korpa

 

Eto, ni o ovim ti nisam divanila.

Sad ne znam dal je sve to baš tako bilo, al pričali su ljudi, pa sad moš verovati, a i ne moraš, od volje ti.

Znaš, curo, kad dođedu ovi Srbijanci i nose šorom šljiva u koli, pa nisu tako ni skupe, kupi svet, kuva pekmez, volu deca, a i da se nađe za kolače zimi, ja najvolijem salnjake s pekmezom od šljiva. I još kad se utrefi, pa da nije ni mlogo sladak, a ni kiso, ta idi, to ti je štogod.

I tako jedne godine, rešio jedan naš čovek, iz donjog Srema, sad dal je iz Pećinaca, dal iz Obreža il iz Kupinova, ne znam ti kasti, al znam da je iz bogate kuće, prave gazdinske, rešio kažem ti da ženi sina. Nije teo nikake navodadžije, nit koga da mu preporučuje snaju, aja, dosetio se on kako će to oposliti.

Od nekog čoveka iz Srbije otkupio dvoje, troje kola šljiva, metno i u korpe, pa zaređo po selima, kobojagi da prodaje. A sin sa njim na koli. Lep momak, ko upisan, samo taki mož biti. Ta svaka bi se udavača za njim okrenula, da nije sramota. Al otkud dođe da se okreću za momkom, to nikad nije bilo – samo poneka zjaka, al ko za nji i mari.

Al šta je tu sade ovaj matori, uncut jedan, namislio. Da viš, saću ti kasti.

Idu polako šorom, teraju nekog konjića, nisu upregli najbolje konje što imadu, neg onako, sirotinjski, i malo, malo pa vikne čas jedan, čas drugi:

– Ajmo šljiva, ajmo šljiva! Za devojane džabe, samo nek iznesu đubre iz kuće, dok one počiste i istresu krpare, mi ćemo se vratiti ovim šorom! Za kilu prašine, korpa šljiva!

Kad se to  pročulo po selu, rastrčale se devojke, tresu krpare, skupljaju prašinu, pomazuju sobe, brišu, nije šala, dobiće šljava za đubre! Ej, pa di to ima!

Vraćaju se ova dvojica, a iz avlija devojke iznose đubre, sve sretne što će imati šljiva za pekmez! Matere im još domeću, da bude više, jel koliko više prašine i đubreta, tolko više šljiva.

Ko što su i kazli, eto nji.

Dele šljive, uzimaju đubre, bacićedu ga, čim zamaknu, al da se red sprovede ko što su i namislili.

I tako, od kuće do kuće, došli do jedne male, na kraj šora. Oma se vidi, sirotinja. Al kućica okrečena, pendžeri ofarbani, u pendžerima muškatle, u avliji svakojakog cveća, i šeboja i noćne frajle i lepe kate i lepog čoveka, milina jedna.

Dud okrečen, pod njim nekolko gusaka i pataka, poneka kokoška i pepito peto sa crvenom krestom.

Pred kućom stoji lepa, ako nije i najlepša devojka u celim selu.

U jednoj ruki drži malo prašine. Glavu spustila, zna ona da to ne mož biti dosta ni za saćuru šljiva, a kamol za korpu, al opet, nek daju i kilu, nek ima koja za nju i za mater.

– Jel, čedo, jel ti nemaš više đubreta po kući? – pita je ovaj matori uncut.

– Nemam – kaže ona, spustila oči, trepuške joj do pola obraza, samo što se ne zaplače sirota.

– A sve si budžake počistila i baš nigdi ništa više nema od đubreta i prašine? – kobojagi se ovaj sekira.

– Nema, pa eto, ako može bar malo šljiva…

– A di ti je mati, čedo? Jel ti baba kod kuće?

– Mati je unutri, a babu nemam, umro je lane, pobolo se i nije mu bilo leka.

Dok su se oni divanili, momak se zdravo zagledo u nju, pa mu se oma i dopala, tako lepa i skromna.

– Jel bi mogli ući kod vas, da pijemo vode i da se umijemo, vrućina, ne moš izdržati?

– Kako ne bi mogli! Izvolte, izvolte. Mati, mati, evo nam gostiju!

Izašla mati, širom otvorila vrata.

U kući ladovina, na astalu bokal s friškom vodom. Čisto svugdi, nema zrnca prašine, miriši na sapun i na cveće što stoji u vazni na kredencu.

– Ajmo, baća, do bunara da se umijemo, da nam niko ne poliva. Jel, čedo, kako se tebi imelo – pita devojku.

– Radovanka.

– E, mati, radovaćeš se ti ovaj dan! – okrenu se prema Melki, Radovankinoj materi, pa ode sa sinom do bunara.

– Kako ti se sviđa ova devojana, derane?

– Sviđa mi se, babo.

– Bil se ti ženio sa njom?

– Bi.

– Da mi ondak u nedelju dođemo s jabukom, da isprosimo devojku, Radovane?

– Da dođemo, babo, zdravo mi se dopala.

U taj par, došla i Radovanka, nosi peškir da se ubrišu.

Ni ne zna da služi budućeg muža i budućeg svekra!

– Fala, ćerko, još ćemo malko ući unutra, pa smo za putom, idemo polako.

Pa se opsetio:

– Radovane, idi na šor do kola i donesi one šljive što su nam ostale, kolko god da ima, sve i donesi i metni ode na gonak.

– Iju, pa nemojte, sramota me, otkud tolke šljive za ono malo prašine… – buni se Radovanka, a sve se misli, kako to da se baš i ovaj momak zove Radovan? Bogami se i on njojzi dopo, al baš.

– Mati, da ja tebe nešto pitam. Bil ti dala tvoju Radovanku za mog Radovana, pa da mi u nedelju dođemo s jabukom?

– Pa ja ne znam šta bi ti kazla, prijatelju, eto, moja Radovanka nema oca, nema brata, sirote smo, viš i sam….

– Pusti ti sade to. Neg ti zovi Radovanku da i nju pitamo.

Radovanka pocrvenila ko majska ruža puketuša, spustila oči, gleda u patos, međ rukama vrti jedan kraj od kecelje, uvrće pa odvrće.

Ćuti, ništa ne govori. A ko da se malko smeši, pa ispod oka pogleda Radovana – lep je, smeje se, pravi momak, lepšeg vidla nije! Taki lepi u njinom selu nema.

– Vidi, prijo, da ti kažem. Ja sam ove šljive kupio i počo da i dajem devojkama za đubre iz kuće. Znaš ti kolko su one korpi iznele na šor i za nji dobile šljiva? Ne žalim, al samo kažem. To se ne zna u kakim đubretu žive! A ovamo se udešavaju, kolmuju kose, garave obrve. Džabe je to, kad su prljavuše. Ja sam bogat čovek, gazda, moš svakog pitati za mene i moju kuću i familiju. I rešio sam da oženim mog Radovana s devojkom koja je vredna, čista i skromna. A tvoja Radovanka je još i lepotica. Živiće ko gospoja, nemaj brige. Samo nek bude sloge međ njima i nek bude dečurlije! Sad kaži, jel daješ Radovanku za Radovana?

– Eto, ne branim, ako ona oće…

– Radovanka, čedo, jel bi se ti udala za mog Radovana?

– Udala bi se – promrndža ona u patos.

 

***

U prvu nedelju je bila jabuka.

U drugu nedelju su došli svatovi i odveli Radovanku.

Na godinu, kad je rodila prvog sina, došo Radovan po Radovankinu mater i odvo je kod nji, greota da živi sama, makar što je Radovan davo i šakom i kapom za nju, da ni u čem ne oskudeva.

 

Jes ti sad vidla?

U sretan se dan rodila Radovanka.

I lepo je mati učila. A imala je i koga, kad je ova bila i lepa i pametna i vredna.

Eto šta ti je život, curo, svakojaki nas ima… Šta se on dosetio, molim ja tebe…