednom joj se zavrtelo u glavi. Od uzbuđenja, od uspomena, od neke pritajene tuge.

Obiđe lagano dva kruga oko ljuljaške, dodirnu ovlaš hrapavo orahovo stablo,  pa sede.

Namah se setila tate koji je često ljuljao svoju devojčicu, seti se svoje cike i vriske kada je odgurne, pa odleti do krošnje, visoko, nebu pod oblake, a onda mame koja je sa kuhinjskih vrata, povišenim tonom opominjala:

– Nemoj, Andrija, tako visoko, može da padne, može da se otkine konopac!

– Dušice, ne zanovetaj, bolje skuvaj kafu i napravi limunadu, pa da sednemo na verandu, već je prilično toplo, leto je stiglo pre vremena!

A onda, posle ljuljanja, sva ušmurana, rumena i ustrptala, srkutala je hladnu limunadu koju je samo njena mama umela tako da napravi.

Zaljuljala se lagano, pa šakama prekrila lice i gorko zaplakala.

Ko zna koliko bi ona tu sedela, da je iz misli nije prenula Joka:

– Ja, bona, zaboravila da ti kažem, imaš pisma što su ti stigla, donio neko iz Crvenog krsta, pa da ne zaboravim ti dam.

Radmila ustade sa ljuljaške, ode do dvorišne česme da se umije, pa po prvi put pogledom obuhvati čitavo zadnje dvorište: uredno pokošena trava, a umesto cvetnih leja, posejana bašta, tu je mladi luk, peršun, grašak, krompir, poneka stabljika kukuruza, boranija koja se penje uz pritke, paradajz.

Sa druge strane, u šupi i pored nje – uredno složena drva.

Vidi se, ovo su ljudi domaćini, praktični, sve održavaju na najbolji način, kako su to činili i u svom zavičaju, očigledno.

Crveno-belom poštanskom vrpcom, uvezano je bilo nekoliko pisama.

Sva iz Londona!

Ustreptala, sa srcem koje bije u grlu, Radmila se na brzinu pozdravila sa Jokom i sa izvinjenjem odbila da ponese pitu krompirušu koju je ljubazna domaćica spakovala, izgovarajući se da joj je muž na putu, a da ona to sama ne može pojesti ni za pet dana, pa neka ostane za ukućane.

Pisma je stavila u torbicu i, kao na krilima, uputila se kući.

Već je odavno prošlo podne, sunce visoko odskočilo. Malo, malo, pa prigrli torbicu u kojoj su pisma. Nasloni je na srce i sva ustreptala, žurnim korakom grabi prečicom, preko Guberevca, ne bi li što pre stigla do Njegoševe.

Tek kada je za sobom zatvorila vrata, osetila je neopisiv umor. Uspela je tek da izuje cipele, pa se sa torbicom u ruci i njenim dragocenim sadržajem ispružila u senovitoj spavaćoj sobi i u trenutku zaspala, toliko iscrpljena, da nije ni čula kad je Branko stigao s posla.

Uz večeru, ispričala mu je sve – opisala i Joku i kuću i ljuljašku.

I izvadila iz torbice svežanj pisama, da čitaju zajedno.

‘Mila kćeri, draga naša Radmila, nadamo se da si živa i zdrava. Ovo je deseto pismo koje pišemo i pokušavamo da ga, preko međunarodnog Crvenog krsta, tebi dostavimo. Pokušali smo da stupimo u kontakt sa tobom preko Jugoslovenskog poslanstva ovde, u Londonu, ali su nas odbili…’

Pisao je tata, ali je nepogrešivo prepoznavala i mamine misli, pretočene u rečenice – koliko bola, brige, ljubavi, koliko patnje i straha u svakoj reči! Plakala je naglas, kao dete, ridala na Brankovom ramenu, obnevidela od suza i tuge, od želje da ih vidi, zagrli, poljubi.

Tešio je njen Branko kako je znao i umeo, govorio i ono za šta je bio siguran da je neostvarivo – da će doći, da će se vratiti, da će se ponovo sresti, samo da prođe malo vremena, da se zaboravi, pa da nova vlast oprosti njima, emigrantima, njenim roditeljima kojima je i tako ukupna imovina konfiskovana – kuća, fabrika, dve radnje u Beogradu, jedna u Zemunu.

Verovala mu je, jer je želela da poveruje, a u dubini duše je znala da ih više nikada neće videti.

Ophrvanu tugom, bar je jedna misao grejala: dobila mogućnost da piše roditeljima, da šalje slike na kojima se, kroz suze, smeši svojim voljenima, sa Brankom o kome je pisala sa ljubavlju i poštovanjem.

Odgovarali su revnosno, raspitujući se kako je sada u Beogradu, kako se njih dvoje snalaze, radovali se prinovi, ne pišući mnogo o sebi u tuđini, o bolu za izgubljenim načinom života, za Beogradom, o tugama izbeglištva, o neslogama u emigranskim krugovima Srba u Londonu, o svemu onome što ih tišti, a najmanje je vesti dobijala o maminom dijabetesu i tatinom naglom mentalnom propadanju. O tome slabo, sporadično, samo u naznakama, tek koliko se mora, pa i to isključivo na njeno insistiranje.

Brinula je za roditelje koji su, iako nisu bili stari, venuli u dalekom svetu, željni svoje jedinice, svog naroda, svoje zemlje.

Uskoro su, pored pisama, počeli da stižu i paketi iz Londona.

Kamo sreće da nisu!

Kasnije, posle mnogih nemilih događaja koji su usledili, Radmila je bila gotovo sigurna da su baš ti paketi i baš ta pisma doprineli nedaćama koje su ih snašle.

Tada, međutim, ni mama, ni tata, ni ona, pa čak ni Branko, nisu razmišljali na taj način, naprotiv, radovali su se svakom pismu, svakom novom paketu u kome su bile benkice, flašice, cucle, ćebenca, pelene, sapuni i šamponi, mleko u prahu, kapice, odelca za bebu koja je na putu, poneka haljina, svilene čarape, ešarpa, lakovane cipele i torbice za njihovu mezimicu, elegantne kravate, dugmad za manžetne, kvalitetna akten-tašna, penkala i hemijske olovke, kao čudo tehnologije, za zeta kojim su se ponosili tamo, u tuđem svetu. Slali su sve ono čega nije bilo u Beogradu, bar ne tako lepo dizajnirano, otmeno, a praktično, udobno i korisno.

Radmila nije imala šta da pošalje roditeljima, osim dugačkih, iscrpnih pisama na čijem svakom kraju je Branko, svojim divnim rukopisom, ispisivao po par rečenica, uveravajući ih da je sve u redu, da su dobro, da se raduju prinovi, da se nada da će i oni moći uskoro da dođu.

Ovo poslednje je lagao svesno, a mimo svoje volje, znajući da za Andriju i Dušicu neće biti milosti. Sve i kada bi se vratili, sudilo bi im se za veleizdaju i bili bi streljani kao omraženi kapitalisti, eksploatatori, derikože, ugnjetavači radničke klase – iako to nije bila istina, kad su oni u pitanju.

Više od svega, strepeo je da bi, ako bi im i bilo dozvoljeno da se vrate u zemlju, njemu bio dodeljen taj predmet i da bi on bio prinuđen da im sudi.

Na sreću, ili nesreću, nije bilo naznaka njihovog povratka.

Nova vlast se obračunavala sa bivšim režimom na dosledno surov način – i u zemlji i u inostranstvu.

Milica se rodila u decembru četrdeset sedme.

Plave oči, kao različak, gusta crna kosa.

Odmah se videlo da će biti lepotica.

Mirno, pitomo dete, zdravo, srećno i voljeno.

Odrastala je okružena ljubavlju i nežnošću svojih roditelja.

Neosetno i neprimetno. Kao iz vode.

Polovinom četrdeset devete, Radmila je rodila Dušana.

Tamnoputo, tamnokoso, tamnooko dete, isti otac.

Krupna beba, na svet je došla carskim rezom.

Radmila se teško i dugo oporavljala. Zato je Branko doveo Anđelku, svoju najmlađu sestru iz sela, da se nađe Radmili u kući, da pomogne oko dece.

Devojka vredna, okretna, bistra, hitra, kao čigra je letela i oko Radmile i oko dece.

Sve čega bi se dotakla, pozlatila bi, često je govorila Radmila Branku, zahvalna na pomoći svojoj mladoj i lepoj zaovi.

S jeseni, Anđelka predloži snahi da odu u selo, kod njenih i Brankovih roditelja, svež je vazduh, divna priroda, odlična domaća hrana, biće lepo i njima i deci. U Beograd će se vratiti pred zimu, jer su u selu zime oštre, a deca nenavikla na takvu hladnoću.

Tako je i bilo.

Naučila je Radmila da muze krave, da podliva mleko i pravi sir, da loži vatru, da razvlači pite, naučila je da tka i da plete čarape od domaće vune.

Svekrva kao svekrva – u početku na distanci, ali kako je vreme odmicalo, snaha joj se sve više dopadala. Anđelkin uticaj nije bio bez značaja, jer je sa toliko ljubavi gledala i Radmilu i decu, da je time otvorila put u srcima svih ukućana. Prihvatili su je kao svoju.

Jeste da je gradsko dete, ali je vredna i dobra, govorila je komšinicama koje su znatiželjno bacale poglede preko tarabe, da vide kako se beogradska gospođa snalazi u seoskim poslovima.

Kad je u novembru pošla sa decom za Beograd, a Anđelka ostala u selu, isprošena, da čeka udaju, ispraćena je sa suzama i sa željom da opet dođe sledeće godine, ali da ne čeka jesen, odmah s proleća da doputuje, da deca odrastaju u ovoj pitomini i lepoti.

Već na železničkoj stanici, videla je na Brankovom licu da nešto nije u redu. Tamna senka brige i nespokoja titrala je na njemu, bez obzira na osmeh i sreću što ih vidi, grli, ljubi.

Nju to nije moglo da zavara.

U uglu trpezarije, dva neotpakovana paketa od njenih roditelja.

Par neotvorenih pisama na klaviru.

– Šta je ovo, Branko, zašto nisi otvorio pisma, zašto nisi otpakovao ove kutije? – pitala je, čim je decu stavila na spavanje i rasporedila namirnice koje je donela iz sela u pletenim korpama.

Branko seo za sto, zavukao ruku u džep sakoa, izvadio cigarete i upaljač i na njeno zaprepašćenje zapalio cigaretu, udišući dim duboko, kao spas, kao nadu, kao lek.

– Otkad ti pušiš? Šta se dogodilo? Zašto si tako zabrinut i ćutljiv?

– Sedi, Radmila, ovde sedi, preko puta. Moram nešto da ti kažem i molim te, ne uzrujavaj se. To što ću ti reći, nije prijatno, ali neću od tebe ništa da krijem.

Oblio je hladan znoj.

Neka drhtavica. Noge klecaju.

Studen je obuzela iznutra, a obrazi se zažarili u iščekivanju loših vesti.

– Branko, ne drži me u neizvesnosti, molim te. Jesu mama i tata dobro? Jesu živi? Da li je neki problem na poslu? Šta se dogodilo, zaboga, govori, umreću ovako, sva sam kao na iglama!

– Jesu, dobro su, nisam ova pisma otvarao, ali znam da su dobro. Ima ko motri na njih u Londonu, ne brini.

Radmila razrogačila oči, u neverici. Ko to motri na njene roditelje?!

– Nije ni na poslu problem, drugo je nešto u pitanju – pali drugu cigaretu i lagano, tiho, kao tuđim glasom nastavlja – Radmila, ti znaš i gde smo se sreli i kako smo počeli, znaš da si mi iznad svih i svega, sve to znaš.

Radmila pobledela, ne diše.

Branko pročisti grlo, nakašlja se:

– Od mene Partija traži da se razvedemo i da se oženim podobnom ženom.

Muk.

– Da se razvedemo? Ti i ja da se razvedemo? Partija od tebe traži da se razvedeš od mene, Branko? Ja – nepodobna?

Ponavlja Radmila njegove reči, ne veruje ni sama šta je čula i šta sada ona izgovara. Gleda u Branka širom otvorenih očiju, punih suza koje se polako kotrljaju niz njeno skamenjeno lice.

– Molim te, ne plači. Svaka tvoja suza je nož u mom srcu. Molim te.

Ustade Branko i kleknu ispred svoje voljene žene, uze njene ruke, hladne kao led, u svoje, tople i čvrste, prinese ih usnama:

– Nedelju dana pošto ste otputovali, zvao me je drug Blažo iz Oblasnog, znaš ga ti, radio je za oznu još pred kraj rata, pa posle avanzovao. Nisam mogao ni da pretpostavim zašto me zove. Kada sam otišao kod njega u kancelariju, na stolu viski, kubanske cigare, na krilu mu sedi sekretarica, mlađa od njega jedno dvadeset pet  godina, ćerka mu je starija od nje, on je obgrlio rukom oko struka, a drugom se igra sa njenim grudima. Na moje oči! Kikoće se kao dečkić, ona mu nešto šapuće na uvo, jezikom prelazi preko njegove ušne školjke – povraćalo mi se. Okrenem se da izađem, kad drug Blažo meni: ‘Đe ćeš? Đe si pošao? A viđi ove ljepote, moj Branko, da mi je neko reka da ću ovako nešto držat na koljenu, ne bih mu vjerova, časti mi! Viđi te oči, viđi te usne, to tijelo ka izvajano, reči, viđe li ikad išta ljepše, bogoti? Ja ne, evo, života mi jedinog!’ Stojim na vratima, ni da uđem, ni da izađem. Neprijatno mi, znam čoveka, znam mu porodicu, znam mu decu. Okrete se Blažo devojci, nešto joj šapnu, pa ona ustade iz njegovog krila i krenu da izađe. Da se nisam izmakao, očešala bi me grudima, kukovima ljulja kao da je desetoro rodila! Blažu pošle bale na usta, da nisam bio tu, ako je ne bi zaskočio onako zasopljen, kao neki matori jarac. Već mi se sve smučilo. A moram da sednem, da čujem šta je to toliko važno zbog čega me je zvao. Ponudi me cigarom, odbijem. Viski mi sipa, ne štedi, pola čaše mi nasuo i nazdravlja: ‘Moj Branko, muko moja, ada što ću s tobom, jadan, eo, ne znam ni sam što mi je činjet. Aj živ mi, zdrav i prav bio, pa da oposlimo ovo što sam te zvao!’ Kucnemo se, čekam da čujem šta je to što ima da mi kaže. ‘Viđi, Branko, ti znaš da sam ja direktan čoek, ne umijem ti ja to uvijat u celofan. Znam te ko si, znaš me ko sam. Dobar si sudija, svaka ti čast, imaš i obraza i pameti, nema te usvijet. I dobro je da si naš, partijski čoek, da se na tebe možemo oslonit. Znaš kako vele, drvo se na drvo naslanja, čoek na čoeka. Ima u tebi i čojstva i junaštva, pa da ne dužim, ovako ćemo: reči ti mene, jadan, što ti je trebala ta mala buržujka, časti ti? Zar nijesi moga nać i odabrat neku našu, lojalnu, nego si ovu oženio, što joj roditelji emigrirali, politički? Svako pismo i svaki paket je Služba otvorila i zatvorila, da vidimo što se to dopisuju, rade li što protiv države, protiv Partije i naroda, jadan. Mora se bit oprezan, ovo su ti smutna vremena, moj Branko. A ti sa takvom živiš i đecu joj praviš! Imaš li ti, avetinjo avetna, pameti ili ti je sva pamet u kurcu? Viđe li ovu đevojku? Što joj fali? Da nije sakata? Viđe li te sise, viđe li te guzice? A znaš li, jadan, kao se jebe? Nema te Beograđanke, nema te buržujke koja umije ono što ova umije! Iz mrtvijeh diže! Što bi ti falilo da probaš? Oćeš da je zovnem? Eo ti je, dako ti je stalo do one stvari, imaš ođe i krevet, povali je, da vidiš što je jebačina, moj sokole! To skače, to vrišti, to pušti ovu kosu ka grivu, ka kobila njišti, viđi joj sisa, to leti gore-dolje, ne mogu je trojica savladat! A ti, ufatio si se sa tom malom buržujkom i ne vidiš dalje od nosa. Oli još jedan viski?’ Sipa i ne čeka da mu odgovorim. Uzmem onu cigaru što mi je malopre ponudio, zapalim i povučem dim, zamalo se nisam udavio. Štipa za grlo, štipa za oči, pozlilo mi. Nastavlja drug Blažo: ‘Nego, mene žao da te sagubimo, dobar si nam, vrijedan, marljiv, pametan, obrazovan – a takvijeh je uvijek malo, pogotovo danas u našu državu, dok ne iškolujemo naš kadar, pa sam stio da ti predložim, Partija mi naložila, nijesam se ja sam sjetio, da se ti razvedeš od te male Popovićke i da mi tebe oženimo sa nekom našom đevojkom. Eo, možeš da biraš. Akoćeš drugaricu Živanu, ona bi ti pasala, neudavana je, lijepa cura, pametna, odana partiji i državi, prvoborac, što joj fali? Moš i onu drugaricu Zlatu, dobro, jest muslimanka, ali što? Bratstvo i jedinstvo na djelu. Imaš i onu drugaricu Spomenku, ni ona nije za bačanje. Jest bila sa pokojnim Jovanom, sjećaš se, ali je on svejedno pokojni, ka i da nijesu bili, đece nema, gledaće tvoju đecu ka svoju. A moš joj koje i napravit, đeca su naše blago, đe je dvoje, tu je i petero’…

– Branko, jesi ti njemu išta rekao? Jesi li progovorio bilo šta?

– Jesam, čekaj. Kad sam ja došao, on je već bio pod gasom, a dok smo sedeli i on lupetao, još je popio dve čaše viskija. Pustio sam ga da kaže sve što ima, pa sam onda ja rekao šta sam imao. Nastavlja drug Blažo: ‘Ako ti ne pasa, ne moraš se ni ženit! Niko te ne ćera. Nego ti je zgodno da imaš u kuću žensko, da ti opere, sređuje, da ti đecu gleda, da imaš što jebat kad ti dođe, mlad si čoek, potreba je to. Pa sad ti razmisli što sam ti reka, nijesam ja ovo izmislio, ovo ti je partijska direktiva. Drugovi nijesu htjeli javno, na sastanak da iznose tvoj slučaj, no su mene dali zadatak da ti ovo rečem’. Udahnem ja, pa počnem: ‘Druže Blažo, ja tebe izuzetno cenim i poštujem, znam kakav si bio borac i koliko si hrabar i dobar čovek. Ja sam se, kao što znaš, oženio Radmilom koja je bila predratna skojevka, u borbu otišla sa sedamnaest godina, dve godine se krvavo borila za slobodu i dva puta ranjavana. To što su njeni bili kapitalisti pre rata, nema veze sa njom, ona je i lojalna i podobna. U Tanjugu važi za najboljeg i najstručnijeg prevodioca. A u fabrici njenog oca, rade naši drugovi, mašine su još dobre i kvalitetne. U njihovoj kući na Senjaku, kao što znaš, druže Blažo, žive ljudi, naši drugovi iz Bosne, njih petnaestoro pod istim krovom. Kome je to kriva Radmila, kome se toliko zamerila, pa mi Partija nalaže da se od nje razvedem?’ Naliva drug Blažo viski iz one flaše, pa će pripitim glasom: ‘Nije se nikom zamjerila, jadan, kome se ona može zamjerit, znam ja našu Radu još od četres treće, no su joj roditelji nesoj, podigli se i pobjegli iz zemlje, moj Branko, kad za to vrijeme nije bilo. Znaš li kako su stigli u London? Ne znaš? Ja ću da ti rečem. Suvim zlatom su platili svoje guzice, dok smo mi krvarili za slobodu, suvim zlatom! Znaš li što bi nam vrijedilo to zlato što su ga dali, kukavni, da bi se izbavili od narodnog suda? Kupili su to malo nesretnoga života u tuđem svijetu. Bolje da su ostali i časno strijeljani ka što se strijeljaju narodni neprijatelji, kulaci i kapitalisti, no što tamo šjede ka dvije avetinje avetne i šalju pisma i pakete na tvoju kuću, Branko, na tvoju adresu, na stan što ti ga je Partija dala, nijesi ga od đeda naslijedio, jadan. A u tim pismima ti dobro znaš što piše, bez ako ti ih ona ne pokazuje? Pokazuje, pokazuje, veliš. A kad ih već čitaš, reči mi, bogoti, što se oni to raspituju za narodnu vlast? Što ih briga jesmo li siromašni i imamo li što jest? Da nas neće oni iz Londona hranit? Podrivaju, Branko, podrivaju sistem, državu, narodnu vlast, eto što čine i što im Partija na teret stavlja’. Izgovori drug Blažo sve što je od Partije dobio u zadatak i zaćuta. Gleda iznad moje glave, ukrstio očima, trepće kao svraka na jugovinu, pa mu klonu glava. Ja pomislio da je zaspao. Ustanem polako, krenuo bih kući, bilo gde, samo da izađem odatle, činilo mi se da ću se ugušiti – stislo me nešto u grlu, ne mogu da udahnem vazduh! Samo što sam ustao, zaškripa parket, prenu se drug Blažo, pa mi reče još i ovo: ‘Viđi, Branko, nemoj mi što zamjerit, radi mene, živi ti sa tvojom buržujkom dovijeka, ali Partija ima takav stav, ka što sam ti reka. Razmisli i javi kojom da te ženimo, a ovu oćeraj đe goj oćeš,  ni taj ti London nije preko svijeta, eto, pošalji je roditeljima, da počine i od posla i od tebe i od Partije i od Tanjuga i od ove naše bijede, samo đecu neka ne vodi, đeca ostaju ođe, Branko, ostaju tebe i tvojoj budućoj drugarici koju budeš izabrao. Naša Partija pazi na moral, ko će ako Partija neće? Buržuja se odričemo, ali se đece ne odričemo. Je li ti jasno što sam ti reka?’ Klimnem glavom i pođem prema vratima, kad će on: ‘Bogoti, reči toj đevojci da mi ponese što za jelo, da se založim. Moga bi i ti da mi se pridružiš? A ima i pršuta i hljeba i onoga skorupa iz mješine. Bogomi, ima i ove đevojke i za mene i za tebe, valjalo bi i to oposlit, greote, ona jadnica čeka što će bit od nas dvojice, pa velju da je ne razočaramo?’ Odmahuje rukom i kiselo se smeši, jasno mu je da na mene ne može da računa u toj svojoj moralnoj nameri.

Radmila ćuti, ne progovara. Povremeno zatvori oči, kako bi istisnula nadošle suze koje joj se slivaju niz grlo, niz lice. Bez krivice kriva.

– Posle dva dana, dolazi kurir ponovo kod mene, ovog puta u sud, sa pismenim pozivom da se odazovem popodne na Blažov poziv. Brzo Partija reaguje, ne časi časa, pomislim. Dva dana i dve noći oka nisam sklopio, ne zato što nisam znao šta da odgovorim, šta da odlučim, nego zato što nisam mogao da pretpostavim šta će Partija preduzeti kada odbijem naređenje. Čim sam završio suđenje, odem na istu adresu. Drug Blažo sam, nema one devojke. Ozbiljan, zvaničan, hladan i distanciran. ‘Druže Branko, Partija misli da si imao dovoljno vremena da odlučiš što ćeš i kako ćeš. Ako treba, prebačićemo Radmilu o trošku države u London, neće joj falit dlaka s glave, to da ne brineš. Ja ti garantujem. Možeš joj odmah javit da dođe u Beograd sa đecom, pa da je prebačimo. A ti poslije imaš vremena da biraš sa kojom ćeš se ženit, akoćeš se ženit. Na to te Partija ne obavezuje. Partija ti samo savjetuje da oženiš drugaricu Živanu, đevojka je, mlada je, podobna je, more rađat ka zečica. Ali, to ćemo se dogovarat kasnije. Sad da vidimo što ćemo i kako ćemo sredit ovo za ovu tvoju buržujku. Reči, što si smislio? Imam povjerenja u tebe i tvoju pamet, Branko. Nijesi dijete, zreo si čoek, naš si čoek, ja se nadam da si donio ispravnu odluku – na nama je da to završimo, samo reči što si ti odlučio? Ela?’ Ustanem iz one fotelje, stanem ispred njega i u par rečenica izložim svoju odluku: ‘Druže Blažo, zahvaljujem se na tvojoj i partijskoj brizi. Odbijam da se razvedem od Radmile. Ja sa njom imam dvoje male dece, Radmila je moja žena, majka moje dece, nemam nameru da se od nje razvodim i to je moja konačna odluka, a Partija neka odluči šta će sa mnom i sa mojom porodicom. Tebi hvala na dobroj nameri koju ja odbijam, jer ne želim da moja deca odrastaju bez majke, niti da ja ostanem bez svoje žene koju sam sam odabrao’. Pridiže se drug Blažo iz fotelje, pa mi se unese u lice: ‘Znaš li, jado, što govoriš?! Jesi li svjestan što si reka? Ti se Partiji suprotstavljaš! Ti, u koga je Partija vjerovala, u koga sam ja vjerova? Nemoj se poigravat, Branko, ne igraj se, časti ti. I još ovo da ti rečem, Partija zna da je Radmila krstila đecu u manastir, tamo đe si je poslao! Znaš li ti što je to? Znaš li ti kakav je to prijestup, mrčo? Znaš li ti da boga nema i da smo mi šnjime završili još prije rata, ali tvoja buržujka nije, krštava đecu pod tvojim imenom i prezimenom, Branko. Sve Služba zna, znaš kako se veli: ozna sve dozna. I takva da ti vaspitava i podiže đecu? Po crkava da ih vođa? E moj Branko, moj sokole sivi, što ti bi? Poluđe čoek. Oni buržujski komad nesreće ti uzdižeš iznad Partije?! Đe ti je pamet, đe, lijepo te pitam?’ Ustade i poče nervozno da se šeta po kabinetu. Stade pored prozora, pa se opet okrenu prema meni: ‘I što veliš, to ti je odluka? To je tvoja zadnja riječ? Bačio si godine, bačio Partiju pod noge, veliš, samo te Radmila zanima?’ Ustao sam i ja, stao ispred njega, gledam ga pravo u oči i kažem: ‘To je, druže Blažo, moja odluka. Neka i Partija i ozna i narodna vlast čini ono što smatra da je potrebno. Ja sam svoje rekao.’ I evo, nije mi se javio do juče, kad juče, stiže ovaj papir sa vrha. Hoćeš da pročitaš?

Radmila odmanu glavom.

Klonula, kao da kapi krvi nema u licu.

– Pa, evo, kaže Partija da me razrešava dužnosti sudije i da otkazuje ovaj stan koji nam je dala na korišćenje. Imamo pet dana da se spakujemo i da čekamo dalja uputstva. I da, razrešava me članstva. Mene Partija razrešava članstva!

– I gde će nas poslati? Hoćemo li na sud? Hoće li meni suditi? Za šta, pobogu, za šta sam kriva? – pa opet briznu u plač.

– Ne znam, Radmila, ništa ne mogu da saznam, drugovi okreću glavu od mene kao da sam kužan. Niko me u oči nije pogledao poslednjih dana, svi obaraju pogled i tek neko promrsi pozdrav, a pazi da niko ne čuje, jer svi znaju šta mi je naređeno. Čak i oni koji bi sa mnom da razgovaraju, mogu biti sledeća meta – svako ima neku slabost, neki propust, nešto što se protiv njega može upotrebiti. Zato i okreću glavu od mene.

Te noći su vodili ljubav kao nikada do tada, očajnički, strasno, željno, kao da je poslednji put.

I te noći je Radmila ponovo zatrudnela.

Već sutradan je počela da pakuje stvari. Nameštaj i tako nije njihov, ali dečje stvari, njihove stvari, knjige, kuhinjski pribor, sve je to trebalo spakovati i čekati.

Čekati odluku.

Čekati presudu.

Visokomoralna Partija i sistem koji je Radmilinim roditeljima oduzeo sve što su imali, bez nadoknade, koji ih je proglasio zločincima, bez krivice krivima,  drug Blažo koji etički na kolenima drži sekretaricu i besprizorno je drpa naočigled svih,  takvi odlučuju gde će poslati uvaženog sudiju, prvoborca, ratnog komesara pri Vrhovnom štabu, njegovu ženu, izvanrednog prevodioca i njihovo dvoje male dece.

Što dalje od života.

Prokazani i prognani.

Nepodobni.

Kasno uveče, jednog od narednih dana, zvono na ulaznim vratima.

Radmila pretrnula.

To je to!

Evo sudbine pred vratima.

Mladić od dvadesetak godina, ako je i toliko imao, pruža koverat Branku i brzo se udaljava.

Još u hodniku, Branko otvara koverat i nekoliko puta iščitava sadržaj.

– Dobili smo premeštaj. Despotovac. Deset godina ne možemo da se vratimo u Beograd. Niti da tražimo premeštaj u drugo mesto. Sutra će poslati kamion da utovarimo stvari. I to je to. Smrt fašizmu, sloboda narodu – gorko se nasmejao.

Sede u tišini koja može nožem da se seče. Teška, tegobna tišina.

I pitanje koje lebdi u vazduhu: zašto?

– Mislio sam da će biti drugačije, da u Jugoslaviji neće biti gulaga, da smo se izborili za bolji i lepši svet. Mislio sam da će čovek biti vrednovan, da će ovoj zemlji biti potrebni ljudi kao što smo mi. Mislio sam da se Partija neće nikada mešati u privatne živote ljudi. Mislio sam da će ljudi imati pravo izbora gde i kako da žive.

Radmila pročisti grlo, pa nekim stranim, i sebi samoj nepoznatim glasom, poče:

– Razmišljala sam, Branko, možda bi ipak trebalo da se…

– Radmila, molim te. Ti si moj život i moj svet. Ti i deca. Ne postoji niko i ništa drugo važnije za mene. Zar misliš da bi mi karijera više značila? Partija koja me se upravo odrekla? Ako si to ikada pomislila, ne izgovaraj, nikada ne izgovaraj.

Zagrlili su se kao davljenici.

Kasnije, dok su još pakovali neke sitnice koje su preostale, Branko, više za sebe promrmlja:

– Pa nije ni taj Despotovac u Sibiru… i tamo žive ljudi, naši ljudi. Živećemo i mi, snaćićemo se.

Po izlokanim i oštećenim putevima, u vojnom kamionu koji je poskakivao na svakoj neravnini, put je potrajao. Deca se unervozila, kabina zagušljiva, šofer pali cigaretu jednu za drugom, jedva su izdržali.

Ispred kuće koja im je dodeljena, par drugova je strpljivo čekalo da useli novog sudiju sa porodicom. Ljubazni domaćini, što na srpskom, što na vlaškom, poželeše im dobrodošlicu u kuću skromnu, da skromnija biti ne može.

Dve sobe i kujna, bez vode, bez kupatila. Oko kuće tek pokošen korov, vidi se da u njoj dugo niko nije živeo. Poslednji stanari, opštinski nameštenik sa porodicom, iselio se još pre rata. Nešto malo oskudnog, rasklimanog nameštaja, prljavi i zapušteni prozori, poneko okno razbijeno, farba oljuskana, zidovi potamneli, patos na pojedinim mestima nedostaje.

U odnosu na stan iz kojeg su iseljeni, ovo je bilo više nego bedno.

Razočarana Radmila, sa kenjkavom i umornom decom, brzo je raspakovala posteljinu i ušuškala ih, već utonule u san.

Izašla je na trem ispred kuće i sišla niz stepenice, trošne kao što je i čitava kuća bila, da obiđe dvorište, da vidi gde su to dospeli njih četvoro prognanika.

A onda je u zadnjem delu dvorišta, ispod krošnje ogromnog oraha čije su grane skoro dodirivale krov kuće, ugledala ljuljašku! Istu onakvu kakvu je imala u svojoj kući na Senjaku!

Glasno je vrisnula od sreće.

To je neki znak, pomislila je, to joj mama i tata poručuju da ima nade i da će ovde umeti da svije svoje gnezdo.

Branko, uplašen njenim vriskom, dotrča sa usplahirenim izrazom lica:

– Šta je bilo? Što si vrisnula?

Ona mu ćutke pokaza ljuljašku i pade u njegov zagrljaj, jecajući što od tuge, što od sreće.

Nije mogla znati da je te večeri, u dalekom Londonu, baš kada su stajali kod ljuljaške, tata izdahnuo. Telegram su dobili tek posle mesec dana, mama je kasnije u pismima opisala poslednje tatine dane koje je sa njim provela u bolnici. Iako je više nije prepoznavao, ona je sedela pored njegove postelje i pričala, pričala, ne bi li bar nešto od njenih reči doprlo do njegove pomračene svesti.

Posle tatine smrti, preselila se u starački dom. Šećerna bolest je uzimala svoj danak i ona više nije mogla da živi sama. Molila je Radmilu i Branka u svakom svom pismu da joj šalju slike njenih unuka, da joj pišu o svemu, o novom životu u malom gradu, o ljudima, o procvetalim jorgovanima, dok jednog dana, baš uoči Radmilinog porođaja, nije stiglo pismo sa pečatom doma u kome je, sa žaljenjem obaveštavaju da je gospođa Dušica Popović preminula.

Sa bolom u srcu, Radmila je na svet donela novi život, sina Aleksandra. Porodila se lako i oporavljala brzo, valjda je to majušno biće doprinelo potiskivanju tuge za izgubljenim roditeljima.

Život ušao u kolotečinu.

Branko u sudu, Radmila po kući sa decom.

Brzo se pročulo da gospođa sudinica govori više jezika, vlaški je naučila perfektno, pa je počela da podučava decu francuskom, nemačkom, engleskom, ruskom jeziku. Ljubazna i srdačna, kakva je uvek i bila, osvojila je srca ljudi među koje je došla.

Nudili su joj mesto učiteljice, ali je ona odbila, odbacujući na taj način svaku svoju vezu, svaku nit sa državnim nameštenjem, jer je njeno srce zauvek bilo okovano učinjenom nepravdom prema Branku i prema njoj.

Par meseci posle njihovog dolaska, stiglo je pismo iz advokatske kancelarije u Londonu, sa porukom da su joj roditelji testamentom ostavili stan i izvesnu sumu novca, kao i da je o tome obavešteno konzularno odeljenje Ambasade Jugoslavije.

 

U tom stanu danas živi Aleksandar sa svojom porodicom, ženom Engleskinjom i troje dece.

Radmila i Branko se nikada nisu vratili u Beograd. Čak ni kada je isteklo deset prognaničkih godina, čak ni kada su deca odlazila na studije. Radmila je svoj rodni grad iz koga je proterana, zauvek zamenila gradićem u kome je imala spokoj i u kome su je ljudi prihvatili, ne obazirući se na njeno aristokratsko poreklo, a kamoli uzimajući joj to za zlo!

Umrli su oboje u toku jednog meseca, sahranjeni, po sopstvenoj želji, na despotovačkom groblju. Jedno uz drugo u životu, jednu uz drugo u grobu.

Milica se udala za Aleksu, kolegu sa fakulteta, i živi u Parizu. Imaju četvoro zlatne dece.

Dušan je uspešan advokat, živi i radi u Beogradu. Pokušava da vrati porodičnu kuću na Senjaku u kojoj odavno ne žive Rajko i Joka iz Drvara sa porodicom. U njoj su, posle Rajka, živeli neki drugi drugovi.

Sada žive neka druga gospoda.

Ima izgleda da će u toj kući živeti Dušan sa svojom porodicom, Nevenom i dva sina.

Konačno će, posle desetina godina, u kući na Senjaku, živeti oni kojima kuća pripada.

Svi oni se jednom godišnje skupe na despotovačkom groblju, da obiđu svoje roditelje.

Prognanike.

Advertisements