Elitna situacija. Plebs statira.

vucic-novo-5d25a748426b9.jpg

Dnevni list Politika.

 

Poznata je moja sklonost ka vedrim temama, naročito s ponedeljka.

Je li.

Pa, evo, s obzirom da iz mene isijava vedrina povodom jednog iz niza analitičkih tekstova predsednika svih građana Srbije, da i vama razvedrim dan, misli, život.

 

Naš predsednik nam se obratio jednim sjajnim, zamislite autorskim tekstom koji meni liči na vapaj odlazećeg, ne znam kako vama to izgleda?

Kao odbrana i poslednji dani.

Ovoliko uvreda na račun nas koji ne participiramo u vlasti, niti imamo koristi od nepotizma i ostalih devijacija koje nosi ovaj režim u svojoj suštini, koji ne aplaudiramo na dat znak, koji ne glumimo Novosađane, Pančevce, Kraljevčane, ako smo iz Beograda, kao što siroti Jagodinci, Zaječarci, Šapčani, Prokupčani moraju da glume Beograđane, Zrenjanince, Nišlije na kojekakvim mitinzima podrške gde ih trpaju u torove i prebrojavaju kao ovce, dakle, nas koji koristimo rasuđivanje kao tekovinu evolucije ili čega već, što nas, svakako, razlikuje od amorfne mase pristalica svega i svakoga, nas koji ukazujemo na totalitarizam i kriminal kao sastavne komponente sistema u kojem živimo.

Mi smo ciljna grupa, gospodo.

Na nas je, kao i uvek, predsednik svih građana Srbije sručio sav svoj jed, jad i čemer, svu svoju nemoć da ovlada i našim umovima, da nas ućutka, kad već ne može da zagospodari, da nam pretnjama i crtanjem meta na čelu utera strah u kosti.

I jesmo elita, ma koliko se trudio da nas omalovaži.

Elita smo, bez obzira da li imamo sve zube, bez obzira da li imamo para ili smo ojađeni i, ne svojom odgovornošću, srozani u siromaštvo.

Elita smo zato što smo, u njegovom ludilu i ludilu koje oko sebe širi geometrijskom progresijom, uspeli da sačuvamo racionalni deo sebe samih, u daleko većoj meri, nego što on i njegova ‘elita’ kojoj je podario vlast, i može da pretpostavi.

I zamislite, znamo ko je bio Bizmark, kao što znamo razliku između Paje i Slobodana Jovanovića.

Žalosno je što predsednik svih građana Srbije nije, valjda od posla, od borbe za goli opstanak, kao najbolji student Pravnog fakulteta u Beogradu – po sopstvenim rečima, a laže, kao što laže čim zine – nije posvetio veću pažnju delu Slobodana Jovanovića, jer da jeste, ne bi se Srbima obraćao na ovakav nepriličan način.

Očigledno, nije se pozabavio ni delom Paje Jovanovića. Da jeste, ne bi seirio nad seobom Srbalja u XXI veku, nad odlivom intelektualaca – a i šta će mu obrazovani mladi ljudi? Misleći ljudi, pogotovo mladi, uvek predstavljaju opasnost za totalitarističke režime – svašta im može pasti napamet.

Predsednik svih građana Srbije, ovim sramotnim autorskim tekstom, obratio se onom delu Srbije koji ume i može da sagleda svu tragediju njegovog predsednikovanja u proteklih sedam godina i zato budimo ponosni, jer, iako nas tretira kao lične robove, on u sebi nosi panični strah od svih onih kojima ne može da proda svoju šuplju priču i koji razlikuju rog od sveće.

Zahvalna sam predsedniku svih građana Srbije što je, i pored silnih obaveza i poslova – kako rušiti i urušavati Beograd, naročito noću, kako poseći sva stabla tamo gde treba izgraditi vip stanove za vip degenerike, kako isprodavati budzašto sve ono što po Srbiji vredi, kako uniziti građane, koju podrigušu i koji plastični sok podeliti putujućim karavanima za tapšanje i ovacije, kako iskontrolisati pravosuđe da zločinci budu amnestirani, a prodavci lubenica potrpani u zatvore ili zatučeni lopatama i sahranjeni, kako sa ‘inostranim’ bankama produžiti dil i dodatno ispatosirati kreditne dužnike, kako podrediti sve i svakoga sebi i ‘eliti’ na vlasti oko sebe – ipak izdvojio vreme da nam se na ovako lep, kulturan i korektan način obrati.

Ovakvu pažnju do sada nismo doživeli ni od jednog predsednika.

Bar se ja ne sećam.

 

Povod za ovaj tekst:

http://www.politika.rs/scc/clanak/433411/Elita-i-plebs?fbclid=IwAR3G0NcLJazfXT1i2XvTYvJ7-zcTLKm9HlC6rHnYGI8zMuDm6S3mKTYIp9Y

Advertisements

Zimske ruže u kibicfensteru

 

20246094_1904948556495093_4555181810785395902_n

Još kao devojčica, volela je taj prozor.

Ogledala se u unutrašnjim oknima, približavala lice, udaljavala se, dahom na staklu pravila tablu za pisanje i vrhom prsta ispisivala slova svog imena.

Mati, otkad je Gabrijela pamtila, uvek u crnini, za sinčićem koga je sahranila još pre Gabrijelinog rođenja, volela je taj isti prozor u koji je stavljala najlepše saksije sa bokorima sezonskog cveća. Pažljivo je zalivala svaku biljku, uklanjajući suvišne ili oštećene listove, precvetali šareniš raznovrsnog cveća. Bila je tu i posebna prskalica kojom je osvežavala listove i cvetove sa pažnjom svojstvenom tugujućima. Nečim se morala baviti, nečim što bi joj misli usmerilo što dalje od nje same i srca koje je krvarilo bez nade da će ikada prestati bol.

Oduvek tanka u struku, gospođa Greta je sa godinama postajala sve tanja. Njenu mršavost nisu mogle da prikriju ni otmene haljine, šivene kod gospa Nate, bez obzira što ih je majstorica cigovala, dodavala podsuknje od svilenog atlasa, umetala divne crne čipke koje je specijalno za nju naručivala od peštanskih vezilja, ručno izrađivala kratke pelerine od crnog plišanog somota. Svaki put kad bi gospođa Greta došla, šnajderski santimetar je pokazivao sve manje brojke. Ona je naočigled svih kopnila.

Ni ćerkina lepota, smeh, vedrina, ni ljubav njenog dragog i voljenog Dimitrija – nisu bili dovoljni.

Gospođa Greta je umrla nedugo posle Gabrijelinog šesnaestog rođendana.

Tih dana procvetale su prve zimske ruže u njihovom kibicfensteru.

Nije imao ko da im se raduje.

Gospodin Dimitrije, skrhan bolom i tugom za voljenom ženom, počeo je da pije. Najpre po koju čašu vina. Ili rakije. Konjak posle večere. A zatim sve češće i sve više.

Retki su bili dani kada je bio trezan.

Molila je Gabrijela oca da ne pije. Sklapala ruke, klečeći ispred njega, napola oduzetog od silnih gemišta u kojima je bila tek po koja kap vode, a sve ostalo vino, preklinjala kad je bio trezan u retkim momentima.

Uzalud.

Nije se mnogo ni iznenadila kada je Juca, njihova sluškinja od kada Gabrijela zna za sebe, uletela u salon sa kibicfensterom gde je upravo uklanjala uvelo lišće i sklanjala ocvale cvetove iz bokora i, sa rukom preko usta prigušeno vrisnula – gospodin Dimitrije se obesio u ambaru!

I tih dana cvetale su zimske ruže u kibicfensteru.

Ređale su se tetke i teče, ujaci i ujne, stričevi i strine, braća, sestre, zvali Gabrijelu da pređe kod bilo koga od njih, da ne samuje, da tuguje sa svojima, za svojima.

Odbijala je uporno i ostala u porodičnoj kući, sa najlepšim kibicfensterom u varoši. Čipkane zavese, mesingane saksije i cveće, cveće, cveće – od prvog prolećnog, do kasnog jesenjeg.

Samo ponekad sela bi za klavir i tada bi svirala satima, zaneta i opčinjena zvucima koje su proizvodili njeni divni, vretenasti prsti na dirkama. Zatvorila bi oči i svirala za svoje roditelje koji su sedeli tu, blizu nje. Mati je u tim snoviđenjima bila onakva kakvu je nikada nije videla: u divnim haljinama pastelnih boja, sa širokom osmehom koji Gabrijela nije viđala, tata je čvrsto držao njenu ruku u svojoj, naginjao se prema njoj i govorio:

– Mila moja, hvala što si mi podarila ovog anđela!

Budila se iz tog transa, orošenog čela, iscrpljena, prazna.

Ređali su se prosci.

Momak iz Sombora.

Pa, jedan iz Sente.

Iz Mola.

Bečej.

Novosadski momci, broja im se ne zna.

Karlovčani.

Rumljani.

Isprva, njenih godina i koju godinu stariji.

Kako je vreme prolazilo, a Gabrijela odbijala sve ponude za udaju, tako su i prosci bivali sve stariji, neženje ili udovci, sa decom ili bez dece.

Svoju tugu je, kao nekad njena mati, pretakala u ljubav prema zelenim i šarenim laticama, posvećena tim divnim izdancima koji su umirali i rađali se ponovo, na njene oči.

A onda je tugu i bol i usamljenost koja je sve češće obuzimala, počela da utapa u vinu, kao što je nekad njen otac.

Kako se cveće i alkohol ne trpe, počeo je da trpi njen kibicfenster.

Sve manje vremena je provodila među saksijama, sve više je bilo ocvelih cvetova i uvelog lišća, čipkana zavesa više nije bila blistavo bela, okna se više nisu caklila.

Kada je Juca jednog kasnog jesenjeg jutra, teškim, staračkim korakom kročila u salon, prethodno obišavši praznu frajla Gabrijelinu spavaću sobu,

našla je Gabrijelu na patosu, ispod kibicfenstera. Pored nje je bila razbijena kristalna vinska čaša i dopola popijena olba.

A baš su procvetale prve zimske ruže…

Šaka prašine za svatovac

korpa

 

Eto, ni o ovim ti nisam divanila.

Sad ne znam dal je sve to baš tako bilo, al pričali su ljudi, pa sad moš verovati, a i ne moraš, od volje ti.

Znaš, curo, kad dođedu ovi Srbijanci i nose šorom šljiva u koli, pa nisu tako ni skupe, kupi svet, kuva pekmez, volu deca, a i da se nađe za kolače zimi, ja najvolijem salnjake s pekmezom od šljiva. I još kad se utrefi, pa da nije ni mlogo sladak, a ni kiso, ta idi, to ti je štogod.

I tako jedne godine, rešio jedan naš čovek, iz donjog Srema, sad dal je iz Pećinaca, dal iz Obreža il iz Kupinova, ne znam ti kasti, al znam da je iz bogate kuće, prave gazdinske, rešio kažem ti da ženi sina. Nije teo nikake navodadžije, nit koga da mu preporučuje snaju, aja, dosetio se on kako će to oposliti.

Od nekog čoveka iz Srbije otkupio dvoje, troje kola šljiva, metno i u korpe, pa zaređo po selima, kobojagi da prodaje. A sin sa njim na koli. Lep momak, ko upisan, samo taki mož biti. Ta svaka bi se udavača za njim okrenula, da nije sramota. Al otkud dođe da se okreću za momkom, to nikad nije bilo – samo poneka zjaka, al ko za nji i mari.

Al šta je tu sade ovaj matori, uncut jedan, namislio. Da viš, saću ti kasti.

Idu polako šorom, teraju nekog konjića, nisu upregli najbolje konje što imadu, neg onako, sirotinjski, i malo, malo pa vikne čas jedan, čas drugi:

– Ajmo šljiva, ajmo šljiva! Za devojane džabe, samo nek iznesu đubre iz kuće, dok one počiste i istresu krpare, mi ćemo se vratiti ovim šorom! Za kilu prašine, korpa šljiva!

Kad se to  pročulo po selu, rastrčale se devojke, tresu krpare, skupljaju prašinu, pomazuju sobe, brišu, nije šala, dobiće šljava za đubre! Ej, pa di to ima!

Vraćaju se ova dvojica, a iz avlija devojke iznose đubre, sve sretne što će imati šljiva za pekmez! Matere im još domeću, da bude više, jel koliko više prašine i đubreta, tolko više šljiva.

Ko što su i kazli, eto nji.

Dele šljive, uzimaju đubre, bacićedu ga, čim zamaknu, al da se red sprovede ko što su i namislili.

I tako, od kuće do kuće, došli do jedne male, na kraj šora. Oma se vidi, sirotinja. Al kućica okrečena, pendžeri ofarbani, u pendžerima muškatle, u avliji svakojakog cveća, i šeboja i noćne frajle i lepe kate i lepog čoveka, milina jedna.

Dud okrečen, pod njim nekolko gusaka i pataka, poneka kokoška i pepito peto sa crvenom krestom.

Pred kućom stoji lepa, ako nije i najlepša devojka u celim selu.

U jednoj ruki drži malo prašine. Glavu spustila, zna ona da to ne mož biti dosta ni za saćuru šljiva, a kamol za korpu, al opet, nek daju i kilu, nek ima koja za nju i za mater.

– Jel, čedo, jel ti nemaš više đubreta po kući? – pita je ovaj matori uncut.

– Nemam – kaže ona, spustila oči, trepuške joj do pola obraza, samo što se ne zaplače sirota.

– A sve si budžake počistila i baš nigdi ništa više nema od đubreta i prašine? – kobojagi se ovaj sekira.

– Nema, pa eto, ako može bar malo šljiva…

– A di ti je mati, čedo? Jel ti baba kod kuće?

– Mati je unutri, a babu nemam, umro je lane, pobolo se i nije mu bilo leka.

Dok su se oni divanili, momak se zdravo zagledo u nju, pa mu se oma i dopala, tako lepa i skromna.

– Jel bi mogli ući kod vas, da pijemo vode i da se umijemo, vrućina, ne moš izdržati?

– Kako ne bi mogli! Izvolte, izvolte. Mati, mati, evo nam gostiju!

Izašla mati, širom otvorila vrata.

U kući ladovina, na astalu bokal s friškom vodom. Čisto svugdi, nema zrnca prašine, miriši na sapun i na cveće što stoji u vazni na kredencu.

– Ajmo, baća, do bunara da se umijemo, da nam niko ne poliva. Jel, čedo, kako se tebi imelo – pita devojku.

– Radovanka.

– E, mati, radovaćeš se ti ovaj dan! – okrenu se prema Melki, Radovankinoj materi, pa ode sa sinom do bunara.

– Kako ti se sviđa ova devojana, derane?

– Sviđa mi se, babo.

– Bil se ti ženio sa njom?

– Bi.

– Da mi ondak u nedelju dođemo s jabukom, da isprosimo devojku, Radovane?

– Da dođemo, babo, zdravo mi se dopala.

U taj par, došla i Radovanka, nosi peškir da se ubrišu.

Ni ne zna da služi budućeg muža i budućeg svekra!

– Fala, ćerko, još ćemo malko ući unutra, pa smo za putom, idemo polako.

Pa se opsetio:

– Radovane, idi na šor do kola i donesi one šljive što su nam ostale, kolko god da ima, sve i donesi i metni ode na gonak.

– Iju, pa nemojte, sramota me, otkud tolke šljive za ono malo prašine… – buni se Radovanka, a sve se misli, kako to da se baš i ovaj momak zove Radovan? Bogami se i on njojzi dopo, al baš.

– Mati, da ja tebe nešto pitam. Bil ti dala tvoju Radovanku za mog Radovana, pa da mi u nedelju dođemo s jabukom?

– Pa ja ne znam šta bi ti kazla, prijatelju, eto, moja Radovanka nema oca, nema brata, sirote smo, viš i sam….

– Pusti ti sade to. Neg ti zovi Radovanku da i nju pitamo.

Radovanka pocrvenila ko majska ruža puketuša, spustila oči, gleda u patos, međ rukama vrti jedan kraj od kecelje, uvrće pa odvrće.

Ćuti, ništa ne govori. A ko da se malko smeši, pa ispod oka pogleda Radovana – lep je, smeje se, pravi momak, lepšeg vidla nije! Taki lepi u njinom selu nema.

– Vidi, prijo, da ti kažem. Ja sam ove šljive kupio i počo da i dajem devojkama za đubre iz kuće. Znaš ti kolko su one korpi iznele na šor i za nji dobile šljiva? Ne žalim, al samo kažem. To se ne zna u kakim đubretu žive! A ovamo se udešavaju, kolmuju kose, garave obrve. Džabe je to, kad su prljavuše. Ja sam bogat čovek, gazda, moš svakog pitati za mene i moju kuću i familiju. I rešio sam da oženim mog Radovana s devojkom koja je vredna, čista i skromna. A tvoja Radovanka je još i lepotica. Živiće ko gospoja, nemaj brige. Samo nek bude sloge međ njima i nek bude dečurlije! Sad kaži, jel daješ Radovanku za Radovana?

– Eto, ne branim, ako ona oće…

– Radovanka, čedo, jel bi se ti udala za mog Radovana?

– Udala bi se – promrndža ona u patos.

 

***

U prvu nedelju je bila jabuka.

U drugu nedelju su došli svatovi i odveli Radovanku.

Na godinu, kad je rodila prvog sina, došo Radovan po Radovankinu mater i odvo je kod nji, greota da živi sama, makar što je Radovan davo i šakom i kapom za nju, da ni u čem ne oskudeva.

 

Jes ti sad vidla?

U sretan se dan rodila Radovanka.

I lepo je mati učila. A imala je i koga, kad je ova bila i lepa i pametna i vredna.

Eto šta ti je život, curo, svakojaki nas ima… Šta se on dosetio, molim ja tebe…

ADDIKO: KONVERZIJA U POKUŠAJU

 

16818885995ca48f332b99a658725396_w640
Epizoda 1

U naznačeno vreme, eto nas na licu mesta, sa papirima dobijenim iz banke onomad i sa primedbama na ponuđeni tipski ugovor o konverziji iz CHF u EUR, u pisanoj formi, u dva primerka, kako i priliči.
Stigosmo na red kod nadležnog mladog gospodina, upeglanog, uglancanog, ulickanog.
– Dobar dan.
– Dobar dan.
Ja:
– Došli smo da popričamo o ovom predlogu koji ste nam dostavili…
Uglancani me neuglancano prekida:
– Nema tu šta da se razgovara, ili potpisujete i radimo konverziju, ili ništa.
Ja:
– Kako – ništa? Pozvani smo da razgovaramo o predlogu koji ste nam dostavili.
Ulickani:
– To vam je to, ili potpišite…
Panča prekida ulickanog:
– Čekajte, mladi gospodine, ne može to tako (Panča, nesklon lažnim osmesima i neiskrenoj ljubaznosti, odnekud izvlači neki, kobojagi, smešak!), da Vas pitam: koliko ste Vi imali godina pre 12 godina?
Upeglani se zacrveneo, zajapurio, vidno iznervirao:
– 17. A zašto je to bitno? Jel vi smatrate da nisam dovoljno stručan, ako sam mlad?
Ja, u sebi: Smatramo.
Panča, naglas:
– Ja to nisam rekao. Hteo sam da Vam kažem da smo u ovom problemu 12 godina i da je red da se o ovom ugovoru dogovaramo.
Ulickani, već vidno besan:
– A šta nije u redu sa ugovorom?
Ja:
– Recimo, član 4. Ja imam potraživanja od banke, zašto mi se uskraćuje mogućnost da banku tužim u tom delu, ako potpišem ugovor o konverziji ?
Panča:
– Rata, znači, nije fiksna, jer zavisi od kamate? Ko mi garantuje da se rata neće enormno povećavati?
Ja:
– Ovaj ugovor se kosi sa pravnim stavom VKS, to znate? U suprotnosti je i sa zakonom.
Ulickani, crven kao da je goreo na Zakintosu pet dana, sikće:
– Jeste vi došli ovde da potpišete ugovor o konverziji, ili da proveravate moje znanje? Ja sam, po vašem mišljenju, neznalica. Nisam čuo za lex specialis. Ništa ne znam o kamatama.
Mi, zgranuti:
– ?!?!?!?!
Uglancani štekće kao iz mitraljeza:
– Evo, pozvaću direktorku, pa sa njom vidite, pošto ja ništa ne znam.
Besno udara po telefonu na astalu i najavljuje nas kod direktorke.
Ustajemo.
Ja:
– Kada radite ovakav posao, tu nema mesta sujeti.
Upeglani, nosa zabodenog u neki papir koji, sigurna sam, i ne vidi, progovara:
– Pa šta mogu, eto, sujetan sam!
Ja:
– U tom slučaju, ovaj posao nije za Vas.
Odlazimo da čekamo Epizodu 2.

U međuvremenu potvrđujem u sebi i naglas činjenicu da neznalice i glupanderi svoju nestručnost i nekompetentnost pokrivaju drskošću, bahatošću i arogancijom…

 

Epizoda 2

Ako ništa drugo, direktorica je bar bila i ljubazna i predusretljiva tokom razgovora, za razliku od onog iskompleksiranog paćenika.
Opet ispočetka:
– Dobar dan.
– Dobar dan.
Direktorica:
– Izvolite. Došli ste povodom poslatog predloga ugovora o konverziji.
Zapažam reč: predloga.
Ja:
– Da. Imamo pitanja, imamo primedbe, imamo svašta nešto. A Vaš kolega je iskazao jedan visok stepen nepoštovanja i nekulture, pa sad ne znam da li da išta kažem?
Direktorica, sa osmehom:
– Nemojte zameriti, molim Vas. Kolega je dobio otkaz ugovora o radu, pa je zato valjda nervozan.
Žalosti! Dobio otkaz, a namestili ga da radi na konverziji! Pa gde će on sa nama, besnima, otrovnima, potkovanima informacijama, kaljenima po beogradskim ulicama na kojima smo okapavali ispred raznih institucija… i sticali znanja za koja nismo ni mislili da će nam ikada biti potrebna! Kud njega delegiraše s golim dupetom (čitaj: praznoglavog) međ pijane Turke! Prosto mi ga nešto došlo i žao. Takva sam ja, iz besa se očas posla konvertujem u sažaljenje. Zato i prolazim ovako.
Direktorica, čim je ispootvarala moj kreditni dosije, gleda u monitor i kaže:
– Slušam vas.
Pri tome, uzima papir i olovku, beleži ponešto od onoga što pričamo i pitamo Panča i ja, naizmenično.
Iznela sam sve što sam imala od primedbi u usmenoj formi i dodala:
– Sve ovo sam napisala, sažeto, za vašu pravnu službu.
Direktorica:
– Hvala, to nam mnogo olakšava posao. Vidite, ja vas razumem u potpunosti, nisam pravnik i ne mogu da vam odgovorim na pitanja vezana za tekst ugovora i zakonsku osnovu, ali ću vaše primedbe preneti, ne samo ovo što ste napisali, nego i ovo što sam ja zabeležila. Ostaje da vidimo kakav će biti njihov stav i odgovor koji ćete dobiti u narednih sedam dana. Ja mogu da vam objasnim sve ono što vas zanima vezano za ovaj predlog, ako je nešto nejasno, da pojasnim – anuiteti, kamate, euribor, to su stvari o kojima mogu ja, a ostalo radi pravna služba.
I sve je objasnila i pojasnila, pristojnim tonom, korektno.
Zakazali smo ponovno viđenje za 26.06. Do tada će stići i odgovor pravne službe u pisanoj formi.

Ne očekujem ništa spektakularno, bolje reći – ne očekujem ništa, jer znam da su Addiko i Rajfajzen najgore po pitanju konverzije CHF kredita.
Meni uvek ostaje mogućnost tužbe, naravno, to nije sporno.
Razmislićemo. Konsultovaćemo se sa kompetentnim ljudima, advokatima koji se bave ovom problematikom na ozbiljan i konsekventan način – znamo ko su ti ljudi, poznajemo se…
Kao što pravnici kažu: Bolje i mršava nagodba, nego debela parnica. Ima tu jedan ključni momenat koji je meni bitan, a nije za javnu priču. Pri tome, taj momenat nije nužno povezan sa ovim ponuđenim tekstom ugovora o konverziji. Ukoliko banka bude imala sluha da mi u tom delu iziđe u susret, velika je verovatnoća da ću ugovor potpisati – a boriću se da član 4. bude brisan, koliko god moje mogućnosti budu dozvoljavale.

Da dodam na kraju, ne kao nevažnu stvar, nego eto, sad sam se setila – ako moraš da pojedeš žabu, poješćeš je. Ali, evo, bitan je i način na koji ti se ta žaba servira.

Tambovska akademija

lejla

Preuzeto sa Google.

 

Zagrljeni mladi oficiri, podoficiri i vojnici pevaju naizmenično srpske i ruske pesme. Ori se prepuna beogradska železnička stanica, vri od snage, lepote i mladosti.

Rodbina prati svoje najdraže u Sovjetski savez na školovanje. Očevi i braća  ponosni, majke i sestre krišom brišu suze, gurajući putnicima još po koju jabuku, veknu hleba, da im se nađe na dalekom putu.

Vagoni se pune, peroni se prazne, još koji stisak ruke, na brzinu izgovoren roditeljski savet, i voz polako kreće, uz pisak lokomotive.

Kapi kiše koje se slivaju niz stakla mešaju se sa suzama koje mladići gutaju, sramota je da plaču, a u grlu knedla, u srcu zebnja od nepoznatog što ih čeka na kraju ovog putovanja.

Tambov je njihova odrednica, petsto kilometara jugoistočno od Moskve.

Vojna akademija. Inženjerija.

Na hiljade njih je već tamo, razasuto po vojnim školama i akademijama, jer je nova jugoslovenska država, još pred kraj rata, sklopila sporazum sa sovjetima o vojno-političkoj i tehničkoj saradnji. Deo tog sporazuma predviđa i školovanje jugoslovenskih vojnih kadrova u prvoj zemlji komunizma.

Naši momci se listom upisuju u spiskove. Stariji, već sa oficirskim činovima zarađenim u ratu, mlađi – kaljeni u diverzantskim poduhvatima po Beogradu i većim gradovima.

Ni jednima, ni drugima ne nedostaje hrabrosti i srčanosti. Šta god da se pričalo o surovim uslovima u kojima se stiču oficirski činovi i potrebna znanja na tambovskoj tehničkoj vojnoj akademiji, nije ih plašilo. Gledali su smrti u oči nebrojeno puta, pa šta još može da ih iznenadi?

Ali, ovo je nešto drugo. Vratili su se kući sa fronta, iz borbe, bili sa svojima neko vreme, navikli se na njihova draga lica i brižne poglede – i sada ponovo kreću u borbu. Mirnodopsku.

 

Kakvi li su tamo ljudi? Gledajući crvenoarmejce po Beogradu i diljem Jugoslavije, slušajući njihove priče, pogotovo kada uveče potegnu rakiju iz balona koje su im ljudi donosili prazneći ratne zalihe i slaveći skoru pobedu nad nemačkim okupatorom, ledila im se krv u žilama – pa to i nisu ljudi, to su zveri! Šta je sve sovjetski vojnik u stanju da učini, za mnoge od ovih mladića bilo je nezamislivo!

Svašta se govorilo, a pitanje je da li je bila istina – te da su se u mnogim mestima loše poneli prema civilnom stanovništvu po Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, da nisu prezali od otimanja svega i svačega, od silovanja žena i devojaka, da su se opijali, besneli i palili kuće. Možda je toga i bilo, sporadično, ali rat je, ti su momci hiljadama kilometara daleko od svojih kuća, pa psihički i fizički napori uzimaju svoj danak. Ali srpski narod je voleo ruskog vojnika, voleo ga je kao svog. Slovensko poreklo, ista pravoslavna vera – jeste da su i sovjetska i jugoslovenska pratija sahranile boga, ali opet. Sličan jezik, slični običaji, sličan mentalitet. A hrabri, neustrašivi! Tamo gde ruska čizma prođe, švapska se zatire.

I sada oni, ovim vozom, odlaze tamo gde su ti isti vojnici i oficiri školovani za takve podvige i za takvu spremnost i junaštvo! Čast je to, velika čast i velika obaveza: odužiti dug svojoj zemlji ne samo u ratu, nego i u miru, doprineti svojim znanjem daljem prosperitetu i napretku.

To su, mahom, motivi ovih momaka.

Dušan sedi u uglu kupea, gleda kroz prozor jesenje pejzaže, a do pre par trenutaka u tom prozoru, kao u ramu, bila je slika njegove sestre Duške i njene drugarice Mirjane. Stajale su tu, mahale, plakale i kroz spušten prozor mu dodavale sveže ispečene kiflice koje je još uvek držao u krilu,  dvolitru vode, da ne pije usput, sa staničnih česmi, ko zna kakva je i da li je ispravna ta voda, fišek svilenih bombona, par ispeglanih maramica i još koješta što mu neće trebati, ali eto, uzeo je i sada ne zna gde bi odložio sve te paketiće u kupeu krcatom stvarima.

Mirjanu je znao iz viđenja, bila je nešto mlađa od njega, ali je poznavao njenog brata Sinišu, zajedno su radili u nekoliko skojevskih operacija, koji je, nažalost, poginuo na Sremskom frontu u martu pre dve godine.

Duška mu je često pričala o njoj i, mada nije nikada izgovorila naglas, moglo se osetiti u načinu na koji je govorila, da bi joj bilo drago da među njima nešto bude. Video je on to i u Mirjaninim očima, primetio je da joj se dopada, ali, svestan da pred njim stoje duge četiri godine odsustvovanja iz Beograda, da su oboje mladi i zeleni, tek izašli iz ratnih užasa, nije se izjašnjavao, niti joj je davao povoda za maštanja o nekom zajedničkom životu. I to što je došla sa Duškom da ga isprati pogledom pitome srne, bio je dokaz da prema njemu nešto oseća.

Dva dana i tri noći trajao je put do Tambova.

Između mađarske i ukajinske, odnosno sovjetske granice zadržali su se skoro čitavu noć zbog proširenja razmaka među točkovima vagona – sovjeti su svoje pruge gradili tako da se vozom na njihovu teritoriju ne može ući, jer su šine šire od standardnih, evropskih. Ukrajinu su prešli bez zadržavanja, u Moskvi su se prebacili u druge vagone, udobnije i prostranije, pa su tokom ostatka puta od par stotina kilometara imali prilike da se raskomote, pošteno odmore i dobro pogledaju okolinu kroz koju prolaze.

Ruski seljaci su im srdačno mahali, devojke slale poljupce, dečica trčkarala uporedo sa vozom, dok ih noge nose. Živopisno obojene kuće, okućnice brižljivo obrađene, sa lejama povrća i cveća, smenjivale su se sa velikim, prostranim državnim imanjima. Mnogi od naših momaka do tada nisu mogli ni da zamisle tako velike traktore i poljoprivredne mašine koje su prvi put u životu videli na nepreglednim ruskim oranicama.

Na par usputnih stanica, seljaci su im ubacivali u vagone korpe sa dunjama, jabukama, kruškama, krišom i po koju flašu votke, kanticu svežeg mleka, sira. Govorili su brzo i nerazumljivo, smešili se i uzvikivali ’zdravstvujte, rebjata’, ’dobro pažalovat’ – jedino to su uspeli da zapamte.

Dušan je sabirao utiske: pa i nije ovaj narod loš, isti je kao i naš, voli vojnika, još da naučimo ruski, sve će onda biti lakše.

Momci u kupeu, razmišljali su na isti način. Njih par Beograđana, Ljubiša, Zoran, Gliša, Momir, nisu se razdvajali od kada su pošli iz Beograda. Vezivalo ih je drugogodišnje prijateljstvo i skojevske akcije, a i njihovi roditelji su se međusobno poznavali – sve su to bili ljudi iz srednjeg staleža, zanatlije, profesori, sitni industrijalci, i svi predratni komunisti i levičari. Kakvi su bili oni, takva su im bila i deca. Naprednih ideja, bistrog uma, puni vere u novi svet, svet bez ugnjetavanja, svet slobode za koji su se tek izborili.

Dušanovi roditelji su oboje bili profesori, tata Spasoje je predavao matematiku u Prvoj muškoj gimnaziji, a mama Leposava, od milošte Lepša, istoriju, u Realki. Živeli su u nevelikoj, ali lepo uređenoj kući na Dorćolu, prepunoj knjiga i one fine, smirujuće tišine koja obično vlada u skladnim porodicama.

I da, Dušanovi roditelji su se itekako protivili njegovoj želji da ode u Tambov i da se školuje na vojnoj akademiji. Za njega su imali druge planove. Bio je odličan đak, matematika mu je dobro išla, mogao je da studira u Beogradu, a kasnije, ko zna, Sorbona, Oksford, pa i Lomonosov, što da ne? Ali, vojna akademija u nekoj ruskoj zabiti!

Bez obzira na ovu njegovu odluku koju su pripisivali mladalačkom zanosu, bez obzira na njegova uveravanja da on neće učiti za pešadijskog oficira, nego će na toj akademiji učiti za mašinskog inženjera, oni su se ipak nadali da će se njihov sin, kada se vrati iz te svoje izlišne avanture, kako su govorili, predomisliti i poći očevim stopama. Na kraju krajeva, ako je želeo da studira mašinstvo, mogao je i ovde, među svojima, a ne na kraj sveta da ide, u nepoznato. I ko zna šta ga sve tamo čeka. Verovali su oni u sovjete, Staljinova moć im je pomogla u konačnom oslobađanju, sve je to istina, ali isti taj Staljin menja svoju politiku, okreće ćurak naopako, ko zna šta se tu još sprema. Brinuli su, uz teške uzdahe. Ćutke.

A evo, sada je on, njihov sin daleko, ovaj voz je otkloparao stotine i stotine kilometara, upravo toliko je daleko i njegova pomisao na roditeljske želje za koje nije imao sluha – Tambov je blizu, valja se pripremati za novi izazov.

U Sovjetskom savezu je, činilo mu se, sve ogromno: ogromne stoletne šume, ogromne i nepregledne njive, ogromne reke kojima ne vidiš drugu obalu.

Baš takva je bila i tehnička vojna akademija u Tambovu.

Nezamislivo i zastrašujuće velika! Ili je tako izgledala u njihovim očima, nenaviklim na tolika prostranstva.

 

Zgrada, impozantna i impresivna, velike učionice, velike spavaonice, trpezariji kraja ne vidiš, velike čitaonice, ogroman krug između glavne i pomoćnih zgrada, veliki stacionar sa ambulantom, sve je to Dušanu izgledalo nepregledno, ogromno.

Pitao se da li je uopšte moguće toliki prostor ispuniti ljudima?

Ubrzo je uvideo, na osnovu prve jutarnje gužve ispred dugačkog niza česmi, da ljudi ima više, nego što je mogao i da zamisli!

Novajlije su smeštane su brzo, profesionalno i organizovano.

Njihova imena su čitana sa spiska preko razglasa, prilazili su stolovima za kojima su sedeli ruski oficiri i prevodioci, odmah po utvrđivanju identiteta usmeravani su u spavaonice, kako bi se smestili i što pre počeli da preuzimaju i izvršavaju obaveze zbog kojih su i došli.

U naredna dva dana, svako od novopridošlih bio je kompletno opremljen uniformom za nastavne aktivnosti, uniformom za poligon i teren i svečanom uniformom za izlazak u grad.

Dobili su raspored koga će se pridržavati tokom školovanja, doduše na ruskom, ali je učenje ruskog jezika svakako podrazumevajuće, naročito na prvog godini akademije.

Niko od njih nije mogao ni u snu da pretpostavi šta ga čeka, već u narednim danima! Ubitačan tempo i potpuni nesklad koji je Dušan definisao ovako:

– Stalno negde žuriš, da bi čekao i stalno čekaš, da bi žurio!

Njemu, prezicnom i organizovanom, to je bilo potpuno neshvatljivo. Redovno neka užurbanost i trka, da bi se stilglo na odredište i – čekalo. Ili, bespotrebno čekanje, da bi se posle žurilo! Shvatio je, kada pređeš prag akademije, logika prestaje. I brzo je savladao tu lekciju.

Ustajanje u pet, do pet i petnaest jutarnja higijena, uz nameštanje kreveta, oblačenje i trčanje do kruga na postrojavanje, pa jutarnja gimnastika. Postrojavanje. Odatle, pravac na doručak, posle doručka, opet postrojavanje. Prepodnevna predavanja. Postrojavanje. Ručak. Čitaonica, učenje. Poslepodnevna predavanja. Postrojavanje. Večera. Postrojavanje. Odlazak na spavanje.

Noćne uzbune. Ulazak u kamione pod punom ratnom opremom. Teren. Dugotrajni marševi. Pešadijske prepreke. Fortifikacijske prepreke – žica, metal, drvo, kako ih savladati? Upoznavanje na terenu sa inženjerijskim oruđima, sa ogromnim mašinama, ručno kopanje rovova, žuljevi na dlanovima koji pucaju i krvare, spavanje u zemunicama koje prethodno sami kopaju, iskopavajući kubike i kubike zemlje, žute, glinene, tvrde kao kamen! Postavljanje pontona preko Cne, reke koja protiče kroz Tambov, ali na najnepristupačnijim mestima, obraslim vrbama i šibljem, u raznim vremenskim uslovima.

Život novih kadeta na tambovskoj akademiji brzo je ušao u kolotečinu.

Obaveze i dužnosti se završavaju po ustaljenom redu i redosledu. Početna iscrpljenost, usled teških treninga i psihofizičkih napora, ustupila je mesto izvanrednoj kondiciji, kako fizičkoj, tako i mentalnoj.

Od kuće stižu pisma redovno, uglavnom ih piše Duška, dodajući svaki put poneku rečenicu o Mirjani – te kako su bile na izletu, te kako su sa drugaricama i drugovima uređivale park na Zvezdari, te kako su odsekle kosu, pa sada liče jedna na drugu kao da su sestre. Stigne i po koja fotografija, tek da ne zaboravi da u Beogradu još neko, osim sestre i roditelja, čeka njegov povratak.

Sa ove distance, Mirjana mu se činila nekako bliskijom, nego tamo na stanici, dok ga je pratila, trčeći za vozom i mašući čipkanom maramicom kojom je usput otirala suze. Nedostajao mu je rodni grad, draga lica su mu nedostajala. Gledao je te fotografije ko zna koliko puta, pažljivo posmatrao svaki detalj.

I sinulo mu je: Mirjana se ne osmehuje u objektiv fotoaparata tek onako, ne, ona se osmehuje njemu, Dušanu, on je taj kome je njen osmeh upućen!

Čak je uhvatio sebe kako ponekad, u toku dana, u mislima odluta na onaj prozor u kupeu koji je uokviravao njih dve na peronu, onog jesenjeg dana kada se otisnuo na ovaj daleku put. I bivalo mu je toplo oko srca, osećao je neku finu, tananu bliskost sa tom prijatnom i nenametljivom devojkom kojoj se, očigledno, dopadao.

I koja ga je čekala.

Mama i tata napišu koju reč na kraju Duškinog pisma, brižno, roditeljski, i uvek dodaju poneki savet sinu u tuđini.

Njegova pisma su, za razliku od sestrinih, bila kratka, informativna, uglavnom o predavanjima, učenju, vežbama.

Zdrav je, dobro je, sprema ispite, puno pozdrava i tačka.

Nastavu budućim vojnim inženjerima na akademiji držali su eminentni profesori i stručnjaci, ljudi sa iskustvom, konstruktori, veoma strogi i veoma pravični. Pitomci su ruski jezik savladali u prva dva-tri meseca, tako da su sa lakoćom pratili predavanja i uzimali učešća u diskusijama.

Mnogima je matematika bila kamen spoticanja.

Za Dušana je to, zahvaljujući tati i genetici, oduvek bila zanimljiva igra brojevima. I ovde, na akademiji, kao i tokom gimnazijskih dana, bio je jedan od najboljih.

Veći problem su mu bili društveni predmeti, nije bio sklon beskonačnom iščitavanju filozofije, sociologije, vojne istorije, istorije komunističke partije, kongresa, plenuma, zato su mu ti predmeti oduzimali mnogo vremena, ali je bio uporan, vođen ambicijom i urođenim takmičarskim duhom.

Savestan, druželjubiv i nesebičan, pomagao je svojim drugovima, često na uštrb sopstvenog slobodnog vremena koga je i tako bilo premalo.

Obaveze na poligonu, na terenu, bile su iscrpljujuće, a tek posle svih nadljudskih fizičkih napora, sledilo je učenje, uglavnom u kasnim noćnim satima, kada je sedeo nad knjigom u čitaonici, jer proleće je već polako stizalo, osećalo se to u vazduhu, a time i ispitni rokovi gde se vršila prva provera naučenog: najbolji ostaju, a oni koji nisu pokazali predviđene rezultate i uspeh, biće vraćeni u Jugoslaviju ili, eventualno, upućeni u neku drugu, manje prestižnu i manje cenjenu akademiju.

Dušan i njegovi drugovi položili su ispite sa najvišim ocenama.

Odmah se pohvalio roditeljima i sestri uspehom, želeo je sa njima da podeli svoju sreću zbog zasluženog uspeha. Na kraju pisma, u ushićenju, a možda i ne samo zbog toga, dodao je pozdrav za Mirjanu i u koverat spakovao fotografiju na kojoj su njih nekolicina akademaca pozirali, nasmejani, mladi, zdravi i srećni.

Prva školska godina bila je iza njih.

A pred njih se prostrlo lenjo i lagodno leto, bez obaveza.

Konačno će dobiti priliku za upoznavanje Tambovske oblasti koju su do tada imali prilike da vide samo iz kamiona kojima su ih transportovali na terenske aktivnosti i česte vežbe, pogotovo one pod uzbunom, teške i zahtevne, gde se proveravala njihova borbena gotovost i fizička spremnost. To što su bili budući inženjeri, nije ih oslobađalo obaveze da budu u savršenoj fizičkoj kondiciji.

Tambov nije bio veliki grad, možda pedesetak hiljada stanovnika, ali je bio vrlo lepo uređen, čist, kao umiven. Reka Cna koju su dobro upoznali postavljajući pontonske mostove još zimus i proletos, plovna je. Često se mogu videti manji brodovi i barže kako vuku teret. Plaže nisu bogzna kako uređene, ali oni su već zavoleli te pitome obale, opervažene vrbama i topolama, sa ponekom brezom, koje su ih podsećale na Savu, na zavičaj.

Za obilazak Tambovske oblasti, bile su im potrebne specijalne propusnice koje su se teško dobijale, pa su od izleta u okolinu Tambova odustali.

Rasterećeni obaveza, sam grad su prošpartali uzduž i popreko u narednih par dana.

Upoznali su i stanovnike, obišli oskudne prodavnice u kojima se nije imalo bogzna šta kupiti, ali su im zato za oko zapale prelepe tambovske devojke! Ne samo one koje su u Tambovu živele i koje su, tu i tamo viđali kada su nedeljom dobijali izlaz u grad, nego i one koje su došle na raspust iz Moskve, Kijeva, Lenjingrada i drugih univerzitetskih centara diljem Sovjetskog saveza. Pogotovo one! Ta nova, sveža, mladalačka lica.

Opšte šarenilo pastelnih boja leta, cveća koga je bilo na svakom koraku, i devojačkih prozračnih haljina, sukanja, bluzica koje su više otkrivale, nego pokrivale raskošnu lepotu ruskih devojaka.

Za razliku od beogradskih, ove su bile daleko slobodnije, nasmejane, vragolaste, uglavnom plavokose i plavooke. Prosto su mamile svojim stavom, umiljatošću i srdačnošću na poznanstva, druženja, pa možda i nešto više od toga – ko zna?

Kako to već biva u mladom životnom dobu, upoznavanja su laka i spontana, bez mnogo konvencionalnosti.

Par komplimenata, garniranih onim značajnim pogledima i iskra začas plane.

Posle nekoliko dana provedenih na obali reke, na improvizovanom kupalištu koje su pitomci – Jugosloveni, Bugari, Ukrajinci, Kirgizi, Uzbeci, Litvanci, Letonci, Albanci, zajedno sa domaćim momcima malo i uredili, ravnajući teren i sklanjanjući nanose koje je Cna ko zna odakle dovukla, Dušanu je za oko zapala jedna, prilično povučena devojka. Pomalo nepravilne crte lica nisu uticale na njen nesvakidašnji i nenametljivi šarm. Plava kosa podignuta u rep, upletena u čvrstu pletenicu, uvijenu u punđu na vrh glave.

Svaki put, kad bi stigla na reku, iz torbe za plažu je, pored prostirke, flaše vode, jabuke ili kruške, vadila i knjigu. I dok su svi drugi čavrljali, smejali se, prskali vodom, međusobno zadirkivali, ona je u polusenci vrbe predano čitala knjigu i tek pokatkad bacala letimične poglede u pravcu reke i kupača.

U vodu je ulazila jednom, najviše dva puta u toku dana. Razmenila bi par reči sa drugaricama, nasmejala se, zabacila glavu i lako se izvijajući, skakala u vodu sa nekog od čamaca koji su se pitomo ljuljuškali, privezani lancima za sidro na obali.

Otisnula bi se nizvodno, stotinak metara, ne predaleko, izlazila iz vode i polako, sušeći raspletenu kosu na suncu i rastresajući je sve vreme, vraćala se pravo na svoju prostirku, ispod vrbe.

I sama pomisao na nju, kada ujutru, odmah posle doručka i sitnih zadataka obavljanih tek da se podsete gde su i zbog čega su tu, sa akademije krenu put grada i reke, Dušanu je počela da donosi neki blagi nemir, neko čudno i novo osećanje koje mu je do tada bilo nepoznato.

I dok je misao na Mirjanu, oslikavala sigurnost, mir, spokoj, dotle je pomisao na ovu devojku izazivala sasvim oprečna osećanja, neko čudno treperenje, ustreptalost, ubrzan puls, analizirao je Dušan svoje emocije, dok se približavao reci, još izdaleka pogledom tražeći devojku sa knjigom u senci vrbe.

Nije čak znao ni njeno ime.

Niti je bio siguran da želi poznanstvo sa njom.

Ali, eto, privlačila ga je na jedan novi, nepoznati način i tim mislima nije mogao, a ni hteo da se odupre. Zašto bi, kada su mu te misli bile prijatne, izazivale toplinu i laku neizvesnost.

Toga dana devojke su ponele loptu, igraće odbojku na pesku pored vode.

Društvo se svakog dana uvećavalo, pristizali su novi drugari, nova lica, željna druženja i zabave u dugim, letnjim danima.

Nekolicina momaka se priključila igri, neki su seli na prevrnute čamce izvučene na obalu, poneko je već bio u vodi, dozivajući društvo da se priključi.

Dušan je neko vreme stajao, neodređeno gledajući u brodić koji je plovio uzvodno i sećao se savskih tegljača što su bučno brektali pod teretom, natovareni peskom, šljunkom, vrećama brašna, šećera, soli i ko zna čega još, a onda izuo patike i seo na samu ivicu vode, kako bi mu blagi talasi hladili bosa stopala. U ovih desetak dana, već je dobio zlatastu boju, pa su na preplanulom telu mišići bili kao izvajani. Onako visok, oštrog pogleda, jake, četvrtaste brade, izraženog nosa, izgledao je privlačno.

Mama Lepša se uvek vajkala:

– Mogao si od mene da naslediš zelene oči, tamniju i gušću kosu, punije usne, a ti – baš nos! Nemoj, sine, nikad da se slikaš iz profila, naročito za dokumenta, nećeš moći da zatvoriš knjižicu – šalila se na svoj i Dušanov račun, zbog jakog, povijenog nosa. Ni na njoj taj nos nije izgledao rogobatno, nekako se uklapao u ukupan izgled lica, uokvirenog gustom, crnom kosom. Izgledala je kao Grkinja sa onih reljefa iz antičkog doba. Njegovom licu je takav nos, takođe, pristajao. Davao mi je mužavan, markantan izgled, pa je delovao zrelije od svojih godina i od svojih drugova.

Blistavo nebo, sa užarenim diskom visoko uzdigniutim iznad grada, obećavalo je izuzetno topao dan.

A možda, razmišljao je, da ipak ode do vrbovog hlada pored devojke koja je upravo stigla i eno je, prostire asuru na mestu gde obično leškari?

Bar će saznati šta čita, čime se bavi.

Bar će čuti njen glas.

Iz misli ga prenu dozivanje:

– Aljina, Aljinaaaa, Alja, pridji sjuda! Prihodi igrat volejbol s nami!

I nehotice, evo, već je saznao.

Devojka se zove Alina.

Rusi to ime izgovaraju kao Aljina, deminutiv je Alja. Još do sada nije čuo to rusko ime.

Polako se okrenuo u pravcu odbojkaša, gledajući kako im prilazi Alina, gracioznim, lakim hodom, u belim platnenim patikama i šarenoj letnjoj haljini na skopčavanje.

Ustade i on, na brzinu obu svoje patike i priključi se krugu u kome je lopta već letela od jednog do drugog igrača uz ciku i razdragan smeh.

– O, Dušane, nije valjda da ćeš nam se i ti pridružiti! Da nije to zbog Aline? – zadirkivao ga je njegov drugar Ljubiša, preplanuo, mišićav Dorćolac kome nije mogla da promakne Dušanova zainteresovanost za devojku ispod vrbe.

– Gledaj ti da ne promašuješ tu loptu svaki čas! Jesu ti to promašaji zbog Tonje? – nije ostajao dužan Ljubiši, znajući da se između Tonje i Ljubiše  već razvila ljubav, jedna od prvih između jugoslovenskih momaka i ruskih devojaka, a bilo ih je tog leta, broja im se ne zna!

Ljubiša i Antonina koju su svi zvali Tonja, koristili su svaku priliku da se udalje u šetnji, bilo je tu već i poljubaca i zagrljaja, pa su ih svi zadirkivali.

– Njet, njet. Ljubiša načinaet ošibki pro Ljudmilu, nje znaješ ti, Dušan! – dobacuje Vova, simpatični Rus, drugarčina, sa kojim su se sprijateljili odmah po dolasku u Tambov – Ljubiša Ljudmilu ljubit, on mnje skazal!

Opšti smeh. I niko, naravno, nije poverovao Vovi, a najmanje Tonja:

– Vova, molči, pažalujsta. Znaješ ti što njibud umnova skazat?

Neko od igrača, nespretno ili sa namerom, udari loptu jače i ona odlete pravo u vodu. Kao za pakost, nikog od kupača u vodi. Dušan, najbliži reci, ponovo izu patike, pa skoči za loptom. Za njim potrča čitavo društvo i nastaviše da se dobacuju loptom u vodi, uz vrisku, ciku, smeh.

Alina i još nekolicina momaka i devojaka povukoše se u hlad.

Dušan gleda za njima, odjednom mu više nije zanimljiva ova igra.

Zapliva niz reku snažno zamahujući rukama. Kraul je naučio u dunavskim brzacima, pa mu ova Cna – kao potočić. Zaranjao je, plivajući pod vodom, izranjao, okretao se na leđa i puštao da ga voda nosi. Tek kada je dobro odmakao, izašao je iz vode i lagano se uputio uzvodno, do društva koje je ostalo u daljini.

Nogu pred nogu, nalazeći usput školjke i raznobojne oblutke, stigao je do svojih prijatelja. Umesto ka njima, uputio se dijagonalno prema senovitoj vrbi ispod čije je zelenkastoplave krošnje, opružena kao da spava, na svojoj prugastoj prostirci ležala Alina. Pored nje je bila odložena knjiga.

Polako, da je ne probudi, Dušan je seo na metar od nje, izvijajući vrat ne bi li pročitao naslov Alinine knjige, međutim, knjiga je bila uvijena u list nekog modnog žurnala i nije se moglo videti šta to Alina čita.

Pogled mu je pao na njeno lice i, gle čuda, susreo se sa dva krupna zelena oka koja su ga radoznalo proučavala!

– Zdravstvuj – nasmešila se.

Zbunjeni Dušan promrmlja:

– Zdravstvuj – pa posle pauze dodade – menja zovut Dušan.

– Ja uže znaju kto ti.

Ona već zna ko sam ja?

– Vot, a ja nje znaju kto ti?

– Alina – i nasmeja se glasno, pokazujući bele, ali nepravilne zube. Simpatično nepravilne, što je doprinosilo blagom šuškanju zvučnih suglasnika kada priča.

– Što eto ti čitaješ? Kotoraja eta knjiga u tebja?

– Posmotri – pruži mu knjigu.

Andre Paul Guillaume Gide.

Prokazani Žid! Oho.

Koliko je on znao, u SSSR je Andre Žid bio zabranjeni pisac, zbog kritika Oktobarske revolucije, o čemu je pisao u nekim svojim dnevnicima, ili u nekoj od knjiga.

– Ti ljubiš zapreščenije knjigi, pravda?

– Njet, njet. Ti nje prav. Ja ljublju pravdu.

Tu smo, dakle. I lepa i pametna Alina.

Jedno vreme su oboje posmatrali kupače u reci.

A onda Dušan naglas reče:

– Tebe, Alina, tože nravitsja moroženoe?

Opet se glasno nasmejala.

– Da, mnje nravitsja.

– Pajdjom togda.

Ustao je, kavaljerski joj pružio ruku.

Uh, mali strujni udar!

– Društvo, mi idemo na sladoled – doviknuo je drugarima i pomogao Alini da pokupi prostirku i još par sitnica. Knjigu je uzeo i poneo je ispod miške.

Drugovi su zagrajali za njima, dobacujući šaljive komentare na račun ljubavi i zaljubljenosti, delili savete kako i šta da radi, gde da ide, preporučivali da uprti Alinu na krkače i prenese je preko vrelog šljunka do puta koji vodi na gradski trg.

Na sve te povike, Alina i Dušan su odmahnuli i uputili se jednoj od ukupno dve poslastičarnice u Tambovu.

Ispred poslastičarnice, pod krošnjom velikog, ko zna koliko desetina godina starog hrasta, bilo je par skromnih stolova, prekrivenih mušemom.

Alina je ostala napolju, dok je Dušan otišao da naruči sladoled i limunadu.

Starija debeljuškasta i dobrodušna Ruskinja, pred njih je stavila dve povelike činije sladoleda i dve čaše vode.

– Izvinjite pažalujsta, u nas sevodnja njet ljimona.

– Spasibo, eto nje nužno nam. Dostatočna voda – reče Dušan.

– Kak prekrasna naša Alina, pravda? Kogda ti prijehala, krasavica moja?

– Tjotja Olja, zdravstvujte! Ja prijehala dve nedelji tomu nazad. Tanja tože prišla?

– Njet, milaja, ona pridjot zaftra. Izvinjite, u menja jest rabota. Uvidimsja s vami…

Teta Olja je majka Alinine drugarice Tanje, shvatio je Dušan.

Tambov je mali grad, ljudi se poznaju, oseća se prisnost u ophođenju.

Saznao je tog ranog popodneva, dok su jeli sladoled i pijuckali vodu ispred poslastičarnice, da Alina studira prava u Lenjingradu, da ima stariju sestru Galinu koja je lekar i koja je udata i živi u Kijevu sa mužem i dvoje male dece, da ima mlađu sestru Lizavetu koja je gimnazijalka i koja mašta da postane glumica i najmlađeg brata Alekseja koji je još u osnovnoj školi i koji ne voli da uči, jer ga samo zanima fudbal i po ceo dan trči za loptom.

Saznao je, takođe, da su i Alinini roditelji profesori u školi, kao i njegovi, da tata predaje hemiju, a mama ruski jezik, da imaju malu kuću i dvorište puno cveća u kome takođe žive i savršeno se slažu pas Čort, jer je crn kao đavo i mačka Belka.

Dopadao mu se način na koji Alina priča, način na koji gestikulira, način na koji prevrće očima kada priča o ambicijama svoje mlađe sestre – ah, da, ona misli da samo nju čekaju na umetničkoj akademiji u Moskvi ili Lenjingradu, način na koji je zabacivala glavu unazad kada se smejala, način na koji je sa kašičice skidala komadić po komadić sladoleda oblizujući usne, način na koji je ukrštala prste na rukama i naslanjala bradu na njih, način na koji bi se zagledala u njega dok je pričao, čas na ruskom, pa nehotice prelazio na srpski.

Dušan se zaljubio u Alinu!

Opčinila ga je svojom jednostavnošću, svojom neposrednošću, svojim čistim, ljudskim, otvorenim licem, svojim zelenim očima u kojima su se zlatile sićušne tačkice oko zenica, svojom plavom kosom koja je podsećala na zrelo klasje, svojim pegicama posutim po nosu i obrazima.

Osvojila ga je njena posebnost.

Nije Alina ni želela, ni mogla da sakrije svoje naglo razbuktale emocije prema ovom zgodnom strancu, toliko drugačijem od svih mladića koje je do sada upoznala. Bio je visok i zgodan, markantna pojava, a ono što je posebno na njemu privlačilo, bio je osmeh. Valjda zbog svojih, nepravilno raspoređenih sekutića, Alina je veliki značaj pridavala lepim i pravilnim zubima, a Dušan je imao baš takve. Savršene. Nije se često smejao, ali kada se nasmeje, nju bi obasjalo sunce.

Kasno popodne ispratio je do kuće. Ovlašni poljubac u obraz, dok srce tuče u grlu kao da će izleteti i ona već nestaje iza drvene kapije, dobacujući mu sa trema još jedan poljubac.

Malo je reći da je do akademije stigao kao u snu. Nije bio svestan ni sebe, ni sveta oko sebe. Vrelina dana ustupila je mesto prijatnom vetriću sa reke. Tek to ga je prenulo iz polusna. Pogledao je na pustu obalu. Društvo se razišlo. I bolje, mislio je, nije imao želju ni sa kim da deli svoja osećanja, nekako su mu svi u ovom trenutku delovali površno, nezrelo. I suvišno.

Na spavanje je otišao bez večere, svesno izbegavajući bilo koga od drugara. Dugo nije mogao da zaspi, pogotovo što su u međuvremenu momci ulazili, izlazili, došaptavali se, misleći da Dušan spava, pa da ga ne probude.

Kada se sve smirilo i utihnulo, zaspao je čvrstim snom, toliko čvrstim, da se probudio sutradan kada je sunce već odskočilo.

Na susednom krevetu, uredno, vojnički zategnutom, sedeo je Ljubiša, pomno i ispitivački gledajući drugara koji se upravo budio:

– I?

Dušan, zatečen, ne znajući šta da kaže, protegnu se i nasmeja.

– Ne smej se, nego gukni golube.

– Šta ti je, bre? Šta bi hteo da znaš?

– Sve. Osim ako nisi zaboravio da si jedini kome sam odmah sve ispričao o Tonji?

– Čekaj da ustanem, da se umijem… A i šta tu ima da se priča? Sedeli, jeli sladoled, pričali, jeli sladoled, pričali, pili vodu, jeli sladoled i opet tako pričali, dok nije počelo da se smrkava, a onda sam je ispratio kući i vratio se ovamo.

– Ma nemoj. Još i da ti poverujem! Da ti ne presedne toliki sladoled, frajeru?

– E, Ljubo, pusti to. Nego, gde su ostali?

– Pazi da ti ne kažem, brale! Znaš li ti da je prošlo devet? Bez doručka sam ostao zbog tebe. A i nije neki. Ja ne znam, jedu li ovi Rusi nešto drugo, osim ove ovsene kaše? Kako ono kažu: Šči da kaša, pišča naša… – zvižduće Ljubiša -Ajde, oblači se, bratac, umivaj se, pa da krenemo.

– Ne bih danas da idem na kupanje, nešto mi se vrti u glavi, mora da me je juče uhvatila sunčanica – Dušan bi da još malo sanjari.

– Ko ti kaže da idemo na kupanje? Na kopanje, burazeru, na kopanje. Tonja i sve devojke, svi Rusi, danas i sutra na kolhozu kopaju kukuruze. I svi naši otišli da pomažu. Možeš i ti, šta ti fali. Da pomogneš Alini, da se pokažeš kao pravi džentlmen. Da se odužiš sovjetskoj Rusiji što te ovde drži za džabe.

Dušan ustade kao oparen! Znao je da sovjetska omladina preko čitave godine ima radne obaveze da pomaže na poljoprivrednim dobrima, po rasporedu koji određuju nadležni tovarišči u rejonskim upravama. Naravno da će otići da pomognu, bez obzira što oni, kao strani studenti nemaju tu obavezu. Solidarni su sa ruskim drugarima.

– Je li, Ljubo, a kako ćemo do tamo?

– Na sve je čika Ljuba mislio, gospodine ljubavniče – Dušan ga ošinu pogledom, a da se nije munjevito izmakao, pogodio bi ga peškirom u lice – Pozajmio sam bicikl od Serjože, danas i noćas je dežurni, pa mu neće trebati do sutra ujutru.

– Dobro, to je za tebe. A za mene? Šta ja, da trčim pored tebe dok okrećeš pedale?

– Ima štanglu. Voziću te, a kad ti utrne guzica, vozićeš ti mene. Nije to daleko… Jedno dvadeset, trideset kilometara…

– Zezaš?

– Zezam. Ima dva do tri kilometra.

Brzo su stigli, imanje je bilo čak bliže nego što je Ljubiša mislio. A i veće, onako, ruski veliko.

U senci upravne  zgrade kolhoza, postavljeni stolovi čitavom dužinom, klupe sa obe strane, plehani tanjiri i kašike, sve za vredne kopače. Bokali sa vodom na svakih pola metra. Ručak je u dvanaest.

Njih dvojica, pravo u kuhinju, da izmole neko parče hleba, pa da zaduže motike i pravac njiva.

Drusna, rumena kuvarica, kad je čula ko su i zašto su došli, odreza im po komadešku svežeg ražanog hleba, tek izvađenog iz furune u kojoj se krčkalo nešto, verovatno boršč, a šta bi drugo, pa na hleb namaza debeli sloj najbeljeg putera koji su videli! Još po šolja mleka za pitomce iz Jugoslavije!

Pljesnu kuvarica rukama:

– Dostatačno?

Ma, kako da nije, tetka, ovo je praznik i za oči i za stomak!

Istrčaše njih dvojica, do magacina su već smazali doručak kome se nisu nadali. Svako po motiku na rame i u brazdu.

Gradska su to deca, nemaju pojma o poljoprivredi, ali brzo uče. Uporedo sa njima, kolhoski radnik kopa dve brazde, pokazuje im kako da najlakše obave posao, da ne oštete mlade biljke, a da iza njih ostane čista zemlja, bez suvišnih travčica.

Kukuruzi visoki, skoro su im do ramena, korov opkolio zelene stabljike, ima tu posla, vide oni. A šta će, solidarnost košta.

Oko podne, preko razglasa koji odjekuje ravnim poljem, poziv na ručak.

Sjatili se ljudi, uglavnom omladina, otiru znoj sa lica, prilaze redu česmi raspoređenih duž unutrašnjeg zida dugačkog magacina, umorni, ali veseli i raspoloženi.

Kao što Ljubiša pogledom traži Tonju, tako i Dušan izvija vrat ne bi li ugledao zrelo klasje među kopačima, Alininu plavu kosu.

Najzad su ugledali čitavo svoje društvo!

Među njima i dve važne, upravo pogledima nađene devojke.

Zauzeli su mesta za stolom i uz šale i dosetke, uz zveckanje kašika po plehanim tanjirima iz kojih se pušio boršč, kako su i pretpostavljali, i čavrljanje, začas je prošla pauza za ručak.

Do večere valja oposliti ono zbog čega su se i skupili.

Jedno pored drugog, u brazdama kukuruza, Alina i Dušan. Brzo kopaju, usput pogledaju jedno drugo, uglavnom ispod oka, ispitivački, a kada im se pogledi sretnu, Alina pocrveni i žustro udara po korovu, a Dušan se nasmeši i nastavlja tempom gradskog momka koji prvi put u životu radi ovaj posao. Alina izmakne napred, pa se vrati unazad Dušanovom brazdom, da mu pomogne, veštija je od njega, vidi se da se nije prvi put srela sa motikom i kukuruzima.

Izmiče dan, vodonoše ne mogu da nadonose vode koliko bi kopači mogli da popiju, vrelina izbija iz plodne, masne zemlje, znoj kipi, žuljevi na dlanovima pucaju kod manje veštih i nežnijih, ali se kopači drže, niko ne odustaje.

Ipak, svi su se obradovali pozivu za večeru.

Ista procedura kao pred ručak, pranje ruku, umivanje, sedanje za postavljene stolove. Po završetku, traktori sa po dve prazne prikolice čekaju ratare – silom prilika, umorne i pospane, da ih prevezu do grada.

Načelnik kolhoza se, tokom večere, posebno zahvalio pitomcima teatralnim glasom i izrazio nadu da će se ponovo videti koliko sutra, na šta se prolomio gromoglasni smeh – kao da ih poziva u Boljšoj teatar, a ne na njivu!

Niko od jugoslovenskih akademaca nije izašao iz traktorske prikolice kod akademije, pored koje su prolazili, svi su listom produžili do grada, ne bi li još malo vremena proveli sa društvom.

Dušan stoji uz Alinu, lako je obgrlio oko ramena, prikolica poskakuje na neravnom putu, pa svaki čas padaju jedno preko drugog, pokušavajući da održe ravnotežu. Smeju se, naravno, ali im i prija ta bliskost, bez obzira na znojavu odeću, na prašinu, na toplotu koja izbija iz njihovih tela.

Na gradskom trgu su skoro svi izašli. Samo nekolicina starijih, porodičnih ljudi, produžila je ka svojim kućama.

Buljuk mladih, ornih za druženje, kao da nisu čitav dan proveli pod suncem, na visokoj temperaturi, radeći naporno.

Parovi odoše, svako svojim putem, momci prate svoje devojke kući, šapuću usput, padne i pokoji poljubac.

Dušan prati Alinu, uhvatio je za ruku i usput joj miluje dlan, žuljevit i bolan.

– Njičevo, njičevo, Dušan. Eto normaljno. Moji ruki nje takije nježnije kak tvoji – pecka ga, aludirajući na njegovo prvo iskustvo sa motikom i kukuruzima.

– Ja mogu eto zdelat, nje volnujsja, pažalujsta – ne da se Dušan.

Utom su već stigli do njene kuće, kratki poljubac u obraz i kosu i dogovor za sutra: na istom mestu, na kolhoskom imaju, ujutru u šest, kada traktori budu prolazili blizu akademije, on će čekati.

Sutradan, sve isto, osim što su žuljevi popucali, pa se teže drži motika.

Za doručak, zna se, ovsena kaša i po šolja mleka.

Ručak, kao kod kuće, krompir paprikaš i kupus salata. A za dezert – omiljena ruska poslastica i leti i zimi, sladoled!

Dok su kopali, čitavog tog dana, Dušan i Alina su bezbrižno ćeretali.

Pričao joj je o Beogradu, o ratnim godinama, o bedi i nemaštini, o diverzantskim akcijama skojevaca u kojima je učestvovao, i ne samo učestvovao, nego ih i organizovao, planirao, o roditeljima, o sovjetskim vojnicima koji su, zajedno sa jugoslovenskom vojskom, partizanima, oslobađali ulicu po ulicu, deo po deo grada od fašističke vlasti i okupatora. Pričao je o roditeljima, o sestri, o drugovima, o gimnazijskim danima, o vremenu pre rata kada je bio dečkić, o Savi i Dunavu, o Dorćolu, o alasima.

Slušala ga je pažljivo, a kad se zaboravi, kad ga ponese priča, pa počne na srpskom, Alina je zapitkivala šta koja reč znači. Vraćao se na ruski, kako bi joj objasnio ono što je želeo da kaže.

Ona je pričala o Lenjingradu, o Nevi i nevskim mostovima, o studenstkom domu u kome je delila sobu sa još pet devojaka, o Ermitažu, o carskom selu. Začudo, nije bila zadojena mržnjom prema carskoj porodici, kao većina komsomolaca koje je Dušan upoznao na akademiji i koji su bili zagriženi za komunizam, a cara i carsku Rusiju mrzeli iz dna duše.

Verovatno je to zbog toga što je odrastala u porodici u kojoj se nije učila mržnja, nego ljubav prema čoveku. Takva je bila i njegova porodica.

Posle večere, popeli su se opet u traktorske prikolice, pa put Tambova.

Na gradskom trgu, gde je većina sišla, neko iz društva glasno predloži da odu na Cnu, na noćno kupanje.

Devojke zacičaše, pljeskajući rukama, dopala im se ideja, ali, žao im je, nemaju kupaće kostime i ne mogu da se kupaju.

– Pa, kupajte se u haljinama, kakve to ima veze, i tako je toplo! – začu se praktični Gliša, obično ćutljiv. Valjda mu je ova vrelina noći razvezala jezik.

Neke hoće, neke neće, momci ih ubeđuju da krenu, pa ne moraju ni da se kupaju, ako baš neće, ali je svakako prijatnije na obali reke, nego ovde.

I tako su pošli na obalu, na mesto na kome su se obično i skupljali i gde su njihova prijateljstva i začeta.

Malo udaljeni od gradskog svetla, obasjani samo mesečinom, izgledali bi nestvarno, da nije bilo priče, zadirkivanja, šale, smeha. Doneli su na pustu i praznu rečnu obalu živost i lepotu koju samo mladost nosi sa sobom.

Od njih dvadesetak, koliko ih je pristiglo sa gradskog trga, petoro-šestoro su odmah utrčali u vodu, pozivajući i ostale:

– Voda je topla, kao bara! Mošo, Zorane, dođite! – dozivao je Gliša drugare.

Jedno po jedno, ulazili su u vodu koja je tako nesebično izvlačila umor iz njihovih mišića, tako je lekovito delovao dodir tela sa prijatnom, mlakom vodom pitome Cne koja se lenjo vukla kroz tambovsku niziju.

Na kraju su se svi našli u vodi.

Devojke, uglavnom, kompletno obučene, momci poskidali sa sebe košulje i majice, ostavili na obali i pantalone, poneko se i potpuno skinuo, pokriven plaštom baršunaste noći. Jedno vreme se ništa, osim šuma talasa i udaranja rukama i nogama po vodi nije čulo.

Parovi su otplivali malo dalje.

Među njima i Dušan i Alina.

Tu, u reci, kojoj su jedva dodirivali dno, prvi put je poljubio. Drhtala je kao prut u njegovom zagrljaju.

– Alina…

– Molči. Pažalujsta, molči.

Privukao je uz sebe njeno vitko, vretenasto telo, tražeći njene usne.

Strast koju je izazvao prvi dodir, njene male, skoro dečje grudi čvrsto pripijene uz njegova gola prsa, njena bedra, svilenkasta koža koja se srebrila na mesečini – to su trenuci koje će pamtiti zauvek, znao je.

Pod vrbom ispod koje je uvek sedela sa knjigom u ruci, Alina je te noći i telom i dušom pripala momku koga skoro da nije ni poznavala!

Kasnije, kada je pratio do kuće, bila je ćutljiva.

Za Dušana je ovo što se dogodilo, bilo otkrovenje.

Imao je on nekih neobaveznih sastanaka sa devojkama u Beogradu, bilo je tu i simpatija, bilo je kibicovanja na matineima, ali, bio je rat, bila je okupacija, bilo je sve ono što ne treba da prati mladost i sazrevanje.

Ovo je nešto sasvim drugo. Ovo je nešto ozbiljno i konačno.

Ovo je nešto zauvek.

Bili su prvi jedno drugom, jednako vođeni instinktima i strašću, zaljubljenošću i čežnjom, glađu jedno za drugim.

U trenutku kada su se njihova tela spojila, a oni postali jedno, svet je prestao da postoji. Taj bljesak je trajao čitavu večnost. Čitav život. Sve.

Ispred kuće je obuhvatio rukama njeno lice, okrenuo ga ka mesečini, zagledao se u njene svetlucave oči i šapatom izgovorio:

– Volim te. Alina, ja ljublju tebja. Sejčas ti moja žiznj.

Alina se podigla na prste i ovlaš okrznula usnama njegov obraz, a trenutak zatim, nestala iza kapije.

Stajao je neko vreme, a onda polako krenuo prema reci.

Želeo je da bude sam.

Na obali, ni u vodi, nije bilo nikog. Možda su sedeli ispod vrba, ali ih on nije video.

Seo je na jedan prevrnut čamac na obali i prepustio se mislima.

Prepustio se, zapravo, ničemu, jer mu se u glavi rojilo na stotine neuhvatljivih misli.

Samo jedna se izdvajala, jasna, kristalno čista: Ja sam srećan!

Ispružio se na čamcu, stavio ruke pod glavu i zagledao u mesec koji je već otplovio i uskoro će zaći za vrbu pod čijom krošnjom je večeras, među Alininim stidljivo razmaknutim nogama, on postao muškarac, a ona žena.

Već se razilazila tmina na istoku, najavljujući novi dan.

Ustao je lenjo i krenuo prema akademiji, kao u snu.

Stražar ga je samo pogledao, pa misleći da se domogao neke votke, tako teturav i nesiguran na nogama, samo odmahnuo rukom:

– Tovariš Dušan, dobro pažalovat! Pozdravljaju!

Dušan uzvrati na isti način i ode preko kruga do spavaonice na prvom spratu. Skinuo je sa sebe vlažnu odeću, navukao čist veš i zavukao se pod pokrivač.

– E sad znaš zašto bez Tonje ne bih mogao, brale – prošapta Ljubiša iz polumraka, dok se zora budila i svojom belinom potirala noćnu tminu.

Dušan se okrenu prema njemu:

– Ljubo, bokte video, jesi ti vratio Serjoži bicikl?

– Jesam, naravski, gospodine friški ljubavniče, znam da ti bicikl nije bio ni na kraj pameti, dok si ljubavisao ispod vrbe – nacerio se Ljubiša i otperjao put svog kreveta, na bezbednu udaljenost – Spavaj sad, majčin sine, ako možeš. Ja već hrčem…

Ma, kakav san, kakvo spavanje!

Srce bije kao ludo! I kad zatvori i kad otvori oči, on vidi Alinu!

Eh, da je ovde, pored mene… Tek tada ne bi bilo spavanja.

Već je svanulo kad je konačno zaspao.

Probudio se lako, ustao među prvima, pazeći da nikog ne probudi, samo je Ljubišu povukao za uvo, čisto da mu vrati milo za drago.

Posle doručka i rutinskih obaveza prema planu rada pitomaca koji su ostali ovde preko leta, pravac reka.

Prosto čuje otkucaje svog srca, od uzbuđenja koje ga je obuzelo.

Videće svoju Alinu!

Zauzeo je njeno mesto ispod vrbe i ostao gluv i nem na sva zadirkivanja drugova:

– Ih, nisi se pokazao, Dušane, nema ti Aline.

– Ne da joj tata da dođe, čuo je da ovde ima jedan strašan Srbin koji proždire male, slatke Ruskinje.

– A da nije na kolhozu i danas? Možda te tamo čeka.

Konačno, kada je prošla već čitava večnost, došla je.

Bez lažne stidljivosti, spustila je poljubac na njegove usne, izvadila iz dobro poznate torbe prostirku, dve jabuke, dve kruške i vodu. U papirnoj kesi parče tvrdog sira i ražani hleb.

– Gde tvoja knjiga?

– Ona nje nužna sevodnja – nasmejala se Alina.

– A zaftra?

– Zaftra tože nje nužna.

Prostirku je postavila tako da zajedno sednu. Dušan je obgrlio rukom i pustio da nasloni glavu na njegovo rame.

Ovaj dan je bio samo njihov.

Čak je i društvo utihnulo, ili ih oni, zaneti jedno drugim, nisu čuli.

Ljubili su se nežno, strasno, čežnjivo, dodirivali jedno drugo vrhovima prstiju, brojali jedno drugom mladeže po telu, recitovali stihove, pevušili. Dušan je učio srpskim rečima, nabrajali su one koje imaju isto značenje i slično se izgovaraju, prisećali se muških i ženskih imena koja su zajednička u srpskom i ruskom jeziku.

– Alina, ti si moj život – u zanosu reče Dušan.

Ona prsnu u smeh.

On je pogleda začuđeno, pa se u trenutku i sam zaceni od smeha!

Reč ‘život’ na ruskom znači stomak.

– Njet, njet. Ti moja žiznj, eto ja skazal.

Čitavog tog dana oni su, možda i nesvesno, čekali veče. Čekali su da padne noć i da konačno opet budu sami i svoji, na komadu asure, kao na čarobnom ćilimu, da polete visoko, put svojih želja.

Kada se društvo razišlo sa plaže, a parovi povukli u tišinu vrba i topola, sa tišinom koja je nastajala, njihovi poljupci i dodiri bili su strasniji, čežnja potiskivana tokom dana, sada je izbijala iz svakog njihovog pokreta. Dušan, obuzet neutoljivom željom za njenom mekoćom, potpuno je prekrio svojim snažnim telom. Napetost mišića, snaga kojom je uranjao u nju, izaizvali su njene drhtaje i blago stenjanje koje ga je raspaljivalo do neslućenih granica. Ležala je pod njim, mokra od pomešanog znoja i semena koje je prosuo po njenom stomaku. Još dugo, pošto se pružio pored nje, nije mogao da dođe do daha.

Noć je bila tamna, bez mesečine, pa su se, držeći se za ruke, klecavim nogama, potupno goli, kao od majke rođeni, uputili prema vodi u koju su utonuli, kao u svileni saten. Uzimao je njene bradavice naizmenično među zube, grickao ih, ljubio, dodirivao je svuda, prstima ispitivao njeno meko telo, a onda je ona obavila noge oko njegovih kukova i lako, kao voda što teče, spojila se sa njegovom muškoću.

– Ah, lepote… – mrmljao je Dušan u njen vrat – neka ovo uvek traje!

Uzeo je u naručje, izneo iz vode i preneo do prostirke, da nastave tamo gde su stali, gladni jedno drugog.

Tek u sitne sate, na kapiji njene kuće, čvrsto pripijeni jedno uz drugo, stajali su, ne mogavši da se razdvoje.

Dani koji su usledili, dugo i toplo leto, društvo kome su se vratili iz potpune opčinjenosti samima sobom i samodovljnošću, činili su da se sve slije u jedan, jedini, jedinstveni trenutak. Za večnost.

– Dušan, moja semja hočet s toboj vstretitsja. Oni priglasili tebja na obed v vaskresenije.

Pa, naravno. Doćiće, sa zadovoljstvom. Želi da upozna njenu porodicu, roditelje, sestru, brata.

Uparađen u svečanu uniformu, sa obaveznim cvećem za mamu, pojavio se jugoslovenski pitomac tambovske akademije u nedelju, tačno u dva popodne, dok se društvo kupalo i ludovalo po plaži, ispred kuće Alininih roditelja usred najtoplijeg doba dana.

Nije Alina slučajno bila posebna i jedinstvana.

Alina je bila slika i prilika svojih divnih roditelja. Svoje porodice.

Za tu priliku, mama se potrudila da skuva i servira najlepši ručak koji se u skromnoj sovjetskoj državi mogao zamisliti. Na stolu se pušila domaća supa, glavno jelo divlja guska, prilog obilje raznovrsnog povrća i na kraju kolač sa suvim voćem, sličan kuglofu koji je njegova baka, nekada dok je bio dete, pravila i koji je on voleo.

Razgovor neusiljen, srdačan.

Tata se raspituje kako je u Jugoslaviji, kako se oporavlja privreda posle rata, kako su njegovi roditelji, znaju da ima mlađu sestru, pričala im je Alina… U trenutku, Dušan se sa stidom seti da nije odgovorio na Duškino poslednje pismo koje je stiglo još pre dve nedelje! Pisao joj je o Alini, to je tačno, ali već mesec dana od njega nisu dobili ni reči. Ispraviće to, koliko večeras, obećao je sebi.

Mama poslužuje ručak, donosi, odnosi, postavlja, nutka – kao i svaka mama. Podsetila ga je na njegovu Lepšu koja je imala isti manir da stalno nudi gostima hranu, sve u strahu da možda nešto nije dobro spremila, ili da se gosti ustručavaju da se posluže.

Kako bi sada, ovog trenutka, zagrlio svoju majku! I ne bi sklanjao njene ruke kada ga zagrli s leđa, dok mu stavlja šolju čaja na sto i ljubi u potiljak. Uhvatila ga je u tom momentu takva nostalgija, kakvu nije osetio od kada je otišao iz roditeljskog doma!

A onda mu se pogled susreo sa Alininim – i sve je bilo lakše.

Smešila se, rumena od uzbuđenja, od želje da se Dušan dopadne i njenim roditeljima, kao što se njoj dopada. Zaljubila se kao nikad u životu! Kada bi joj Dušan sada, ovog časa, predložio da pođe sa njim ne u Beograd, nego na kraj sveta, prihvatila bi bez trena razmišljanja. U njegovim sigurnim rukama, sa njim takvim, otresitim i inteligentnim, a istovremeno nežnim i strasnim, ona nema čega da se plaši. Osećala je to.

Liza se vrtela koketno, smejala preglasno, durila na tatine poglede upozorenja, kao i svako derište. Zanimalo je pozorište, interesovala je moda, bila je sušta suprotnost starijoj sestri: tamna kratka kosa, kovrdžava, beo ten, smeđe oči. Bila je lepa, ali još uvek neformirana, detinjasta, u ludim godinama, što bi se reklo.

Najmlađi član porodice, Aleksej, interesovao se za jugoslovenske fudbalere za koje se čulo čak i ovde, u Tambovu. A kada mu je Dušan rekao da se gradi veliki stadion u Beogradu, ushićeno ga je pitao da li može da pođe sa njim u Beograd, da vidi stadion. Svi su se nasmejali, osim Alekseja. Njegovo pitanje je trebalo da bude shvaćeno kao ozbiljna želja.

Posle ručka, Dušan je ostao koliko pristojnost nalaže, mada bi rado ostao i duže, jer je atmosfera bila prijatna, domaćini ljubazni, a on u prisustvu svoje devojke!

Pozdravio se sa Alininim roditeljima, sestrom i bratom, zahvalio se na divnom ručku, a kada ga je Alina pratila do kapije, spustio je poljubac na njeno vrelo čelo i prošaptao:

– Uvidimsja zaftra na beregu, milaja moja. Spasibo za vsjo.

– Dušan… – prošapta Alina – ja volim tebe.

Privio je uz sebe nežno, poigrao se sa njenom kosom skupljenom u rep, poljubio je u vrh nosa i rekao:

– Ti prekrasno govoriš po serbski.

– Da. Potomu što ja ljublju molodova serbskova čeloveka. Tebja.

Dani su se nizali, nalik jedan drugom. Ustaljeni ritam možda i ne bi bio njihov izbor, da je bilo više mesta za izlaske, da su organizovani žurevi i matinei, kao što je to bilo u Beogradu. Ovako, ostajale su im šetnje, kada vreme nije dozvoljavalo kupanje na reci i druženje sa ostalima i, eventualno, odlazak u bioskop u kome se repertoar vrteo uvek oko istih, uglavnom dokumentarnih filmova – izgradnja zemlje, udarnici, heroji rada i poneki igrani film.

Duški je napisao opširno pismo onog dana kada se vratio sa ručka od Alininih roditelja. Potanko je opisao svakog ponaosob, verno preneo svoje utiske, naglasio da su ga njeni roditelji podsetili na njihove, da su čak istog zanimanja, pomenuo je Alininu sestru i brata, kao i stariju sestru koja živi sa porodicom u Kijevu. A onda je otvorio srce i napisao sve što oseća prema Alini, jasno izražavajući svoju želju da sa njom ostvari ozbiljnu vezu i da, kada završi akademiju, zajedno dođu da žive u Beogradu. Napomenuo je da sa njom o tome nije razgovarao, ali da veruje da bi ona to prihvatila, jer su njena osećanja prema njemu ista kao i njegova prema njoj. Napisao je, takođe, da bi ona mogla da nastavi studije prava u Beogradu, umesto u Lenjingradu. U koverat je stavio njihovu zajedničku sliku kako sede zagrljeni ispod njihove vrbe, zatvorio ga ne čitajući – jer bi, znajući sebe, odustao od slanja. Pismo je ubacio u poštansko sanduče i više o tome nije razmišljao. Što se njega tiče, odluka je tu, još da je Alina i on sprovedu u delo – i eto sreće.

Jesen se polako približavala. Dani su postajali hladniji, drveće dobijalo poneki crvenkasti list, voda, iako topla, nije više do uveče bila prijatna za kupanje. Već posle četiri popodne, počinjao je da pirka hladan vetrić, označavajući da je leto na izmaku.

Dušan je svesno izbegavao razgovor sa Alinom, ne zato što je strepeo od njene odluke, to ne, verovao je da je dobro procenio i nju i sebe. Jednostavno, hteo je da što duže uživaju, bez ikakvih nagoveštaja bilo kakve promene, bilo čega što bi narušilo divan sklad koji su postigli bez truda, zato što su bili stvoreni jedno za drugo.

Po planu, nastava na akademiji počinjala je polovinom septrembra, kada je i Alina odlazila u Lenjingrad.

Kako se približavao taj momenat, Dušan se zatvarao u sebe, razmišljajući šta mu je činiti. Najradije bi joj rekao da ne ide, da ostane kod kuće, a opet, sa druge strane, pitao se da li ima moralnog prava da to od nje očekuje? Devojka je započela studije, briljantno završila drugu godinu, pred njom su se otvarale mogućnosti da sutra bude odličan sudija, za taj poziv se spremala. Pa kako sada da joj iznosi svoje maglovite planove koje je kovao u noćima dok se prevrtao po krevetu i zamišljao je pored sebe, onako toplu i ustreptalu? Može li čovek svoje želje da stavi na prvo mesto, ne vodeći računa ni o čemu drugom?

Mašta, želje i planovi su jedno, a život pred nas, nažalost, često postavlja prepreke koje nismo uvek u stanju da prevaziđemo, jer rešenja, zapravo – nema.

Upravo to se dogodilo Dušanu.

U pismu koje mu je napisao tata, ne potpisujući ni mamu, niti pominjući Dušku, nagovestio je da se u političkom životu Jugoslavije, u odnosu na Sovjetski savez, nešto ozbiljno menja. Imajući u vidu mogućnost da pisma koja pitomci dobijaju, možda bivaju čitana i proveravana, tata je bio krajnje oprezan – ne zbog sebe, svakako, nego zbog svog sina za koga je brinuo, očinski, ljudski. Pomenuo je zahlađenje odnosa, sve u uvijenoj formi, ali Dušanu nije promakla ta briga koja je provejavala iz pisma, gledano u celini. Nekoliko puta je pročitao to što je tata napisao i, sada iz nekog ličnog  opreza, pismo uništio.

Alini, naravno, ništa o tome nije rekao. Ona se polako spremala za put na studije i tugovala zbog rastanka sa Dušanom. Tešila je i sebe i njega, brzo će juni, vratiće se kući, u međuvremenu će pisati pisma jedno drugom… i onda bi se, u pola reči, zagrcnula od progutanih suza, zarila glavu u Dušanove grudi i nemo jecala.

Postao je čest gost u kući Alininih roditelja. Njenom tati je pomogao da iscepa i složi drva za nastupajuću zimu. Voleo je da razgovara sa tim blagim čovekom. Sedeli su na tremu, pili čaj od bilja koje je Alinina mama brala i sušila čitavog leta, doticali se mnogih tema, pa je na red došla i ova o kojoj je Dušanov otac pisao.

Iz razgovora, shvatio je da je tata imao pravo, da se nešto ozbiljno i krupno sprema. Alinin tata je o tome govorio na daleko otvoreniji način, skoro šapatom upozoravao na Staljinove poteze koji lako mogu da dovedu do krize u čitavom istočnom bloku, a time i u Jugoslaviji. Očinski je brinuo za status stranih pitomaca na školovanju u Sovjetskom savezu i predviđao da bi se, već ove jeseni, mnoge stvari mogle dogoditi, do toga da svi budu vraćeni, ako ne i proterani u svoje države.

U jednom od takvih razgovora, Dušan je, ne bez ustručavanja, nagovestio svoj plan koji nije bio do kraja razrađen, ali je postojao u nekim opštim crtama: želeo bi, ako se svi saglase, da Alina pođe sa njim u Jugoslaviju. Mogli bi i ovde, u Tambovu, da se venčaju, jer bi, u tom slučaju, možda mogla lakše da dobije dokumenta sa kojima bi legalno putovala i prešla jugoslovensku granicu.

Alinin otac nije bio iznenađen, očekivao je ovakav razgovor. Dušan mu se dopadao, bio je mlad čovek, ali je odavao ozbiljnost i zrelost. Valjda je rat učinio da tako mladi ljudi, kao što je Dušan i kao što su svi momci njegovih godina, brže sazrevaju u teškim okolnostima u kojima su živeli svoju mladost.

Da li je sa Alinom o tome razgovarao, interesovalo ga je? Ne, nije, ali je siguran da je to i Alinina želja, tvrdio je Dušan.

U vazduhu se osećala neka nelagodnost tih dana na akademiji.

Nekako su se svi pitomci grupisali, svako je bio u društvu svojih sunarodnika, svi su nešto iščekivali, svi se potajno nadali da su to, o čemu se priča tiho, samo glasine i da će sve biti kao i do tada.

Nažalost, nade su bile uzaludne.

Već početkom septembra, stigao je proglas sa najviše instance sovjetske države, da strani državljani, pitomci vojnih škola i akademija, imaju dve mogućnosti: da ostanu na školovanju o trošku sovjetske vlade i dobiju sovjetsko državljanstvo, ili da se vrate u svoje države. Posebno su apostrofirani Jugosloveni. Sledilo je kratko obrazloženje sa rokom od trideset dana za donošenje odluke, potpis i pečat.

I to je bilo sve.

Ultimatum.

Zatečeni ovakvom situacijom, politikom svršenog čina, pitomci tambovske akademije su se skamenili. Mladi ljudi, na pragu života, postavljeni u procep u kome je trebalo doneti pravilnu odluku.

Ljubiša i Dušan su bili u ozbiljnim vezama sa ruskim devojkama, pa time i u najdelikatnijoj situaciji.

Šta odlučiti?

Kakvoj budućnosti se prikloniti?

Ako bi ostali ovde i započeli svoj život na ovakav način, pod pretnjama i ucenama – kakav bi to život bio? Gde bi i kako stvarali svoje porodice? Jer, ako se ovde proglasima menjaju sudbine hiljade i hiljade ljudi, ko zna kako bi se danas, sutra ta ista sovjetska vlast odnosila prema brakovima sklopljenim između ruskih devojaka i stranaca, jugoslovenskih momaka?

S druge strane, sad se postavlja pitanje i da li bi Tonja i Alina krenule sa njima dvojicom u neku, po Staljinovim kriterijumima, neprijateljsku zemlju? Ako bi i želele, da li će to biti moguće?

A da se venčaju ovde, obojica, da kumuju jedan drugom? Da li bi mogli da uspostave kontakt sa našom Ambasadom u Moskvi, iako su čuli na radiju da su diplomatski odnosi dveju država zahladneli? Šta to tačno znači, kakve su posledice tog zahlađenja po njih?

Kada nastane opšta pometnja, trusne i nesigurne, a pri tome i nedovoljno poznate okolnosti, uvek su mogući pogrešni potezi.

Potrebno je bilo dobro razmisliti, odvagati sve, svaki detalj, razmotriti situaciju iz svih uglova, racionalno postupiti, koliko god je to moguće, jer se jedino tako mogu izbeći ili bar ublažiti posledice kojih će, neminovno, biti.

Sa znanjem, i uz saglasnost i Tonjinih i Alininih roditelja, Ljubiša i Dušan su se venčali sa svojim devojkama. Tiho i bez pompe.

Venčani listovi su bili brižljivo odloženi među lična dokumenta.

Dušan i Ljubiša su odlučili: vraćaju se kući.

Sa suprugama.

Kući se vraćaju i svi Jugosloveni.

U tambovskoj akademiji te jeseni nije ostao nijedan naš momak.

Na stanicu je došlo pola akademije i pola Tambova, da isprate one koji su se vraćali kućama, bez krivice – krivi. Ispaštaju politiku i neke međudržavne interese, koga je uopšte briga za neke tamo mladiće i devojke kojima se životi menjaju iz korena?

I uvek je tako. Male, obične živote, određuju neki okviri na koje oni nemaju uticaja.

Alinini roditelji, brat, sestra Liza i Galja koja je za ovu priliku doputovala iz Kijeva, ispraćaju Alinu u Dušana, sa tugom koju ne mogu da sakriju i sa nadom koja iz njih zrači. Poručuju: pišite, deco, javite se kada stignete, pozdravite Jugoslaviju, Beograd, roditelje… Alini stižu dodatni saveti da poštuje Dušanove roditelje i sestru kao što su je učili, kao što je njih poštovala, da nastavi studije, pa eto, biće sreće da se ponovo vide, ovde ili u Beogradu. Suze kroz smeh, smeh kroz suze, pomešana erupcija emocija.

Pitomci se grle i svako svakom želi sreću i sve najbolje. Pa i tu se skotrljala po koja suza, uz uzvike na svim slovenskim jezicima: srećno!

Početnu putnu groznicu zamenilo je iščekivanje i briga kako će se domoći granice i Jugoslavije. Neki od pitomaca ostaju u Rumuniji ili Mađarskoj, u zavisnosti kako će biti određeno njihovo putovanje, jer do Moskve to nisu znali, neki nastavljaju za Bugarsku, nekolicina putuje u Albaniju, a najveći broj – u Jugoslaviju, uglavnom u Srbiju.

U pratnji voza, sovjetska vojska.

Ni oficiri, ni vojnici nisu nasmejani, nema tu one vedrine kao kada su dolazili u Tambov. Tmurna i zabrinuta lica pratnje, pa takva i lica putnika. Zagledani u pejzaže koji promiču, zagrljeni i udubljeni svako u svoje misli, sa jedne strane Ljubiša i Tonja, sa druge Dušan i Alina.

Pored njih, u kupeu, njihovi najbolji drugari koji, s vremena na vreme, pokušavaju da opuste napetu atmosferu nekom šalom, dosetkom, uspomenom na školovanje – uzalud.

Ako išta ubija dobro raspoloženje, to je neizvesnost i iščekivanje, pritajeni strah, neka pretnja koja je ispunila čitav kupe, čitav vagon, čitavu kompoziciju i pritiska, i koja ne dozvoljava da čovek udahne vazduh, toliko je gusta i teška.

Moskva.

Da spreme lična dokumenta, kontrola i razvrstavanje putnika, u zavisnosti od krajnjeg cilja putovanja.

Bugari i Albanci na jednu stranu, Mađari, Čehoslovaci i Poljaci na drugu, a Jugosloveni sa Rumunima na treću stranu. Jedino ovi poslednji ne menjaju voz, ostali silaze, pozdravljaju se, obećavaju da će pisati i da će ostati u kontaktu. Ko zna koliko puta su jedni drugima poželeli sreću!

Voz stoji u mestu pet sati.

Niko ne može da izađe, vojska cirkuliše i po vagonima i po peronima, naoružana do zuba.

Konačno, uz cimanje i padanje paketa odozgo, sa pregrada iznad sedišta u kupeu, voz polazi prema Bukureštu. Tako im je, preko volje i nimalo ljubazno saopštio kosooki vojnik, sa izraženim, rumenim mongolskim jagodicama, sićušan kao dečkić, puška zamalo viša od njega. Po naređenju, stoji ispred njihovog kupea i ne skida oka sa njih osmoro.

Putnici se zgledaju – nelogična im je trasa puta, kakve sad veze imaju Rumunija i Bukurešt! Pa to je nepotrebno kruženje. Zar nije logičnije da, preko Ukrajine, uđu u Mađarsku, pa u Jugoslaviju?

Tiho i uspavljujuće kloparanje točkova po šinama, učinilo je da već iscrpljeni i napeti, nervozni i pomalo uplašeni i mladenci i ostali momci zadremaju, pa bogami i čvrsto utonu u san.

Kijev.

Do Bukurešta ima desetak sati klackanja u vozu, ako ne i više.

Pa od Bukurešta do Beograda još šesto kilometara!

Kako god da se premeštaju, nameštaju, već su svi ukočeni od sedenja i krivljenja u pokušaju da nađu položaj za dremuckanje, ako već ne mogu da se ispruže i spavaju. U neko doba noći, neki drugi dežurni vojnik ispred vrata, pokaza im na dva prazna kupea, pa se konačno, negde pred rumunskom granicom, rasporediše da se odmore kao ljudi.

Jesenji pejzaži.

Izmaglice, pramenje magle na visinama.

Vreme tmurno, jesenje, kao i raspoloženje u vagonima.

Nema razdraganosti, nema poleta, nema smeha.

Sivilo poraženosti i neke pritajene tuge, nekih izneverenih očekivanja, nekih izgubljenih nadanja.

Znaju oni, niko im kod kuće neće zameriti, naprotiv, samo da stignu živi i zdravi, gradiće svako od njih svoj život, mladi su, imaju pred sobom vremena.

Ali, opet.

Vraćaju se pokunjeni.

Ne kao pobednici.

A tek mladenci! Strepe od svakog, i najmanjeg kočenja, čim voz počne da usporava, iz ko zna kojih razloga, oni se trzaju i grčevito drže za ruke, Dušan i Alina sa jedne, Ljubiša i Tonja sa druge strane prozora. Između njih podignuta daska na kojoj su devojke rasporedile ono što im je preostalo od hrane, mada su i od vojnika iz voza dobijali usput i hleb, neko meso, sir, konzerve. Čak su neki od njih i ulazili u kupe, iako to, izgleda, nije bilo dozvoljeno, ali su to mladi ljudi, pa pitaju kako je na akademiji, raspituju se šta se tamo radi, koliko se i šta uči. Možda tek da bi nešto pitali, a možda ih zaista zanima, ko bi to znao u ovoj napetoj i nesvakidašnjoj atmosferi.

Približavaju se Bukureštu.

Tu će sa voza sići Rumuni, Bugari i Albanci.

Jugosloveni nastavljaju dalje, sve su bliže svojoj granici, pa kako raste sreća, tako je sustiže strepnja: kako će proći na granici?

Do sada je sve prošlo kako treba.

Dušan i Ljubiša su na svakoj usputnoj stanici pokazivali tražena dokumenta, ispod šapki kontrolora i vojnih lica u njihovoj pratnji, podizale su se obrve, gledalo se ispod oka, ali su dokumenta vraćana i uz pozdrav su odlazili dalje, u sledeći kupe, pre toga se još jednom osvrnuvši na dve sovjetske devojke pored prozora. I svaki put kada bi se to dogodilo, Dušana je obuzimala neka zebnja, neki strah da će ih jednostavno, kao svoje državljanke, skinuti s voza i bez obrazloženja vratiti kući, u Tambov.

Put je bio dug i naporan i bez ovakvih misli, a tek kada na takvu mogućnost pomisle, zalede se.

U Bukureštu, na stanici, u voz su ušli rumunski i sovjetski vojnici i sve pitomce izbacili napolje. Navodno, kontrola.

Stisnuti jedni uz druge, njih stotinak – i dve devojke. Stoje pored svog prtljaga i čekaju. Sat. Dva. Tri. Neko je seo, neko se prislonio uz zid stanične zgrade. Okruženi naoružanom vojskom, kao ovce u toru, sa neizvesnošću i strahom, čekaju dalji razvoj događaja.

Već je pao mrak kada je, uz šištanje, neka prastara lokomotiva dovukla par furgona u koji su pitomci bili bukvalno saterani, preko dasaka postavljenih na širom otvorena vrata.

Tako će do rumunsko-jugoslovenske granice, a onda će u jugoslovenski voz, rečeno im je.

Na podu furgona ugažena slama, u uglu kibla za eventualne fiziološke potrebe.

Kao da su osuđenici, kao da ih sprovode u logor po nekoj kazni!

Rasporedili su se kako su znali i umeli, posedali okrenuvši jedan drugom leđa, kako bi se jedan na drugog naslonili. Beda i tuga, prevoze ih kao stoku!

Momci, jači i izdržljiviji, uglavnom ćute ili šapatom razmenjuju misli.

Alina i Tonja bezglasno plaču. Sećaju se svojih roditelja, porodica, svojih domova i više ne mogu da zamisle šta ih čeka tokom ove poslednje etape putovanja koje je sve, samo ne lepo i udobno. A šta li ih tek na odredištu!

Pribijene uz svoje muževe, ne znaju šta da očekuju.

Tih desetak sati klackanja u hladnim i vlažnim furgonima do granice, svakom od njih ostalo je u neizbrisivom sećanju – po užasu, po bojazni, po iščekivanju, po strahu za goli život.

Voz stade.

Dušan se propinje na prste da, kroz mali otvor pri vrhu furgona, na kome su metalne rešetke, vidi gde se nalaze. Ispred sebe vidi omanju osvetljenu zgradu, rumunsku i sovjetsku zastavu istaknutu pored ulaznih vrata. Na peronu – vojska.

Otvaraju se vrata furgona, jedna za drugim, redom. Svi putnici izlaze u hladnu i kišovitu noć. Vojnici ih prebrojavaju, raspoređuju u grupe po desetak i formiraju red po kome će ulaziti u zgradu koja, očigledno, predstavlja graničnu postaju sa rumunske strane.

Kada je na red za ulazak stigla grupa u kojoj su bili Dušan, Alina, Ljubiša i Tonja, odmah na ulasku su ih razdvojili. Devojke na jednu, a njih na drugu stranu.

Tada je poslednji put video Alinu.

I nikada više.

Pri izlasku, stajali su Dušan i Ljubiša, čekajući svoje Ruskinje, svoje supruge koje više i nisu bile u zgradi – kamionom koji je zabrektao sa zadnje strane, one su odvezene u nepoznatom pravcu.

Taj bes, ta nemoć koju su osetili, ta mržnja prema tim višim instancama, prema rumunskim i ruskim vojnicima koji su samo izvršavali naređenja, ali koji su bili tu, realna prepreka da pređu granicu i odu u svoje živote, srećni i zagrljeni, dovela je do toga da su obojica nasrnuli na naoružane vojnike i da je na kraju, na obojicu pucano. U noge.

Dušan je, dodatno, zadobio tešku povredu glave, jer ga je ruski vojnik, u samoodbrani, udario kundakom tako da se samo stropoštao u blato.

Ljubiša je iz okršaja sa rumunskim vojnikom izašao sa polomljenim rebrima i vilicom.

Okrvavljene i bez svesti, drugovi su ih uneli u furgone, podvezujući im rane iz kojih je liptala krv, čime su stigli, cepajući sopstvene košulje.

Dežurni pogranični bolničar im je dezinfikovao rane i previo onim što je od gaze i zavoja imao.

Kako nisu iskrvarili i umrli na putu do Beograda, to je bilo pravo čudo!

Mladost je učinila svoje, zacelila rane na telu, ali je duša ostala krvava i srce prazno i pusto.

Dušanu su izvađena dva, a Ljubiši jedan metak, jer mu je drugi prošao kroz butinu. Operacije su bile ozbiljne i trajale satima, oporavak mesecima.

Obojica su se probudila u bolnici, okruženi svako svojom porodicom.

Majke i sestre u suzama, očevi i braća zabrinuti, svi nekako ostareli,  sparušeni, istopljeni, usahli.

Dušan, daleko uporniji i tvrdoglaviji, nego Ljubiša koji je ubrzo odustao od potrage za Tonjom, prihvativši realnost na lakši i brži način,  pokušavao je godinama, na razne načine, da stupi u kontakt sa Alinom, sa njenim roditeljima, sa sestrama, sa bratom. Sa bilo kim ko je poznavao Alinu.

Bezuspešno.

Kao da nikada nisu postojali, kao da je to sve bio samo san.

Pisma koja je slao na poznatu tambovsku adresu, vraćala su se neotvorena: primalac nepoznat. Pokušavao je preko međunarodnog crvenog krsta – takođe, bez uspeha. Nalazio privatne veze – opet ništa. Pokušavao preko sportskih klubova – ništa.

I, kao što kažu, ne leči vreme rane, nego ljubav.

Posle par godina, kada su već ponovo uspostavljeni odnosi između Jugoslavije i SSSR, kada je prošla i jugoslovenska golootočka čistka od koje je Dušana spasilo samo to što je, bukvalno, deportovan sa tambovske akademije i ranjen na graničnom prelazu, on i Mirjana su se venčali.

Njena plemenitost i dobrota, njeno razumevanje i prihvatanje, njeno stpljenje i pažnja, lekovito su delovali na Dušana, očajnog i sluđenog događajima koje je jedva preživeo.

Znala je ona, bila je toga duboko svesna, da nikada neće biti voljena tako strasno i sa toliko zanosa, kao što je bila voljena Alina, ali je to svesno prihvatila, jer su njena osećanja prema Dušanu bila duboka i jaka, postojana i nepromenjena, još od davnih, mladalačkih dana.

Istrajavala je u nastojanjima da Dušana ubedi da nastavi studije, što je on, na radost i sreću svojih roditelja, na kraju i prihvatio.

Završio je vojnu akademiju u Beogradu kao jedan od najboljih pitomaca.

Zajedno sa Mirjanom, preselio se u Kragujevac gde je ubrzo postao jedan od vodećih inženjera u vojnom delu namenske proizvodnje u tadašnjoj ‘Zastavi’.

Mirjana je rodila dva sina.

Kao oficir Jugoslovenske armije, u ta vremena, šezdesetih godina, Dušan nije mogao da putuje u zemlje zapadne Evrope. Zato su proputovali čitav Istočni blok, obišli mnoge gradove u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Mađarskoj. Čak su i u Bugarskoj, na crnomorskoj obali, proveli jedan godišnji odmor sa decom. Samo nisu bili u Rumuniji i Sovjetskom savezu. To su, nekako, prećutno izbegavali iz poznatih razloga.

I baš tako nekako, polovinom šezdesetih, Mirjana je predložila Dušanu da odu u Moskvu i da pokušaju, preko lokalnih turističkih organizacija, da posete Tambov.

Nije ona toliko želela da vidi taj grad koji je Dušanu ostao zauvek urezan u sećanju kao lepota i patnja. Želela je da Dušan nađe svoj mir i da, ako još uvek želi, sa Alinom provede ostatak života – dotle je išla njena plemenitost i bezgranična ljubav prema Dušanu!

U prvi mah, Dušan se opirao toj ideji, ali je Mirjana, ni sama ne znajući odakle joj ta upornost, ubeđivala Dušana da ipak razmisli, da je ne odbacuje olako, da je svaka, i najgora izvesnost, neuporedivo bolja i lakša – nego neizvesnost.

I ukazala se prilika.

Put za Moskvu nije sporan, to je sređeno preko Dušanove firme koja ima saradnju sa sličnom ruskom firmom, već su počele ‘lade’ da krstare našim drumovima. Kao rukovodilac, lako je obezbedio jedno mesto u poslovnoj delegaciji i za sebe i za Mirjanu, tim pre što je i ona radila u istoj firmi, u spoljnotrgovinskom odseku.

E, mislio je Dušan u sebi, odeven u odelo od najkvalitetnijeg štofa, u beloj košulji sa elegantnim dugmadima na manžetnama, sa kravatom i cipelama po poslednjoj modi, sa akten tašnom na čijoj je savršenoj koži bio utisnut vodeni žig ‘Fiat Torino’, a na kojoj bi mu pozavideli mnogi poslovni ljudi, sa ‘samsonite’ koferom i Mirjanom, zgodnom i lepom ženom, obučenom u divan šanel kostim, u cipelama sa visokim potpeticama i tašnom u istom tonu, našminkanom i doteranom, koja ga je držala pod ruku – da uđe u ‘aeroflotov’ avion i u Moskvu stigne za nepuna četiri sata! Nekad, kada je pošao na školovanje u Tambov, do Moskve se vozom putovalo dva dana i tri noći!

Naravno, nije bilo govora o agencijskom putovanju u Tambov, iz prostog razloga što agencije takve vrste nisu ni postojale u SSSR tog vremena. Ali, kada su ljubazni domaćini čuli kako Dušan govori ruski, tečno i izvanredno, kada su na obostrano zadovoljstvo završili programom ugovorene obaveze, na njegovu molbu i molećivi pogled njegove šarmantne supruge, organizovali su putovanje do Tambova, kako bi njihovi gosti imali priliku da posete svoje stare prijatelje – to su oboje naveli kao razlog za put.

Dobili su službeni automobil, vozača i pratioca.

Putovanje je trajalo dobih šest sati. Dušan se prisećao svog putovanje vozom, ruskih seljaka koji su im mahali i na stanicama ubacivali korpe voća, mleko, sir, pa i poneku flašu votke… Prisećao se rumenih devojaka koje su im slale poljupce, dece koja su trčala uporedo sa vozom. Svega se sećao, samo nije mogao, na svoj užas, u sećanje da prizove Alinin lik! Izmicao mu je u izmaglici tih uspomena koje su ga preplavile.

Tambov.

Mali, sivkasti grad. Ni traga od one svetlosti, od onog čarobnog praha kojim je bio posut u njegovim sećanjima. Velika zgrada akademije se skoro ne vidi od drvoreda breza čije su krošnje, sastavljene, porasle nebu pod oblake! Poneki pešak, poneki biciklista, dva traktora na poljima kolhoza. I most koji spaja obale Cne. Pa i ona, reka, nekako se smanjila! Isteže vrat da vidi plažu na kojoj je sa drugovima i sa Alinom proveo najlepše dane svog boravka u Tambovu. Ne. To su bili najlepši dani njegovog života.

Na mestu gde je nekada bila poslastičarnica u kojoj su Alina i on prvi put jeli sladoled, nova stambena zgrada. Trg je prepoznatljiv, ali drugačiji. Sve je drugačije, nego što pamti.

I evo ih, konačno, pred kućom Alininih roditelja.

Dušanu srce tuče, kao da će iskočiti! Usta suva. Ruke podrhtavaju od uzbuđenja.

Izlazi iz auta sam i već vidi, kuća je napuštena. Kapija je ista, drvena, ali je farba oljuskana, nema cveća u dvorištu, kuća nekako deluje avetinjski. Hladno.

Osvrće se oko sebe, pitao bi nekog od komšija gde su ovi ljudi, šta se dogodilo sa njima, jesu li živi?

Na prozoru susedne kuće, pomerila se zavesa. Trenutak zatim, iz kuće je izašla postarija žena.

Koga traži drug, pita.

Dušan, zagrcnuto i gutajući samoglasnike od želje da što pre sazna sve, objašnjava ko je, odakle je, zašto traži ove ljude…

Starica se zagleda u njega, pa ustuknu korak, dva unazad.

To je, dakle, momak zbog koga je Alina proterana u Sibir sa rumunske granice! Zbog njega je čitava njena porodica bila prokazana! E pa, rećiće mu, sve će mu reći, neka zna: Lizaveta je u Lenjingradu, tamo živi, glumica je, udala se. Aleksej igra fudbal – ne zna bakica ni u kom gradu, a kamoli naziv kluba. Galja je i dalje u Kijevu. Roditelji su se preselili u Kijev, tamo su dobili premeštaj. Od Ščivoških više nikog nema u Tambovu, završila je, besno gledajući u skrušenog i smušenog Dušana.

A Alina?

Još ima hrabrosti da pita za Alinu?! Preko volje, njegova sagovornica reče da se udala u nekom malom gradu u Sibiru, gde je proterana, zajedno sa Tonjom, sa rumunsko-jugoslovenske granice. Tako je čula, ne zna koji je grad u pitanju. Nikada se niko više nije pojavio u Tambovu, kao da ovde nisu ni živeli. Kao da nisu postojali.

I neka je proklet dan kad je došao u Tambov, bacila je kletvu na Dušana koji je stajao ispred nje kao dečak, pognute glave, i svaka njena reč mu se zabadala u ono što je nekada bilo srce, a od kada su ga rastavili od Aline – samo imitacija srca, krvavi komad ničega.

 

Bar je živa, tešio je sebe, zahvaljujući se promuklim glasom starici na informacijama koje je od nje dobio, bar je živa i negde u nekom sibirskom gradiću diše… Bar je živa, pa makar nikada na njega, na njih i njihovu ljubav i sreću – ne pomislila.

 

Ušao je u auto, tih i poražen.

Šta je očekivao? Da ga Alina čeka, sa širokim osmehom, sa svom onom ljubavlju kojom ga je obasipala nekada, davno, u nekom prethodnom životu? Šta je on učinio da one noći, na rumunsko-jugoslovenskoj granici zaštiti voljenu ženu? Metak u butinu, kundak u glavu? Zašto nije umro tada, zajedno sa ljubavlju koju se osećao prema Alini?

I šta on, uostalom, ima i može da pruži ovoj ženi pored sebe, koja ga verno prati i čita mi želje iz očiju, naslućuje ih i neizgovorene? Lep i pristojan život? Ha, pa takav život je mogao da joj pruži i neki drugi momak, bar ih je u Beogradu tih godina bilo – i perspektivnijih i na boljoj poziciji od njega!

Mirjana je ćutala, povremeno bacajući zabrinute, kose poglede u Dušanovom pravcu. Nije trebalo ništa da joj kaže.

Jednostavno, ona je sve znala, jer je osećala kako Dušan diše.

Volela ga je onako kako se voli jednom u životu, svim srcem i svom dušom.

Itekako je bila svesna senke nad njihovim brakom, nad njihovim odnosom. Nije ona mogla da se požali ni na šta – osim na tu tugu u Dušanovom pogledu, tu setu i taj bol kojima je znala ime: Alina.

Dušan od nje nije ništa sakrio.

Dok je ležao ranjen u bolnici, a ona najupornije od svih, čak i od gospođe Lepše i Duške, sedela pored njegovog uzglavlja i držala ga za ruku kada je bio u nesvesnom stanju, ona je naslućivala  šta se dogodilo na granici i kakva je to bila tragedija i za Dušana i za Ljubišu, da ne pominje njihove devojke, supruge.

Nije mogla znati sve detalje, ali je bilo lako pretpostaviti, jer ponešto je načula od drugova koji su, zajedno sa Dušanom i Ljubišom deportovani, ali i oni, kao da su se zavetovali na ćutanje. Teško su o tome govorili, uglavnom su odmahivali glavom i prelazili na druge teme.

Dušanove reči koje je, u početku s mukom, a kasnije sve jasnije i čvršće izgovarao, potvrdile su njene pretpostavke, parajući joj srce, ali je znala, još tada je znala da će se za njega takvog, predanog drugoj ženi, boriti snagom svoje ljubavi, svoje privrženosti i svoje plemenitosti.

U mislima, polazila je od toga da, ako se već vratio sam, bilo je suđeno da njih dvoje budu zajedno. Da je stigao u Beograd sa Alinom, ona, Mirjana, povukla bi se u potpunosti, svesna da drugog muškarca u njenom životu neće biti.

Kada su dobro odmakli od Tambova, progovorili su, prvo njihov pratilac i Dušan, a onda su se svi pomalo uključili u neobavezni razgovor. Nisu mogli da vide ponovo one prelepe pejzaže kroz koje su prolazili, jer je bila noć, tamna i bez zvezda. Dušan i Mirjana su polako utonuli u san. Probudili su se kada su već stigli u suncem okupanu Moskvu.

Posle službenih sastanaka, na brzinu u dve robne kuće, bar da kupe nešto deci, par ‘berjoski’ u kojima se kupovala ekskluzivna roba, namenjena strancima – i pravac aerodrom.

Kada je ‘aeroflotov’ avion dotakao pistu, nekako je i Dušanu i Mirjani laknulo. Kao da su skinuli neki ogroman teret s leđa, kao da su tada, u momentu sletanja – dobili krila.

I nije se kajala što je insistirala da odu zajedno u Moskvu i Tambov, bar je sada znala da će Dušan biti njen zauvek.

Ako je mogla da mu leči rane od metaka i kundaka, lečiće i emocije, život je pred njima, mislila je…

A kada su zagrlili decu i roditelje, znala je da je uradila dobru stvar i za Dušana, i za decu, i za najbliže.

Da li i za sebe, vreme će pokazati.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Prognanici

1433474408_moda-grazia-fashion-stil-dana-mala-bela-haljina-1-11

Slika preuzeta sa Google.

Zavoleli se Radmila i Branko.

Četrdeset treća lagano izmiče, ređaju se neprijateljske ofanzive po bosanskim vrletima, prašte bombe, puca drvo i kamen od hladnoće.

A njih dvoje greje toplina pogleda, dodira.

Dva sveta.

Ona, aristokratskog porekla, majka bliska kraljevskoj porodici, otac predratni industrijalac. Za njihovu mezimicu, jedinicu, uzdanicu, samo najbolje: klavir iz Pešte zajedno sa učiteljem, guvernanta Francuskinja, družbenica mlada Nemica, ćerka visokog činovnika iz nemačkog poslanstva.

A Radmila, eto, sa nepunih osamnaest, hrabra skojevka, na užas, zgražavanje i očaj svojih brižnih roditelja, baš kad su se spremali da emigriraju iz zemlje, videvši šta se sprema i kako će neslavno završiti u novim okolnostima – jednog kasnojesenjeg predvečerja, iskrala se iz kuće na Senjaku, ušuškane stogodišnjim kestenima i brestovima. Obula gojzerice na vunene čarape i pravac preko sigurne veze – direktno u ratno grotlo!

On, seljačko dete, iz imućne porodice, ali sviklo na muke od malena. Zna šta znači nemati, učen da se i od nemanja radom i vrednim rukama, može stvoriti. Kao najstariji sin, odmetnuo se iz ustalasane Šumadije u beli svet, završio prava, doktorirao u Beču. Pomagali su njegovi, ali je on i sam zarađivao, pišući za novine, ne libeći se nikakvog posla.

Predratni član Partije, intelektualac, a sada prekaljeni borac, bataljonski komesar, u pratnji Vrhovnog štaba.

Kako i kada je kresnula ta varnica među njima, ni jedno, ni drugo nisu znali da kažu.

Tek, dogodilo se. Zauvek se zakovala dva crna i dva plava oka.

Na njihovu ljubav, drugovi su gledali sa simpatijama i odobravanjima.

Omekšao komesar, sve češće se smeje, topi se, kao sneg u proleće, njegova preterana ozbiljnost i zabrinutost, nesklonost šalama i pesmi.

Čvrstina vere u pobedu, motivisana željom za slobodom, za boljim životom u kome najblistavije mesto zauzima njegova Rada, davala mu je nadljudsku snagu. Takav, monolitan i nepokolebljiv, bio je jak oslonac i Partiji i borbi za oslobođenje.

Teške godine, rat, siromaštvo, glad, iscrpljujući marševi po snegu, po letnjim žegama, učestale borbe tokom četrdeset četvrte, osvaja se pedalj po pedalj slobode.

Ginu drugovi, umiru tu, usput.

Nema vremena za tugu i bol, drugovi se u srcu nose i uspomene ostaju, a život ide dalje svojim tokom. Od nemanja i zagrljaja praznog struka umiranja, ostaju neizbrisivi tragovi, zauvek.

Radmilu i Branka ni bolesti nisu mimoilazile, pogotovo nju, krhku i nežne konsitucije, a hrabru i odvažnu. Uz Branka je stigla i do Vrhovnog štaba, do sina svih jugoslovenskih naroda. Neumorno je prevodila pisma i depeše sa nemačkog, francuskog, engleskog i ruskog jezika, uvek nasmejana, sa verom u sebe, Partiju, Branka, sa verom u bolje sutra za sve ljude, jer ona je iz boljeg sama, svojom voljom, došla na prvu liniju fronta, umesto da je, kao i mnogi iz njihovog društvenog miljea, zajedno sa roditeljima emigrirala iz ratnim užasima zahvaćene zemlje.

Ima li veće žrtve?

Udobnost, pa skoro i raskoš svog bezbrižnog života, zamenila je dvema ranama, zadobijenim u strmoglavim crnogorskim vrletima.

I nikada se nije pokajala. Nada u bolji i pravedniji svet bila je jača od života.

Radmila i Branko su se venčali s proleća četrdeset četvrte, na oslobođenoj teritoriji.

Niko srećniji od njih!

Tačno je, on je bio desetak godina stariji od nje, ali ko o tome da misli! Živelo se, disalo se za slobodu, za ideale u koje su verovali i u koje su se zaklinjali, nošeni krilima svoje ljubavi.

Na proplanku, iznad Bugojna, sa buketom poljskog cveća ispred sebe, sa voljenim čovekom pored sebe, zvonkim glasom je izgovorila ‘da’ drugu koji je upisao u matičnu knjigu da su se drug Branko Smiljanić i drugarica Radmila, rođena Popović, venčali u prisustvu dva svedoka i stotinak drugova i drugarica. Mladost je pesmom i igrom dočekala jutro pod vedrim nebom, posutim zvezdama koje su, činilo im se, rukama mogli da dohvate.

Njihova sreća je bila zarazna, lako je prešla na sve drugove, bili su tako posebni, tako svoji, a tako otvoreni za drugarstvo i pomoć svake vrste.

Omiljeni, gde god da su se pojavili.

A onda, s jeseni četrdeset četvrte, pobednički povratak u Beograd!

Umorna, iscrpljena nemaštinom i siromaštvom, a srećom okupana lica ljudi koji bacaju cveće na kolone boraca i kamione što dovoze ratnike, sa izvojevanom slobodom na stegovima.

Lepršaju zastave, ori se pesma, ljudi se grle i među dolazećima traže svoje najmilije.

Pogledom u masi oduševljenog naroda, Radmila uzalud traži poznata, draga lica svojih roditelja, iako zna, čulo se to i na frontu, da su pobegli u London. Malo joj hladno oko srca, sećanja na Senjak i divno detinjstvo se vraćaju sa povratkom u rodni grad.

Zahvaljujući Branku i opštoj euforiji koja je zahvatila ljude, srećne zbog završetka rata, zbog mukom izvojevane slobode, Radmila je lakše podnela što su joj roditelji napustili zemlju. Nekako ih je, duboko u sebi, čak pomalo i prezirala, stalno i iznova se pitajući: Kako su mogli, kako su samo mogli da odu i ostave sve, kako su mogli da ne dočekaju pobedničke reke mladosti i života? Nju? Nasmejanu i punog srca, zaljubljenu i srećnu. Čega su se toliko uplašili? Izmučenih i slomljenih ratnika, boraca koji su krvarili četiri duge godine da bi svima bilo bolje u ovoj zemlji?

Tata je uvek bio omiljen kod svojih radnika u fabrici na Vilinim Vodama, bio je mekog srca, činio ljudima dobra dela, svi su se otimali da rade kod Andrije Popovića, jer je uvek plaćao najbolje i važio za dobrog čoveka. Ne zna se broja koliko puta je pomogao sirotinji, davao i šakom i kapom, stipendirao talentovanu radničku decu, želeći da njihovi životi budu bolji i kvalitetniji od života njihovih roditelja.

Mama, iz kraljevske loze, plemenita i blaga, večito okupirana dobrotvornim radom, prikupljanjem priloga za obnovu i izgradnju škola za devojke, za decu bez roditelja, posvećena i predana humanosti i ljudskosti.

Zašto su tako sramno pobegli? Zar su se od drugova i Partije uplašili? Od njenih i Brankovih drugova sa kojima su delili koru hleba? Pa, ti isti drugovi bi ih prigrlili kao svoje!

Dugo su pitanja ostala bez odgovora, a kada su odgovori konačno stigli, već je bilo kasno za oproštaj.

Usledila je obnova, izgradnja razrušene zemlje, gradova i sela.

I još jedna hladna i neprijatna zima koju su Radmila i Branko proveli po polurazrušenim kućama, drhteći jedno pored drugog. Grejala ih je pomisao da više nemaju čega da se plaše, da je sloboda tu, da je udišu punim plućima, duboko i strasno.

A beogradska košava nema milosti. I ono malo toplote u hladnim kućama i stanovima, netragom nestane kad se raspomami po ulicama. Hladan i gladan Beograd je tih dana nekako utihnuo, čekalo se proleće, čekalo se sunce i toplina koja će zgrejati ledene ruke, spremne za nove podvige.

U njenu porodičnu kuću koja je, nekim čudom, ostala netaknuta – ona i Branko nisu mogli da se smeste. Uselio se drug Rajko, sa svojom mnogočlanom porodicom čiji su članovi još pristizali iz Bosne. Tako su ih obavestili u Rejonskom komitetu, kada su otišli da se raspitaju da li bi mogli da se vrate u kuću Andije Popvića, Radmilinog oca.

– Ali, za tebe, druže Branko i za drugaricu, našli smo stan, lijep i prostran, kako i dolikuje našem komesaru!

Tako ih je Partija, dok su se ledenice još lagano topile na stidljivom zimskom suncu, smestila u luksuzan stan, na prvom spratu jedne divne zgrade u Njegoševoj.

Radmila se obradovala klaviru kao dete, ushićeno sela i prstima počela da prebira po dirkama.

Znalački ona to radi, vidi se, buržujska ćerka – zapazilo je oštro oko partijske drugarice Smilje koja je došla da im pokaže stan i preda ključeve.

– Čiji je ovo stan – pita Radmila znatiželjno, dok se priseća Bokerinijevog menueta.

– Ničiji, drugarice, ničiji. Sad je vaš.

Kako ničiji, misli Radmila, pa mora da je neko u njemu živeo?

Odgovara partijska drugarica na neizgovoreno pitanje, dok je Radmila gleda širom otvorenih očiju koje se, mimo njene volje, pune suzama.

Prekoreva samu sebe zbog te slabosti, kako će u Partiju, ako je svaka tuga dodirne? Zar još nije očvrsnula, zar joj se još nije srce pretvorilo u petokraku?

Partija ima evidenciju, ravnim tonom deklamuje partijska drugarica. U tom stanu, pre rata, živela je jedna jevrejska porodica koja je, odmah na početku, streljana na Sajmištu. Otac, majka, dva sina i ćerka sa malim detetom. Stan je tokom rata koristio neki nemački oficir, pa je sada ostao prazan. Taman za druga Branka koji je već viđen za sudijsko mesto. Njegova drugarica može u tek osnovani Tanjug, jer, kako je partijska drugarica obaveštena, Radmila govori francuski i nemački isto kao i srpski, a engleskim i ruskim se služi – pa, kad već nema podobnijih kadrova, zaposliće je kao prevodioca.

– Šta znači ‘podobnijih kadrova’, drugarice Smiljo? – pita Branko onim svojim strogim glasom – Zar Radmila nije podobna?

– Nije sada vreme za ideološke podele – veze drugarica Smilja kao navijena, a pogled ne skida sa Radmile koja spušta poklopac klavira i okreće se prema njoj – to će Partija kasnije rešavati, kad dođe na red. Znamo mi da je drugarica Radmila lojalna i odana narodnoj vlasti, ali znamo i da je buržujska ćerka

Te rečenice, izgovorene usput, dok je Branku saopštavala direktivu u koji sud će biti raspoređen i gde će obavlja dužnost delioca pravde, dajući mu dopis iz Centralnog komiteta, Radmili je dobro zapamtila, ne znajući u tom trenutku da će je njeno poreklo, kao zla kob, pratiti kroz čitav život.

Srećni, zaljubljeni, ona i Branko bili su par koji nigde nije mogao ostati nezapažen.

On, visok, kršan, tamnoput, sa glasom koji ne trpi pogovor – a tako blag i pažljiv prema njoj, kada je konačno skinuo uniformu i obukao odelo, bio je slika i prilika njenog oca! Elegantan, urođeno gospodstven, odudarao je od svih drugova iz njihovog okruženja.

Ona, plava, tanka, nežna kao tanani, biserni listovi mlade breze. Duga, plava kosa, prirodne lokne, graciozni pokreti, šta god da obuče, izgleda kao da je oživela sa neke stranice mognog žurnala. Lagani hod gazele, meki pogled blistavo plavih očiju, pitomost, ljubaznost i srdačnost, zračili su iz nje i posipali kao vilinskim prahom sve što bi se pogledala i sve čega bi se dotakla.

Istini za volju, za njih dvoje nije bilo prevelike oskudacije i siromaštva.

Kao oblasni sudija i visoki partijski funkcioner, Branko je imao mogućnost da se snabdeva u diplomatsom magacinu. Nezahtevan, kao i Radmila, uzimao je uvek manje nego što im je bilo potrebno, ali opet dovoljno za udoban i lep život, u okolnostima u kojima su živeli, okruženi nemaštinom.

Rukovođen usvojenom komunističkom ideologijom – radi koliko možeš, uzmi koliko ti je potrebno, radio je predano, odgovorno i neskromno, a u svemu ostalom je bio više nego skroman.

Na proslavama, prvi su otvarali ples.

Njihove fotografije, uveličane i uramljene, visile su na zidovima tek obnovljenog Doma JNA koji su, još pre rata, izgradili oficiri Kraljevine Jugoslavije od sopstvenog novca, uz malu pomoć kraljevske porodice, kao donatora.

Vrteli su se po prostranom podijumu, u taktu muzike, kao u snu, radujući se svakom susretu sa drugovima koji su pristizali u Beograd i pokušavali da se uklope u novi društveni život za koji su se teškom mukom izborili tokom duge i preduge četiri ratne godine.

Sa prolećem, svoj život je započelo jedno malo biće koje je raslo u njoj, Radmila procvetala!

Rodiće!

Svoj brak i svoju ljubav, krunisaće na najlepši način!

Branko leti, zemlju ne dodiruje!

Kad predveče stigne kući, njene plave uvojke ne ispušta iz ruku, nosi je kao dete po sobi, pažljivo je spušta na krevet, kao figuricu od najfinijeg porcelana i ljubi, ljubi, dok oboje ne izgube dah. Njenim mekim rukama i dugim, izvajanim prstima briše taj dan proveden u velikoj sudnici, sa masivnim, tamnim nameštajem i optuženičkim klupama, zaboravlja presude u ime naroda kojima osuđuje ratne zločince i profitere, stavljanjem potpisa i pečata na sudbine mnogih koji su grešili… A možda se među njima potkrade i neko ko je nevin? Bolje pustiti sto krivih, nego osuditi jednog nevinog – ne napušta ga pretpostavka nevinosti.

Odbacuje te misli, u ime partije i viših ciljeva, u ime svoje lične sreće koja ga preplavljuje i zamagljuje mu svest, jer Brano sa savešću nema problem, pravičan je čovek, sa etičkim kodeksom koji je poneo iz svog zavičaja i iz svoje porodice, a čemu su ga učili vrsni pravnici, profesori na Beogradskom i Bečkom univerzitetu.

Eh, porodica.

Nisu bili baš srećni kada im je javio da se oženio devojkom koja nije seljačkog porekla. Imali su bolju priliku za njega, još pre rata. A sad, šta je – tu je. Još kad su čuli da će biti podmlatka, počeli su da stižu paketi od kuće sa sirom, kajmakom, suvim mesom, slaninom, domaćom rakijom.

Leto je naglo osvajalo grad te prve posleratne godine.

Procvetale ruže u dvorištima beogradskih kuća na Vračaru. Činilo se da svakog dana oživljava poneka napuštena i polusrušena kuća. Ljudi su se vraćali na svoja ognjišta, ili su dolazili neki novi, nepoznati i useljavali se u kuće koje su ostale puste tokom rata, popravljajući šta se popraviti moglo.

Radne akcije po Beogradu, raščišćavanje ruševina, prve građevinske mašine i ubrzana izgradnja osakaćenog grada. Mnoštvo mladih ljudi iz svih krajeva tek oslobođene otadžbine, sa krampovima, sa lopatama, sa pesmom iz srca na usnama.

Zbog jutarnje mučnine, drugarica Stana, Radmilina pretpostavljena u Tanjugu, sa pet razreda osmoljetke, neobrazovana, ali dobrodušna mlađa žena, rekla joj je da ide kući, jer je već četiri puta od jutros povraćala.

– Neka, mogu ja, evo već mi je bolje… – branila se Radmila, bleda kao krpa.

– Ajde, jadna, đe ćeš takva šjedit vascijeli dan ođe, no ti pođi doma, pa počini, dako ti bude bolje… E kakve ste vi danas, da si mene viđela kako sam moga Miloja rodila četres prve ispred Kolašina, samo se pošenuh ustranu iz kolone, pa uz smrču, đe ću, sram me bilo da me ko vidi. Moj ti Radoje ode s kolonom, jadna, te ti moja Marija, sestra mi, doturi nakvo platno, da povijem dijete, pa u maramu, pa u vojnički kaput. Tek u Kolašin sam ga kod jedne babe, fala joj đe čula i đe ne čula, okupala i podojila. I eno ga, što mu fali? Poša u školu a ka da je treći razred! A viđi se kakva si ti, molim te, pogledaj se, sva ublijeđela, samo što se presnijetila nijesi! Aj ti polako, pa ako ne mogneš, nemoj ni šjutra dolazit… Ja ću ti sve sredit kod druga Đura, ne brini, mi smo ti u istu diviziju ratovali. Jes da nijesi naša, al si mi nekako draga, prirasla mi srcu. Aj ti, ajd. I pozdravi mi druga Branka, to je čoek, reči da ga pozdravlja Stana, vazda se smijao kako ja govorim, pa me ispravlja, veli: ‘Drugarice Stano, ne kaže se tako, no ovako’, a ja mu velim: ‘Druže Branko, nijesam ja komesar no ti, ja sam ti za ovcama učila da pletem bjelače, jadan, nijesam ti ja za te škole’ – smeje se drugarica Stana, šefica prevodilačkog odeljenja u Tanjugu, prisećajući se dogodovština iz rata.

Radmili zapela ona njena rečenica kako ona ‘nije naša’. Opet ta, do kraja  neizrečena sumnja.

– Kako nisam vaša, drugarice Stano, pa čija sam ako vaša nisam?

– Nijesam to mislila, avetinjo, nego mislim nijesi od našijeh, ti si Beograđanka, buržujka, nijesi sirotinja ka što smo mi ođe.

Opet to – buržujska ćerka.

Nije Stana zlurada, naprotiv, dobra duša je ona, ali eto, i njoj je u pameti

Radmilino poreklo.

Niko više i ne pominje da je i ona učestvovala u ratu, da je bila na prvoj liniji fronta, da se distancirala i od oca i od majke od kojih i dalje nema nikakvih vesti, da je svoj život posvetila borbi za slobodu, pravdu, jednakost među ljudima. Kao da je sve ratne godine provela bezbrižno, okružena bogatstvom i luksuzom! Kao da nije nosila dva broja veće cipele, kad su se njene raspale! Kao da nije gladovala, zajedno sa drugovima! Kao da nije ranjavana i provela dva meseca u ‘špitalu’, što bi rekla Stana, i jedva živu glavu izvukla! Zar je to zaboravljeno, kao da je bilo pre sto godina?

Poslušala je Stanu i krenula iz Tanjuga kući, ne toliko zbog svoje slabosti i drhtavih nogu, nego više zbog misli koje su je obuzimale i od kojih nije bilo odbrane – umesto da je te misli još više distanciraju od roditelja zbog kojih trpi posledice kod nove vlasti, njene misli odleteše ka njima. Kako li žive u tuđini, da li su zdravi, jesu li gladni?

Sa takvim mislima, iz prijatno prohladne zgrade na Obilićevom vencu, izašla je na svetlost dana.

Upeklo sunce, gori nebo i zemlja, a tek deset pre podne!

Razmišlja, kako bi bilo da prošeta do svoje kuće na Senjaku, da bar sedne u dvorište ispod onog oraha na čijoj grani joj je Joška kočijaš, kasnije tatin šofer, vezao ljuljašku. Ako još uvek postoji ta ljuljaška, rado bi sela na nju i ljuljala se kao kad je bila devojčica.

Nogu pred nogu, u beloj haljini bez rukava, sa damskim slamenim šeširom na glavi i u belim laganim letnjim cipelama, potpuno odudarajući od svega oko sebe, od preplanulih mladih tela, znojavih leđa i preglasnih, frivolnih pesmica i doskočica, što peške, što vozeći se u nekom prastarom ‘lejlandu’, obrela se ispred svoje kuće!

Umorna, iscrpljena i žedna, prošla je ovlaš pogledajući dvorište u kome je odrastala, popela se uz par dobro poznatih stepenika oivičenih kamenim balusterima i pozvonila na ulaznim vratima. Trenutak kasnije, vrata joj je otvorila sredovečna rumena žena, kao od brega odvaljena.

– Dobar dan, izvinjavam se… ja sam… ovaj…

– Znam, bona, koja si. Vidjela sam te na slikama. Ja sam Joka, Rajkova žena. Uđi, ne stoj tu, ovo je tvoja kuća. Ajde, sad sam uzvarila mlijeko, donio mi Rajko s pijace, a ljeto je, ne smijem ga ostavit neuzvareno. Evo i pita samo što nije, pa ćemo jest, nije nešto, al bolje i ovo od gladi, jel de?

Priča Joka, a nije joj baš svejedno. Neprijatno joj je, tuđa je to kuća… A šta se može, drugovi ih tu rasporedili i ona sve čuva i održava kao svoje. Takva je, vredna i okretna. Dobra duša.

Radmila ušla u hol, ne prepoznaje ga: umesto pijedestala na kome je uvek stajala impozantna vaza sa sezonskim cvećem, naspram ogromnog srebrnog ogledala postavljenog tako da bi se stvorio utisak većeg prostora i dubine, sa obe strane hola po dva sklepana kreveta, prekrivena ručno tkanim ćilimima. Čisto je sve, blista, ali, avaj, to nije njen hol!

U trpezariji nema ni njihovog ovalnog stola, ni stolica. Nema ni vitrine u kojoj je mama držala engleski porcelan i rozental šolje za belu i crnu kafu. I tu su kreveti, sa nekim primitivnim nahtkasnama.

Bože, da li je ovo naša kuća – pita se Radmila u sebi. Gde je nameštaj, gde su zavese, gde one teške draperje od svilenog brokata na koje je mama bila posebno ponosna, a njoj, kao detetu, tada nisu ništa značile, a sada joj nedostaju…

Šta je ovo?

Joka se, sagnuta nad tepsijom u rerni, prostodušno raspituje:

– Je li, bogati, da te pitam, koliko je vas ovdje živilo?

– Tata, mama, ja i posluga – ugrize se Radmila za jezik zbog izrečene reči ‘posluga’, ali kasno.

Promućurna Joka nastavlja:

– Ja, bona, ja. Eto što ti je buržuazija, ima i poslugu. E ja ti ovdje nemam posluge, al nas ima bogami podosta: ja i Rajko i troje naše djece, šćer mi se udala za našeg Drvarčana i ode natrag, veli, ne merem ti ja ovdje živjet, idem za Simom, pa kako nam bude. Tu mi je djever sa jetrvom i oni imaju troje djece, mlađe od moje, mlađi je i djever, pa mu i djeca moraju bit mlađa, jel de – smeje se Joka naglas – tu mi je zaova, neudavana, a bogami vrijeme joj je, evo, ako se ne uda, osta usidjelica, već joj je dvaes šesta, tu mi je i najmlađi djever, i on neoženjen, al je mlad, more još čekat, nije o glavu, i tu mi je Rajkova mater, čim smo uselili, šlogiralo je, ne more na noge. Svakom ti ja rasporedim šta će radit, gdje će ić, e to je, dušo draga, moja posluga. Ne zna se ko koga više i bolje služi – dal oni mene, il ja njih. Uvjek im skuhano, uvijek oprano i opeglano – što će više od mene, bogati? Pa imam i ja godina, bona, nijesam više mlada, a posla uvijek…

Sedi Radmila za prostranim kuhinjskim stolom, šolja mleka pred njom i tepsija koju je Joka postavila na sred stola, sa tek ispečenom krompirušom, sedi i u sebi broji koliko čeljadi živi u njihovoj kući. Izbrojala trinaest duša!

Sad joj je jasno da za vitrine i komode, za bider fotelje i rekamije – nema mesta. Dok je prolazila hodnikom, okrznula je pogledom salon i videla da klavir stoji tamo gde je i bio, a ponešto od nameštaja složeno jedno pored drugog, kako bi najveći deo salona bio slobodan. Jasno joj je, toliko ljudi živi u kući, nema tu prostora za turski filigranski stočić i polufotelje gde su mama i tata često provodili popodneva – tata sa novinama u rukama, mama sa goblenom ili heklicom kojom stvara čudesne čipke.

Iz sećanja je prenu Joka:

– A gdje si se ti smjestila, joj, da ti kažem, žao mi što ti nijesu vratili tvoju kuću. Al ti uvijek moreš doć ovdje, mjesta ima, ako treba, ja ću ti cijelu sobu spremit, kad radim za sviju, radiću i za tebe, nije mi teško. Nek je zdravlja i slobode, moš odma doć. Jesil ponijela što od stvari? Gdje ti je muž? Rekoše da si se udala za našeg čovjeka…

– Ne, ne. Hvala, drugarice Joko, samo sam svratila da vidim kuću. Kako ste se smestili, da li je sve u redu?

– Smjestili smo se, fala ti, dušo draga, fala i tebi i svima tvojima, nek ste živi i zdravi, pa i nisi ti neka buržuazija kad si tako fina i dobra – opet se Joka smeje, od srca, sve na njoj od tog smeha podrhtava.

– Da Vas pitam, drugarice Joko, da li još stoji ljuljaška ispod oraha, tamo iza kuće?

– Jašta, bona, stoji, dolaze i djeca iz komšiluka da se ljuljaju sa našima, evo, moš izać ovdje, pa vidi – isprati je Joka do vrata što preko verande vode u zadnji deo dvorišta, sumnjičavo vrteći glavom, čudno joj ovo devojče. Kako bi je ona malo dohranila, da joj se ti bledi obrazi zarumene, a ne ovako, kao da će se u struku prekinuti, koliko je tanka! Te gospodske kćeri, to je posebna vrsta, ni nalik bosanskim devojkama, zdravim i jedrim.

Kao u snu, Radmila siđe niz par stepenika i, ne gledajući ni levo, ni desno, stiže u par koraka do svoje ljuljaške. Pridržala se za konopac, odjednom joj se zavrtelo u glavi. Od uzbuđenja, od uspomena, od neke pritajene tuge.

Obiđe lagano dva kruga oko ljuljaške, dodirnu ovlaš hrapavo orahovo stablo,  pa sede.

Namah se setila tate koji je često ljuljao svoju devojčicu, seti se svoje cike i vriske kada je odgurne, pa odleti do krošnje, visoko, nebu pod oblake, a onda mame koja je sa kuhinjskih vrata, povišenim tonom opominjala:

– Nemoj, Andrija, tako visoko, može da padne, može da se otkine konopac!

– Dušice, ne zanovetaj, bolje skuvaj kafu i napravi limunadu, pa da sednemo na verandu, već je prilično toplo, leto je stiglo pre vremena!

A onda, posle ljuljanja, sva ušmurana, rumena i ustrptala, srkutala je hladnu limunadu koju je samo njena mama umela tako da napravi.

Zaljuljala se lagano, pa šakama prekrila lice i gorko zaplakala.

Ko zna koliko bi ona tu sedela, da je iz misli nije prenula Joka:

– Ja, bona, zaboravila da ti kažem, imaš pisma što su ti stigla, donio neko iz Crvenog krsta, pa da ne zaboravim ti dam.

Radmila ustade sa ljuljaške, ode do dvorišne česme da se umije, pa po prvi put pogledom obuhvati čitavo zadnje dvorište: uredno pokošena trava, a umesto cvetnih leja, posejana bašta, tu je mladi luk, peršun, grašak, krompir, poneka stabljika kukuruza, boranija koja se penje uz pritke, paradajz.

Sa druge strane, u šupi i pored nje – uredno složena drva.

Vidi se, ovo su ljudi domaćini, praktični, sve održavaju na najbolji način, kako su to činili i u svom zavičaju, očigledno.

Crveno-belom poštanskom vrpcom, uvezano je bilo nekoliko pisama.

Sva iz Londona!

Ustreptala, sa srcem koje bije u grlu, Radmila se na brzinu pozdravila sa Jokom i sa izvinjenjem odbila da ponese pitu krompirušu koju je ljubazna domaćica spakovala, izgovarajući se da joj je muž na putu, a da ona to sama ne može pojesti ni za pet dana, pa neka ostane za ukućane.

Pisma je stavila u torbicu i, kao na krilima, uputila se kući.

Već je odavno prošlo podne, sunce visoko odskočilo. Malo, malo, pa prigrli torbicu u kojoj su pisma. Nasloni je na srce i sva ustreptala, žurnim korakom grabi prečicom, preko Guberevca, ne bi li što pre stigla do Njegoševe.

Tek kada je za sobom zatvorila vrata, osetila je neopisiv umor. Uspela je tek da izuje cipele, pa se sa torbicom u ruci i njenim dragocenim sadržajem ispružila u senovitoj spavaćoj sobi i u trenutku zaspala, toliko iscrpljena, da nije ni čula kad je Branko stigao s posla.

Uz večeru, ispričala mu je sve – opisala i Joku i kuću i ljuljašku.

I izvadila iz torbice svežanj pisama, da čitaju zajedno.

‘Mila kćeri, draga naša Radmila, nadamo se da si živa i zdrava. Ovo je deseto pismo koje pišemo i pokušavamo da ga, preko međunarodnog Crvenog krsta, tebi dostavimo. Pokušali smo da stupimo u kontakt sa tobom preko Jugoslovenskog poslanstva ovde, u Londonu, ali su nas odbili…’

Pisao je tata, ali je nepogrešivo prepoznavala i mamine misli, pretočene u rečenice – koliko bola, brige, ljubavi, koliko patnje i straha u svakoj reči! Plakala je naglas, kao dete, ridala na Brankovom ramenu, obnevidela od suza i tuge, od želje da ih vidi, zagrli, poljubi.

Tešio je njen Branko kako je znao i umeo, govorio i ono za šta je bio siguran da je neostvarivo – da će doći, da će se vratiti, da će se ponovo sresti, samo da prođe malo vremena, da se zaboravi, pa da nova vlast oprosti njima, emigrantima, njenim roditeljima kojima je i tako ukupna imovina konfiskovana – kuća, fabrika, dve radnje u Beogradu, jedna u Zemunu.

Verovala mu je, jer je želela da poveruje, a u dubini duše je znala da ih više nikada neće videti.

Ophrvanu tugom, bar je jedna misao grejala: dobila mogućnost da piše roditeljima, da šalje slike na kojima se, kroz suze, smeši svojim voljenima, sa Brankom o kome je pisala sa ljubavlju i poštovanjem.

Odgovarali su revnosno, raspitujući se kako je sada u Beogradu, kako se njih dvoje snalaze, radovali se prinovi, ne pišući mnogo o sebi u tuđini, o bolu za izgubljenim načinom života, za Beogradom, o tugama izbeglištva, o neslogama u emigranskim krugovima Srba u Londonu, o svemu onome što ih tišti, a najmanje je vesti dobijala o maminom dijabetesu i tatinom naglom mentalnom propadanju. O tome slabo, sporadično, samo u naznakama, tek koliko se mora, pa i to isključivo na njeno insistiranje.

Brinula je za roditelje koji su, iako nisu bili stari, venuli u dalekom svetu, željni svoje jedinice, svog naroda, svoje zemlje.

Uskoro su, pored pisama, počeli da stižu i paketi iz Londona.

Kamo sreće da nisu!

Kasnije, posle mnogih nemilih događaja koji su usledili, Radmila je bila gotovo sigurna da su baš ti paketi i baš ta pisma doprineli nedaćama koje su ih snašle.

Tada, međutim, ni mama, ni tata, ni ona, pa čak ni Branko, nisu razmišljali na taj način, naprotiv, radovali su se svakom pismu, svakom novom paketu u kome su bile benkice, flašice, cucle, ćebenca, pelene, sapuni i šamponi, mleko u prahu, kapice, odelca za bebu koja je na putu, poneka haljina, svilene čarape, ešarpa, lakovane cipele i torbice za njihovu mezimicu, elegantne kravate, dugmad za manžetne, kvalitetna akten-tašna, penkala i hemijske olovke, kao čudo tehnologije, za zeta kojim su se ponosili tamo, u tuđem svetu. Slali su sve ono čega nije bilo u Beogradu, bar ne tako lepo dizajnirano, otmeno, a praktično, udobno i korisno.

Radmila nije imala šta da pošalje roditeljima, osim dugačkih, iscrpnih pisama na čijem svakom kraju je Branko, svojim divnim rukopisom, ispisivao po par rečenica, uveravajući ih da je sve u redu, da su dobro, da se raduju prinovi, da se nada da će i oni moći uskoro da dođu.

Ovo poslednje je lagao svesno, a mimo svoje volje, znajući da za Andriju i Dušicu neće biti milosti. Sve i kada bi se vratili, sudilo bi im se za veleizdaju i bili bi streljani kao omraženi kapitalisti, eksploatatori, derikože, ugnjetavači radničke klase – iako to nije bila istina, kad su oni u pitanju.

Više od svega, strepeo je da bi, ako bi im i bilo dozvoljeno da se vrate u zemlju, njemu bio dodeljen taj predmet i da bi on bio prinuđen da im sudi.

Na sreću, ili nesreću, nije bilo naznaka njihovog povratka.

Nova vlast se obračunavala sa bivšim režimom na dosledno surov način – i u zemlji i u inostranstvu.

Milica se rodila u decembru četrdeset sedme.

Plave oči, kao različak, gusta crna kosa.

Odmah se videlo da će biti lepotica.

Mirno, pitomo dete, zdravo, srećno i voljeno.

Odrastala je okružena ljubavlju i nežnošću svojih roditelja.

Neosetno i neprimetno. Kao iz vode.

Polovinom četrdeset devete, Radmila je rodila Dušana.

Tamnoputo, tamnokoso, tamnooko dete, isti otac.

Krupna beba, na svet je došla carskim rezom.

Radmila se teško i dugo oporavljala. Zato je Branko doveo Anđelku, svoju najmlađu sestru iz sela, da se nađe Radmili u kući, da pomogne oko dece.

Devojka vredna, okretna, bistra, hitra, kao čigra je letela i oko Radmile i oko dece.

Sve čega bi se dotakla, pozlatila bi, često je govorila Radmila Branku, zahvalna na pomoći svojoj mladoj i lepoj zaovi.

S jeseni, Anđelka predloži snahi da odu u selo, kod njenih i Brankovih roditelja, svež je vazduh, divna priroda, odlična domaća hrana, biće lepo i njima i deci. U Beograd će se vratiti pred zimu, jer su u selu zime oštre, a deca nenavikla na takvu hladnoću.

Tako je i bilo.

Naučila je Radmila da muze krave, da podliva mleko i pravi sir, da loži vatru, da razvlači pite, naučila je da tka i da plete čarape od domaće vune.

Svekrva kao svekrva – u početku na distanci, ali kako je vreme odmicalo, snaha joj se sve više dopadala. Anđelkin uticaj nije bio bez značaja, jer je sa toliko ljubavi gledala i Radmilu i decu, da je time otvorila put u srcima svih ukućana. Prihvatili su je kao svoju.

Jeste da je gradsko dete, ali je vredna i dobra, govorila je komšinicama koje su znatiželjno bacale poglede preko tarabe, da vide kako se beogradska gospođa snalazi u seoskim poslovima.

Kad je u novembru pošla sa decom za Beograd, a Anđelka ostala u selu, isprošena, da čeka udaju, ispraćena je sa suzama i sa željom da opet dođe sledeće godine, ali da ne čeka jesen, odmah s proleća da doputuje, da deca odrastaju u ovoj pitomini i lepoti.

Već na železničkoj stanici, videla je na Brankovom licu da nešto nije u redu. Tamna senka brige i nespokoja titrala je na njemu, bez obzira na osmeh i sreću što ih vidi, grli, ljubi.

Nju to nije moglo da zavara.

U uglu trpezarije, dva neotpakovana paketa od njenih roditelja.

Par neotvorenih pisama na klaviru.

– Šta je ovo, Branko, zašto nisi otvorio pisma, zašto nisi otpakovao ove kutije? – pitala je, čim je decu stavila na spavanje i rasporedila namirnice koje je donela iz sela u pletenim korpama.

Branko seo za sto, zavukao ruku u džep sakoa, izvadio cigarete i upaljač i na njeno zaprepašćenje zapalio cigaretu, udišući dim duboko, kao spas, kao nadu, kao lek.

– Otkad ti pušiš? Šta se dogodilo? Zašto si tako zabrinut i ćutljiv?

– Sedi, Radmila, ovde sedi, preko puta. Moram nešto da ti kažem i molim te, ne uzrujavaj se. To što ću ti reći, nije prijatno, ali neću od tebe ništa da krijem.

Oblio je hladan znoj.

Neka drhtavica. Noge klecaju.

Studen je obuzela iznutra, a obrazi se zažarili u iščekivanju loših vesti.

– Branko, ne drži me u neizvesnosti, molim te. Jesu mama i tata dobro? Jesu živi? Da li je neki problem na poslu? Šta se dogodilo, zaboga, govori, umreću ovako, sva sam kao na iglama!

– Jesu, dobro su, nisam ova pisma otvarao, ali znam da su dobro. Ima ko motri na njih u Londonu, ne brini.

Radmila razrogačila oči, u neverici. Ko to motri na njene roditelje?!

– Nije ni na poslu problem, drugo je nešto u pitanju – pali drugu cigaretu i lagano, tiho, kao tuđim glasom nastavlja – Radmila, ti znaš i gde smo se sreli i kako smo počeli, znaš da si mi iznad svih i svega, sve to znaš.

Radmila pobledela, ne diše.

Branko pročisti grlo, nakašlja se:

– Od mene Partija traži da se razvedemo i da se oženim podobnom ženom.

Muk.

– Da se razvedemo? Ti i ja da se razvedemo? Partija od tebe traži da se razvedeš od mene, Branko? Ja – nepodobna?

Ponavlja Radmila njegove reči, ne veruje ni sama šta je čula i šta sada ona izgovara. Gleda u Branka širom otvorenih očiju, punih suza koje se polako kotrljaju niz njeno skamenjeno lice.

– Molim te, ne plači. Svaka tvoja suza je nož u mom srcu. Molim te.

Ustade Branko i kleknu ispred svoje voljene žene, uze njene ruke, hladne kao led, u svoje, tople i čvrste, prinese ih usnama:

– Nedelju dana pošto ste otputovali, zvao me je drug Blažo iz Oblasnog, znaš ga ti, radio je za oznu još pred kraj rata, pa posle avanzovao. Nisam mogao ni da pretpostavim zašto me zove. Kada sam otišao kod njega u kancelariju, na stolu viski, kubanske cigare, na krilu mu sedi sekretarica, mlađa od njega jedno dvadeset pet  godina, ćerka mu je starija od nje, on je obgrlio rukom oko struka, a drugom se igra sa njenim grudima. Na moje oči! Kikoće se kao dečkić, ona mu nešto šapuće na uvo, jezikom prelazi preko njegove ušne školjke – povraćalo mi se. Okrenem se da izađem, kad drug Blažo meni: ‘Đe ćeš? Đe si pošao? A viđi ove ljepote, moj Branko, da mi je neko reka da ću ovako nešto držat na koljenu, ne bih mu vjerova, časti mi! Viđi te oči, viđi te usne, to tijelo ka izvajano, reči, viđe li ikad išta ljepše, bogoti? Ja ne, evo, života mi jedinog!’ Stojim na vratima, ni da uđem, ni da izađem. Neprijatno mi, znam čoveka, znam mu porodicu, znam mu decu. Okrete se Blažo devojci, nešto joj šapnu, pa ona ustade iz njegovog krila i krenu da izađe. Da se nisam izmakao, očešala bi me grudima, kukovima ljulja kao da je desetoro rodila! Blažu pošle bale na usta, da nisam bio tu, ako je ne bi zaskočio onako zasopljen, kao neki matori jarac. Već mi se sve smučilo. A moram da sednem, da čujem šta je to toliko važno zbog čega me je zvao. Ponudi me cigarom, odbijem. Viski mi sipa, ne štedi, pola čaše mi nasuo i nazdravlja: ‘Moj Branko, muko moja, ada što ću s tobom, jadan, eo, ne znam ni sam što mi je činjet. Aj živ mi, zdrav i prav bio, pa da oposlimo ovo što sam te zvao!’ Kucnemo se, čekam da čujem šta je to što ima da mi kaže. ‘Viđi, Branko, ti znaš da sam ja direktan čoek, ne umijem ti ja to uvijat u celofan. Znam te ko si, znaš me ko sam. Dobar si sudija, svaka ti čast, imaš i obraza i pameti, nema te usvijet. I dobro je da si naš, partijski čoek, da se na tebe možemo oslonit. Znaš kako vele, drvo se na drvo naslanja, čoek na čoeka. Ima u tebi i čojstva i junaštva, pa da ne dužim, ovako ćemo: reči ti mene, jadan, što ti je trebala ta mala buržujka, časti ti? Zar nijesi moga nać i odabrat neku našu, lojalnu, nego si ovu oženio, što joj roditelji emigrirali, politički? Svako pismo i svaki paket je Služba otvorila i zatvorila, da vidimo što se to dopisuju, rade li što protiv države, protiv Partije i naroda, jadan. Mora se bit oprezan, ovo su ti smutna vremena, moj Branko. A ti sa takvom živiš i đecu joj praviš! Imaš li ti, avetinjo avetna, pameti ili ti je sva pamet u kurcu? Viđe li ovu đevojku? Što joj fali? Da nije sakata? Viđe li te sise, viđe li te guzice? A znaš li, jadan, kao se jebe? Nema te Beograđanke, nema te buržujke koja umije ono što ova umije! Iz mrtvijeh diže! Što bi ti falilo da probaš? Oćeš da je zovnem? Eo ti je, dako ti je stalo do one stvari, imaš ođe i krevet, povali je, da vidiš što je jebačina, moj sokole! To skače, to vrišti, to pušti ovu kosu ka grivu, ka kobila njišti, viđi joj sisa, to leti gore-dolje, ne mogu je trojica savladat! A ti, ufatio si se sa tom malom buržujkom i ne vidiš dalje od nosa. Oli još jedan viski?’ Sipa i ne čeka da mu odgovorim. Uzmem onu cigaru što mi je malopre ponudio, zapalim i povučem dim, zamalo se nisam udavio. Štipa za grlo, štipa za oči, pozlilo mi. Nastavlja drug Blažo: ‘Nego, mene žao da te sagubimo, dobar si nam, vrijedan, marljiv, pametan, obrazovan – a takvijeh je uvijek malo, pogotovo danas u našu državu, dok ne iškolujemo naš kadar, pa sam stio da ti predložim, Partija mi naložila, nijesam se ja sam sjetio, da se ti razvedeš od te male Popovićke i da mi tebe oženimo sa nekom našom đevojkom. Eo, možeš da biraš. Akoćeš drugaricu Živanu, ona bi ti pasala, neudavana je, lijepa cura, pametna, odana partiji i državi, prvoborac, što joj fali? Moš i onu drugaricu Zlatu, dobro, jest muslimanka, ali što? Bratstvo i jedinstvo na djelu. Imaš i onu drugaricu Spomenku, ni ona nije za bačanje. Jest bila sa pokojnim Jovanom, sjećaš se, ali je on svejedno pokojni, ka i da nijesu bili, đece nema, gledaće tvoju đecu ka svoju. A moš joj koje i napravit, đeca su naše blago, đe je dvoje, tu je i petero’…

– Branko, jesi ti njemu išta rekao? Jesi li progovorio bilo šta?

– Jesam, čekaj. Kad sam ja došao, on je već bio pod gasom, a dok smo sedeli i on lupetao, još je popio dve čaše viskija. Pustio sam ga da kaže sve što ima, pa sam onda ja rekao šta sam imao. Nastavlja drug Blažo: ‘Ako ti ne pasa, ne moraš se ni ženit! Niko te ne ćera. Nego ti je zgodno da imaš u kuću žensko, da ti opere, sređuje, da ti đecu gleda, da imaš što jebat kad ti dođe, mlad si čoek, potreba je to. Pa sad ti razmisli što sam ti reka, nijesam ja ovo izmislio, ovo ti je partijska direktiva. Drugovi nijesu htjeli javno, na sastanak da iznose tvoj slučaj, no su mene dali zadatak da ti ovo rečem’. Udahnem ja, pa počnem: ‘Druže Blažo, ja tebe izuzetno cenim i poštujem, znam kakav si bio borac i koliko si hrabar i dobar čovek. Ja sam se, kao što znaš, oženio Radmilom koja je bila predratna skojevka, u borbu otišla sa sedamnaest godina, dve godine se krvavo borila za slobodu i dva puta ranjavana. To što su njeni bili kapitalisti pre rata, nema veze sa njom, ona je i lojalna i podobna. U Tanjugu važi za najboljeg i najstručnijeg prevodioca. A u fabrici njenog oca, rade naši drugovi, mašine su još dobre i kvalitetne. U njihovoj kući na Senjaku, kao što znaš, druže Blažo, žive ljudi, naši drugovi iz Bosne, njih petnaestoro pod istim krovom. Kome je to kriva Radmila, kome se toliko zamerila, pa mi Partija nalaže da se od nje razvedem?’ Naliva drug Blažo viski iz one flaše, pa će pripitim glasom: ‘Nije se nikom zamjerila, jadan, kome se ona može zamjerit, znam ja našu Radu još od četres treće, no su joj roditelji nesoj, podigli se i pobjegli iz zemlje, moj Branko, kad za to vrijeme nije bilo. Znaš li kako su stigli u London? Ne znaš? Ja ću da ti rečem. Suvim zlatom su platili svoje guzice, dok smo mi krvarili za slobodu, suvim zlatom! Znaš li što bi nam vrijedilo to zlato što su ga dali, kukavni, da bi se izbavili od narodnog suda? Kupili su to malo nesretnoga života u tuđem svijetu. Bolje da su ostali i časno strijeljani ka što se strijeljaju narodni neprijatelji, kulaci i kapitalisti, no što tamo šjede ka dvije avetinje avetne i šalju pisma i pakete na tvoju kuću, Branko, na tvoju adresu, na stan što ti ga je Partija dala, nijesi ga od đeda naslijedio, jadan. A u tim pismima ti dobro znaš što piše, bez ako ti ih ona ne pokazuje? Pokazuje, pokazuje, veliš. A kad ih već čitaš, reči mi, bogoti, što se oni to raspituju za narodnu vlast? Što ih briga jesmo li siromašni i imamo li što jest? Da nas neće oni iz Londona hranit? Podrivaju, Branko, podrivaju sistem, državu, narodnu vlast, eto što čine i što im Partija na teret stavlja’. Izgovori drug Blažo sve što je od Partije dobio u zadatak i zaćuta. Gleda iznad moje glave, ukrstio očima, trepće kao svraka na jugovinu, pa mu klonu glava. Ja pomislio da je zaspao. Ustanem polako, krenuo bih kući, bilo gde, samo da izađem odatle, činilo mi se da ću se ugušiti – stislo me nešto u grlu, ne mogu da udahnem vazduh! Samo što sam ustao, zaškripa parket, prenu se drug Blažo, pa mi reče još i ovo: ‘Viđi, Branko, nemoj mi što zamjerit, radi mene, živi ti sa tvojom buržujkom dovijeka, ali Partija ima takav stav, ka što sam ti reka. Razmisli i javi kojom da te ženimo, a ovu oćeraj đe goj oćeš,  ni taj ti London nije preko svijeta, eto, pošalji je roditeljima, da počine i od posla i od tebe i od Partije i od Tanjuga i od ove naše bijede, samo đecu neka ne vodi, đeca ostaju ođe, Branko, ostaju tebe i tvojoj budućoj drugarici koju budeš izabrao. Naša Partija pazi na moral, ko će ako Partija neće? Buržuja se odričemo, ali se đece ne odričemo. Je li ti jasno što sam ti reka?’ Klimnem glavom i pođem prema vratima, kad će on: ‘Bogoti, reči toj đevojci da mi ponese što za jelo, da se založim. Moga bi i ti da mi se pridružiš? A ima i pršuta i hljeba i onoga skorupa iz mješine. Bogomi, ima i ove đevojke i za mene i za tebe, valjalo bi i to oposlit, greote, ona jadnica čeka što će bit od nas dvojice, pa velju da je ne razočaramo?’ Odmahuje rukom i kiselo se smeši, jasno mu je da na mene ne može da računa u toj svojoj moralnoj nameri.

Radmila ćuti, ne progovara. Povremeno zatvori oči, kako bi istisnula nadošle suze koje joj se slivaju niz grlo, niz lice. Bez krivice kriva.

– Posle dva dana, dolazi kurir ponovo kod mene, ovog puta u sud, sa pismenim pozivom da se odazovem popodne na Blažov poziv. Brzo Partija reaguje, ne časi časa, pomislim. Dva dana i dve noći oka nisam sklopio, ne zato što nisam znao šta da odgovorim, šta da odlučim, nego zato što nisam mogao da pretpostavim šta će Partija preduzeti kada odbijem naređenje. Čim sam završio suđenje, odem na istu adresu. Drug Blažo sam, nema one devojke. Ozbiljan, zvaničan, hladan i distanciran. ‘Druže Branko, Partija misli da si imao dovoljno vremena da odlučiš što ćeš i kako ćeš. Ako treba, prebačićemo Radmilu o trošku države u London, neće joj falit dlaka s glave, to da ne brineš. Ja ti garantujem. Možeš joj odmah javit da dođe u Beograd sa đecom, pa da je prebačimo. A ti poslije imaš vremena da biraš sa kojom ćeš se ženit, akoćeš se ženit. Na to te Partija ne obavezuje. Partija ti samo savjetuje da oženiš drugaricu Živanu, đevojka je, mlada je, podobna je, more rađat ka zečica. Ali, to ćemo se dogovarat kasnije. Sad da vidimo što ćemo i kako ćemo sredit ovo za ovu tvoju buržujku. Reči, što si smislio? Imam povjerenja u tebe i tvoju pamet, Branko. Nijesi dijete, zreo si čoek, naš si čoek, ja se nadam da si donio ispravnu odluku – na nama je da to završimo, samo reči što si ti odlučio? Ela?’ Ustanem iz one fotelje, stanem ispred njega i u par rečenica izložim svoju odluku: ‘Druže Blažo, zahvaljujem se na tvojoj i partijskoj brizi. Odbijam da se razvedem od Radmile. Ja sa njom imam dvoje male dece, Radmila je moja žena, majka moje dece, nemam nameru da se od nje razvodim i to je moja konačna odluka, a Partija neka odluči šta će sa mnom i sa mojom porodicom. Tebi hvala na dobroj nameri koju ja odbijam, jer ne želim da moja deca odrastaju bez majke, niti da ja ostanem bez svoje žene koju sam sam odabrao’. Pridiže se drug Blažo iz fotelje, pa mi se unese u lice: ‘Znaš li, jado, što govoriš?! Jesi li svjestan što si reka? Ti se Partiji suprotstavljaš! Ti, u koga je Partija vjerovala, u koga sam ja vjerova? Nemoj se poigravat, Branko, ne igraj se, časti ti. I još ovo da ti rečem, Partija zna da je Radmila krstila đecu u manastir, tamo đe si je poslao! Znaš li ti što je to? Znaš li ti kakav je to prijestup, mrčo? Znaš li ti da boga nema i da smo mi šnjime završili još prije rata, ali tvoja buržujka nije, krštava đecu pod tvojim imenom i prezimenom, Branko. Sve Služba zna, znaš kako se veli: ozna sve dozna. I takva da ti vaspitava i podiže đecu? Po crkava da ih vođa? E moj Branko, moj sokole sivi, što ti bi? Poluđe čoek. Oni buržujski komad nesreće ti uzdižeš iznad Partije?! Đe ti je pamet, đe, lijepo te pitam?’ Ustade i poče nervozno da se šeta po kabinetu. Stade pored prozora, pa se opet okrenu prema meni: ‘I što veliš, to ti je odluka? To je tvoja zadnja riječ? Bačio si godine, bačio Partiju pod noge, veliš, samo te Radmila zanima?’ Ustao sam i ja, stao ispred njega, gledam ga pravo u oči i kažem: ‘To je, druže Blažo, moja odluka. Neka i Partija i ozna i narodna vlast čini ono što smatra da je potrebno. Ja sam svoje rekao.’ I evo, nije mi se javio do juče, kad juče, stiže ovaj papir sa vrha. Hoćeš da pročitaš?

Radmila odmanu glavom.

Klonula, kao da kapi krvi nema u licu.

– Pa, evo, kaže Partija da me razrešava dužnosti sudije i da otkazuje ovaj stan koji nam je dala na korišćenje. Imamo pet dana da se spakujemo i da čekamo dalja uputstva. I da, razrešava me članstva. Mene Partija razrešava članstva!

– I gde će nas poslati? Hoćemo li na sud? Hoće li meni suditi? Za šta, pobogu, za šta sam kriva? – pa opet briznu u plač.

– Ne znam, Radmila, ništa ne mogu da saznam, drugovi okreću glavu od mene kao da sam kužan. Niko me u oči nije pogledao poslednjih dana, svi obaraju pogled i tek neko promrsi pozdrav, a pazi da niko ne čuje, jer svi znaju šta mi je naređeno. Čak i oni koji bi sa mnom da razgovaraju, mogu biti sledeća meta – svako ima neku slabost, neki propust, nešto što se protiv njega može upotrebiti. Zato i okreću glavu od mene.

Te noći su vodili ljubav kao nikada do tada, očajnički, strasno, željno, kao da je poslednji put.

I te noći je Radmila ponovo zatrudnela.

Već sutradan je počela da pakuje stvari. Nameštaj i tako nije njihov, ali dečje stvari, njihove stvari, knjige, kuhinjski pribor, sve je to trebalo spakovati i čekati.

Čekati odluku.

Čekati presudu.

Visokomoralna Partija i sistem koji je Radmilinim roditeljima oduzeo sve što su imali, bez nadoknade, koji ih je proglasio zločincima, bez krivice krivima,  drug Blažo koji etički na kolenima drži sekretaricu i besprizorno je drpa naočigled svih,  takvi odlučuju gde će poslati uvaženog sudiju, prvoborca, ratnog komesara pri Vrhovnom štabu, njegovu ženu, izvanrednog prevodioca i njihovo dvoje male dece.

Što dalje od života.

Prokazani i prognani.

Nepodobni.

Kasno uveče, jednog od narednih dana, zvono na ulaznim vratima.

Radmila pretrnula.

To je to!

Evo sudbine pred vratima.

Mladić od dvadesetak godina, ako je i toliko imao, pruža koverat Branku i brzo se udaljava.

Još u hodniku, Branko otvara koverat i nekoliko puta iščitava sadržaj.

– Dobili smo premeštaj. Despotovac. Deset godina ne možemo da se vratimo u Beograd. Niti da tražimo premeštaj u drugo mesto. Sutra će poslati kamion da utovarimo stvari. I to je to. Smrt fašizmu, sloboda narodu – gorko se nasmejao.

Sede u tišini koja može nožem da se seče. Teška, tegobna tišina.

I pitanje koje lebdi u vazduhu: zašto?

– Mislio sam da će biti drugačije, da u Jugoslaviji neće biti gulaga, da smo se izborili za bolji i lepši svet. Mislio sam da će čovek biti vrednovan, da će ovoj zemlji biti potrebni ljudi kao što smo mi. Mislio sam da se Partija neće nikada mešati u privatne živote ljudi. Mislio sam da će ljudi imati pravo izbora gde i kako da žive.

Radmila pročisti grlo, pa nekim stranim, i sebi samoj nepoznatim glasom, poče:

– Razmišljala sam, Branko, možda bi ipak trebalo da se…

– Radmila, molim te. Ti si moj život i moj svet. Ti i deca. Ne postoji niko i ništa drugo važnije za mene. Zar misliš da bi mi karijera više značila? Partija koja me se upravo odrekla? Ako si to ikada pomislila, ne izgovaraj, nikada ne izgovaraj.

Zagrlili su se kao davljenici.

Kasnije, dok su još pakovali neke sitnice koje su preostale, Branko, više za sebe promrmlja:

– Pa nije ni taj Despotovac u Sibiru… i tamo žive ljudi, naši ljudi. Živećemo i mi, snaćićemo se.

Po izlokanim i oštećenim putevima, u vojnom kamionu koji je poskakivao na svakoj neravnini, put je potrajao. Deca se unervozila, kabina zagušljiva, šofer pali cigaretu jednu za drugom, jedva su izdržali.

Ispred kuće koja im je dodeljena, par drugova je strpljivo čekalo da useli novog sudiju sa porodicom. Ljubazni domaćini, što na srpskom, što na vlaškom, poželeše im dobrodošlicu u kuću skromnu, da skromnija biti ne može.

Dve sobe i kujna, bez vode, bez kupatila. Oko kuće tek pokošen korov, vidi se da u njoj dugo niko nije živeo. Poslednji stanari, opštinski nameštenik sa porodicom, iselio se još pre rata. Nešto malo oskudnog, rasklimanog nameštaja, prljavi i zapušteni prozori, poneko okno razbijeno, farba oljuskana, zidovi potamneli, patos na pojedinim mestima nedostaje.

U odnosu na stan iz kojeg su iseljeni, ovo je bilo više nego bedno.

Razočarana Radmila, sa kenjkavom i umornom decom, brzo je raspakovala posteljinu i ušuškala ih, već utonule u san.

Izašla je na trem ispred kuće i sišla niz stepenice, trošne kao što je i čitava kuća bila, da obiđe dvorište, da vidi gde su to dospeli njih četvoro prognanika.

A onda je u zadnjem delu dvorišta, ispod krošnje ogromnog oraha čije su grane skoro dodirivale krov kuće, ugledala ljuljašku! Istu onakvu kakvu je imala u svojoj kući na Senjaku!

Glasno je vrisnula od sreće.

To je neki znak, pomislila je, to joj mama i tata poručuju da ima nade i da će ovde umeti da svije svoje gnezdo.

Branko, uplašen njenim vriskom, dotrča sa usplahirenim izrazom lica:

– Šta je bilo? Što si vrisnula?

Ona mu ćutke pokaza ljuljašku i pade u njegov zagrljaj, jecajući što od tuge, što od sreće.

Nije mogla znati da je te večeri, u dalekom Londonu, baš kada su stajali kod ljuljaške, tata izdahnuo. Telegram su dobili tek posle mesec dana, mama je kasnije u pismima opisala poslednje tatine dane koje je sa njim provela u bolnici. Iako je više nije prepoznavao, ona je sedela pored njegove postelje i pričala, pričala, ne bi li bar nešto od njenih reči doprlo do njegove pomračene svesti.

Posle tatine smrti, preselila se u starački dom. Šećerna bolest je uzimala svoj danak i ona više nije mogla da živi sama. Molila je Radmilu i Branka u svakom svom pismu da joj šalju slike njenih unuka, da joj pišu o svemu, o novom životu u malom gradu, o ljudima, o procvetalim jorgovanima, dok jednog dana, baš uoči Radmilinog porođaja, nije stiglo pismo sa pečatom doma u kome je, sa žaljenjem obaveštavaju da je gospođa Dušica Popović preminula.

Sa bolom u srcu, Radmila je na svet donela novi život, sina Aleksandra. Porodila se lako i oporavljala brzo, valjda je to majušno biće doprinelo potiskivanju tuge za izgubljenim roditeljima.

Život ušao u kolotečinu.

Branko u sudu, Radmila po kući sa decom.

Brzo se pročulo da gospođa sudinica govori više jezika, vlaški je naučila perfektno, pa je počela da podučava decu francuskom, nemačkom, engleskom, ruskom jeziku. Ljubazna i srdačna, kakva je uvek i bila, osvojila je srca ljudi među koje je došla.

Nudili su joj mesto učiteljice, ali je ona odbila, odbacujući na taj način svaku svoju vezu, svaku nit sa državnim nameštenjem, jer je njeno srce zauvek bilo okovano učinjenom nepravdom prema Branku i prema njoj.

Par meseci posle njihovog dolaska, stiglo je pismo iz advokatske kancelarije u Londonu, sa porukom da su joj roditelji testamentom ostavili stan i izvesnu sumu novca, kao i da je o tome obavešteno konzularno odeljenje Ambasade Jugoslavije.

 

U tom stanu danas živi Aleksandar sa svojom porodicom, ženom Engleskinjom i troje dece.

Radmila i Branko se nikada nisu vratili u Beograd. Čak ni kada je isteklo deset prognaničkih godina, čak ni kada su deca odlazila na studije. Radmila je svoj rodni grad iz koga je proterana, zauvek zamenila gradićem u kome je imala spokoj i u kome su je ljudi prihvatili, ne obazirući se na njeno aristokratsko poreklo, a kamoli uzimajući joj to za zlo!

Umrli su oboje u toku jednog meseca, sahranjeni, po sopstvenoj želji, na despotovačkom groblju. Jedno uz drugo u životu, jednu uz drugo u grobu.

Milica se udala za Aleksu, kolegu sa fakulteta, i živi u Parizu. Imaju četvoro zlatne dece.

Dušan je uspešan advokat, živi i radi u Beogradu. Pokušava da vrati porodičnu kuću na Senjaku u kojoj odavno ne žive Rajko i Joka iz Drvara sa porodicom. U njoj su, posle Rajka, živeli neki drugi drugovi.

Sada žive neka druga gospoda.

Ima izgleda da će u toj kući živeti Dušan sa svojom porodicom, Nevenom i dva sina.

Konačno će, posle desetina godina, u kući na Senjaku, živeti oni kojima kuća pripada.

Svi oni se jednom godišnje skupe na despotovačkom groblju, da obiđu svoje roditelje.

Prognanike.

Altruizma bez.

 

Kada čovek na nešto, na neku pojavu, na neka dešavanja nema uticaja, pitanje da li su mu ovakve informacije uopšte potrebne?
Ali ja, kao gnoseološki nastrojena persona, je li, odgledah ovu priču i evo – smzavam se.
Timor mortis conturbat me – međutim, nije ni svejedno kako će čovek skončati, kako će čovečanstvo završiti misiju na ovoj nesrećnoj planeti, obuzetoj samo jednim bogom: novcem.
Ima li taj novac toliki značaj i toliku moć da zarad njega bolesni umovi pobiju milijarde ljudi, ej?
Meni ovo uopšte ne deluje kao teorija zavere, suviše realno zvuči, imajući u vidu ubrzani, nazaustavljivi razvoj tehnologije.
Nego, da pitam ja vas gde ima neka kućica na prodaju, negde u nekoj zabiti dokle ne dopire ni 2G, a kamoli ovaj 5G? Neka Donja Murtenica, Gornja Kravarica, neki rgotinski proplanak, neka svrljiška dolina, šta znam.
Javite ako ima nešto povoljno, da spašavam ovo malo duše što mi ostalo.

Mimikrija i iskrena laž

photo-1500995617113-cf789362a3e1-730x400

Preuzeto sa Google i dopravljeno po potrebi teksta.

 

Samo iskompleksirani, emocionalno i socijalno nezreli ljudi imaju potrebu da se predstavljaju onakvima kakvi nisu – i u realnom i u virtuelnom svetu. Ma koliko trajalo to pretvaranje, kratkog je daha. Ispliva iz takvih neka reč, neki gest, nešto po čemu se lako prepozna laž, čak pre u virtuelnoj, nego u realnoj sferi.
I šta?
Takav neko otpadne kao blato s točka u krivini. 
Oduva sam sebe u orbitu i udavi se u okeanu amnezije.
A možda bi, da nije bilo tih mimikrijskih, uzaludnih pokušaja, takva osoba bila prihvaćena sa svim svojim nedostacima?
Možda to i nisu objektivni nedostaci, nego umišljeni, pa otuda – kompleksi?
Zamislite kolika je količina energije, vremena i čega sve ne, uzalud utrošena na prikazivanje sebe onakvim kakvi, ustvari, nismo?
Zamislite kolika bi dobrobit bila i za tu osobu i za ljude sa kojima je u kakvim god odnosima, da nije bilo tog besmislenog pretvaranja?
U ovom virtuelnom svetu nisam izbegla brisanje sa liste svojih prijatelja, popila sam i blokova, ne brojim, ali ni toga nije bilo malo.
Neki su me povredili tim gestom, na neke sam ostala ravnodušna, nešto od toga sam primetila tek posle ko zna koliko vremena.
Ali, jedan anfrend, da se izrazim stranski na srpskom, jako me je pogodio. I neću ga zaboraviti nikada.
Tog drugara sam baš zavolela, način na koji smo umeli da se šalimo često je bio na ivici… ali nikada uvredljiv – bar ja to tako nisam videla i doživela.
Pošteno sam odbolovala brisanje sa liste prijatelja.
Obeležila i sedam dana i četrdeset dana.
I usput shvatila da je i to bila jedna vrsta pretvaranja, ona mimikrija koja je uspevala da prikrije sujetu, ali do određene granice. Izgleda da sam nekim svojim komentarom prešla tu granicu, iz nehata, i nestala u magli.
Da je bilo iskrenosti, bilo bi i lepote druženja.
Ovako, samo se potvrdila misao (meni) nepoznatog autora: Iskrenost je skup poklon, ne očekuj ga od jeftinih ljudi.

Šta sam ovim htela da kažem?
Ljudi, budite ono što jeste, ne pretvarajte se da ste bolji, da ste lepši, da ste uspešniji nego što jeste, jer ćete takvi kakvi zaista jeste i postojite, biti i prihvaćeni i voljeni od onih do kojih vam je stalo. Ti isti, zbog čije naklonosti se pretvarate da ste nešto što niste, odbaciće vas onog trenutka kada shvate da niste ono za šta se izdajete.

Od vas dvoje, sedite svo troje

institut-kbc-bolnica-dom-zdravlja-hodnik-cekaonica_660x330

Preuzeto sa Google

Dom zdravlja, jutros.
Ulazimo Deki i ja, stolice grupisane po tri, međusobno povezane metalnom šipkom, kao što je uobičajeno na sličnim mestima,
Na srednjem sedištu jedne od tih garnitura, sedi jedan, a raširio se kao jutro bundeva.
Uljudno pitam:
– Da li je slobodno?
– Jeste, jeste – pomera se za jedno mesto – možete sesti svo troje.

?!?!

A nije psihijatrija.
Ambulanta za previjanje.
Koje li on zmajeve vidi…..

Priča u nastavcima

skupstin

 

Kad me neko, onako đuture, prozove komformistom, nezaiteresovanom, ‘tako mi i treba Beograđankom’, jer smo, eto, mi Beograđani baš onomad birali vlast, pa što smo izabrali i trpimo, a i drugi trpe zbog nas i našeg izbora, iz dubine duše mi se pokrene sav bes koji sam, znate, gospodo koji niste Beograđani, akumulirala svakog puta kada sam zaleđena ili skuvana, raznim (i) nebeogradskim (i ne samo svojim!) povodima, dreždala ispred Nemanjine 11 ili Skupštine, dok ste vi sedeli udobno zavaljeni u svoje nebeogradske fotelje i gledali nas preko televizije kao kriminalce okružene kordonima policije u četiri reda kako se davimo što u suzavcu, što u vodi ispaljenoj iz vodenih topova.

Devedeset prve sam odležala upalu pluća, friško okupana vodom na Trgu, dve hiljadite sam na Slaviji popila kamenicu u glavu, doduše slučajno, kad su gađani tenkovi koje je sa Banjice poslao Milošević na narod – pala sam kao pokošena i bila olupana kao kanta, o suzavcu da ne govorim – nagutala sam ga se za dva života.

 

Pa da vas pitam jedno pitanje:

 

Jeste li vi dovoljno učinili da nam svima bude bolje?