20246094_1904948556495093_4555181810785395902_n

Još kao devojčica, volela je taj prozor.

Ogledala se u unutrašnjim oknima, približavala lice, udaljavala se, dahom na staklu pravila tablu za pisanje i vrhom prsta ispisivala slova svog imena.

Mati, otkad je Gabrijela pamtila, uvek u crnini, za sinčićem koga je sahranila još pre Gabrijelinog rođenja, volela je taj isti prozor u koji je stavljala najlepše saksije sa bokorima sezonskog cveća. Pažljivo je zalivala svaku biljku, uklanjajući suvišne ili oštećene listove, precvetali šareniš raznovrsnog cveća. Bila je tu i posebna prskalica kojom je osvežavala listove i cvetove sa pažnjom svojstvenom tugujućima. Nečim se morala baviti, nečim što bi joj misli usmerilo što dalje od nje same i srca koje je krvarilo bez nade da će ikada prestati bol.

Oduvek tanka u struku, gospođa Greta je sa godinama postajala sve tanja. Njenu mršavost nisu mogle da prikriju ni otmene haljine, šivene kod gospa Nate, bez obzira što ih je majstorica cigovala, dodavala podsuknje od svilenog atlasa, umetala divne crne čipke koje je specijalno za nju naručivala od peštanskih vezilja, ručno izrađivala kratke pelerine od crnog plišanog somota. Svaki put kad bi gospođa Greta došla, šnajderski santimetar je pokazivao sve manje brojke. Ona je naočigled svih kopnila.

Ni ćerkina lepota, smeh, vedrina, ni ljubav njenog dragog i voljenog Dimitrija – nisu bili dovoljni.

Gospođa Greta je umrla nedugo posle Gabrijelinog šesnaestog rođendana.

Tih dana procvetale su prve zimske ruže u njihovom kibicfensteru.

Nije imao ko da im se raduje.

Gospodin Dimitrije, skrhan bolom i tugom za voljenom ženom, počeo je da pije. Najpre po koju čašu vina. Ili rakije. Konjak posle večere. A zatim sve češće i sve više.

Retki su bili dani kada je bio trezan.

Molila je Gabrijela oca da ne pije. Sklapala ruke, klečeći ispred njega, napola oduzetog od silnih gemišta u kojima je bila tek po koja kap vode, a sve ostalo vino, preklinjala kad je bio trezan u retkim momentima.

Uzalud.

Nije se mnogo ni iznenadila kada je Juca, njihova sluškinja od kada Gabrijela zna za sebe, uletela u salon sa kibicfensterom gde je upravo uklanjala uvelo lišće i sklanjala ocvale cvetove iz bokora i, sa rukom preko usta prigušeno vrisnula – gospodin Dimitrije se obesio u ambaru!

I tih dana cvetale su zimske ruže u kibicfensteru.

Ređale su se tetke i teče, ujaci i ujne, stričevi i strine, braća, sestre, zvali Gabrijelu da pređe kod bilo koga od njih, da ne samuje, da tuguje sa svojima, za svojima.

Odbijala je uporno i ostala u porodičnoj kući, sa najlepšim kibicfensterom u varoši. Čipkane zavese, mesingane saksije i cveće, cveće, cveće – od prvog prolećnog, do kasnog jesenjeg.

Samo ponekad sela bi za klavir i tada bi svirala satima, zaneta i opčinjena zvucima koje su proizvodili njeni divni, vretenasti prsti na dirkama. Zatvorila bi oči i svirala za svoje roditelje koji su sedeli tu, blizu nje. Mati je u tim snoviđenjima bila onakva kakvu je nikada nije videla: u divnim haljinama pastelnih boja, sa širokom osmehom koji Gabrijela nije viđala, tata je čvrsto držao njenu ruku u svojoj, naginjao se prema njoj i govorio:

– Mila moja, hvala što si mi podarila ovog anđela!

Budila se iz tog transa, orošenog čela, iscrpljena, prazna.

Ređali su se prosci.

Momak iz Sombora.

Pa, jedan iz Sente.

Iz Mola.

Bečej.

Novosadski momci, broja im se ne zna.

Karlovčani.

Rumljani.

Isprva, njenih godina i koju godinu stariji.

Kako je vreme prolazilo, a Gabrijela odbijala sve ponude za udaju, tako su i prosci bivali sve stariji, neženje ili udovci, sa decom ili bez dece.

Svoju tugu je, kao nekad njena mati, pretakala u ljubav prema zelenim i šarenim laticama, posvećena tim divnim izdancima koji su umirali i rađali se ponovo, na njene oči.

A onda je tugu i bol i usamljenost koja je sve češće obuzimala, počela da utapa u vinu, kao što je nekad njen otac.

Kako se cveće i alkohol ne trpe, počeo je da trpi njen kibicfenster.

Sve manje vremena je provodila među saksijama, sve više je bilo ocvelih cvetova i uvelog lišća, čipkana zavesa više nije bila blistavo bela, okna se više nisu caklila.

Kada je Juca jednog kasnog jesenjeg jutra, teškim, staračkim korakom kročila u salon, prethodno obišavši praznu frajla Gabrijelinu spavaću sobu,

našla je Gabrijelu na patosu, ispod kibicfenstera. Pored nje je bila razbijena kristalna vinska čaša i dopola popijena olba.

A baš su procvetale prve zimske ruže…

Advertisements