20046443_10213937803185445_8427902047038680588_n

Moja mama, šezdesetih godina. 

Moja mama ima ljubimicu, crnu mačku sa umetničkim imenom Pia.
Ima divne, svetlozelene oči, potpuno je crna, čak joj je i njuškica crna – crna je kao da je neko ugasio svetlo.
Prelepa je. 
Ušetala je u topli dom pun ljubavi i nežnosti – direktno iz kontejnera.

Jede granule i viskas – ne pravi problem oko hrane, nije bolešljiva, drži do svoje čistoće, dlaka sjajna kao da je uljem namazana.
I tu se, otprilike, završava moj afirmativni ton u vezi sa tom personom. Piom.
Ta šmizla nikada, ali bukvalno nikada, nije došla nekom, bilo kome, u krilo, niti se mota oko nogu, niti se mazi, apsolutno – ništa. Ko god je uzme, proboravi koliko smatra da je neophodno, ne duže od desetak sekundi, i izmigolji se. Na pokušaj da se zadrži, grebe i to krvnički, a bogami i ujeda.
Ima svoje omiljeno mesto na prozorskoj dasci, odakle posmatra svet oko sebe, što napolju, što unutra. Isključivo sa visine i sa jakom dozom prezira.
Iskreno, ne volim je. A ni ona mene ne zarezuje.
Ja, koja obožavam mačke, imala sam ih na desetine, umem sa njima da se ophodim, vaspitavala sam ih, učila onome što se naučiti mora, ali ova, ova je nešto potpuno specifično i toliko svoje, da tu niko nema šta da traži i očekuje.
Razumela bih da voli bar svoju vlasnicu koja joj posvećuje pažnju, koja je hrani, neguje – ma, kakvi. Ni prema njoj nije baš mnogo ljubaznija.
I sad šta čovek da kaže na tu i takvu situaciju?!
Sinoć sam joj rekla da je njena Pia retardirana, a ona se toliko uvredila, kao da sam je ja lično izgrebala i izujedala!
Ako ljubav nije obostrana, kakva je to ljubav, pitam se.
Kao jednosmerna ulica?
Moja mama je, inače, oduvek volela mačke, o čemu govori i priložena slika.
Eto, ja rekoh, pa ako ova priča dođe do moje mile majke, nemam pojma kako ću joj izaći na oči.

 

2019-07-17 12.22.10

Njeno visočanstvo, Pia Veličanstvena.

Advertisements