Letio u avion ka u tramvaj

maxresdefault

Preuzeto sa Google.

 

Ispratio jutros brata na avion, ode u Njujork.
Pijemo kafu, ja se spremam na posao.
– A što ti je ovo sad, gledam na aerodrom, čekiraj se, pa idi tamo, pa idi onamo, pa se vrći, pa bording, pa ne znaš đe ćeš.
– Pa, sad ima puno letova, puno aviona, puno putnika, šta ćeš. Razvoj, privredni tigar u regionu, jel ti slušaš uopšte vesti?
Nemam pojma da li sluša vesti, a i ja ih nešto baš ne slušam, ali mene, svakako, ne sluša, jer nastavlja.
– Riješim ja da odem do Podgorice, neđe dvije iljadite, zovnem Deja – mog druga, zovem Igora – Dejanovog druga (Dejan je moj dever, prim.a.), niđe niko, a karata nema. Što ću, ja pravo na aerodrom, na šalter Mongenegroerlajnz. Kad tamo, viđu Igora. Đe si, evo me, kaže, ako si mislio u avion, mjesta nema, odmah da ti rečem. Što ću, velim, ja u Podgoricu moram bit danas, kako znam i umijem. Dobro, veli, stani tu iza tog stuba, da te niko ne vidi, jadan. Stojim, ka da se krijem, a što imam krit, ne znam ti reć. Čujem ja njega kako u onu motorolu govori nekom – nemoj dizat stepenište, imam još jednog putnika. Kako đe ćeš ga, pa u avion, jadna, đe bi drugo? Sa struardesom priča, razumio sam. Mahne on meni rukom, ja trk za njim do aviona, uzletim uz one stepenice ka na krilima, sav sretan što se našlo mjesto za mene! Pitam stjuardesu đe da sjednem, a ona će mene – mjesta nema, možeš stajat do Podgorice, eo ođe – i pokaza mi đe da stanem. Čuš, u avion da neko stoji? Jesi to ikad iđe čula? Nijesi, dabome da nijesi, to nema niđe, samo u Montenegroerlajnz, bogomi. Razmaha se ona stjuardesa, pokazuje putnicima kako se otvaraju oni sigurnosni pojasi i prsluci, što nam je činjet ako zatreba, zaveza se pojasom i sjede. Ja pitam opet, đe ja da se vežem, đe da sjednem, jadna, a ona se smije naglas, pa mi reče – drži se tu gore, za te držače. I ja što ću, ka majmun se objesim za one šipke, visim ka da se vozim u tramvaj! A te sprdnjavine, tog dobacivanja od putnika, bili neki moji Podgoričani, padali smo od smijeha. Đe bi te u SAS pustili da stojiš u avion? Đe u Lufthanza? Niđe u svijet!
Eo, zato bi se sjutra vrno u Crnu Goru, ako mi vjeruješ, jer su tamo ljudi učinjeni vazda bili i ostali. Što gođ da ti potreba, sve možeš da završiš. Ako ti ne poznaješ Srđana koji je na vozačke dozvole ili Miša na pasoše, ima ko ga poznaje, pa će ti zbog njega završit sve što ti treba.

Sad ne znam baš kako se u Crnoj Gori kotiraju Sremice?
Ako imamo prolaz, eto i mene tamo, od svega mi se najviše sviđa pršut i kolašinski sir.
More je iznad i ispred svega.

Ti i nijesi žensko

guzva u beogradu

U Beogradu – kolaps svako malo.

Ćuti do Autokomande.
– Palačinke za tvoje misli.
Znam foru.
Znam čoveka.
– Da ti rečem: eo smučio mi se ovaj Beograd. Đe god da makneš, gužva. Umorio sam se. Niđe mira kâ na Skadarsko, niđe krapa kâ na Skadarsko. Oli više u tu penziju, da počinem? Viđi ovu! A ne bi te žensko puštilo, nema sile! Đe ćeš, jadna, đe si pošla? Saću ti kazat, ubačiću se deset mjesta ispred tebe!
– Pa ja pustim…
– Čuš, pa ti i nijesi žensko…
– ?!?!
– Voziš kâ muško, htio sam reći, što me odmah gledaš ka iz tuđe glave?

***
Sutra ću seljobusom na posao.
Jao, pa sutra je subota!
A možda me do ponedeljka prođe bes.

 

Šeboj za novembarske tuge

74958165_10221055087193097_8191784294662799360_n

 

Taj novembar…

U ovo vreme, pre tri godine, još je bila ovde, među nama, među svojima, a ne tamo, na banovačkom groblju.
Bila je stara, onemoćala, slabo čula, još slabije videla, ali – bila je tu.
Sa njom je zauvek otišao deo mene, ne zato što je ona htela da ga ponese, ne, otišao je onaj deo mene koji ne može biti ničiji, nego samo njen.
I ostavila najbolji deo sebe, za zauvek. Dok dišem.
Sećam se, na vest o njenom odlasku, tuđim stopalima otišla sam u sobu, otvorila orman i nemam pojma koliko dugo sam tu stajala, zureći u tu tminu, uvijena u tišinu. Samo sam želela da budem sama, da me niko ništa ne pita, da nikog nema pored mene, da ćutim… da ćutim.
Nisam plakala.
Stajala sam tako, skamenjena, obamrla.
Pred otvorenim, mračnim ormanom.
U sobi u kojoj nisam upalila svetlo.

U ovo vreme, pre tri godine, ona je bila ovde, kod mene, u ovoj sobi u kojoj sedim i sada, dok pišem, evo, tu je sedela, pričala, bilo joj je važno da me drži za ruku dok priča…

– Ne znam sad, koje ti ono cveće voleš? A? Jel đurđic? A ja najvolijem noćnu frajlu. I šeboj. Ta, što to miriši! Kad zalivam bašticu, leti, pa kad me opije onaj miris… Sećaš se, čedo, naše baštice u Šijačkom šoru?

Sećam se.
Svega se sećam.
Tebe, tvog glasa, tvojih najlepših zelenih očiju, tvojih najmekših ruku.

Nedostaješ.

 

 

Kada smo se odrodili od predaka?

7QHk9kqTURBXy81YTI3YTk5NjhmNGVlMThmNDJjYTgzZmY5Njg5MDk4OC5qcGVnkpUDABDNA-jNAjKTBc0D6M0CC4KhMAGhMQA

Počesto je Srbija imala kokošije pamćenje… od ovog mališana, preko Milunke Savić, pa ko zna koga je još zaboravila (Preuzeto sa Google)

Osećate li i vi stid zbog onih naših junaka i rodoljuba koji su prešli Albaniju, pre toga se krvavo boreći sa brojnijom i neuporedivo opremljenijom austrougarskom vojskom, koji su, donekle oporavljeni junački probili Solunski front i ušli u istoriju kao primer hrabrosti i rodoljublja?
Gde smo mi danas?
Jesmo li zaista potomci onih Srba sa Kolubare, Cera, Mojkovca, sa Krfa, sa Sorbone?

Tuga.

I dalje se pitam… ali i dalje pišem

 

 

75642382_10221112141339415_1773409653128953856_o

Preuzeto sa Google.

Kada čovek u životu nešto radi, to bi moralo, ili bi trebalo, da ima smisla.
Tokom oktobra bila sam bolesna, nije mi bilo ni do pisanja na tu, a ni na druge teme, nije mi bilo ni do čitanja, ni do druženja, jer ne volim da mračim ljude oko sebe – to je onaj egzistencijalista u meni, duboko svestan činjenice da je čovek, u suštini, uvek sam, bez obzira na okruženje i ma koliko ono bilo pozitivno i čoveku naklonjeno.
Sreću možeš da podeliš sa drugima, lako i veselo.
Ali, bol nosiš sam – tu nema pomoći. To što ćeš nekom reći, ne znači ništa, jer tog drugog opteretiš, a sebi ne pomogneš – utoliko je izlišno o tome i govoriti.
Tako mi se, u nekom trenutku, u glavi stvorila ideja da izbrišem svoje naloge na društvenim mrežama, jer, nekako, ne vidim smisao u tome svemu.
Zašto?
Pisala sam, kao i mnogi od vas, o negativnim pojavama, događajima i reperkusijama tih događaja u užem i širem smislu, o svojim brodolomima, onako, iskreno i u želji da nekom, možda, moje iskustvo pomogne, pogotovo kada se ticalo otkaza, radnog spora, mobinga, krivičnih prijava koje je poslodavac protiv mene podnosio i koje su redom padale kao neosnovane.
Jasno izražavala svoj gnev aktuelnom političkom garniturom na vlasti,nadajući se da će se pojaviti neko ko će artikulisati ove naše priče iz ekonomsko-političko-socijalno-materijalno-kulturološkog sunovarata i organizovati tu energiju koju sam prepoznala u nama koji još uvek razmišljamo svojim glavama i koji smo nepotkupljivi u ovom vulgarno-voluntarističkom smislu. Ili bar imamo drugačiju cenu koja se ne meri valutama i nekretninama.
A šta se, ustvari, na društvenim mrežama, generalno govoreći – mada izbegavam generalizovanje, ali ga ovde moram izneti – dešava?
Izbacimo iz sebe gnev, na ovom virtuelnom papiru ispišemo redove i redove svog nezadovoljstva, ogorčenosti, tuge, muke, jada i čemera, i šta? Ostanemo prazni i uskraćeni za nešto, neko delovanje, neko kanalisanje tih nezadovoljstava.
Nisam u godinama, a pre toga, nisam u zdravstvenoj kondiciji da dižem revoluciju, pa čak ni da učestvujem u njoj u nekom fizičkom angažmanu, niti sam neki kapacitet predvodnika, kao što nikada nisam ni bila. Niti vidim da će u tome uspeti neko od aktivnih na fb, tw.
Da ne budem pogrešno shvaćena, nikog ne prozivam, niti smatram da imam pravo na to, samo konstatujem da imam sve manje motiva da piskaram po fejsbuku i tviteru, jer ne vidim da to u bilo kom smislu doprinosi nekom boljitku.
Čemu onda moje pisanje? Mislim, javno iznošenje ličnog stava o bilo kojoj temi koja me uznemirava, iritira, stvara u meni bes, očaj – kad je u osnovi svega toga nemoć?
Oduvek sam pisala, u nekim periodima čak pedantno vodila ozbiljan lični, intimni dnevnik, pa razmišljam: što se ne bih tome vratila? Tada, svakako, ne bih imala nikakvih posledica po sebe, a ovako ih uvek može biti – i zašto bih sebe uvodila u potencijalno problematičnu situaciju, takođe se pitam.
Hoću da kažem, kada ne vidim svrhu u nekom svom delanju, meni se tako nešto i ne radi.

Evo, ja tako razmišljam.
Ne znam kako se vi odnosite prema sebi samima, u ovom pogledu, a zanimalo bi me?

Prostakušo i plemkinjo moja

75223862_10221122124268982_8042239181298073600_n

Preuzeto sa Google.

 

Koji god posao da čovek radi, čime god da se bavi, a naročito ako ima puno kontakata sa ljudima u tom poslu – pa to je neiscrpni okean inspiracije za padanje pod saobraćaj!

Kad su u pitanju knjige koje prodajemo preko Limunda i Kupinda, kakvih se divnih ljudi može sresti na tim mestima, dobro, ima i pokoja dijabola – ali to ode na blok, to sam bar uvežbala na društvenim mrežama (eto još jedne koristi od društvenih mreža, je li, ako nismo naučili u realnom životu da odstranimo uljeze, ovde te nauče očas posla i posle ti bude lepo ), kakvih prijatnih dijaloga, kakve ljubaznosti, ma, lepota.
Posebna smo sorta svi mi koji volimo knjigu, lepu pisanu i izgovorenu reč, baš posebna. Priznajte.

– Dobar dan, plemkinjo.
– Dobar dan…?!?!
– Ovde Vaš kupac sa Limunda, kupio sam od Vas neke knjige, pa sam hteo da Vas pitam, pošto sam dobio Vaše podatke, je li Vam prezime Karan udato ili devojačko?
Bože dragi, zašto li je to sad njemu bitno?!
– Devojačko.
– Eto, nisam ja Vas slučajno oslovio sa ‘plemkinjo’. Znate, Jasna, Vaši davnašnji preci bili su plemići, istaknute vojskovođe, zbog čega su i dobijali plemićke titule. Niste to znali?
Nismo znala, rođo, pa smo sad isfascinirana tim podatkom.
– Ne, nisam znala. Hvala Vam na toj informaciji (smejem se već naglas, ja, baronica ili baronesa, koja li sam već, a sebe najviše podsećam na propalu groficu), baš ste mi ulepšali dan!
– Nemojte se smejati, molim Vas, imam dokaze za ovu tvrdnju, poslaću Vam knjigu gde možete o tome čitati.
– Važi, hvala – ja bih da prekinem razgovor, jer sam u Novom Sadu i jer pijem kafu sa deverom koga sam upravo upoznala – sticajem okolnosti se do sada nismo sreli.
Ali, ne da se prosvetitelj mog neznanja!
– A Pančić, to Vam je udato prezime?
– Jeste. Udato.
– Pančića ima i u Hrvatskoj i u Mađarskoj i u Srbiji, a bogomi i u Crnu Goru, u Grblje.
Vidim ja da je đavo odeo šalu i da čovek svašta nešto zna o poreklima prezimena. Usredsredim pažnju na izlaganje. Dever neka čeka, kad je čekao petnaest godina, može još par minuta, računam u vulgarno utilitarističkom maniru.
– A odakle je cenjeni suprug?
– Iz Crne Gore. Podgoričanin.
– Nemojte mi to reći! Samo mi to nemojte reći, kao boga Vas molim! Moja bivša gospođa je Crnogorka, direktan potomak Marka Miljanova!
– Pa, zašto je bivša, ako pitanje nije indiskretno?
Smeje se sagovornik, smejem se ja.
– Duga je to priča, ali ja ću skratiti u jednu rečenicu, kako Vam ne bih oduzimao vreme. Ja sam, znate, iz Crne Trave, ona iz Crne Gore. Od dva crna, ništa dobro nije ni moglo da se očekuje.

Tako, eto, nadam se da sam uspela da dočaram lepotu dijaloga sa kulturnim i načitanim Crnotravcem, ja, plemkinja i pomalo prostakuša, ali samo pomalo.

Evo me, plava krvi, stižem, samo da sašijem ovaku aljinu i nabavim neku prikladnu krunu, sličnu ovoj, valjda ima kod Kineza?

Frankenštajn u kupatilu

Ugly man in bath

Preuzeto sa Google.

 

– Eo, sad ona tu na fejs prepričava što sam rekâ, kad sam rekâ, kako sam rekâ, kojim tonom, s kakvim akcentom, imitira me da se svijet sprda, umjesto da, jadna, pođeš sa mnom u kupatilo, ja ovako podignem ruke, kâ što bi podigâ Frankenštajn (podiže ruke kao da će da poleti?!), pa mi pomogneš da se okupam, pa mi pridržiš onaj moj bade mantil (koji, nesrećnik, visi na vratima kupatila skoro nikad upotrebljen, jer peškir oko guzice i toeto!), pa mi pomogneš da se obućem u gaće i majicu, pa me pokriješ, da počinem kâ čoek.

Gledam, zgranuta monologom.
Odlazi rezignirano da se tušira.
Ja, evo, kucam bilten iz kućne radionice, sa vilicom na patosu od čuda šta me snađe!

Falimo se s kiflicama

viber_slika_2019-09-26_20-40-13

 

Falimo se s kiflicama

– Uf. A što ne volim kad zovem, a ne javlja se…
– Koga zoveš?
– Majku.
Ne pitam dalje, maja ja maja 😉 Crnogorska, pogotovo.
– I đe je sad? Viđi koliko zvoni, zvoni mi glava od zvonjave! Sad ona dok ustane, dok nađe naočare, dok vidi ko je, dok upre prstom nalijevu stranu, pa hukće, nije nalijevu, dok nadesnu, pa dok se iskuka: ‘Uf, Dejane, Dejane, kakav si mi ovo telefon dao!’, mene prođe volja i da razgovaram! A evo je!
I sad teče razgovor:
– O, đe si, majko? Što činiš?
Ne čeka odgovor. Nastavlja.
– Eo da ti se pofalim, Jasna umijesila kiflice, znaš kakve su, eo poslaću ti sliku na vajber. A meke kâ duša, ima neki recept od babe joj ostao, ja bolje jeo nijesam.
Au, pa gde baš to da izjavi!
– A što ti činiš, bogoti? Što?! E ne mogu da vjerujem! Baš danas? Sad? E svašta. A kako si, inače? Kako zdravlje? E, dobro majko, ajde pa ćemo se čut. Pozdravi sve.
Prekida vezu.
– Šta kaže – pitam.
– I ona pravila kiflice.

Eto, propade omaž mojim kiflicama.

Metaforički bulevar Vojvode Stepe

Ulica-Vojvode-Stepe-3.jpg

Preuzeto sa Google.

Onome ko je projektovao ‘bulevar’ Vojvode Stepe u Beogradu, kao i svim učesnicima u tom zločinačkom poduhvatu: građevinskim stručnjacima, investitorima, izvođačima i podizvođačima, skupljačima prljavog novca iz nelegalnih tokova i peračima istog, kako bi se uveo u ‘normalne’ tokove i otpremio na egzotične destinacije, odredila bih doživotnu robiju bez prava na aboliciju, a kaznu da izdržavaju tako što će voziti od Autokomande do Trošarine dvadeset sati dnevno. svaki dan.
 
Samo monstruozan um je mogao da osmisli šine po sredini već uske ulice, da podigne bankine na pola metra visine, da deo trotoara namenjen, kobojagi, slepim i slabovidim osobama usmeri pravo na bandere, da na svakih sto metara postavi semafore, da zabrani kretanje ostalih učesnika u saobraćaju u tramvajskoj baštici i tramvajske stanice ogradi betonskim ogradama, sa suženjima i tako uske kolovozne trake, da postavi poklopce za šahte kao za veleslalom u cik-cak, a da isti pri tome, neposredno posle rekonstrukcije gorenavedenog ‘bulevara’, potonu 5-10 cm, sa tendencijom daljeg tonjenja, da iseče zdrava stabla platana, lipe, bresta, oraha po kojima je Voždovac bio poznat, da sruši predratne vile i podigne nekvalitetne zgrade za kratkotrajnu upotrebu koje se ne uklapaju ni sa čim i ni u šta, jer su rugobne i tegobne i za gledanje, a kamoli za življenje.
Dakle, da ne nabrajam dalje, i od ovoga sam se iznervirala. Svaki dan se stresiram najmanje u dva navrata ovim povodom: kad dolazim do posla i kad se vraćam s posla.
 
Da ne govorim o činjenici da se na Autokomandu iz četiri pravca sliva nepojmljiva količina automobila, autobusa, minibuseva, dostavnih vozila, kombija, tramvaja i svega što gamiže na dva, tri, četiri, šest, osam i više točkova!
Prvi pravac, u odnosu na kružni tok – a tek o tome da ne pričam, jer tramvaji više ne idu oko kružnog toga, nego po sredini istog! – jeste izlaz iz Tabanovačke ulice, iz pravca donjeg Voždovca i Braće Jerković, kao i dela Dušanovca, sa desne strane autoputa.
Drugi, iz pravca Vojvode Stepe, što znači gornji Voždovac, Kumodraž, naselje Stepa Stepanović i deo Banjice.
Treći, Bulevar Oslobođenja, što znači deo Voždovca, deo Banjice, Miljakovac, deo Rakovice, Jajinci i ostala podavalska naselja.
Četvrti, iz pravca Ljutice Bogdana, što znači Dedinje, deo Banjice, Lisičji Potok, Rakovica, Banovo Brdo, Julino Brdo, Petlovo Brdo, Labudovo Brdo…
I sad zamislite kako sve to može da izgleda ujutru, kad se ta sva sila spušta na Autokomandu!
Nazamislivo i neprepričljivo.
A ne daj bože da promiče kišica – pa to se drži za volan, to samo što ne ispadne kroz šoferšajbnu, to koči bespotrebno, to drži rastojanje od pedeset metara kao da se vozi po autoputu, to isprepadano, to izbezumljeno.
 
I tako. Svaki dan se ponašam u ovom haosu i cirkusu.
Jer, oni koji bi trebalo da nešto znaju, mislim na saobraćajne inženjere – ironija situacije je što je upravo u ‘bulevaru’ Vojvode Stepe i Saobraćajni fakultet! – mislim na građevinske inženjere, arhitekte, skrajnuti su zarad političke nepodobnosti, s obzirom da samo politički podobni klimoglavci mogu da se uhlebe u javnim službama, pa nam tako ovaj priučeni, nedoučeni, bahati, nestručni i kriminogeni šljam određuje kvalitet života.
 
Samo zamišljam kako će jednog dana, uskoro, nadam se, sav ovaj i ini narod zastati, staviti prst na čelo i oduvati upravopomenuti društveni sloj lopurdi i nestručnjaka, lezilebovića i bitangi.
 
Vesiću, metaforo svega navedenog, jebo te voz koji te dono.
 
 
P.S. Na fotografiji je prikazan deo ‘bulevara’ Vojvode Stepe kojim se spuštam prilikom odlaska na posao. Kad se jednom uđe u ovaj kanal, tunel, tor, jebem li ga šta je, izlaska, rođo, nema bar 15 minuta, jer, znam da je teško poverovati, ali bar 50% vozača, ako ne i više, ne zna da uđe i prođe kružni tok! Stane, tako, kao som ili somica neuko čeljade usred kružnog toka i propušta one koji mu dolaze sa desne strane, jer – pravo prvenstva! Stane, i momentalno napravi pometnju. A onda u svu tu haotičnu situaciju, uleti tramvaj i posred kružnog toka napravi još veći problem…

Do lekara, deset dana

prehlada-novembar-2018

 

– Dobar dan. Mogu li da zakažem kod dr N. A. Imam temperaturu drugi dan, kašljem, nije mi dobro.

– Može. Da li Vam odgovara 24.09. u 10 sati?

– Ne odgovara mi. Imam temperaturu, bole me pluća kada kašljem, a kašljem non stop (tu se zakašljem i jedva se zaustavim). Je l’ može sutra?

– Ne može. Prvi termin je 24.09. Može u 8 sati, ako više odgovara?

– Gospođo, ja bih da otvorim bolovanje, Moram da odnesem potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad na posao.

– Pa šta ja tu mogu? Je l’ Vi hoćete da zakažete za 24.09?

Prekidam vezu.

 

Evo, pitam se: da li je ovo normalno?!

Dakle, ako imam akutni problem, ja ne mogu da doprem do svog „izabranog“ lekara.

Mogu da zakažem za deset dana?!

U međuvremenu, neka mi perforira slepo crevo, neka se lagano razvije upala pluća, neka me sinuzitis razbija na sastavne delove, neka pukne žučna kesa, čir na dvanaestercu, neka se skrljam načisto.

Sve to ima da čeka zakazani termin.

Bože, ima li te?!