DA SE PITAMO KA SVI NORMALNI

Издвојено

– Da te upoznam, gospođo, ovo ti je pegla. P e g l a. A ovo je moja košulja. Da se pitate kâ što je i red, eo, znam da se poznajete, ti si je kupila. Ali, đe mi je na mene ta košulja? Đe? – Sad je hladno, to je tanka košulja, šta će ti sada? Obuci ovu tanju majicu sa dugačkim rukavima i ovaj duks…- Akoću, časti mi! – Dobro, daj da ti to ispeglam 🙄– Ela, ela, neće ti otpast ruke, jadna.

:ispeglam i okačim na ofinger, stavim na spoljašnju stranu ormana da je vidi, on obuče trenerku na atlet majicu:

NIJE SVAKO ZA ŠVALERAJ

Tamo di misliš da je najbolje, e tamo ima cirkusa ko nigdi što nema!

Pasirala sam kroz moj život svakojaki čuda, al ovako štogod, nisam.

Kadgod je na jednu parohiju bilo i po dva, tri pope, al da viš, ima tome, bome, dobri godina, ostala sela brez popova. Sve to gleda da se namesti po bogatim selima, di su domaćini bogati, pa da i njima bude lepo, a ne da se pate u sirotinji, ko i njini parohijani, paori. Košta i venčanje, košta i krštenje, pa i opelo za saranu, košta i kad se sveti vodica za svečare, al kad su oni nezasiti. Ne kažem, ima i med njima sveta, pravog, sveštnog, al su uglavnom alavi i volu i da se nažderu i da se ožderu badava. Sumljam da su tako učeni u Karlovačkoj bogosloviji, valda se posle iskvare, očin i njin znao.

Tek, da čuješ ovo.

Pop Cveja držo tri sela, u sva tri lepe crkve, al štaš, nema ko da dođe i da se zapopi, pa šta će, mora služiti u sve tri crkve službu Božiju, i venčavati, i kršavati, i svetiti vodicu, a kad se neko prestavi, mora ga i saraniti, kako dolikuje. Ne moš ti sad od čoveka istraživati koješta, pa i to pojanje na službi, makar što za njim ide Mita crkvenjak, što ga prati i poje za pevnicom, makar što i babe što dođu na službu otpevavaju, opet se popa zdravo umori, pa mu nije ni zameriti što malko skarabudži službu, il što skrati svete tajne. Sad baš ako domaćin odreši kesu, i popa pusti glas, umilan, ta ko da anđeli s nebesa cvrkuću. Čisto, kad se setim, dođe mi i smešno. Onako krupan, visok i debo pop Cveja, a onaki tanki glasić mu iz grla izlazi, ko kod dečarca, božemprosti. A ovako, kad divani, glas mu ko i kod svakog, pravi, muški.

Imo je pop Cveja popadiju Cvetu, da su se sa svećom tražili po svetu, ne bi se našli s takim imenima, pa kaži? Cveja i Cveta. Kolko je pop Cveja bio krupan čovek, ko od brega odvaljen, ko da baš i nije od našeg sveta, neg dođoš, jel oni su taki, dočim je naš svet omalen, al to sad nije za divan, tolko ni popadija Cveta nije za njim zaostajala. I ona se otegla dva metera uvis, ako nije štogod i višlja od pope, samo nije debela, neg feš u struku, ko devojka. Valda zato, kad i gledaš, ona spram njega izgleda još višlja, neg što jeste. Troje dečice, jedno drugom do uva, sva tri muška, Bog im dao, zdravi, rumeni ko jabuke.

Voleli su paori i popu i popadiju, donosili svega – kad ko pravi zabijačku, prvo se u popovsku kuću pošlje, kad se beru višnje, trešnje, kajsije, kruške, jabuke, grođže, svako po korpu odnese u portu, neko gusku, neko živinče, neko patku, alasi ribu, pa kad se ovrše, stigne i koji džak žita, ječma, a kad se peče rakija, za popu najbolji prepek, najbolje vino, nisu žalili parohijani, ta živili su ko bubreg u loju i popa i svi njegovi. Nije se mogo požaliti.

Dal sad zbog tog izobilja, il ko zna zašto i krošto, tek, pročulo se baš po ovim selu di je popovska familija živila, da se popa švalera.

Napako. To se nije desilo otkad je prase zavrnulo rep, što kaže naš narod! Popa, pa da se švalera?! Di to dođe. Valda zato niko nije oma ni poverovo. Al, kad jedared krene taki glas, ne zaustavi ga niko!

Isprva se mislilo da je to neko dokon, a zavidan, izmislio, čisto da bi najedio popadiju. Di god si kreno, samo o tim:

– Ijuuu, jestel čuli novost?

– Nisam.

– Kako niste, Bog s Vama?! Pa, pop Cveja se…

– Ta, čula sam, ne verujem u to. Imal šta drugo novo?

– Nema da ja znam, al kako da ne verujete za pop Cveju, kad je to ko jedanput jedan. Vidli ga ljudi i to ne jedared. U mantiji, s felonom i epitrahiljom, s krstom u ruki! Ju, ju, ju, napako, kaka sramota! Ovi Šokci nam se naglas podsmevaju, slatka. A Vi ne verujte i dalje. Doviđenja, uzdravlje, pozdravte kod kuće.

Prekrsti se svaka torokuša i ode da se obavesti kod koje komšinice, dal je čula štogod novo.

A sa kim se švalera, niko neće da kaže.

Kadgod, izašlo na videlo. Popa se švalera s Jovankom, friškom udovom Srete šlosera! Ne znam dal je prošlo i po godine otkad se, siroma, prestavio u Gospodu, a ona digla barjak! Ćerka joj udata, sin u vojski, sama kod kuće, pa našla s kim će se švalerati.

E, sad je već đavo odno šalu. Stigo glas i do popadije Cvete. Ko joj je kazo, ne znam, tek, pukla bruka u sva tri sela što je popa opsluživo. Iz popine i popadijine kuće taj dan čula se svađa ko nikad, odjekivalo i u porti, a čulo se do pola sela. Popadija se razgoropadila, popa se brani kako ume i zna, ori se na sve strane, već se i smračilo, a iz popovske kuće još se čuje larma. Kadgod, utišalo se sve.

Čeka selo da vidi šta će dalje biti. Oćel se popa okanuti Jovanke, il će biti još štogod.

Prošlo neko vreme, već se polako i zaboravilo na popin švaleraj, kad, jedne nedelje, posle službe Božije, popa pravac kod Jovanke! Dal je potego malko više iz flaše, dal ga je popadija štogod najedila, dal mu tek tako došlo upamet, tek, ušo u Jovankinu avliju, zatvorio kapidžik i podbočio direkom, da niko ne može ući.

Al, oćeš. Vidli ga parohijani, valda je neko od nji dojavio popadiji, šta li, tek, nije prošlo dugo, popadija ko besna kera, onako krakata, glavnim šorom,  valda se u par koraka našla ispred Jovankine kuće. Ne ferma ona svet što zastaje, okuplja se i gledi šta će sad biti! 

Ni ne lupa na kapidžik, zna da joj ovi neće otvoriti, neg preko šorske klupe, pa preko platna, preskoči u Jovankinu avliju. Na gonku se okrenula oko sebe, pa kad je vidla hoklicu, uzela je u ruke i udri po vratima. Puče staklo, čuje se iznutra cika i vriska, odjekuje čitavim šorom. Narod se okupio, neki posedali po klupama, al baš ko u cirkusu.

U jedan par, otvara se pendžer, a kroz pendžer iskače – popa! Mantija se zakačila za unutrašnju dasku, pa se pocepala, dve saksije s muškatlama iz Jovankinog pendžera pošle za popom, ispale i rascopale se na ciglje ispred kuće, a popa, siroma, kako je iskočio, pa s onom pocepanom mantijom, dao se u beg šorom. Ni ne piri što ga gledi pola sela. Smeju se ljudi, podgurkuju, neki i dobacuju popi, al on trči, ne osvrće se, i sve se sapliće o mantiju, pa mu se i onaj epitrahilj okreno natraške, ta, čitavo čudo!

Sad, vidlo se kako je prošo popa, al kako će proći Jovanka, to je sad glavno, to se mora viditi. Al se nije vidlo, bar nije u taj par, jel je s istog pendžera s kojeg je otoič iskočio popa, iskočila i popadija! Ko mačka se dočekala na noge, ni ona ne piri što ima sveta na šoru i što je svi glede i posprđuju se, okrenula se, pa će Jovanki:

– Da se držiš podalje od mog čoveka i moje kuće, ješula, beštijo? Jel ako te samo vidim, upamtićeš me vo vjeki vjekova – pa trk za popom.

Kako je pop Cveja zamako za prvi ćošak, a popadija za njim, tako su i svi što su bili tu potrčali za njima, da vide šta će dalje biti.

A bilo je – šta je bilo. Popadija Cveta, vešta i jaka, stigla popu, oborila ga na zemlju, pa udri. Valjali su se po travi, al ko dve sakalude, da su se na kraju svi okolo smejali naglas.

Pa, pomisli kako je to izgledalo? Da se tuku popa i popadija na sred šora. Bruka i sramota.

Dobio je popa lekciju, valda je upamtio za celi život.

Kad, u nedelju, na službi u crkvi, ko da ništa nije bilo.

Poje popa, poje crkvenjak, u prvoj klupi, oma s leve strane do pope, sedi popadija Cveta, lepo se udesila, nakolmovala kosu, i ona otpevava, pored nje poređana dečica, sva tri sina, pa i oni pevaju, makar što baš i ne znaju kad i šta treba.

Kad se služba svršila, popadija ulaktila njenog popu, deca idu ispred nji, lepi ko lutke, pa svi petoro pravo na kola, u drugo selo, na službu. Da oposli popa celu parohiju.

Od to doba, nikad se više nije čulo ništa za popu i Jovanku. A saznalo se da je u tim njinim cirkusu imala posla i Karlovačka patrijaršija, samo što niko ne zna šta je baš tačno bilo.

Nagodinu, kad joj se sin vratio iz vojske, Jovanka je prodala i kuću i zemlju i očli su, ne znam ti kasti di, al se više o njima ništa nije čulo.

Pop Cveja i popadija Cveta ostali su u njinoj parohiji, decu izveli na put i poženili, slabo se ko i sećo popine sramote i kako je nastrado od popadije. Nije svako rođen za švaleraj, jesi vidla? Neko ume, a nekog oma uvate. Pa još popa, molim ja tebe!   

O jelovniku

Da ne tupim o granicama i politici, o sve tri, kod nas aktuelne i najzastupljenije konfesije, valjda sam već sve rekla na tu temu.Hoću da kažem, svi mi, Balkanci, isti smo narod. Toliko je bilo mešanih brakova – da ne pominjem kojekake švaleraje! 😉 – da je prosto stvoren jedinstven balkanski genotip. Sve je do pojedinca.I uticaja politike, crkve i ostalih razarajućih sila. A najpre, do kućnog vaspitanja.Do onoga što se iz kuće ponese u sopstveni život.Poneseš ono čega ima: neko ljubav, humanost, empatiju.Neko mržnju, zlo. Paziti šta se u kući servira za doručak, ručak, večeru, život.

Bogojavljenska noć

Eo, ako ništa drugo, bar sam veći vjernik od tebe, avetinjo – ne zna se koliko puta je to izgovorio, počne od Sv. Nikole, pa tera preko Božića, do srpske nove godine… – Ja na religiju gledam drugačije nego ti. – Znam, jadna, znam te tvoje poglede, đe će ti duša… – Pa dobro, kad si takav čuveni vernik, jel znaš koji je sutra praznik?- Čuš – koji je praznik? Razmišlja. – Je li vjerski? – Ne, komunistički, osmo zasedanje AVNOJ-a… – Aj ne sprdaj se, časti ti, s tim stvarima, no mi reči koji je praznik? Da se nijesam što ogriješio? – Nisi, nisi. Bogojavljenje. Sleže ramenima i nema pojma šta tu sad treba da se radi. – U ponoć da otvoriš prozor, pogledaš u nebo i pomisliš želju. Ne smeš da kažeš na glas šta si poželeo, jer ti se neće ostvariti. – Navij mi alarm, bogoti, da ne zaboravim. Podešavam u 23:55. Zvoni. Polazim napolje, ja svoju neverujuću tradiciju poštujem, imam svoj ritual koga se ne odričem nipošto i nikada. – Đe ćeš, đe si pošla? Nije ti tačan sat, jadna, đe si navalila na ta vrata? Oli me sačekat? – Treba biti par minuta pre ponoći napolju, udahnuti svež vazduh, smiriti misli, skoncentrisati se na želju… na molitvu – to ti, jer ja sam, kao što kažeš, nesoj.- Nijesam nikad reka da si nesoj, ne avetaj. Oblači najdeblju jaknu i stavlja kapuljaču preko kape koju je već navukao do očiju.- Znaš li ti kakva je mrzlica napolju, gospođo? Obuči onu jaknu s kapuljačom, đe ćeš u tom duksu?! Ne znaš kako je, jer nijesi dva dana izašla napolje, lako ti je kad imaš ko će umjesto tebe… I sad ne može gospođa da sačeka da se obučem ka čoek, nego da se zastaklim na ovu terasu, pa da me samo kvrcne, da se razbijem u hiljadu komada… E jadan ti sam, ajde, obuka sam se, možeš izać, ja ću tu stat pored tebe, ada ne moramo oboje izgovarat očenaš, ti ćeš to na staroslovenski, da ne moram i to. Ja ću samo ‘amin’ na kraj, i želju. Dako preteknemo na ovu ladnoću…- Oče naš, iže jesi na nebesi….

Bogojavljenje

Noćas je, čedo moje, bogojavljenska noć, pa kad bude ponoć, širom ćemo otvoriti prozor, ja ću čitati očenaš, a ti ćeš pomisliti želju i ne smeš nikom kasti šta si pomislila. Jel, ako kažeš, neće se ispuniti. Sećam se, bilo je tih prozračnih bogojavljenskih noći, sa zimskim nebom, osutim zvezdama, mraz išara prozorska okna, reže, ledenice vise sa oluka, nigde žive duše, samo se čuje pucketanje grančica i šuškanje ponekog preostalog lista koji lagano pada na sleđenu pokoricu snega koji je preko dana napadao.Moja je želja uvek bila ista: da se odnekud, sa neba, pojavi moj tata. Znala je ona to, iako nikada nisam izgovorila. Bila sam mala kada je tata poginuo i valjda je svima oko mene bilo nekako najutešnije i najlakše da kažu:- Tvoj tata je na nebu i sa nebesa te čuva. Tako sam ja povezala tatu sa nebom i Bogojavljenje mi je uvek i iznova bila prilika za ostvarenje jedine želje. ***I ona, moja Majka, preselila se na nebo i sa neba me čuva, znam ja to, ne bi me ostavila ni za šta na svetu. I ove bogojavljenske noći mislim na mog tatu i na moju baku. Srešćemo se kad dođe vreme, pa će tako neke, svetle i kristalne zimske, bogojavljenske noći, neko upirati pogled u nebo i, kao i ja sada, misliti na one svoje voljene koji nisu tu, nego na nebesima…

O parkiranju

Preuzeto sa interneta.

Parkira se devet minuta, opušteno zauzme dva mesta, izađe iz auta i divi se svom umeću, zagleda napred, nazad, levo, desno.

Vrati se u auto da se doparkira.

Zaključa auto.

Obiđe sva vrata da proveri.

Ponovo otključa, nešto je zaboravio da uzme iz auta.

Odlazi sa mesta situacije i osvrće se da se još malo divi svom delu.

Za to vreme, ja – parkiram se za dve sekunde, zalupim vrata i zaboravim da zaključam auto.

Kad bi đeneral Stepa Stepanović vaskrsao, momentalno bi ponovo umro!

Spomenik vojvodi Stepi Stepanoviću, Beograd.

Imala bih ko zna koliko puta postavljeno pitanje u vezi Ulice vojvode Stepe, a u Beogradu, nego nemam Gorana Vesića za prijatelja, prosto ne znam kako je to moguće?!, pa nema ko da odgovori onako ljubazno i korektno, kako smo od njega navikli…

Na Terazijama obesiti projektante i izvođače radova u navedenoj ulici.
Za primer budućim kreatorima našeg života.

Od jednog sokaka, užeg od Šijačkog šora u Starim Banovcima, naprave – bulevar! Pa, ne može se razgaziti ulica, helou.
Ej, bulevar!
Po mojim skromnim saznanjima, empirijski zasnovanim na putovanjima po belom svetu, bulevarom se označavaju ulice koje imaju po dve trake u oba smera, plus pojas zelene površine i drvoreda po sredini, koji deli te trake.
A kako je u ‘bulevaru’ Vojvode Stepe – znamo mi, nesretnici, koji svakodnevno prolazimo istim.
Za one koji ne znaju, situacija na terenu je sledeća.
Postoje dve trake u jednom i dve u drugom smeru, ali… ali… Jedna je za putničke automobile, druga za autobuse.
Ali, ako voziš trakom predviđenom za autobuse, to se, naravno, tretira kao saobraćajni prekršaj i uvek možeš fasovati kaznu, ukoliko, sakriveni iza nekog kombija ili jednog od tri-četiri preostala stabla – jer su ostala isečena, normalno, jer šta će nama drveće staro sto godina, kad možemo imati sve novo i hromirano, jebeš kiseonik i hlad – u zasedi stoje čuvari zakona, reda i mira, tzv. plavi anđeli, ne iskoče i kao besni počnu da mašu rukama, ne bi li zaradili dnevnicu za taj dan.
Umesto, kao što je u civilizovanom svetu, po sredini zeleni pojas, u ovom ‘bulevaru’ sredinom idu – tramvajske šine i, samim tim, tramvaji.
Drveća nema, trave nema, kakvo cveće, šta to beše?
Samo suv beton i još crnji asfalt.
Svaka tramvajska stanica je ograđena od kolovozne trake – trake, ne traka! – nekim skarednim ogradama od boktepita koje legure, isto sive boje, da se ne troši na farbu, a i uklapa se u ukupnu scenografiju… kao ‘pedeset nijansi siva’, samo bez seksa. Nikom nije do te zabave.
Sve suro, sve jednolično, sve bezidejno i dozlaboga socrealistično, kao u sovjetskoj posleratnoj filmskoj produkciji.
Jadno.
Idemo na trotoare.
Sići sa trotoara je za pešake, pogotovo ljude u godinama, prilična avantura.
Prvo, ivičnjak je visok jedno tridesetak santimetara, kako se automobili ne bi parkirali ispred neke prodavnice, daleko bilo. Time su desetkovane čuvene voždovačke zanatske radnje, sa tradicijom dugom preko sto godina, jer napredak, jer savremenost, jer prosperitet na planetarnom nivou!
Drugo, kome još trebaju šnajderi, šloseri, limari, kad na Voždovcu, kao i u čitavom Beogradu, kao i u čitavoj državi, ekonomskom tigru, je li, živi samo i isključivo trula buržoazija koja nema pojma šta je oluk, odžak su videli samo na slici, jer su sećanja na ruralni zavičaj izbledela, autoelektričari bespotrebni, jer se i tako svake druge godine kupuje novi auto…
Ukupna arhitektonska slika Ulice vojvode Stepe, sada Bulevara vojvode Stepe, izmenjena je do neprepoznatljivosti.
Na mestima gde su, do pre par godina, okružene divnim dvorištima, prepunim ruža puzavica, ladoleža, orlovih kandži, starih trešanja ispod čijih krošnji su se, za stočićima prekrivenim šarenim mušemama, pile komšijske kafe u letnja jutra, bile kuće i poneka vila iz davnih vremena – sada su načičkane stambene zgrade, mahom isfušerisane, sa stančićima i garsonjericama pretenciozno nazvanim apartmanima.
O njihovom izgledu – da ne govorim! A kakve i mogu biti, kad za mesec dana nikne čitava lamela četvorospratnica, zidana najjeftinijim i najnekvalitetnijim materijalima.
Poseban kuriozitet je što te novokomponovane zgrade – zvrje prazne! Kao i BgH2O. Sablasno izgleda kada se uveče prođe pored njih, a one u mraku. Nije da nema interesenata, nego su cene po kvadratu enormne, ne može to da isprati visoka platica prosečnog zaposlenog, bez obzira na najviši dž-di-pi u Evropi, ma u galaksiji.

A na vrh ulice, u svom rodnom Kumodražu, vojvoda Stepa stoji, iklesan u kamenu, na postamentu, sa strogim i pravičnim izrazom lica – i ne smem ni da pomislim kakve su mu misli, dok posmatra sa Torlačkog visa ulicu koja nosi njegovo ime, dok gleda Voždovac, Beograd, Srbiju…. I kad bi, kojim slučajem, ožveo, momentalno bi se ispatosirao od prizora i ukupnog jada srpske prestonice, sa akcentom na Bulevar vojvode Stepe.

Šefe radne grupe, poljubiš nas u dupe

Buried in Paperwork with Surrender Flat

Sa Google.

 

 

Kad se setim nekih dragih likova koji više nisu sa nama…

 

Radimo neku analizu, šta znam šta već, u ono socijalističko vreme kad se ništa, je li, nije radilo i kad ništa, za razliku od aktuelnog trenutka, nismo znali, normalno, kad se vodilo računa i o sadržaju i o formi – koja glupost…

Elem, radimo taj neki materijal Miloš – ispred Privredne komore Srbije, jedna divna preslatkoća od ženske iz Vlade koja psuje kao solidan kočijaš, i ja – ispred Zadružnog saveza Srbije.

Dogovorenog dana, ulazi Ministarka – tako smo je oslovljavali i kad je tu, i kad nije tu, inače Miloševa bivša koleginica iz jednog od ministarstava u kome je prethodno radio, dakle, ulazi Ministarka sa prigodnim tekstom:

– Gde ste, sirotinjo?

Ok, tu smo. Hrpa papira na konferencijskom stolu, svako ima svoju gomiletinu, ne vidimo jedno drugo kad se zabodemo u posao.

– Lako mi je za vas, intelektualce poljoprivrednog tipa – tu se misli, naravno, na mene – i kad nemate, dođu seljaci pa vam donesu mitologiju u vidu belog mrsa, pršuta, voća i povrća i bole vas uši.

– A ti si se sva oklembesila od gladi – ne zaostajem ja za njom, pri tome je teška muka odrediti koja je od nas dve drusnija i utovljenija.

Miloš ćuti. Zagledao se u tabele čije nam popunjavanje predstoji, pa hukće i otire znoj sa čela.

Ona:
– A ti, šefe radne grupe, poljubiš nas u dupe.

I tu već počinje padanje od smeha.

– Pa dobro, bre, majku ti jebem, šta si se namračio, završićemo, ako ne danas, radićemo u subotu i biće to gotovo.

Miloš se zagledao u nju nekim tugaljivim pogledom, pa će:
– Gde će ti duša, da te pitam, ako duše imaš? Kako možeš da mi psuješ majku, kad je žena mrtva ‘ladna već deset godina i uopšte joj nije do seksa….

I tako.

P.S. Miloš je, inače, bio Crnogorac. Toliko.
Majka, sveto biće…. i tako dalje 

Hipokrate, ukini se!

117378558_10224003214454436_3592172464328003778_n

Sa Google.

 

Da, u svetlu ovih nedopustivih prizora sa Torlaka, ponovim svoj utisak o prof. dr Branimiru Nestoroviću, s početka ove pošasti – smatram da je samo tražio način da nam, između redova, saopšti nešto bitno, što mi nismo u momentu shvatili, sluđeni dezinformacijama, poluistinama i čistim lažima tzv. kriznog štaba za koji se pokazalo da samo izaziva krizu, a o stručnosti i etičnosti nema govora.
Naročito akcenat stavljam na moral.
Hoću da kažem, svako treba da živi sa samim sobom, sa svojom svešću i savešću, da se pogleda u ogledalo i sebi prizna nepodopštine kojima je sklon zarad materijalne koristi, jer ne vidim šta drugo može, u ovom slučaju, biti motiv za ovaj cirkus, namerno stvaran da bi se ljudi pogubili i ne znaju šta im je činiti.

Ali situacija se nekako, lagano i permanentno kristališe, pa će se, valjda, konačno razumeti i poruke koje je slao dr Nestorović.

Što se mene tiče, lična naklonost, čak i u jeku užasne medijske kampanje protiv njega, nije se dovodila u pitanje. Nisam lekar, ali nisam ni dijabola, pa da me fortaju oni koji protiv predsednika i njegovih irealnih političkih odluka ne bi – zašto? – pa zato što je predsednik!
Jebeš argument.
Kad bi to izgovorio neko ko je lobotomiran sendivičima i ekskurzijama diljem otadžbine, zarad tapšanja, bilo bi komično.
Ali, kad to izgovori neko ko, kobojagi, ima neki stručni dignitet, neku – dobro sad, kako za koga! – reputaciju epidemiologa, virusologa ili čega već, onda je to tragično.

 

A ispred Instituta Torlak, nedeljama unazad… slika i prilika:

 

117337448_10224003091811370_7024727838700781734_o

Bejrutski kapitalizam katastrofe

 

bejrut-2

Sa Google.

 

Ne znam zašto, ali ovih dana, pogotovo posle ove tragedije užasnih razmera u Bejrutu, vrti mi se u glavi misao Naomi Klajn iz njene knjige DOKTRINA ŠOKA.
Ne mogu da citiram, ali mogu da prepričam.

Da bi svetski kapital mogao da se oplođuje na što brži način i što efikasnije, pogodne su prirodne katastrofe – zemljotresi, poplave, cunami, vulkanske erupcije i slične lepote. Tu odmah uleću investicije neimenovanog, multinacionalnog ili transnacionalnog kapitala, kapitala bez poznatog titulara i počinje ekspanzija gradnje i ulaganja u sve i svašta – od luksuznih stambenih blokova, do hotela, molova, marina i tako dalje.
Sve tu to mere usmerene protiv privredne recesije visoko razvijenih zemalja, koja je sve prisutnija na planeti.
Međutim, ako nema prirodnih katastrofa, POTREBNO IH JE IZAZVATI na bilo koji način.

Naomi Klajn je ovo pisala na osnovu sopstvenih empirijskih istraživanja.
Ona je jedna od najpoznatijih antiglobalistkinja na svetu, inače je unuka Volta Diznija, sociolog po obrazovanju, izuzetno pametna i razložna žena.
Uspela je da razotkrije sve što su svojevremeno osmislil Milton Fridman i njegova ‘čikaška grupa’, Fridrih fon Hajek – u saradnji sa svetskim moćnicima kao što je, recimo, bila Margaret Tačer, Rokfelerovi, Ričard Nikson, pa i Henri Kisindžer je imao umešane prste u razne afere… nekih se još sećamo.

Mi, možda, ne možemo da utičemo na svetske pojave, ali bar možemo da znamo o čemu se radi i da ne budemo glupavi i neinformisani, pa da svaka šuša može da nas vuče guzicom za nos.