≈ Коментари су искључени на DA SE PITAMO KA SVI NORMALNI
– Da te upoznam, gospođo, ovo ti je pegla. P e g l a. A ovo je moja košulja. Da se pitate kâ što je i red, eo, znam da se poznajete, ti si je kupila. Ali, đe mi je na mene ta košulja? Đe? – Sad je hladno, to je tanka košulja, šta će ti sada? Obuci ovu tanju majicu sa dugačkim rukavima i ovaj duks…- Akoću, časti mi! – Dobro, daj da ti to ispeglam – Ela, ela, neće ti otpast ruke, jadna.
:ispeglam i okačim na ofinger, stavim na spoljašnju stranu ormana da je vidi, on obuče trenerku na atlet majicu:
Jutros ulazim u apoteku da kupim C vitamin. Normalno, imam masku – u torbi. Jer, šta će mi na licu, kad sam jedini kupac u tom trenutku, a iskreno, mrzi me da bunarim po torbi.-
– Dobro jutro – ja nastupam vedro.
– Ne može bez maske – odgovara strogo gospođa za pultom.
– Dobro jutro, deli nas čitav santimetar stakla i ovaj mali prorez dole, kroz koji uzimate novac i vraćate kusur.
– Ne možete da uđete bez maske.
– Dobro jutro, molim Vas jednu masku.
Ode negde iza zida, donosi masku. Stavlja je na pult. Nema rukavice. A i šta će joj, kad svaki čas otvara kasu, uzima pare, vraća kusur. Ona uopšte ne obraća pažnju da ja i dalje nemam na licu masku i da maska stoji tamo gde je spustila. Ili je ne zanima.
– Dobro jutro, gospođo, je l’ možemo sad ispočetka?
– Dobro jutro – ne osvrće se na moju ironiju.
– Vidite, ja sam ušla da kupim C vitamin, kupila sam i ovu masku, jer su takva pravila. A Vi ste mi je dali prljavim rukama. I ja je, naravno, neću staviti. Objasnite mi, molim Vas, sa Vašeg stručnog, farmaceutskog stanovišta, čemu sad služi ova maska?
– Takvi su propisi, nisam ih ja izmislila. Stručan odgovor, stručniji biti ne može.
– A je l’ da da su glupavi, kad su ovako neispoštovani, što sa moje, što sa Vaše strane? Dajte mi taj C vitamin od 1000 mg u šumećim tabletama i naplatite i ovu štrokavu masku. Daje, naplaćuje, bez reči. Pakuje u kesicu C vitamin i krene da stavi masku.
– Ne, ne. Masku možete zadržati. Ova koju nosim u torbi, bar je u čistoj kesici, uzeta iz kuće, iz kutije koju sam lično otvorila, čistim rukama.
Maska je sigurno napipala novog, ponosnog vlasnika. Jer, higijena. Jer, propisi. Jer, ludilo.
Gledam kako se ljudi odnose prema tim maskama i nije mi dobro! Verujem da oni što ih iz džepova vade, ruke peru kad se sete, s mene pa na uštap. Ima da pocrkamo od kolere, korona je sitna riba deverika za nas, štrokave i higijeni nesklone.
Реч мобинг потиче од енглеске речи ‘mob’, што у преводу значи маса, руља.
Сама реч ‘руља’ асоцира на неки вид агресивности која је суштински повезана са већим бројем људи на једном месту.
Међутим, правни термин ‘мобинг’ тумачи се као свако активно или пасивно понашање према запосленом или групи запослених код послодавца, које се понавља, а које за циљ има или представља повреду достојанства, угледа, личног и професионалног интегритета, здравља, положаја запосленог и које изазива страх или ствара непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење, погоршава услове рада или доводи до тога да се запослени изолује или наведе да на сопствену иницијативу раскине радни однос или откаже уговор о раду. Такође, мобинг у смислу важећег Закона представља и подстицање или навођење других на понашање које одговара овом опису.
Основне врсте мобинга су хоризонтални и вертикални. Хоризонтални се дешава када се злостављање дешава међу запосленима на истом хијерархијском положају, а манифестује се кроз активности једног запосленог према другом или групе према једном. Када је реч о овој врсти мобинга, запослени прво покреће поступак за заштиту од злостављања код послодавца.
У пракси је далеко чешћи вертикални мобинг који се дешава када претпостављени спроводи мобинг према једном или више запослених.
Зашто сам ово пренела са једног валидног сајта?
Зато што сам, после седам година, изгубила спор за мобинг.
Многи од вас су у току са мојом проблематиком везаном за радни спор и мобинг који трпим од 2009. године, али сам спор покренула тек 2014., да не улазим у разлоге зашто нисам паралелно покренула оба спора, то није тема.
Оно што јесте тема, то је овај спор који сам изгубила, јер је Апелациони суд потврдио пресуду Вишег суда у Београду, на коју сам уложила жалбу.
Тражила сам ревизију спора, немам појма да ли ће је бити или неће, то ћемо још видети.
Од 2010. године, тачније од када ми је дао отказ, па и знатно пре тога, послодавац је прекинуо комуникацију са мном, а ако је спорадично и било, могла би се подвести под патолошку комуникацију. Од тада до данас, пуних тринаест година, нисам добила ниједан посао, што је, тзв. синдром празног стола.
Једина немам компјутер – јер, шта ће ми средство за рад, ако не добијам никакве послове, логично.
Једина немам могућност позивања бројева ван Београда са службеног телефона, јер чему таква могућност, ако не обављам пословне разговоре, логично.
Једина немам кључеве од пословног простора, јер шта ће ми, логично.
Једина не присуствујем службеним састанцима органа управљања институције у којој сам запослена, јер бих тамо могла нешто и рећи, а што не би ишло у прилог послодавцу, логично.
Да не набрајам, све су то већ одавно испричане приче.
А шта је нелогично у свему овоме?
Нелогично је да судија у Вишег суда у Београду никада није чула за ‘синдром празног стола’. Објаснила сам јој, стрпљиво, дидактички, да упутим жену, нема смисла да суди о мобингу, а да не зна шта иза тог појма стоји. Чак сам је упутила и у значење ‘синдрома препуног стола’, што, такође, није знала.
Нелогично је да примам плату за долазак и одлазак с посла, а да никакве послове не обављам – то је, очигледно, било само мени нелогично, јер се судија на то није ни осврнула, ваљда није сматрала битним, можда зато што зна да у многим државним институцијама постоје читави спискови особа које чак и не знају где су те институције, али су на платним списковима истих, па чему онда да се чуди?
Нелогично је да судија нема појма шта је ‘вертикални’, а шта ‘хоризонтални’ мобинг, те сам јој и то објаснила, а срећом, завршила сам на ФПН специјалистичке студије опште медијације и медијације у случајевима мобинга, па сам у тематици. Џаба.
Нелогично је да се судија ухватила телефона – да ли имам телефон на столу или немам, од када имам, колико дуго нисам имала тај несрећни телефон, а како други, да ли они сви имају телефоне са могућношћу позивања ван Београда, или још неко можда нема, да ли сам сигурна да сви они могу да позивају бројеве ван Београда и тако, сет бесмислених питања, до момента кад сам ускликнула с љубављу: Госпођо судија, ја, после свега доживљеног и преживљеног, после свих понижења и гажења, уопште немам жељу да причам, а камоли да зовем Доњу Краварицу и Горњу Муртеницу, које се налазе ван Београда, аман, жено!
Нелогично је да се судија која суди у мобингу интересује за мој кредит у швајцарцима, те да ли касним са отплатом месечних ануитета, те колико ми је рата још преостало, као да то има икакве везе са спором који водим и као да је послодавац обвезник враћања мојих рата кредита!
Нелогично је да судија захтева вештачење мог здравственог стања због последица претрпљеног злостављања, одређује сама вештака кога ја морам да платим триста евра, а затим, у пресуди, одбацује вештачење као ирелевантно!
Нелогично је, на крају, да је терет доказивања на мени.
И тако, данас сам платила 78.000 динара на име трошкова за изгубљени спор ономе ко ми је дао отказ, ко ме ниподаштава, игнорише, омаловажава, декласира, ко је учинио све што је у његовој моћи да ме уништи или бар одстрани из институције у којој сам почела свој радни век и у којој ћу свој радни век окончати 30.12.2023. године, ако Бог да. Судске трошкове тек морам да платим, као узорна грађанка распале државе и истог таквог правосуђа.
Неки закључак, нешто?
Па, ево:
Нека се свако бори са својом савешћу.
Нека свако стави прст на чело, а доћиће то време, и нека добро промисли зашто моли Бога да му узме душу, а Бог је неће.
Нека свако са собом, у четири ока, расправи све оно лоше што је чинио другоме, или није прстом мрднуо када је требало да учини нешто добро за некога, и нека се не чуди кад се буде жив распадао.
Што се мене тиче, нека им је свима Богом просто, немам ја мандат да судим и пресуђујем, има ко ће то учинити, дубоко верујем.
И та вера ме и држи у ово мало преостале памети.
Да сте ми живи и здрави!
А теби, Јустицијо, да поручим: јебала те правда коју делиш на том кантару, #шупичкуматерину
Наша авлија се, као и свака сремачка, војвођанска, мачванска састојала од три дела.
У првом је била баштица са цвећем, мада је цвећа било и мимо баштице, поред стаза ‘патосаних’ циглама цветале су зеленкаде, зумбули, ђурђиц, лале, па касније кадивице и шебој, једним огромним, белим дудом са чије најниже гране је висила моја љуљашка, а испод чије богате крошње је увек био сто прекривен шареном мушемом, на коме је стајао бокал воде од пескираног стакла са хоризонталним бордо пругама и исте такве чаше, а са друге стране, уз кућу, стари ринглов на коме је теча безуспешно сваке године калемио кајсију – ринглов је уредно одбацивао калем, па се теча после двадесет година коначно деморалисао и дигао руке од калемарског посла.
У другом делу, царство живине! У трећем, обори и штале, гувно и тамо, на крају, капија кроз коју се ишло у башту.
Е, та друга авлија, њу посебно памтим.
Патке, и домаће беле и оне ‘јапанске’ или ‘мутаве’ како су их звали, па гуске, кокошке, цверглани, морке, све се бели и шарени. Једино ћурке нисмо успевали да ‘запатимо’, мада је било покушаја, али нас нешто нису хтеле.
И увек је међу том птичјом братијом било неко лудо живинче.
Или неки бесан гусан, или патак, а најчешће су ратоборни били петлови.
Сећам се, посебно је агресиван био један прелепи, пепито певац, са дивном, гиздавом црвеном крестом. Певао је гласно, чуо се надалеко. Свестан своје лепоте и важности, кочоперио се у свом јату, презриво одмеравајући друге петлове који се нису ни трудили да му преузму круну.
Али, кад кренеш његовом територијом, на којој се налазио бунар, да донесеш канту воде – залеће се и брзином светлости нижима пење на рамена и кљуца главу, а вишима и јачима страдају ноге!
И сад следи главни заплет.
И расплет.
Мајка:
– Дојти ми, Јасна, воде у овај лончић.
Ја:
– Нема више воде у канти.
Мајка:
– Има у канти на бунару, иди и донеси, не мораш пуну, донеси колко мош носити, чедо. И немој да си сама вадила воду, оно витло ми није сигурно, да се не скрља, па да набрљаш.
Ја:
– Како ћу, Мајка, кад је тамо онај луди пето?
Мајка:
– Та, мани га уочин, неће ти тај ништа, само ти узми ону метлу* што стоји нуз шупу, па га оплети, да виш како ће се склонити.
Ја, храбро:
– Добро, идем, ал ако ме чвакне, ти си крива.
Улазим у другу авлију са крајњим опрезом, два корака лево, ‘нуз шупу’, шчепам наречену метлу и тако опремљена, с кантом у левој, метлом у десној, грабим према бунару на чијој дасци стоји канта с водом, поклопљена дрвеним поклопцем.
И сва срећна, изгледа да се напаст негде шћућурила или одшетала своју лепоту, скидам поклопац, сипам воду и тако, сагнута, не видим да се лепотан устремио на мене с леђа, скаче ми на рамена и кљуном боде по глави, али баш! Вриштим и покушавам да склоним орлушину са себе, ма какви! Канџе забио кроз мајицу и лепо осећам како је цепа, а не престаје да кљуца, чини ми се све у исто место, на глави.
Сирота моја Мајка дотрчава да спашава шта се спасити може, дохвата метлу и млати овог напасника, гура га слободном руком, општа макљажа!
Докопах се некако спасоносих врата.
Мајка иза мене богоради:
– А отац те јебо, ја ћу ти пресудити!
Разгледа моје ране с фронта, цокће, нервира се, па сваки час, себи у браду:
– Што си чвако, чвако си, ђубре једно брезобразно, покашћу ти ја, само чекај… Ух, ух, да Мајка мало испере ово с комовицом, пречекај, саћу донети флашу. Куд сам те и шиљала, кад знам да је луд… Дај да Мајка пољуби, саће то проћи, виш да не боле.
А од комовице ми испадају очи на федере! Пече, пече, као жеравица – није да нисмо пасирали већ такве медицинске захвате, али ја сваки пут кукам, а Мајка дува у љуте ране и вајка се:
– Није ми кад се вереш којекуда, па кад паднеш, па одереш колена, то си сама крива, нег ми је што сам сад ја била луда и куд сам те слала, убио ме Господ!
Ја, већ опорављена:
– Ниси ти, Мајка, крива, с леђа је скочио, да сам га видла, ја би га отерала с метлом.
Тако нас две тешимо једна другу.
***
У недељу, постављен сто, бели дамастни столњак, супа са резанцима, жутим као дукат, риндфлајш, сос од парадајза, пире кромпир, поховано месо, зелена салата, штрудла с вишњама.
Мајка:
– Јел ти лепа супа, чедо?
Ја:
– Јесте. Кога си заклала?
Јао, Боже. Дете. Питање: кога си заклала…
Мајка:
– Ону пустолину, неће те више чвакати, ни тебе, ни никог другог.
Нешто ми га баш и није било жао.
Али, риндфлајш нисам могла да једем, а поховано бело месо од те пустолине јела сам сутрадан, кад ме је прошло то мало туге због сурове смрти једног лудог петла.
Slušam – jer ne mogu da gledam, neka naklapanja o postmoderni, o savremenoj filozofiji, pa to citati, pa to Fukujama, pa to Stepan i Linc, pa to liberalizam, pa to Džon Rols, Vil Kimlika, pa savremeni politički sistemi.
Bože dragi, kad se skupe tako zaludni pa počnu da mlate.
Da li oni sebe čuju, od tog silnog intelektualizma i tog silnog proseravanja na teorijskom i hipotetičkom nivou?
Kao, imaš razne mogućnosti, izbor je tvoj (?!).
Ljudi na ivici bede ili u bedi načisto, deca po Srbiji, da, da, baš ona sa bilborda ‘za našu decu’, pored dragog nam lika i dela voljenog nepomenika – gladuju, lečimo se sms porukama, plate mizerne, a ako odbiješ takvo izrabljivanje, bez slobodnog dana, onda si bahat, ološ i neradnik, odoše ljudi odavde u beli svet, bolnice kao iz Čehovljevog ‘Paviljona br. 6’, pranje para na sto stepeni i sve četiri strane sveta, trpaju nas svinjama bez glava i pilićima bez nogu, uvoze otpad, što u hrani, što u nuklearnom ekvivalentu, izvoze of šor u koferima na kojekakva kurvanjska ostrva, štite narkoproizvođače i dilere svega i svačega, od droge, preko oružja, do ljudskih organa i dece… i onda ti neki nabeđeni, kvazi intelektualci, u tom serendanju oko postmoderne i nju ejdža, poruče kako imaš izbor.
Oni, koji su svoju decu još onomad ispratili na harvarde, oksforde i ukle, sad prate unuke na vestpointe i bostone.
Jer, eto, ti mapetovci, klimoglavci, dupeglavci ćute i klanjaju se do zemlje.
Naši mudraci.
A mi, kažu oni, imamo izbor.
Koji izbor?
Konopac?
Skok sa vrha solitera?
Eventualno s nekog od mostova koje još nisu srušili?
Neđe oko podne, počinjem da radim, nijesam se ja slučajno udala za Crnogorca.
Ista sam ve ka kraljica majka, Milena
Dok popijem kafu, pa lozu, da ni kafa ne bude udovica, pa još jednu stresem za bistriji pogled, pa obrijem brkove – eto, za po ure tu je i podne, dako se do tad nijesam presnijetila, pa počinula.
Znate onaj fazon sa pijace, slučaj krastavci: – Dajte mi pet kratkih, a debljih. – Ja ću dva dugačka, deblja. – Meni tanji, a duži. Prilazi sledeća žena. – A za Vas, gospoja? – Dajte mi kilo, meni treba za salatu.
Ok. Sad ja. Juče. Preko puta lokalnog ‘Maksija’ na tezgi povrće prodaju muž i žena. On je Palestinac, koliko je tamnoput, toliko je ona plava i svetla. Sjajni ljudi. – Šta treba, komšinica? – Dolmice. – ?! Ne zna Zak šta je to – gleda oko sebe, pokušava da odgonetne. Pomažem: – Evo, ovo – i pokazujem na tikvice. Ode iza, donosi pet vrsta: veće, manje, muskatne, one okruglaste, one baš za punjenje, na kraju donosi i neke što liče na bundeve! Biram one koje sečem na pola i tako ih punim, kao što je to moja majka radila… – Imaš ovi što puniš, ove ne dobre. Pusti ti mene, Zak, da ja to opravim sremački, zna se koje su dolmice za punjenje, a koje za pohovanje. Niste vi, Palestinci, merodavni za sremačke dolmice u sosu od paradajza.
Devedesetih, nekako uporedo sa ugrinovačkim Busijama, počelo je da nastaje i zemunsko naselje Plavi Horizonti. Između autoputa Beograd-Zagreb i pruge sa jedne, i autoputa Beograd-Subotica, sa druge strane, tadašnja vladajuća zemunska politička elita koju je predvodio Šeša, od raspadajućeg PIK Zemun, izvršila je prenamenu iz poljoprivrednog u građevinsko zemljište, obavila internu parcelizaciju i, po relativno niskim cenama, prodavala placeve koje su, prevashodno, u tom periodu naročito, kupovali ljudi izbegli iz ratom zahvaćenih područja, Hrvatska, Bosna, Hercegovina.
Davnašnji uticaj Austrougarske carevine, pogotovo u vreme Marije Terezije, nije izostao.
Svi placevi su površine šest ari, neko je kupovao i po dva, neko čak i tri, ali su mahom sve kuće napravljene na prvobitnih šest ari.
Sve ulice se seku pod pravim uglom, ima tri glavne, dugačke po dva, možda i tri kilometra, i mnoštvo poprečnih koje, na svakih desetak placeva, presecaju glavne ulice, spajajući ih na taj način.
Širina ulica je 14 metara, tačno je propisano koliko prostora mora da se ostavi između kolovoza i ograde, a kuća može biti u bilo kom delu placa, to je ostavljeno vlasnicima na volju.
Vremenom, kako je naselje počelo da se izgrađuje, sve veći broj ljudi iz Zemuna i Beograda, prodavao je stanove, kupovao placeve i gradio kuće. Tako se, na izvestan način, iznivelisalo poreklo novopridošlih stanovnika, iako i sada prednjače Ličani, Krajišnici, Dalmatinci, Kordunaši, Slavonci, Hercegovci, Banijci, Bosanci.
Ali, verovali ili ne, ima i porodica sa Crvenog Krsta, Lekinog i Banovog Brda, sa Karaburme, Voždovca, Mirijeva, iz centra Beograda i Zemuna.
Prodali ljudi stanove i napravili kuće, neki čak i bašte, male, ali korisne. Drugi samo travnjake i poneku voćku.
U nekim normalnim okolnostima, kad se baš ne zagužva mnogo na autoputu, sa Plavih Horizonata do Autokomande stiže se za desetak minuta.
Blizu grada, a tako daleko – zamislti se ne može!
Bude ptice, uspavljuju zrikavci.
U jednoj od tih glavnih, dugačkih ulica na Plavim Horizontima, postoji kafana po kojoj će ove priče, komšijske, imati naziv: OKLEN SI TI.
Srpska tradicija, a bogami i istorija, nalažu da se kafane, naročito lokalne, uvažavaju i, shodno tome, posećuju. Jer, gde ćeš čuti šta se zbiva u okolini, šta ima novo, ko se oženio, a koja se udala, ko je umro i od koje boljke, ko putovao, ko kupio novi auto, ili šta već, ako ne u kafani?
U kafani ćeš naći majstora za krov, limara, tesara, keramičara, vodoinstalatera, električara. Baš ako ga i ne nađeš, ima nekog ko nekoga poznaje, preporučiće ti, ma, dovešće ti ga kući ako je potrebno.
Premeštaš nešto od tačke A do tačke B, potreban ti je prevoz kombijem, kamionom, očas posla ti se reši problem, stiže Mika, Laza, Pera, Žika, dogovaraš termin i završavaš posao u najbržem roku.
Nemaš dilemu da li je med prirodan ili je pravljen od maslačka i šećera, jer znaš da Đole u tvojoj, a Peđa u sledećoj ulici, baš ovih dana vrcaju med, a upravo ovih dana su i vratili košnice sa ispaše. Kupiš par flaša piva, iz pažnje, ne zato što nećeš biti poslužen, i dok sediš sa domaćinom, neko od ukućana, na tvoje rođene oči, stavlja ramove iz košnica i vrti vitlom, a med lagano otiče u veliku posudu iz koje će biti napunjene tvoje tegle. Možeš da ih napuniš i saćem, ako voliš tako.
Zaboravio si da kupiš nešto, deset sati je uveče – nikakav problem. Ako je baš neophodno, pozoveš Dragomira, odmah tu, preko puta je otvorio prodavnicu, u svojoj kući, zamoliš ga da ti iz radnje iznese šta ti treba, sutra će to proći kroz fiskalnu kasu, ali ti si završio svoj posao. Dobro i tebi i Dragomiru.
Nema kod Dragomira? Mora da ima kod Mirse Kolašinca, odmah zoveš njega, jer negde mora biti toga što ti treba, a hitno ti je.
Došli ti prijatelji, nisu se nešto baš na vreme najavli. Nemaš kad da se baviš spremanjem roštilja, nije to nikakav nerešiv problem. U glavnoj ulici, kroz koju prolaze autobusi, Ivana ’Gricko’ radi punom parom, roštilj, pica, kuvana jela, šta god želiš poručiš, imaš besplatnu dostavu bar do ponoći, a ako je bitno, može i kasnije.
Frizer? Kako da ne! Sanja besprekorno radi, kreativna, sjajna, jer voli svoj posao. Uz lepu reč, začas sredi frizuru, ošiša, ofarba, može pramenovi, može šta god poželiš!
Pukla ti cev, voda šiklja kao gejzir na Islandu? Ma, kakav problem! Tu je Zoka, vrhunski stručnjak za vodovodne instalacije, seda u auto – a može i peške, nego ga mrzi, i stiže brzinom munje da rešava stvar, bez odlaganja.
– Razrada –
Pre neko veče, odemo kod Luke u kafanu.
Nema nešto gostiju, bilo tokom dana, a sad, popodne, nema gužve. Poručimo ćevape zbog kojih u OKLEN SI TI ljudi dolaze iz svih krajeva Beograda, jer su fenomenalni, od čistog junećeg mesa, nema kod Luke foliranja.
Rakija je vrhunska, zna on da odmeri kvalitet, stari je ugostitelj. Kad je on pijucka, znači da je vredna pažnje.
Pomfrit se tu ne prži iz kese, zamrznut, nego se oljušti krompir, iseče po propisu i prži do zlatne boje, u kući ga ne možeš tako ispržiti! Somuni, pet jezika govore. Domaći.
Vešalice, bele i dimljene, piletina, domaće kobasice, kuvana jela, šta god zatražiš – ima!
Elem, zarakijali se Dragan, Deki i Luka, ja s kiselom vodom, po običaju, kao lečeni alkos, pričamo o čemu sve ne i, naravno, stignemo do aktuelne političke situacije u zemlji i svetu.
Pridružila nam se i Lukina supruga, divna žena, blaga i prijatna.
Zapenili Dragan i Luka, svako tera svoju priču, glasni i jedan i drugi, letnje veče, ne treba megafon, čuju se s kraja na kraj!
U kratkom trenutku, nastala pauza, valjda da dođu do daha, šta li, kad, iz dubine bašte u kojoj sedimo i mlatimo se nastrašnije od navale komaraca, progovara lik, kao sa onog sveta, koga do tada nisam ni videla:
– Daj jednu pivu, jebo te sunce, ne mogu doć do riječi!
Opšti smeh.
– Jebo te i Vučić i Dačić i opozicija. Daj pivu, Luka, i ne deri se, onaj ti je Lazo u vebea.
– E baš me boli kurac za Lazu, nek se Pančić sikira, ja sam za Vučića.
Nema šanse da se smeh utiša! Ori se ulica, smejemo se naglas, mi, politikanti u lokalnoj kafani.
– I donesi ljudima piće na moj račun.
– Oću, kad platiš svoj račun.
– Platio sam tri pive, popio dvije. Šta oš da ti platim?
– Te tri si popio juče, jeba te bog, ove od danas nisi platio, ni jednu. Aj dođi vamo da sjediš s ljudima, šta si se zabio u taj ćošak.
Stiže, sa sve pikslom i do pola popijenim pivom. Smešta se između Dragana i Luke. Zbijamo se oko stola, a dvadeset praznih okolo. I nikom ništa ne smeta.
– Znam ja, Jaco, da ti ne voliš Vučića. A što ga ne voliš, sunce te jebalo, kad je sve za nas učinio? I on i Mali i Brnabićka. To su ljudi, a ne onaj Đilas i onaj Dačić, jebo im bog mater.
– Ne volim ni Đilasa, ni Dačića.
– Vidim, bolan, da voliš samo svog Dragana, nego što ne voliš Vučića, to te pitam?
– A što da ga volim?
– Vidiš kako ništa ne znaš. Da nije bilo njega, ne bi nam prošla kanalizacija kroz naselje, ne bi prošao gas.
– Pa, mi smo to sve odavno platili, Luka, to je trebalo da stigne još pre deset godina.
– Ne bi nikad ni stiglo, da su ostali oni tvoji žuti na vlasti, pas im jebo mater.
– Nisu oni moji.
– Pa, koji su tvoji? Nemoj me zajebavat. Ne more bit da niko od njih nije tvoj?
Ode priča u pravcu liberalnog kapitalizma, multinacionalnog kapitala, svetskog hegemonizma, totalitarizma, ode na sve četiri strane sveta.
Kad smo se dobro umorili i promukli načisto, novopridošli gost za našim stolom progovara:
– E jebat ga. Nije sve samo politika. Da vidiš, gospođo – meni se obraća (?!) – vidim da si fina žena, vidim da si učena, šta se meni desilo…
Prekida ga Luka, stari su oni znanci, dobri drugari, jedan drugog prozivaju na duhovit, nikako uvredljiv način:
– … da vidiš, gospođo, kad su on i njegova Milena pošli na more pre neku godinu…
– Nisam to htio da pričam…
– E to prvo ispričaj, da te ljudi upoznaju, tek su se vratili u svoju kuću, ne znaju oni tebe.
– A gdje vam je kuća?
Dragan kaže:
– U Jovana Boškovića.
– Ne zajebavaj? Pa, i ja sam u Jovana Boškovića. Koji si broj?
-107.
– Ja u 1. Treća kuća od početka ulice.
– Kako treća, ako je broj 1 – pitam ja.
– Čuj, kako. Pa, lijepo. Ona prva se vodi na Milana Rešetara. A ova druga je 1a. Ja sam 1. Jebaji ga, ko je obilježavo, mora da je bio pjan, ko ja kad sručim litru rakije i dvaes piva.
– Aj, sreće ti, ispričaj kad ste ti i Milena krenuli na more.
Smeje se broj 1 naglas.
Pali cigaru i priča:
– Popijem ja taj dan litru rakije. I pive, al sad ne znam koliko.
– Gajbu– dodaje Luka.
– Nije baš gajba, al je bilo dosta. I oko šes sati poslije podne, legne me Milena da odmorim, pa da krenemo na more oko 2. U neka doba budi me ona, sve snijela u auto, spakovala i peškire i gaće i papuče, da popijemo kavu i da krenemo. Tako i bi. Meni na ’meganu’ loša svijetla, ne stigoh da to sredim…
– Pa, ne stižeš od kafane i pive, jebo te otac.
– Ćuti, Luka, kad pričam. Ne upadaj. Gospođo, znaš šta sam mu reko, ti, Luka, kad umreš, jezik će ti palacati iz groba još tri dana.
Svi zamišljamo jezik koji palaca iz groba i padamo sa stolica od smeha…
– I, gospođo, krenemo ti mi, ja se zamislio oko tih svjetala, kad, kod Lipovičke šume, tamo gdje ima onaj nakvi punk, ustavlja me policija. Mislim, mora da je zbog svjetla. I kažem Mileni: ’Što ne popravih ovo, nego vidi sad!’ Šuti ona, ja stao. Dam dokumenta. Kaže mi ovaj jedan: ’Izađi da duvaš.’ Šta da duvam, mislim ja, kad sam spavo od šes do dva, sve što sam popio, isparilo! Izađem, duvam. Kaže mi onaj: ’1,75.’ Ne vjerujem. Opet duvam, isto. E jeba te bog. ’I šta sad’, pitam ja njega, kaže on: ’Ti u stanicu da spavaš šest sati, a gospođa može ić.’ Gledam ja u njega i ne vjerujem svojim ušima! ’Gdje da ide gospođa? Mi pošli na more. Nego da te pitam, more li se tu platit neka kazna, pa da mi idemo?’ Kaže: ’Ne može. Moraš da spavaš. Da se otrijezniš.’ Čuj, da se otrijeznim! Pa, nisam pjan, što se imam treznit?! Nema priče. Ostala Milena u ’meganu’, ja š njima u stanicu. Kaže ovaj: ’Ponesi peškir, ako imaš, il neku deku ako imaš, dobro će ti doć.’ I sad ja mislim, koji će mi kurac peškir, malo ću ja tu leć i puštiće me. Uveli me u stanicu, otključali vrata, uđem ja, kad, nigdje kreveta! Neki beton, vako, pod uglom, nema šanse da se na njemu zadržiš, čim se opustiš, otklizaš se dolje! Kako ću ti ovdje spavat, moj brate? Držim se da ne panem, da se ne otklizam. Namjestim ja i onaj peškir, ma, jebo peškir, ko na ledu – odoh dolje! Tako ti se izmučim jedno sat, dva, pitam onog što sjedi, mogu li opet da duvam. Kaže: ’Ne može’. ’A moreš li ti umjesto mene, bogati?’ On ćuti. Znači, neće. Platio bi ja, nema tih para koje ne bi dao, al vidim, neće. Prođe još sat, opet ja pitam, dok se klizam dolje i penjem gore, jel bi sad mogo duvat? ’Aj još malo odmori, pa onda’ kaže mi onaj. Tu sam ja negdje i zaspo, ne znam kako, u tom klizećem stanju, al jebiga. Probudi me onaj, kaže da duvam. Kad sam duno, još nedozvoljeno. Dođe onaj drugi, kaže ovom kolegi: ’Puštaj čovjeka, dobar je sad’, a ja bi reko da je on duvo umjesto mene. I tako me pušte. Izađem ti ja, gospođo, napolje, nema ’megana’, nema Milene. Kud ode, jebla mater svoju, gdje se sad ona sagubi?! Stojim ispred one stanice, ne znam gdje da krenem. Pođem naprijed, prema Stepojevcu. Nigdje nikog da ga mogu ustavit, da mogu zamolit za telefon da zovnem Milenu, da vidim gdje je, da dođe po mene. U ’meganu’ mi i telefon i pare. Kod sebe nemam ništa. Kad, iza krivine, policajac na motoru. Što ću, ustavljam ga, mašem. Stane čovjek, ja ga zamolim za telefon, kažem pošteno šta je bilo, kažem da mi sve ostalo u ’meganu’ kod žene. Smije se on, daje mi telefon, te ja zovnem ovu moju, sve joj jebem. ’Gdje si, Milena, bog te ne ubio?’ Kaže ona: ’Evo me, ispod oraha.’ Kakvog oraha i gdje joj je taj orah, nemam ti ja pojma. I tako, gospođo, dođe Milena po mene i odosmo mi u Čanj. Kako je počelo, mislio sam, biće sve kako ne treba. Al da ti kažem, to nam je bio najljepši odmor što smo ikad imali…
– To je zato što je Mika fina žena. Da je neka druga na njenom mjestu, otišla bi i s parama i s telefonima i s autom, a ti vidi što ćeš.
Da je, kao što nije, proglasio stanovnike Jugoslavije Jugoslovenima, bez nacionalnih obeležja naroda koji u njojzi žive, da je izbrisao avnojevske granice gumicom, kao što je izbrisao dobar deo srpske istorije i uvalio nam istoriju kapejota kao nadnacionalnu, da je svim konfesijama srezao krila, da nije bespogovorno slušao kardelje, dolance, bakariće, savke, ljubičiće, čanadanoviće, germane i ostale nadbiskupe i reisululeme, da je…
Tačno bih mu oprostila što me je lišio nasledstva koje sam mogla imati, dajući to moje, buduće, drugima, prvoborcima i bezemljašima, tzv. proleterima koji su to spirili na razne načine, ili dolazili kod mog pradede da mu vrate ili prodaju, ej, prodaju njegovu rođenu, otetu zemlju i ostale zemunske dućane i kuće.
Ovako, bure se puni barutom na ovom brdovitom Balkanu, a preti da se zapali uz pomoć nacionalizama, šovinizama, autošovinizama, koje zdušno pomažu, koliko ko može i ume, je li, verski velikodostojnici, što javno, što tajno, kao i kojekakvi elementi spolja.
Narod, kao narod. Uz malo populizma i raspirivanja nacionalnog ponosa, sa još nekom sitnom kintom odozgo za vođe klijentelističke provinijanse, očas posla izgubi razum i kompas. I eto belaja!
Moja sitna kontempliranja polovinom avgusta tekuće godine. Nastala iz neizdrža.
E, a kakvih profilnih slika ima, stvarno za padanje pod saobraćaj
Izbezumljene face sa lične karte, kao da su pred streljačkim vôdom!
Pa onda, one nameštene za slikovanje, da ispadneš lep, kao fotošopiran!
Kuce i mace ne računam, to volim da vidim.
A onda, recimo, baja naslonjen guzicom na haubu nekog besnog auta, ćore za sunce obavezne, a obavezan i osmeh pun keramike koja svetli u mraku, rođo!
Ili ona, u baštici punoj cveća, pa još ako se zadesi leptirak, ih lepote! Friška vodena ili trajna ondulacija, pogled bludi u plave daljine…
A tek njih dvoje! On je ovlaš zagrlio, oštar i zavodnički pogled direktno u objektiv, dočim ona gleda u njega skoro pa zaljubljeno, a svakako posednički, scenografija avlijska, cveće i ukrasno šiblje – podrazumevano.
Kojekakve karakondžule, troglave aždaje i zmajeve što bljuju vatru, pripisujem anksiozno-depresivnim i kompulzivno-psihotičnim personama, pa to odmah preskačem.
Eto, niko kao ja
Spontano se slikam jedno tristadvadesetdevet do četiristopedesetšest puta, pa onda natenane izaberem neku koja mi se najviše dopada u tom trenutku.
Kuću u Šijačkom šoru u mojim Banovcima prodali smo početkom sedamdesetih, kupili plac u drugom šoru, blizu Dunava i napravili novu kuću.
Od kupoprodajnog ugovora, do uknjiženja, prošlo je manje od dve godine.
U tom periodu, bila sam mala, imala sam desetak godina, obavljeno je sve:
– Overa kupoprodajnog ugovora za prodaju stare kuće, uz plaćanje poreza, normalno,
– Overa kupoprodajnog ugovora za plac,
– Kupovina plana, odnosno projekta kuće u arhitektonskom birou, sa plaćanjem izmena koje su moji želeli da urade,
– Pribavljanje građevinske dozvole i svega što uz to ide od potrebnih priključaka – struja, voda, telefon, kasnije gas,
– Gradnja i završetak radova,
– Pribavljanje upotrebne dozvole,
– Useljenje,
– Uknjiženje u gruntovnici.
Možda sam neki detalj preskočila, što nije ni važno za ovu priču.
Sve je to koooštalo.
I sve plaćeno.
Kuća je uknjižena, jer se na teritoriji Opštine Stara Pazova, mislim, i ne pamti da je neki objekat nastao, a ostao neuknjižen. Bar u to vreme, ne znam kako je sada, kada je proradila mašina za pranje para – moguće da više nije onako kako je bilo.
I sad ja, tako obaveštena, o svim tim građevinskim koracima koje su moji preduzimali, kao što sam opisala, stignem u Beograd i upoznam se sa Kaluđericom, Mirijevom, Malim i Velikim Mokrim Lugom, Kumodražom i ostalim lokacijama na kojima cveta divlja gradnja.
Tih, sedamdesetih godina, baš je bila ekspanzija u toku, načičkalo se svega i svačega po smederevskom putu, u podnožju Avale, pa onda Vinča, Ovča, Borča, Krnjača i sva druga naselja sa ‘ča’ na kraju, to je gradio ko je šta hteo, kao na Divljem Zapadu po dolasku britanskih robijaša i ostalih otpadnika sa starog kontinenta – obeležiš kočićima svoj posed, hoću da kažem, prisvojiš koliko ti treba, a zahvatiš i više nego što ti treba i dvocevkom braniš osvojeno, odnosno prisvojeno.
Struju izotimaš sa bandere, normalno, ne plaćaš dok te ne potkači Elektrodistribucija, cevima dovučeš vodu sa neke glavne džade, kanalizacije i tako nema, pa, bože moj, iskopaš septičku jamu, nema veze što se preliva, neka fekalna i druge otpadne vode koje teku u potocima ulicom i šire koleru i ostale dizenterije… Koga briga za te trivijalnosti.
Ah, da. Kojom ulicom?!?!
Širina većine ulica u divljim naseljima ne prelazi tri metra, pa se ti, rođo, mimoiđi sa nekim autom, kako znaš i umeš!
O trotoarima da ne govorim, jer ne postoje…
I tako se to taloži decenijama, kuća na kuću, problem na problem, pa se neko, početkom osamdesetih, dosetio pojma legalizacije!
I sad, kako se oseća neko ko je sve legalno odradio u ovoj zemlji, platio sve dozvole, projekat, poreze, uknjiženje, kad će biti u ravnopravnom statusu sa svima onima koji su ili će obaviti tu legalizaciju i za neke sitne pare steći uknjiženu svojinu, bez plaćanja infrastrukturnih pratećih instalacija i ko zna čega sve ne.
Pa, da vam kažem, oseća se kao budala.
Pre petnaestak godina, ako se dobro sećam, dobijene su neke silne pare od EU za projekat legalizacije i uknjiženja bespravno podignutih objekata u Beogradu, ne znam da li i na teritoriji cele Srbije. Šta se sa tim parama dogodilo, kako su pravdane, ne bih znala, ali znam da i danas postoji ko zna koliko miliona kvadratnih metara bespravnih, nelegalizovanih i neuknjiženih kuća, poslovnih prostora, magacina.
Gledajući u tom svetlu, onaj Savski nasip o kome se toliko govorilo i govori, logična je posledica nesprovođenja zakona i nastavak bahatog ponašanja, naročito političke elite na vlasti, koje god, i njihovih klijentelista i satelita, da ne kažem podguznih muva.
Evo šta gledamo prethodnih nedelja za Šapića i njegov ‘skadar na bojani’, odnosno Bežanijskoj Kosi.
Bruka i sramota.
Ko će, kada, na koji način i kojim sredstvima srušiti sve to što je nabujalo, kao maligno tkivo na trošnim i jadnim beogradskim i instalacijama po drugim gradovima diljem Srbije?
Nisam optimista.
I, na kraju, da odam priznanje austrougarskoj carevini i Mariji Tereziji što su bar sever Srbije uterali u red po pitanju građevinske sfere – skoro sve ulice po vojvođanskim selima seku se pod pravim uglom, sa tačno propisanom širinom i mogle su biti šire, ali uže, ne.
Dok se nama ne proširi pamet, dotle će biti ovako kako jeste, ne samo u Beogradu, nego diljem Srbije. I ne samo po pitanju bespravne gradnje, nego i svih drugih problema sa kojima smo svakodnevno suočeni – od toga da se ruše zgrade i delovi zgrada zbog potkopavanja temelja, a zarad izgradnje novih stambenih objekata, od pranja ulica pijaćom vodom, preko ko zna čega sve, do divljih deponija i uličnih kanalizacija.
Dopišite ako sam štogod izostavila, a izostavila sam mnogo toga, jer bi ova tema zavredela čitavu studiju.
Poyy
Slika je sa google, a naslov:
Zaustavljena divlja gradnja u centru Beograda.
Zaustavljena je, malo juče, evo vračarski plato procvetao novim, nemaštovitim, ružnim zgradama i samo čekam kad će još neka od okolnih kuća, zgrada, da se surva u provalije koje pored njih zjape……..
– Ela, ela, neće ti otpast ruke, jadna. 
Jasna19 