Otogar v/s Nepostojeća beogradska autobuska stanica

 

 

 

 

Bila sam više puta u Turskoj, Istanbul je jedan od mojih omiljenih gradova. Uvek sam putovala autom, osim u jednoj prilici, kada sam sa bakom išla kod tetke u Ankaru – ona je već bila u osamdesetim godinama i nije baš nešto podnosila avion, a moja averzija prema autobusima je morala biti prevaziđena, zarad više sile 
I tako, prvi put u životu se susretnem sa autobuskom stanicom u Istanbulu, tzv. otogarom. U centru, neposredno ispod Aksaraja, na relativno malom prostoru, izvanredno projektovanom, funkcioniše preko dvesta autobuskih kompanija, ne samo turskih, nego i stranih.
Zgrada je napravljena krajnje jednostavno i veoma praktično, na relativno malom prostoru – ekonomično, izvanredno.
Unutrašnjim elipsastim delom se ulazi kolima, spoljašnji deo zauzimaju peroni. Između unutrašnjeg dela i spoljašnjeg, gde su autobusi spremni za ulazak putnika, nalaze se prostorije agencija, gde se kupuju karte ili čekiraju, već prema situaciji i potrebi putnika.
Spoljašnji deo, gde su peroni, pokriven je, nema kiše, snega, nema sunca i ostalih pojava – putnici ulaze u autobuse bukvalno iz agencije, na dva koraka su odatle.
O udobnosti prevoza, o ljubaznosti stjuarda, pa svaki čas neke bombonice, pa čaj, pa sok, pa voda, pa grickalice, pa pitanja: ‘Da li Vam je udobno, madam?’, pa čisto, pa prijatno – da o tome ne širim priču, jer to znaju svi koji su imali prilike da se voze turskim prevoznim sredstvima.
Put do Ankare je, naravno, sa četiri do šest traka u jednom smeru. Nijednom se nije dogodilo da je naš autobus ušao u traku kojom nije predviđeno da vozi. Disciplina, rođo, neviđena.
Stali smo na jednom mestu, gde se ukrštaju razni pravci, imali pauzu od pola sata. Za to vreme, autobus je bio detaljno usisan unutra, savršeno opran spolja! A bio je već besprekorno čist.
Toliko o turskoj prljavštini i nemaru na koji se vadimo pet-šest vekova unazad.

Nije poenta u tom putovanju, nego baš u toj autobuskoj stanici, s početka ove priče.

Juče odemo Panča i ja da čekamo autobus iz Brčkog, poslali nam prijatelji cd sa snimkom karotida drugara koji je na programu za operaciju u Institutu Dedinjie. S obzirom da imamo retko te situacije – slanja, čekanja, etc. – ne malo smo se zgranuli kad smo videli da dolaznog perona – nema. Nema ga tamo gde je bio. Hotel ‘Bristol’ izgleda kao iz Dikensovih romana! I tu žive ljudi… Žalosno.
Brisani prostor, od Hecegovačke, što se ne zna ko je rušio, pa sve redom – dakle, ništa nema! Zona sumraka.
Pitam u pekari, preko puta ‘Bristola’, gde je sada dolazni peron, kaže čovek da se okrenemo polukružno, pa nazad do tramvajskog mosta, pa pre mosta – levo. Odosmo da bauljamo u tri popodne, po najgoroj munji, u potrazi za dolaznim peronom.
Rampa. Ne može da se uđe.
Ode Panča, ja ostala u konzervi da se topim. I da pomerim auto, ako naiđe neka kaznena ekspedicija, jer, parkinga, naravno, takođe nema.
Gledam okolo, sve ošišano, nigde drveta, nigde lada, ni u snu.
Vraća se Panča, kaže, čekaćemo oko sat vremena, autobus kasni.
Za tih sat vremena, pomerali smo se jedno devet puta – tako je situacija nalagala.
I u tom međuvremenu, vremenu čekićanja, nastala je ova fotka.
Troje tamnoputih ljudi, dva muškarca i jedna žena, svi natrontani, ona dodatno umotana u slojeve koječega što joj vera nalaže, bukvalno se tope na ranopopodnevnom suncu, dok slušaju ljubaznog taksistu koji im objašnjava kako da stignu tamo gde su naumili.

Šta sam htela ovim reći?

Svaka varošica u Srbiji ima bolje organizovanu autobusku stanicu, od Beograda. Neću sada o železničkom saobraćaju i železničkoj stanici koja više ne postoji.
Da li je ova vlast normalna, evo, kažite i sami?
Umesto da napraviš nešto, pre nego što uništiš postojeće, ne, ti rušiš postojeće sa idejom da, ko zna kada i ko zna gde, napraviš nešto.
Rešenja postoje, evo napisala sam i opisala istanbulsku autobusku stanicu, prilažem i sliku iste, ali, koga to uopšte zanima? Naši građevinski poduhvati su sračunati na pranje para, a ne na udobnost i praktičnost namenjenu putnicima.

Evo, ja nisam pametna.

Advertisements

Ušna školjka v/s Virtuoznost

download

Pokupila sa Google.

 

 
– Viđe li, bogoti, kolike uši ima ovaj Boro Dugić?
– Nisam obratila pažnju.
– Nijesi? Pa, gledaj, jadna, gledaj, eo odavde (pokazuje svoj levi vilični zglob!), pa dovde (pokazuje slepoočnicu)! Lako mu je, uzme tu frulu, pa s tim ušima sve što čuje, on umije i da odsvira.
– ?!
– Viđi i ovaj!
Na ekranu Stefan Milenković.
– Znaš što sam došao do zaključka?
– Nemam pojma.
– Eo da ti rečem. Svi ovi vrhunski muzičari imaju velike uši. Zato ja, mrčo mrčeni, i nemam sluha. Viđi mojih ušiju? Niđe ig nema. Dobro, sad, od kad sam ostarao, uši mi rastu, a sve mi se ostalo smanjuje… (Tužan izraz lica) I nokti mi rastu, eo i nos, al ovo za uši, to da znaš da sam zapazio i to ti je tačno.
– To nema veze. Evo, ja imam sluha, a nemam velike uši.
Zagleda moje uši.
– Ti nemaš velike uši?! Pa pogledaj se, jadna, duplo su veće od mojih! I ti si ušata, mogla si karijeru da napraviš!
I crče od smeha.
 
Ispred ogledala gledam svoje uši i u očaju dolazim do zaključka – stvarno sam mogla imati blistavu muzičku karijeru. 

O porodici, familiji i svojti

 

black-sheep_10952_990x742-450x337

Preuzeto sa Google.

 

Nije Andre Žid slučajno rekao:

‘Porodice, mrzim vas!’

I nije slučajno što među prijateljima, na društvenim mrežama, imam samo par ljudi iz familije, odabranih po mojim strogim kriterijumima.

Jer, familija je, uglavnom, zadužena za olajavanje i otrcavanje, za pridikovanje i pametovanje, uvek je neko drugi bolji od vas, ma koliko da ste dobri i uspešni – njima uvek nešto smeta, uvek su tu sa zašiljenim jezicima koji palacaju gore nego Gorgona!

Dalje, familiju stičeš rođenjem, ili ona tebe stekne, zavisi od stepena srodstva, što dalje znači da tu izbora nema.

Pa, ako već moramo da se viđamo u realnom životu po slavama, svadbama i saranama, ako moramo da se trpimo, ne moramo i na društvenim mrežama, nije obavezno.

Ne sporim, moguće je čak, da sam ja ta koja je problematična, koja bije ustranu, štrči iz raznih povoda i razloga – što ne menja moj odnos prema njima, čak učvršćuje distancu!

I nije da nisam razmišljala zašto je to tako, otkuda meni ta averzija?

Možda odgovor leži u činjenici da nisam spremna na licemerje u odnosima, znate već onu staru srpsku izreku:

U oči te gleda, u dupe te gađa.

Nesklona sam ogovaranjima i tračevima, ne zalazim po tuđim avlijama, niti me zanima šta ko, kako i na koji način radi, sve dok me lično ne ugrožava.

I, zanimljivo je, da su, kao blato s cipela, otpali neki ljudi prema kojima sam osećala naklonost, jer su pali na bizarnim stvarima.

Recimo, zvala sam u dva noću brata koga sam uvek volela i smatrala, nesmotreno, da je naklonost obostarana, da dođe da mi pomogne kad mi je na putu zablokirao menjač.

Kad je odzevao partiju kao nilski konj, rekao mi je:

– Sada?! Pa, ja spavam….

A baš sam mislila da u dva posle ponoći ne zna šta će od dosade i jedva čeka da ga neko pozove da pomogne.

Te noći je moj telefon ostao osiromašen za desetak brojeva svih koji su spavali.

Onaj ko je došao i ko je sa nama otišao od Beograda do Bačkog Petrovca kod Jana Trijaške kod koga smo ostavili auto i ko nas je vratio u Beograd – upisan je zlatnim slovima u moje prijatalje, iako je i do tada slovio za sjajnog drugara. Bivši komšija s Mirijeva.

Čovek je ostavio goste u kući, seo u auto, došao do nas, vozio sa nama do servisa i vratio nas kući.

Koja familija? Koja svojta? Nemojte, molim vas.

Znate, kad vam ide dobro, svi su nekako oko vas.

A kad treba nešto, kad krene niz brdo, odmah se napravi trijaža, kao neka vrsta prirodne selekcije.

Otpadne šljam i ‘ajde mrš prijatno’, što kaže Panča.

S druge strane, taj isti, gorepomenuti brat, da me je pozvao u neko nedoba, stvorila bih se u najkraćem mogućem roku i obavila ono zbog čega me je pozvao, jer znam, kad te neko zove u to neko gluvo doba, hitno je i bitno je… Glupača.

 

Da zaključim, Andre Žid je bio u pravu.

Moda v/s Etika&Estetika

 

Kako mi, žene, umemo da se unakazimo, za ne poverovati.
Evo, juče sedim u autu i ispred pošte u koju ulaze, ili iz koje izlaze razne persone. Od sto posto žena, njih osamdeset posto ušlo je – u šorcu.
E sad, na stranu što je to nekulturno i nevaspitano, ono, japanke, šorc, majica tri broja manja ili tri broja veća, u svakom slučaju – neadekvatna, kažem, na stranu to, ali ne može po strani biti činjenica kako taj šorc izgleda na devojci od dvadesetak godina, potamnele puti, zategnute kože, ili na ženi od sto kila, od čega polovina otpada na celulit.
Ljudi moji, pa to je takav neukus koji može da se uporedi samo sa babama od osam banki koje su anoreksične i koje, takođe, bez pardona obuku šorc, na glavu naklavire slamene šešire sa obodom od metera u prečniku i glume neku zakasnelu mladost.
Tugo i žalosti.
Da li sve one žive same, pa nema ko od ukućana da im kaže koju prijateljsku, rodbinsku preporuku tipa:
– Da li si ti, kevo-baba-ujna-strina-đavole-sotono, luda da tako izađeš među ljude?!
Ako i nemaju, valjda imaju neko ogledalo?
Ako se i ne ogledaju na ogledalu, mogle bi u očima zaprepašćenih prolaznika.

 

Divan u kotobanji

yellow-evening-dress

Deda Lazina ženidba

 

Ti bi da se ženiš, kanda? E, Željko sine, i vreme ti je!

A da viš kako je to kod mene išlo…

 

***

 

Imo je moj pokojni otac muke sa mnom. Volo sam da radim i nikad nisam bio dekandžina ko što ima i bilo je, da bi kogod šta kazo, al volo sam i da se kerim, volo sam dobre konje, volo sam da se bećarim, a to otac nije mario. Kad bi mu kogod od komšija napomeno:

– Ej, Stevice, onaj tvoj deran opet očo pravac iz kafane na njivu – on samo gledi ustranu, pa će:

– Ne znam na koga se umetno, od moji niko nije bio taki. Jedino ako je na ujčevinu, eto, i oni su radini i pošteni ljudi, al voliju u bircuzu popiti vode, neg kod kuće akov vina. Valda se na njinu sortu metno, očin bi ga znao.

Ako je štogod bilo kako treba, na njegovu je familiju. A ako je nešto bilo kako ne treba – oma je na materinu.

Oca sam odmenjivo i na njivi i u vinogradu i u štali, al mati sirota sve sama. Na njojzi i kuća i avlija i živina i bašta, pa i na njivu mora stići, a i do vinograda – jedva je čekala da i ona dobije odmenu, da se i njen Laza oženi, a ne da se bećari po bircuzima i sokacima, po slavama i vašarima.

Već sam i bio za ženidbu, dvajes šes puni i uzo dvajes sedmu, al nekako mi se, da ti pravo kažem, nije žurilo. Vidim ja ove moje pajtaše, kako se koji oženi, retko kad zaviri i na šor, a kamol digod na drugo mesto. Oma tu stigne dečurlija, pa sad samo moš čekati kad ćedu s mojim dejkom i s deda Radom Maljkovićim sesti na šorsku klupu i sećati se momački dana.

Al vidim, materi baš stalo, pa me stalno zapitkiva:

– Jel, čedo, da te pita mati, misliš li se ti ženiti? Da nisi našo neku, pa držiš u tajnosti?

– Nisam, mati, i neću se još ženiti, imam kade.

– Nemaš, Lazo, nemaš kade, svi se tvoji drugovi poženili, evo, u našim šoru samo si ti osto i onaj guravi Slavko. Valda neš čekati da se sve poudaju? Znaš kako kaže naš svet: probirač nađe otirač! Nemoj, napako, da ostaneš deda momak! To u našoj familiji nikad nije bilo. Kod Stajići još i ima, eto, onaj deda Živko, što se Lazi pada stric, taj se nikad nije ženio. I šta je dočeko? Sam ko pustinjak, valda je mislio da će večito biti mlad…

I bog zna dokle bi ona čantrala, da je ja ne prekinem:

– Dobro, mati, mani me i Živka i Slavka, neću se još ženiti, a kad budem rešio, prva ćeš ti znati, nemoj se džabe jediti.

I tako svaki čas, okupi me so tim ’kad ćeš se ženiti, pa kad ću ja imati unuke ko sve sretne matere’, ne moš je snašati.

Ti dana, baš sam ugovaro s mojim pajtašima da idemo u Sase na slavu. Imamo mi tamo i neke svojte, al baš me brige za nji, idem ja da se provedem, biće i šatre i ciganske bande, jel svi znaju kad je Sveti Marko, pa se skupe, a dođu u goste i gospocke devojke – tu moš svega biti!

Novaca mi ne fali, moj Stevica i moja Danica nikad nisu na meni šparali. Ako sam gazdinski sin i ako ću i ja danas, sutra biti gazda, ondak se to mora i viditi. Nove čakšire, nove čizme s visokim sarama, pa lepa bela košulja sa sitnim belim vezom oko vrata, sakov kaki dolikuje, filcani crni šeširić s malim paunovim perom, tek o konjima da ni ne govorim, ako se štogod o Stajićima znalo, znalo se da imamo uvek najbolje med najboljim konjima. Tu se nikad nije štedilo.

Mati spremila balon rakije i tri kile oraja da ponesem njenoj tetka Persi, što je zvala tejka, kad već idem na slavu, da bar imam kod koga, a ne ko kojekaki vandrokaši, što tako lanzaju selom ko gluve kučke, nikog svog ni u jednoj kući nemaju, nemaju mesta ni u jednu avliju da uđu.

– I, Lazo, kaži tejki da ću doći jedan dan od nedelje da vidim teču, čula sam da se nešto pobolo, a svoji smo i valjo nam je uvek, kad god je nešto trebalo. Nemoj se baš zdravo ožderati, ako i budeš pio, neg onako, kako dolikuje. Jes čuo? Ajd sad idi i nemoj dugo.

Mati ko i svaka mati.

A kad mi tako naruči, ko da sam dete, ja baš uzinat dođem kad ja oću.

Metnem oglav mom Zvezdanu, s jedne strane obesim balon s rakijom, s druge ceger što je mati spremila, a na šoru me već čeka bratija da idemo.

Maj mesec, već dobro otoplilo, lep dan, zelene se kuruzi, zeleni se žito, ono plavo nebo, nigde oblačka – ta lepota jedna. Nas par momaka polako, nogu pred nogu, nigdi nam se ne žuri. Divanimo o svemu i svačemu, a najviše o devojkama, a o čim ćemo drugim?

Đorđe je pred ženidbu, devojka mu Surdučanka, jedva je i pošo sa nama na slavu, vidimo mi da on furtom misli na njegovu Zlatu. Pera, isto ko i ja, ni ne šušti za ženidbom, samo misli koje će pesme zapovediti da mu sviraju Cigani, pa sve pevuši, da se ne splete kad jedared počne da poručiva. Zdravko nikad nešto mlogo ni ne divani, al kad treba, tu je – ako je da se peva, ako je da se keri, ako je da se potuče, oma će. Franja je najveseliji, ni brige ga nije, našo neku malu Sasanku, s njome će ašikovati dok ova ne bude morala kući. I još par momaka, mlađarije, sa nama. Tako smo polako i ušli u Sase.

Ajd, prvo ćemo svratiti kod tetka Perse. Nije ona nama neki veliki rod, al smo se uvek srađali, pa smo baš ko svoji najrođeniji.

Al, ne moš ti baba tejki samo dati pozdrave od kuće, aja, ni da čuje! Da uđemo svi u avliju, sad će ona oma kante da se konji napoje, ima i zobi i ječma u štali. Džabe mi njoj divanimo da su konji i siti i napiti, nisu Sase na kraj sveta od Slankamena, al zna ona reda. I dobro da smo došli, jel njeni nisu mogli, ćerka joj se skoro porodila, već u starijim godinama, rodila četvrto dete, pa javila da nećedu doći. A sramota da baš nikog od gostiju nema za slavu.

Šta sad možeš. Seli za astal ispod duda, na astalu svega i svačega, od tice mleka što se kaže, a šta nama momcima treba, uzeli pomalo od svega, pa da krenemo.

Kaže ona:

– Lazo sine, da ti kaže baba tejka, kad se budete vraćali, svrati da poneseš kući mesa i kolača sa slave, greota da ostane, a nema ko jesti. Ovaj moj se nešto pobolo, viš da ni usto nije, ne mož na noge, a baš da ne dam sve kotlarima.

– Dobro, al nemoj me čekati, lezi ti, ko zna kad ćemo mi natrag.

Mislim se ja u sebi, baba tejka, daćeš ti to na kraju kotlarima.

Svrnem u sobu samo da vidim deda teču, greota da ga ne obiđem kad sam već tu, u njegovoj avliji. Nekako mi se smanjio, sprndžuljio, ni nalik na onog čoveka od pre – šta ti je bolest i starost. Začas propadneš.

Uzjašimo svaki svog konja, pa na šor.

Ispratila nas baba tejka upravo do puta, ostavila širom otvorenu kapiju, jel kad je slava, kapija se ne zatvara. Svako ko dođe, dobrodošo.

Okrenem konja prema centru, a znaš kad ono krajičkom oka spaziš nešto, pa nisi još ni svestan šta je, a srce ti tuče u grlu? E tako sam ja pogledo ustranu i osto mi pogled tu di je i pao: preko puta njine kuće, pa malo u šreh, na šoru popa i domaćini što ga ispraćaju, a med njima jedna žuta ruža!

Oko mi ostalo na toj lepoti.

Visoka, tanka, crna kosa u lokne, žuta aljina s belim pojasom i bele cipele na nogama. Ja ništa lepše, al nikad u mom životu, nisam vido!

Došlo mi da se oma vratim kod baba tejke i da je pitam čija je ta devojana, al, reko, neću. Zajebavaće me ovi moji, živ neću ostati od nji. To ću ja kad se budemo vraćali – eto, moraću opet nositi ceger, al ne marim, samo da čujem čija je ova što mi srce zbog nje umal nije stalo!

Gužva kod crkve, a u porti obaška. Tri šatre, Cigani sviraju ko besni, galama, dečurlija se vija oko nogu, jedan veliki i dva manja ringišpila, kojekaki andrmolja što donesu da prodaju po vašarima i slavama, varjače, lonci, peškiri, verte, činije, sigračke za decu, lecederska srca s ogledalcima i razni kolači, lizalice, svilene bonbone, šećerleme i luše, a ispod šatri pečenja, i prasećeg i jagnjećeg, rakije, piva, vina, friška leba, sve se puši na sve strane!

Sankali smo se na konjima dok nas nisu vidli svi što nas trebali viditi, važniramo se mi, još se i sa Sasanima udružili, pa se kerimo ko pravi, al meni samo pred očima ona žuta aljina i ona crna kosa, džabe svega. ’E Lazo, izgleda da si se i ti oklizno na ludi kamen’ mislim se, a ništa nikom ne divanim. Ostavimo konje iza porte, naručimo jednim što je tamo sedio i čuvo konje da i naše napoji i narani, damo mu novaca da i malo i otimari, pa opet, nogu pred nogu, kroz sve šatre, upravo na glavni sokak, tamo di se prodaju te sitnurije i koješta, jel tuda se špaciraju i snajke i devojke, i udate i neudate, a kibicovanje bar ništa ne smeta.

I usred te gungule, ja spazim žutu aljinu i crnu kosu! Ona u sredini, ulakćena sa još dve ženske, tu su negdi, isti godina, a reko bi da su malko starije od nje. Il su joj drugarice, il sestre. Nema treće.

Sve ja za njima, a ovi moji za mnom, što ja brže i oni brže, dok me jedared Pera nije zaustavio:

– Jel, Lazo, a što mi tolko žurimo, sav sam se ušmuro?

– Nemoj ti, braćala, ni žuriti. Vido sam jednog Golubinčana, a baš mi treba da ga nešto pitam – kažem ja i požurim, ostavim ove moje da idu polako i razgledaju šta sve ima da se vidi.

Vidim ja, na korak iza ove tri što su se ulaktile, da ćedu stati kod kolačara, baš kod onog što prodaje šarena lecederska srca i medenjake. Stanem i ja iza nji, nije mi baš ni svejedno, al nešto moram kasti, na neki način se moram viditi oči u oči sa tom žutom ružom, što sam je u sebi već zvao ’moja žuta ruža’.

– Dobar veče, frajlice, jel po volji da vas častim sa ovim lecederskim srcadima?

Sve tri se okrenule, ko po komandi!

A ja, samo što nisam pao brez zrna baruta, što kaže naš svet!

Moja žuta ruža me prostrelila crnim okom, al tako crnim ko da je neko ugasio svetlo, da me načisto presekla viš ode, preko grudi.

– Ne treba, fala. Od nepoznati momaka ne primamo nikaka srca – kaže jedna od ove druge dve, valda je najstarija, pa i najotresitija, a malko se ko i smejulji. Vidim ja, vrag je to.

– Ja, gospojice, nisam nepoznat momak, valda sam više u Sasama, neg u mojim Slankamenu – ne dam se ni ja baš zbuniti.

– E, a ja nisam gospojica, već gospoja – već se i ona malko otkravila, pa se i smeje – gospojica je samo ova ode – pa pokaza na moju žutu ružu.

Ej, sreće moje!

Srce mi ockočilo, samo što nije kroz grudi ispalo mojoj žutoj ruži pred noge!

Ova druga, što je isto gospoja, kaže:

– A što i da nam ne kupi po jedno srce, Sejo? Baš je fini momak. Evo, ja bi uzela ovo – pa rukom pokazuje na jedno, omanje, uvijeno u celofan, pa s mašnicom.

– A koje ćete Vi, frajlice – pitam ja moju žutu ružu.

– Fala, ja ne bi ni jedno – a pogled spustila, pa gledi u te njene bele čipkane cipelice.

– Ako Vi nećete, ja ću za Vas izabrati, nemojte mi dati korpu.

Nit ja vidim šta uzimam sa tezge, nit me brige što su i ovi moji stigli, pa mi dakću zavrat i već znam da ću do kuće naderati od njine zajebancije, nit ja koga vidim, sem ti crni očiju i te žute aljine što mi svetli ko sunce usred noći!

Podelim ja njima to što sam uzo, platim, pa svakoj rukoljub, a mojoj žutoj ruži obaška – malko duže sam njenu ruku držo u svojoj, tek da zna da nisam makar ko i da nisam neka bitanga, već momak od reda i od vospitanja.

E kad sam ispratio nji tri kroz gužvu, znao sam da ću nadrljati od ovog mojeg društva. Kad su me saletili, jedva sam živ osto. Al da sad o tim ne dužim.

Prva šatra je bila naša! Kad platiš, oma se vrte oko tebe, nema zime. Najbolje mesto nam našo gazda, oma se tu stvorilo i pečenje i vino, oma se za nas zalepila banda iz Feketića, oma je tu bilo i pesme i igre, do sitni sati.

Ako nije već počelo da svanjiva, kad smo očli po konje, pa put kući.

Sve je to bilo, da kažeš, lepo. Po redu i poretku. Al meni iz glave ne izbija moja žuta ruža i već vidim, skljaću se u rođenim svatovima!

Samo sad da molim boga da nije nekom obećana, jel ako jeste, meni života nema. Znam ja kaki sam, u svakoj ću nju tražiti, a take više nigdi, u krstu sveta nema.

Svrnem se kod baba tejke, kako sam i obećo – nije sad meni do obećanja, neg da ja čujem ko je i čija je ta moja žuta ruža, to mene kopka, o tim sam celu noć mislio. Kažem ovima mojima da me prečekaju, samo da uzmem ceger, pa sjašim s konja i polako uđem na kapidžik. Čim su vrata lupnula, evo tetka Perse na gonku, drži ceger, prekrila ga krpom s kojom sam ga i dono, pa će:

– Iju, čedo, pa vi bančili celu noć? Jediće ti se mati i otac, ajde ti, požuri kući da ne svisnu od brige.

– Neće, baba tejka, znaju oni da sam došo na slavu. Neg, teo sam nešto da te pitam. Čija je ona devojka što je bila preko kad smo svraćali kod tebe juče? Ona što je izašla na šor za popom?

– Pa, kako ne bi znao, to je Mitina i Savetina najmlađa ći. Ima ona još dve sestre, obadve su udate, jedna u Krčedin, a druga u Bešku. Sad ne znam di je koja, al znam da se jednoj imelo Melanija, a drugoj Ivanka. Znaš ti kaki su to svatovi bili, ta idi, još se panti. A i Mita nije škrtario na njima, dao im miraz samo taki… I vidi sad, ne mogu, evo da me ubiješ, ne mogu se setiti kako im se imelo muževima…

– Mani, baba tejka, nji dve. Kaži ti meni, kako se ova, što nije udata. zove?

– Natalija. A zovu je Nata.

– Jel isprošena? – a kolena mi drkću, sve stepim šta ću čuti.

– Ja ti to, dete, ne bi znala kasti. Otkako je ovaj moj počo poboljevati, nit mi ko veliko dolazi, nit ja imam kade da izađem na šor, pa ni ne znam šta ima novo ni kod ovi, ukraj kuće, a kamol dalje.

– A jel bi mogla ti, onako izokola, da se raspitaš?

– Mogla bi, čedo moje, kako ne bi mogla, još danas ću ja to sve doznati. A kako ću ti javiti?

– Ništa mi nemoj javljati, ni po kim, a materi nemoj ništa govoriti. Kazla je da će doći da obiđe deda teču od nedelje jedan dan, al ti samo ćuti. Doću ja, pa ćeš meni kasti. Jei me razumela?

– Jesam, Lazo dete, ni brigeša te nije. Ajd, uzdravlje.

– Uzdravlje i fala ti, baba tejka.

Mati me čeka budna, kobojagi trebi lanjski pasulj na gonku, pa baš sad našla so tim da se bakće. Pred njom rešeto i ona velika šerpa iz podrumca, skoro prazna. Al da se vidi da je u poslu.

Nije njojzi do pasulja, neg da čuje šta je bilo i kako je bilo, a obaška da vidi dal sam pijan, to je njena glavna briga i šta će ko kasti za mene.

Kad je vidla da sam trezan, oma očla da legne.

Lego i ja, a san na oči nikako. Kako zažmurim, tako mi one njene crne oči izađu ko u sliki, pa ona crna kosa, sva loknava, ona rumena usta, one… mani, nije za divan. Ne mogu ja s tobom o tim divaniti, sin si joj, moj si, al što je tvoja mati bila lepa, jedna po jedna, taka se skoro neće roditi!

Izgleda da me san prevario, pa sam malo ko i odspavo.

Ne znam da sam i po sata odremo, a kad sam usto, ko da sam spavo dva dana, taki sam odmoran bio! Vidim, tata na avliji preže konje, na kola metno špartač. A nešto od skoro počo da šanta na jednu nogu, skliznula mu ruda pa ga ono gvožđe udarilo baš po prstima na levoj nogi. Nešto mi ga došlo žao, pa mu kažem:

– Di si pošo, tata?

– Još mi ostala ona pustara, pa sam mislio da danas išpartam kuruze, računam, nije daleko, a ni nema mlogo.

– Neka, tata, ja ću. Ostani ti kod kuće, pa kad namiriš, ti se malko odmori. Viš da ti ta noga još nije kako treba.

Neće on ni da čuje. Al ja se stavio da ga ubedim.

I ostane moj Stevica kod kuće.

Ne bi se ja mlogo ni nudio, neg je ta pustara prema Sasama, pa sam oma namislio da svratim kod baba tejke, ako se štogod raspitala, da oma saznam.

Tako i bude. Negde oko podne, ja pod bagren ostavim jednog konja i kola, a drugog uzjašim i časkom, preko atara i kroz baštu, pravac kod baba tejke u avliju, al sa stražnje stane, da me niko ne vidi.

Ona baš kod bunara, pere sudove, pa se čisto i poplašila kad me je vidla kako dolazim kroz guvno.

– Iju Lazo, dete, otkud ti s te strane? Baš sam se presekla, reko, ko je sad.

– Jesam ti kazo da ću doći.

– Jesi, al nisam mislila da ćeš baš oma.

– Jesi si se ti raspitala?

– Oma sam pitala ovu ukraj kuće, ovu viš preko platna, kolko ona zna, Nata nije ni isprošena, nit je ko god od prosaca i navodadžija dolazio.

Izljubim joj ruke, sav sretan ko niko moj, otrčim kroz guvno, pa na konja, pa na njivu. Ko na krilima.

Čim sam svršio sa špartanjem, pravac kući. Oma ću kasti i ocu i materi da sam rešio da se ženim, da sam našo devojku koja mi se sviđa, il nju, il nijednu drugu…

Mati, ko i uvek, svaki čas izlazi na šor da vidi jel idem, pa kad je vidla, trči da otvori kapiju. Ispregnem konje, operem se na bunaru onako, nadvoje, natroje, pitam mater di je tata, kažem, imam nešto da se divanam sa njima.

Mati me gledi, pa bi da pročita o čim ću ja to, al ja oću da i jedno i drugo slušaju šta imam da kažem.

– Da se večera, evo, sve je na astalu.

– Mani, mati, sad večere. Ja sam našo devojku koja mi se sviđa i ja bi da se ženim.

Mati samo što nije ispustila tanjir što je držala, a služavka joj je ispala u šerpu i oma potonula. Sela na hoklicu i ni da bekne.

Tata me gledi, pa čisto ni on ne veruje šta ja to sad divanim, kad sam još  juče kazo da se neću žuriti sa ženidbom. Al oćeš, nisam ja znao šta će me snaći.

Sede tako nji dvoje ko dva panja i glede u mene, oćul još nešto kasti. A ja ćutim, nije što ne bi imo šta kasti, neg me sramota da sad s njima divanim o crnim očima, žutoj aljini i belim čipkanim cipelama, a samo o tim i mislim.

Tata prvi došo do reči:

– Pa dobro, čedo, lepo što si rešio. A odakle je devojka? Čija je? Jel naša, iz Slankamena? Jel je poznajemo? Imal oca, mater, braću, sestre? Di im je kuća?

– Nije odavde.

Mater sve pogleda oca ispod oka, ko veli, bog zna kakvu je belosvecku ovaj našo, da se svet sa nama pokoriše.

– Pa, dobro čedo, a di ste se upoznali?

– Na šoru.

– Na šoru? Na kojim šoru?

– U Sasama.

Sad kad sam ja vido di su oni očli, lako mi je da sa njima teram komendiju.

Mati će:

– Pa jel to na slavi?

– Jeste, mati, na slavi.

– Da nije neka… iju, napako, sačuvaj bože. Lazo, pa jesi ti poludio? Kaku si to našo? Neka kuferašica što bi da se prešvendira? Ajao, pa bolje da me nestane, al oma sad!

A otac:

– Ajde, mani se, ti uvek tako o nečim, Danice. Otkud će se s takom ženiti. Pa di ste se vidli, Lazo?

– Kod lecedera.

– Valda ne prodaje ona lecederske kolače i srcad?! Da nije kolačarka?

A oči izbečili u mene, zevaju ko ribe na suvom.

– Ne prodaje. Ja sam joj dao jedno srce.

Moj Stevica se već zdravo najedio, vidi da se ja zajebavam, a oće da bude kobojagi strog. E moj Stevice, ne moš ti sa mnom izaći na kraj, ja sam ove uncutarije od najboljeg učio – od tebe, mislim se.

Dal da i pustim još malko da se žderu, il da oma kažem?

Kašću, žao me da se džabe sekiraju.

– Mitina i Savetina najmlađa ći. Natalija.

Mati pljesnula rukama, ustala sa stolice, zagrlila i mene i Stevicu, ne zna šta bi od sreće! Zna ona dobro tu familiju.

– Znaš koji su to, Stevice? Oma preko puta tejkine kuće u Sasama.

– Kako ne bi znao, baš ćeš me ti sad upućivati ko je Mita, ajde, mani se.

Vidim, i on se obradovo. Nije mala stvar, treba se sad sve dobro raspitati, treba za jesen svatove spremati, posla preko glave!

– Jel Lazo, jesi ti s njome štogod divanio o jabuki, kad bi mogli doći kod nji?

– Nisam. Reko sam da ću prvo tebi i materi kasti, pa onda redom.

– Dobro, čedo. Idi, Danice, naspi od one, al znaš od o-n-e rakije, donesi da popijem s mojim sinom, jedared se čovek u životu ženi!

Moja Danica briše oči vertom, malo, malo pa ustane da poljubi svog jedinca, miluje me po kosi, po obrazima:

– Jabuko majkina, da i ja dočekam da se kerim u tvojim svatovima ko svaka prava mati! Jel, a da te pitam, kaka je, onako, jel čemu? Da nije neka broćasta, valda nije, napako? Nije ni mala? Valda nije neka zdepasta? Il žgoljava ko džogara?

Ja jedva dočeko!

– Mati, ja lepšu nikad nisam vido! Znaš kako je lepa, nema joj ravne u krstu sveta. Visoka, tanka, crna kosa u lokne, crne oči, dugačke trepuške, crne obrve…

– Iju, napako Lazo, imal štogod belo na njojzi, valda nije tako sva čangasta?

Ni ne slušam ja Danicu…

– … a ona žuta aljina, pa joj na ramena padaju te njene lokne, usta rumena, beli zubi ko biseri…

Trgnem se, pa otkud dođe da tako pred njima divanim, nisu oni moj par, to su ljudi u godinama, baš nji brige za njene usne rumene. Oni sad već misle kako će jabuka, pa kad će zvati kuma na dogovor, pa bašu, pa familiju, ej, ženi se sin jedinac, nije to šala!

 

***

 

A ti sad došo, i to ode, u kotobanju, da bi mi kazo kako si prstenovo devojku, jel je noseća! E moj Željko. A nit je znam, nit poznajem, nit znam ko su joj mati i otac, čija je.

Viš ti kako se sve promenulo.

Ajd, nek bude sa srećom!

A kad si mislio da se upoznamo s prijateljima?

I kade ćemo svatove?

Nećete svatove?!

Nit ćete se u crkvi venčati?

Neg kako? Samo u opštini? A kum?

Kaki svedoci?!

Kazo si sve materi?

Ja tebe, sine, ništa nisam razumo.

 

 

 

 

 

 

 

 

Očevina

 

download

Branko Oreščanin, sremački slikar, preuzeto sa Google, a mogla bi biti dva, od tri šogora

– Jel derane, a jesam ti pričo kad sam onomlane s mojim šogorima Sretom i Čedom, pravio onu uncutariju u Sasama?

– Nisi, dejka, a obećo si.

Deda Laza kruni kukuruze u šupi, stavio korpu ispred sebe, špartač pored korpe, pa svaki čas dohvata klipove kukuruza, uzima špartač, pravi brazde po klipovima, da lakše kruni zlatna zrna.

– Dejka, da ti pomognem?

– Ajde, eno ti tamo šamlica, pa metni odgore štogod, da te ne žulja.

Lazar, dedin imenjak, uzima šamlicu i seda preko puta deda Laze.

– Viš čedo, uzmi ovaj čokov, s njime ćeš lakše kruniti kuruze. Nešto mi se ovaj čekićar pokvario, mora da je baba Nata opet nešto zabrljala, a ta ne bi priznala, kad bi je pred pušku metno! Kad god se ona dovati nekog posla, jel, kobojagi, ona će to brže i bolje neg ja, uvek mi nešto pokvari, pa sam moro zvati Peru električara da dođe da vidi šta je sad stvorila! Neki dan sam ga zvao zbog prekrupača. Upo joj valda neki kamčić s kuruzom i eto, oma se to pokvari. Štogod radiš, moraš paziti. Ne moš ti i glediti preko platna šta radi kuma Zora, ko je došo, ko je prošo, i raditi ovaj poso. Pa jel nije? Nek se drži njene kujne, šta mi se ona meša di ne treba, al eto, taka je, ne moš ti s njome izaći na kraj…

– Dejka, a šta je to bilo u Sasama?

Deda Laza zaturio stari, slameni šeširić na potiljak, smeši mu se brk, gleda s ponosom i ljubavlju u unuka, pa sve odlaže priču, da bi Lazara što duže zadržao. Željan je svojih unuka, retko dođu iz varoši. O ćerkinoj deci da i ne govori, evo, već godinu i nešto dana su svi u Australiji i ko zna kad će doći. A za Lazara je posebno vezan, mada to nikada ne bi priznao. Uvek kaže kako svih petoro, dvoje od sina, troje od ćerke, podjednako voli.

A i Lazar, još od malena, najviše voli da dođe kod deda Laze i baba Nate.

Tu je Dunav, pun šor dece, sloboda kakvu ne može ni zamisliti kod kuće, u Zemunu. Svaki raspust provodi kod deda Laze, najduže što može, jer mama insistira da ode i kod njenih, u Inđiju.

Ni kod njih nije loše, ali deda Mirko i baba Slavna su bili učitelji, pa im valjda ostala ta strogost i red koga moraju deca da se pridržavaju: zna se, u osam je doručak, u jedanaest užina, u jedan je ručak, posle ručka obavezan odmor i čitanje lektire, u četiri užina, u osam večera, posle večere opet svi moraju biti na broju – ili se igra šah, ili karte, ili ’ne ljuti se čoveče’, ili domine. I na spavanje. Na ulici deca nemaju šta da traže, uvek govore nana i deda. Neka dođu komšijska deca, pa neka se igraju u avliji, nemaju oni ništa protiv, ali na ulicu ne može.

I zato, nije to – to.

Kod baba Nate i deda Laze, široka demokratija. I čim dođe u Slankamen, odmah počne da priča isto kao deda Laza, sremački. Mati mu se posle ljuti, kaže, ne može da ga dovede u red. ‘U, čudna mi čuda – komentariše deda Laza – ko da si ti, snajka, stigla iz Pariza, a ne iz Inđije!’ Ali, šta se može, učiteljska ćerka, pravilno govori, ima gospodske manire, pa bi volela da i Lazar i Sanja budu takvi.

Kod deda Laze i kod baba Nate, kad jednom obavi posedak u Inđiji, Laka na šor može da iznese veliku krišku s pekmezom ili namazanu mašću i posutu alevom paprikom i da jede na klupi ispred kuće, za užinu mogu i zelene kajsije i ringlovi po komšijskim baštama, u podne je ručak gotov, ’al nek deran ruča kad dođe s Dunava’, posle podne opet na šoru s decom, a kad se smrkne, može još da sedi sa dejkom na šorskoj klupi, dok baba Nata sprema plehano korito da se deran okupa pre nego što legne među uštirkane čaršave što mirišu na sunce i vetar.

E zato više voli kod tatinih, nego kod maminih roditelja.

– Dejka?

– Šta je bilo, čedo?

– Pa Sase…

Smeje se deda Laza i na pomisao šta će ispričati Lazaru, pa namiguje:

– Ajde, dojti dejki cigare i mašinu iz reklje, eno je tamo, visi na ekseru. A viš onu saćuru nuz lotre, e tamo ima jedan satljik s rakijom, pa mi dojti i to. Ne vole baba kad popijem, al neću mlogo, samo da sperem gušu.

Kad je opremio dedu kako treba, Lazar  se udobno smestio na šamlicu, polako kruni kukuruz i sluša dejku.

– Znaš baba Natine dve sestre, baba Melku i baba Ivanku? I znaš i moje šogore, njine muževe, čekaj, šta ti oni padaju… deda teče? Melanijin je Sreta, a Ivankin Čeda. Jel sad znaš o kim ti divanim?

– Znam, dejka, pa bili smo kod nji na svečarima, i kod jedni i kod drugi. Ja volijem kod teča Srete, ima dobre konje.

– I ja volijem Sretu, al da viš, ni s Čedom nismo lošo prošli – pa se smeje naglas – i taj ti je uncut, saš čuti. Al poduža je to priča, Lako, ako ćeš na Dunav, da ne započinjem?

– Neću, dejka, ne ide mi se danas, Zlatko i Zvonko otišli sa čika Slavkom u vinograd još jutros, zvali i mene, al ja nisam teo. Šta ću tamo, kad nemaju još jednu prskalicu za mene, a prskaju vinograd. Da stojim il da sedim pod kruškom, nisam teo, bolje mi je s tobom, kod kuće.

Zapalio deda Laza cigaru, potego dobar gutljaj rakije iz satljika, popravio brkove, usukao krajeve, pa počeo:

– Najpre je umrla baba Natina mati, nije nešto ni bolovala, tek, javljaju nam Sasani da je taka i taka stvar, da oma dođemo. Nata plače, ko i svaka ćer, šta ćeš, mati je mati, a njina je bila jedna čestita i vredna žena. Stizala i na njivu, i po kući, a baštu je uvek držala ko apoteku. Ni jedna od tri ćeri se nije na nju umetla, da ti pošteno kažem. Ne mogu kasti, nisu ni one lenje, al nisu materi ni za mali prst. Upregnem konje, odemo u Sase, obavimo šta se obaviti mora.

Osto deda sam u tolkoj kućerini. Zvali ga i ja i obadva zeta da dođe kod nas, već je i on bio, što se kaže, za putom, otkud dođe da ostavimo starog čoveka samog? Ma kaki, deda Mita ni da čuje! On će tu di je s njegovom Savetom čitav vek i bio. Ćerke i zetovi ako oće nek dođu da ga obiđu kad stignu, ne mari, a i volo bi, al da se on iz svoje kuće krene, aja, neće. I šta ćemo, ostali tu noć posle sarane, noćili, zajutra očli na groblje, sve po redu kako treba posvršavali, pa svako svojoj kući. Ne moš se ti sad preseliti kod deda Mite, imaš i njivu i vinograd i stoku, ne moš ostaviti kuću samu.

Išle su sve tri kod oca da posklanjaju, da operu, da mu skuvaju, da ga obiđu.

I svaki put ga moja Nata zvala: ’Ajde, tata, kod nas na posedak. Budi kolko oćeš, pa ondak kod Melke, pa kod Ivanke. Šta ćedu ti krave, šta ćedu ti konji? Tata, ti više nisi u stanju tolko da radiš. Rasprodaj to, ostavi najposle živinu da imaš koje jaje za fruštuk, jednu il dve svinje, šta će ti više? Zemlju možemo raditi ja i Laza s ove slankamenačke strane, a s inđijske se mogu sporazumeti Melka i Sreta s Ivankom i Čedom, šta je za nji da dođu iz Beške i iz Krčedina? Pa sve je to blizo.’

Kad ti se jedared deda Mita razgoropadio, napako! Jedva je Nata s njim izašla na kraj! Umal je nije istero iz kuće, naćaro je, čulo pola Sasa kolko se dero na nju: ’Brezobraznice jedna, mati ti juče stisla oči, a ti bi, preko mene živog, sve rašćerdala! Sram te bilo, đubrenko jedna! Tako da ti divaniš s ocom, ni stida nemaš! Ti ćeš mene terati iz moje kuće, ti ćeš meni prodavati krave i konje, ti ćeš meni određivati ko će mi koju njivu raditi! Pa ja da oću, našo bi napoličare i bar bi imo neke asne.’

Kažem ti, čedo, jedva se sirota Nata umilila ocu, tolko je bio besan.

A nije ona ništa lošo mislila, daleko od tog, najbolje je tela, al džabe, deda Mita se malko bio i promeno od kad se baba Saveta prestavila u Gospodu. Božemprosti, ko da je malo skreno s pameti. Il je samo tugovo, pa u toj tugi tako i reko ćeri koja ga je zvala za njegovo dobro.

Skupile se nji tri kod nas, pa većaju šta će i kako će. A ja i šogori, sedimo sa strane, jel nije naše da se mešamo u njine stvari, i slušamo šta će one sve izmudrovati, a znamo da od tog ništa neće biti, jel smo razumeli deda Mitu – neće čovek od kuće, oće da je svoj na svome, neće nikome da smeta, neće da niko za njega zapinje, makar što su to njegove ćeri, tuđe su to kuće, nije on teo da se krene iz Sasa nigdi.

Nismo baba Saveti davali ni šes meseci, umro deda Mita.

Šta ćeš, umro od tuge.

Zastane deda Laza, suza mu zaiskrila u oku, žao mu deda Mite kad se seti, voleo je svog tasta, bio je gazda čovek, vredan i radan, čitav vek je proveo na njivi, s konjima, za ovcama, samo da se ima, da ne budu gladni i žedni, kupovao je zemlju kad bi se ukazala povoljna prilika, uvećavao svoj imetak i na kraju, eto, dovoljno mu je bilo ta dva metra ispod kojih je završio u večnoj kući.

Zapalio drugu cigaru, povukao još gutljaj rakije, stresao se, pa nastavio da priča unuku koji ga sluša pažljivo, pa se i on rastužio kada je video kako deda Lazi klizi suza niz obraz.

– Ej čedo moje, šta ti je taj život. Ništa. Dok si se okreno – prođe.

– Ali, dejka, ja sam mislio da ćeš mi pričati nešto smešno…

– Biće i smešnog, saćeš čuti, samo da do tog smešnog dođem. A i to ti je život, i smešno i tužno, što kažu Švabe – pravi gemišt.

Nadlanicom otire deda Laza suzu, opet ufitilji krajeve brkova, pa nastavi:

– Oma posle sarane, izdelili smo stoku. Ko će svaki dan dolaziti u Sase da rani krave i konje? Nema od tog ništa, a i kome da ranimo, ko će musti krave, ko će podlivati mleko? Srećom pa je bilo tri krave, to su sestre izdelile, svaka uzela po jednu. Dva konja, kaže šogor Sreta da mu ne treba, ima svoji konja, a i dve kobile mu se skoro oždrebile, pa nek uzmemo po jednog ja i šogor Čeda. Tako je i bilo. I živinu smo izdelili, ko je koju kokošku uvatio, taj je i pono kući, ko i ćurke i morke, greota da ostanu u praznoj avliji. I tri svinjčeta smo izdelili, bilo je i nešto prasica, ne mogu ti kasti kolko, al nek je bilo desetak. Ovce je deda Mita prodo komšiji, tako da je to već bilo rešeno. Kuruze smo okrunili s krunjačom, metli u džakove, pa i to na ravne časti, ko i žita što je bilo u ambaru – šta da ostavljamo, da se samo kote miševi, džaba i bilo. Rakija i vino iz podruma ostali, to ćemo viditi još kad možemo, ako do tad neko ne pokrade. Valda neće, ne moš sve odjedared. Ono što je bilo od slame i kurzovine na guvnu, dali smo prvim komšijama, di ćeš i to vući, a i ne treba nikom od nas, svako ima svoje.

E kad smo ušli unutra, u sobe, ove naše tri se raspekmezile, otvorile šifonjere, glede u materine i ocove stvari, naslagane posteljine, pa astalski čaršavi, vezeni, ne zna se koji je od kojeg lepši. Bilo je tu i lepog nameštaja, rastov i od oraja, imali su oni u Sasama jednog dobrog tišljera, Švabu, taj što je umo da napravi te kredence, pa astale, pa one dugačke svečarske klupe, pa stolice, ta njegovu hoklicu kad vidiš, šamlicu, šta god, oma vidiš da je to majstorska ruka radila! Umo je tako neke kerefeke da izrađuje, da to bude i lepo naoko, i da traje kolko oćeš. Eto, i ta šamlica na kojoj ti sediš, to je on pravio. Pomisli kolko ima godina od to doba?

Gleda Lazar šamlicu, sagnuo glavu, pa dečačkim prstima prelazi preko rezbarija sa strane, valjda zamišlja tog Švabu kako drži dleto u jednoj, čekić u drugoj ruci i polako dubi hrastovinu.

– I sve je to bilo, da kažeš, po redu i kako treba, svaka je iz rodne kuće uzela šta je tela i kako se sa sestrama sporazumela. Al da viš, jedan dan dolazi depeša iz suda, da se raspravi ostavina iza pokojne Savete i pokojnog Mite. Ja kažem Nati, najbolje odloži ruku, neka uzmu Melka i Ivanka, njima je ta zemlja bliža, pa nek se oni s njom boče, mi imamo i više neg što nam treba.

Aja, neće ona tako. Kaže, uzeću šta mi pripada, to je i moja očevina. Pa dobro, najposle, jeste, al vama je svakoj otac dao i zemlje i štafir, niste se brez miraza udale, šta će ti sad još ta zemlja? Vidiće ona sa njenim sestrama, kaže, šta se ja mešam. Dobro. Neću se mešati. A da ti pravo kažem, nisam je teo tu zemlju, baš me brige za nju, ja sam više teo kuću, jel sam računo, ako bi se moj Željko vraćo iz Zemuna, ko što je kazo da bi pre u Novi Sad, neg da ostane tamo, i ako bi dovo tvoju mater, tebe i sestru, da imate svoj kutak, a ne da snaja mora sa svekrom i svekrvom pod isti krov.

Jel, ja znam kako je moja Nata prošla s mojom materom, bog da joj dušu prosti, nije bila loša, al kad nešto zaintači, nije moja sirota Nata mogla s njome izaći na kraj! A stalno joj je zvocala, stalno nešto zakerala, stalno prebacivala, ta to nisi mogo trpiti. Probo sam ja da izmirim nji dve, probo je i moj pokojni otac, ma kaki, to ko da kamenu divaniš! Al kad se tvoj tata rodio, pa posle Dušica, nisi više mogo snašati ni jednu, ni drugu. Ova se moja osilila, ko veli, rodila sam decu, sad mi ne moš ništa, a ova druga ne da kajase iz ruku, neg oće da bude glavna i kod kuće i di god.

Ko komšijske kere, eto tako ti je to bilo u našoj kući, sačuvaj bože. Ne mogu kasti, nisu su se šorom otrcavale, tolko su pameti imale da sve ostane u kući, a pred svetom, med i mleko, niko nikad ni pomislio ne bi kolko su se mrzile i kolko jedna drugu nisu mogle očima gledati. Al kad izađu med svet, to se volu, ko mati i ći. ‘Jel, kako ti sa snavom, tetka Branka? Umel štogod da radi, gazdinska ći, dal je mati štogod naučila?’ A moja će mati: ‘Ti mene za moju Natu pitaš, kuma Zoro? Ta to je jedna po jedna! Bolje će umesiti štrudlu, neg ja što je mesim celog života! A rezance kad umesi, pa kad iseče nožom, to je tanko ko flis papir, tope se u usti! Baš je onomad kuvala grašak s mladim krompirom, e u mom veku lepši nisam jela!’ A onda će ova moja, valda je njena mati naučila da se svekrva ne ogovara, da se svekar poštiva više neg rođeni otac, da sve što se u kući kaže – u kući i ostane: ‘Ja sam mater ostavila u Sasama, a ode sam je iznova našla. Ne bi ona meni dala da štogod teško podignem, al nikad! Ta bolje me gleda, neg što me je mati gledala, a ja sve mislim tako, dal nju volijem, il moju Savetu! Da sam birala svekrvu, nikad bolju ne bi izbrala! Ako ne vole više mene, neg Lazu, ne znam, al uvek mi drži stranu, kažem, nikad me prekorela nije, ko da me je ona rodila!’

A kad su same, oči jedna drugoj da povade!

E zato sam ja i mislio, ako je moja Nata, upravo do materine smrti, trpila taku svekrvu, ne mora moja snaja, a tvoja mati, čedo, jel dve žene za jednim šporetom – od tog ništa dobro ne može ispasti, da ti tvoj dejka kaže.

I tako, kažem ti, upregnem konje, pa pravac u sud.

Pred sudom već Sreta i Melka.

Još ćemo prečekati Ivanku i Čedu, pa da uđemo.

Nije prošlo dugo, kad evo i nji.

Kaže meni šogor Sreta: ‘Znaš šta Lazo, ja sam namislio da ja i ti i Čeda idemo u bircuz. Koji ćemo mi očin u sudu? Nek se nji tri tamo sporazumevaju, šta nas bole briga za to njino. Pa kašte?’

Mi jedva dočekali.

Jebeš i sud i zemlju, ko je vole, nek se s njome i pati, a mi idemo da štogod popijemo i pojedemo. Jedared se živi. Ne moš baš na svemu šparati.

Odoše nji tri, ulaktile se, ta mani me, od silne volbe samo što se ne cmaču šorom.

A nas tri šogora, pravac bircuz.

Najpre naručimo po satljik rakije. Komovica, dooobra. I malko sira i paradajza. Da baš ne budemo mlogo gladni. E ondak i leba. Ne moš brez leba. Pita kafedžija jel po volji da oceče šunke, ima još lanjske. Kako ne bi bilo, nek naseče. I nek donese luka.

Došla i gazdarica, vidla tri zamlate, pa ko veli, da im uzme novaca kolko god može. Dal bi teli malo mesa da nam ispeče? Baš su juče klali, pa ima friškog. Ta, kako ne bi teli, nek metne dve, tri kile od plećke. I još koju krmenadlu.

Šta da ti kažem, čedo, popili smo četir olbe ‘ružice’, ladne ko zmija.

I nažderali se i ožderali se.

Kadgod, idu ove naše tri, al nisu ulakćene. Svaka za sebe. Stale ispred bircuza, skanjeraju se, valda i sramota da uđu. A sve glede jedna preko druge, oma vidiš da su se nešto zdrpile. Nije to kadgod bilo ko što je sad. Nisu naše, sremačke žene nikad išle po bircuzima, osim one, znaš koje… da ne lajem sad.

Viče šogor Sreta: ‘Ajde, šta čekate, evo ima mesa, da ručamo.’

Ušle one, ko pokisle. Ćute.

Pa, šta je bilo, pitam ja, kad već ova dva ćute i samo se smejulje ispod brkova.

Jedva da progore – izdeklamovo im sudija šta sve imaju od očevine, maksimum zemlje, kuća, reko im di su njive, vinograd, ko da one to nisu znale i same, reko im šta sve treba da izdele, pa nek se one sporazumu koja će šta uzeti i nek dođu da kažu, a ondak će on srediti sve papire i samo će još morati u gruntovnicu da se uvede, da se zna šta je čije i koja će kolki porez plaćati.

Melka je oma kazla da njojzi ništa ne treba, ona nema mušku decu, pa nek njen deo uzme Nata, jel samo ona ima muško dete.

Na to je Ivanka ciknula, pa šta ako ni ja nemam mušku decu, što moje ćeri da ne dobiju nešto od moje očevine i dedovine?

Melka se ondak iskerebečila u nju, pa joj kazla, a šta ja imam veze so tim, ja moj deo dajem Natinim Željku i šlus.

E ondak je sudija lupio rukom po astalu i reko da mogu da idu, pa nek se kod kuće svađaju, ne mora on to da sluša, a i baš ga brige šta će koja uzeti, i dal će uzeti, jel neće uzeti, njemu ni iz džepa, ni u džep. Kad se sprazumu, nek dođu da reše to što treba.

I nji tri take, ošvanjene i nikake, došle pred bircuz.

Ako su štogod i uzele u usta, al da su reč više progovorile.

Sestre. I volu se.

Raziđemo se, svako svojoj kući.

Nismo se čestito ni popeli na kola, kad ova moja: ’Ni meni ništa ne treba, evo, ako će Ivanka, neka joj svega. Ja da se svađam sa sestrama zbog zemlje, neću.’ I počela da cmizdri. Ja joj lepo kažem: ’Nato, jel pantiš da sam ti kazo da mi ništa ne treba. Ja sam deda Mitu u baba Savetu volo dok su bili živi, obilazio sam i kad god sam mogo, poštivo sam i jedno i drugo bolje neg što sam moju mater i mog oca. Mi imamo zemlje, dosta nam je, a ako ćeš pravo – i mlogo nam je. Idemo sve stariji, ko će to i raditi? Željka smo iškolovali, Dušicu iškolovali, nama je i ovo što imamo i više neg dosta. Daj ti to sve Ivanki, ako Melka već neće, da se vi ne zamerate, greota od boga.’ Ćuti ona jedno vreme, pa kad je počela, nikad da stane: ’A što da joj dam? Da se onaj njen zet dembelan, što je došo bog zna odakle, ne zna ni da govori ko svet, da se on širi po mojoj očevini i dedovini? Ni onaj drugi nije spašen, čulo se, ne moš to Ivanka od sveta sakriti, da je prokocko i propio  sve što mu je njegov otac ostavio, ostalo mu ono malo kućice i dva, tri jutra zemlje. Ivanka i Čeda guraju šakom i kapom, zbog dece, a ne zbog nji, valda joj je zato i zinulo dupe za tatinom zemljom. E ne dam, nit ću dati, uzeću šta je moje, pa nek crkne!’ Kažem ja njojzi, kad sam došo do reči, to što sam namislio o kući, ne bi zemlju ni uzimo, al ako bi Željko dolazio, što da nema svoje. Moja Nata se zamislila, pa kaže: ’Da znaš, Lazo, nije što si moj, al mlogo si pametan. Tako ćemo i uraditi.’

E, al oćeš očin.

Prošla jedna nedelja, druga, mesec, dva, tri, prošla i godina.

Ćute ove dve, reč da bi kazle.

Dođu oni kod nas, odemo mi kod nji, budemo i svi na okupu, sami il s decom, al niko ne poteže taj divan oko ostavine, ćute svi ko zaliveni.

Pa neću ondak ni ja, mislim se, a i Nati sam kazo, nek čeka.

I tako, čedo, čekamo svi nešto, niko ništa neće o tim da započne, a kuća u Sasama propada.

Prvo se srušili basamci što vode na gonak. Jedan po jedan, sve se ciglje razglavile, pa svaka na svoju stranu. Ondak su počeli da otpadaju šaloni, prvo oni iz avlije, pa posle i sa šora. Oljusko se kreč s kuće, nije ni krečeno, ni potkrečavano, bokte pita otkad, pa eto, otkad se deda Mita upokojio. Baštica u korovu, tu i tamo poneki cvetak što je zaosto još dok je baba Saveta bila živa. Ladolež se raširio ko jutro bundeva, očo upravo na krov! Odem ja najčešće, jer sam i najbliže, dođe i šogor Sreta, a šogor Čeda najređe, em je najdalje, em je nešto ti godina poboljevo, pa je jedva stizo i svoj poso da završi. Pokosimo tako tu travuljaču, iznesemo korov na šor da se osuši, pa kad koji od nas dođe, il neko od komšija, zapali da izgore.

Prođe još godina, dve dana. Vidim ja da je đavo odno šalu, vidim lepo da će se kuća do kraja i srušiti, dok se tri sestre, što se tolko volu, ne sporazumu šta koja oće i kako će rasporediti ono što im je od oca i matere ostalo. Na deda Mitine njive niko od nas i ne ide, a kud da ideš i šta da oreš i seješ, kad se ne zna šta je čije. Što kaže naš svet, da prostiš, to bi bilo ko da tuđoj ženi praviš decu, pa jel nije?

Jedan dan, baš kad sam došo iz Sasa, a kosio celo posle podne, pa se i susto, da ti pravo kažem, isprežem konje i mislim se: nešto se mora ode preduzimati, ovako će sve propasti. Jebeš ti tu njinu volbu, kad one ni ne misle da rešavaju to što treba.

Svet ko svet, još kad je deda Mita umro, oma su pitali šta sam iz tazbine dobio. Ja pokažem šipak, zabacim šešir il šubaru, ošinem konja i neću o tim da divanim. Šta se koga tiče šta je kod nas u familiji. Svojta smo, nije red da se ogovaramo. A sve računam, valda će se ove tri nagoditi.

I sad, ja na gonku, izuvam opanke, na njima dve kile blata, bogoradim u sebi i naglas, kad izlazi Nata. Pita, šta je bilo, ja joj kažem: ’Slušaj Nato, ovo ovako dalje ne može ići. Il nek dolaze ove tvoje sestre, pa se sporazumte, il ja dižem ruke i od Sasa i od te vaše kuće, što se ne zna čija je, nit će se i saznati, koliko mogu viditi. Imam ja mog posla preko glave, baš me brige šta ćedu Sasani govoriti i dal ćedu nas ogovarati. Il se podelite ko svet, il nek sve ide u majčinu.’

Kako se ona domuđavala s Melkom i Ivankom, ne umem ti kasti, tek, već u drugu nedelju, eto ti nji. Došle obadve s muževima.

Opet ja s mojim šogorima obaška od nji tri. I sve se mislimo, valda ćedu se sad izdeliti, da znamo šta ćemo dalje i šta je čije, greota od boga da se zemlja ne radi, jel to kad se jedared zaparloži, ne moš se rešiti korovine.

I dok nji tri tamo većaju, kažem ja mojim šogorima ono što sam kazo i Nati, da za zemljom i ne šuštim, ne treba mi, al bi uzo kuću, i kažem i zašto i zbog koga i zbog čega. Šogorima, kanda, laknulo. Oni bi zemlju, nji ni brige nije za kuću. Pa, ondak nek se dele, marim ja, samo da ja znam da je kuća Natina i da tu kuću za mog Željka opravljam, nek dete ima. Računam, nisu Sase daleko od Slankamena, tu su, a nećemo biti ni u istoj avliji, a kamol u istoj kući.

Izlaze nji tri na gonak, vidim da se ništa nisu nagodile. Neće one sad o tim, svaka će svom čoveku izdivaniti šta je bilo i šta je koja kazla. Nešto ćedu i namestiti, izmisliti, žensko je to, to bi zavadilo dva šifonjera u sobi!

Odoše.

Nata se sva umacurila, vidim da je tu bilo i svađe i cike i vriske.

Ispalo je da treba svaku njivu dele na tri dela, vinograd isto, a kuću nećedu ni prodavati, nek tako stoji, da svaka od nji može otići kad god oće, da se isplače za ocom i materom, il će, najposle, kuću, avliju i baštu podeliti na tri časti, pa svakoj po tal. ‘Napako – kažem ja Nati – pa jestel vi poludile? Ako vam je do plakanja, eno vam groblja, pa se tamo site isplačite, valda nećete ići po sobama i zapevati? Ja se tebi, Nato, čudim. Ti si najpametnija od vas tri, pa kako to ne mošte rešiti?’ Ondak ona počne da mi zvoca, te neće ovako, te ona bi onako, al ne da Ivanka, Melka stoji pri tom da sve oće da ostavi Željku i sve tako isponova.

 

– Lako, Lako, čedo, di si? – viče s gonka baba Nata.

– Tu sam, majka, ode sam sa dejkom u šupi.

– Pa šta radiš tu? Lazo, ubio te bog, dete gladno i žedno, jesi ti poludio? Ajde da se ruča, znaš ti kolko ima sati? Tri frtalja dva. Valda nismo poslednji u selu.

– Evo, evo, majka, još malo…

– Da mi je znati o čim ti sad divani taj tvoj dejka? O kakim uncutarijama? Znam da ništa pametno neće kasti.

– Krunimo kuruze, majka, pa ćemo doći.

– Ajde, čedo, nemoj da podgrevam dolmice ponova. Ispekla se i štrudla s višnjama, požurte.

 

Deda Laza se smejulji, ni ne misli da ustane sa panja na kojem sedi. Rešio da unuku ispriča sve, do poslednjeg detalja. Vidi, Lazar ga sluša, uživa u dedinim pričama, pa zašto onda da ne govori? A i naučiće dete štogod o životu, svugde ima svačega, u svakoj porodici, samo što se o tome ne priča.

Ni deda Laza ne priča nikom, ali, unuk je unuk, njemu se može reći, bez obzira što je, takoreći, još uvek dete. Ali, vidi se, pažljivo sluša i prati šta mu deda priča.

– Jel očla s gonka?

– Jeste, dejka. I šta je onda bilo?

– E, šta je bilo. Sve se može rešiti lepim, a ako ne ide lepim, ondak mora i malko izokola da se pogura – pa se smeje, seća se kako je to sve bilo.

Zapali cigaru, povuče dim pa ga polako ispušta, drži fraklić među prstima, ostalo još malo rakije, pri dnu. Strese i to što ima, otrese pepeo i nastavi:

– Lude ženske glave. Ćurke. Otkud moš ti kuću, avilju i baštu podeliti na tri dela? Kako bi se tu živilo? I ko bi, molim ja tebe, u takoj, izdeljenoj kući živio? Ja sam već ugovorio sa šogorima da se mi u subatu nađemo u Inđiji, na pijaci. Teo sam da prodam dva nazimeta, razrezali mi veći porez neg što sam mislio, pa reko da to oma i platim, da ne mislim o tim. Doćedu i nji dva, otićemo u neki bircuz i rešiti ovu stvar, da već jedared ne budemo u svecki usti.

Prodo sam šta sam namislio, našo se sa šogorima, di ćemo, neg u prvi bircuz. Ne mogu kasti, plaćali smo svi isto, nisu oni, da kažeš, nabiguzice, znaju reda, to su ljudi iz gazdinski kuća, ko i ja, nisu slepci pa da gledaju kako koga da iskoriste.

Opet ja kažem šta sam imo u vezi s kućom. Oni se slažu, klimaju glavom, samo sad ne znaju kako da to i rešimo.

Znam ja, kažem, ja ću vam kasti kako ćemo.

– Joj, dejka, pa kako si to rešio?

– E kako. U to doba počela ova gospoda iz Nova Sada, iz Pazuve, iz Inđije, iz Mitrovice, iz Rume, pa čak i iz Zemuna, i iz Beograda da prave te neke  vikendice po Dunavu. I u Banovcima, i u Belegišu, i u Surduku, o Slankamenu da i ne divanim – mi smo banjsko mesto još od kade, pa u Krčedinu, Beški, Čortanovcima. Navalili da zidaju isprva male kućice, ko pudarske kolebe, a posle, da viš, pa to sve ko palate, ko dvorci! Navlače ciglje, gvođže, crep. Samo čuješ kako tutnje kamioni. Počo svet da dolazi sa sviju strana. Ne moš najamiti placeva, to samo idu po selima i pitaju di ima, a za cenu niko i ne pita, plaćaju kolko ko ište. Kad je bliže Dunavu, to bi suvim zlatom platili, al ne moš ti tolko placeva ni naći. Ondak su počeli kupovati baš i po šorovima, a uvek imaš našeg sveta što se deli, pa prodadu kuću budzašto, tek da nije za džabe, podele to malo novaca i kud koji mili moji.

E, a kad su počeli ovi što su očli na rad za Nemačku i Austriju da se raspitivaju za kuće i placeve, meni sinulo u glavi!

Kažem ja šogorima, al da ostane među nama, strogo u tajnosti, šta sam namislio. Kad sam izvuko iz nji da neće nikom ništa kasti, počnem da divanim.

Naćemo jednog što, kobojagi, radi u Nemačkoj. Taj mora malo zaplitati s jezikom, jel je već zaboravio da divani na našem jeziku, što oma znači da ima i mlogo novaca. On će se raspitivati za neku staru kuću u Sasama, oće da kupi baš taku, staru, pa će je on opravljati kako se njemu sviđa. Neće na Dunav, al da mu je Dunav blizo. Taman, Sase.

Tu bi kuću kupio ja, al da se ne zna, dokle god ne bude svršen poso. Jel, ako ove dve moje svastike budu znale, nećedu dati, znamo mi nji. Šogori se već smejulje, pa sve jedan na drugog namigivamo, uz špricere.

Ja bi udesio kod koga će se taj u Sasama raspitivati, imam ja tamo moje pajtaše, momkovo sam po Sasama, dok se nisam oženio s Natom, znam svaki šor i svaku kuću napamet.

Taj jedan, na kojeg sam oma pomislio, ima bircuz čelo crkve, njega ne moš, i da oćeš, zaobići. A svi se poslovi kod nas i svršavaju u bircuzu, taki smo narod.

Sreta će u Beški pustiti glas o tim, kako taj neki, kobojagi, traži kuću u Sasama, a isto će i šogor Čeda u Krčedinu.

Tako i bude.

Seti se šogor Sreta neke zagule, ko što smo i mi, što je baš skoro došo iz Nemačke, pa ćemo sa njim obaviti poso. Ima novaca, nije mu do toga, al vole s nama, seljacima, da ortači, vole da nas sluša kad divanimo, e taj nam je došo ko kec na jedanajst! Sa njim će šogor Sreta obaviti poverljiv divan i sve ugovoriti, za njega ćemo i ovim našim kafedžijama kasti, pa nek se oma to sve svrši kako treba, da se ne odugovlači. Ako se sve ugovori, ja bi mu po šogoru Sreti poslo novce da on, kobojagi, kupi kuću, a o tim bi sve govorili svako u svojoj kući i sa svojom ženom, tek kad se sve uvede u gruntovnicu.

Pa kaži, jel sam se dobro setio?

– Jesi, dejka, svaka ti čast! – smeje se Lazar, sve zamišlja kako su oni to poverljivo dogovarali, da ni jedna od tri sestre i ne pomisli da će kuću kupiti baš Laza Stajić!

– Da viš šta je dalje bilo. Nije prošlo dugo, poručila Ivanka da dođemo kod nji što pre, i ja i Nata i Sreta i Melanija.

Oma sam znao što nas je zvala! A znao je i Sreta.

Šogor Čeda zaklo prase, čitav kravalj na astalu, Ivanka namesila kolača, tu se po avliji sigraju deca.

Ima, kaže moja svaja, nešto da nam kaže, jako je važno, al da se ne pročuje, samo će nama kasti.

Navalile i Melka i Nata: ‘Pa, kaži, Jeja, već jedared, o čim se radi?’

‘Ima jedan čovek, iz Nemačke, od našeg sveta, al su mu još kade otac i mati očli za Nemačku da rade, nisu teli da se muče na to malo zemlje što su imali, pa što se kaže, sad su zaimali. Oni su rodom iz Maradika, od našeg sveta su, a ne da su se snašli u Nemačkoj, to se ne zna šta sve imadu, i kuću i besna kola…’

Kad ti se ova moja podbočila: ‘Jeja, šta uvijaš, da te pitam? Govori o čim je reč, šta me brige i za tog Švabu i za njegovog oca i mater! Šta si mi tu uzela od pantiveka. Kaži već jedared – pa se okrene meni – Lazo, ako me još jedared gurneš nogom ispod astala, sunca mi, sve ću ti olupati ovu olbu oglavu, jes čuo? Nemoj me ti ućutikivati, već mi je preko glave i ćutanja i šaputanja i olajavanja! A ti, Jeja, ako oćeš govori, ako nećeš, da mi idemo, već se vata mračak, treba nam stići kući.’

Melka ćuti, vidim ja, sve joj se šikuje šta govori ova moja alapača.

Sad će Ivanka opet: ‘Pa, evo, oma bi i kazla, šta si se iskrlještila na mene? Taj čovek o kojim sam otoič divanila, traži da kupi kuću.’

‘Pa šta mi imamo so tim?’

‘Evo šta imamo, on oće da kupi neku kuću u Sasama.’

Svi se ućutali za astalom. Najposle, izbečila se Nata u nju: ‘Jel? Pa otkud baš u Sasama?’ Melka je isto gledi, pa kanda ni ona ne veruje šta ova divani. ‘Da, da, baš sam dobro razumela, u Sasama. Oće da je blizo Dunava, al bi teo da ima i malo bašte. I baš bi teo staru kuću, pa će je on opravljati kako on oće.’

Mislim se, dobro su ove kafedžije obavile poso! I ovaj Sretin i ovaj Čedin, a bome, ni moj nije za bacanje. Jedva se ja i šogori suzdržavamo, a smejali bi se naglas, neg ne smemo. Propala bi stvar.

‘I zapuco iz Nemačke, pa pravo na Sase! Otkud nije tražio u Maradiku? A otkud baš tebe da je o tim obavestio?’ – ne da se ova moja, jel je namislila da tu kuću mi uzmemo, pa da je opravljamo za našeg Željka. Sad se njojzi kuća ne prodaje, al ove druge dve se zgledaju, kanda da bi one prodale.

E to sam čeko! Lako ću ja s Natom, kad bude vreme, sad je glavno da Ivanka i Melka oće da se kuća proda.

‘Nije on mene ni o čim obavestio, šta je tebi, Nato? Meni je to kazo Jova kafedžija onomad, jel čovek zna da nam je ostala kuća u Sasama, pa sam vas zato oma zvala da vidimo šta ćemo. Ako mi nećemo, ima ko oće, a čoveku se zdravo žuri, dok je lepog vremena, da opravlja šta treba.’

‘Kako – šta ćemo, pa jesmo kazle da kuću nećemo prodavati? Jel tako bilo, il nije?’ – Nata se zaprepastila.

‘Pa čekaj, Dado – smiruju je i Melka i Ivanka – da vidimo kolko bi on novaca dao. Ako bi dao ko što vredi, ondak da divanimo. Ne bi ni mi za male novce.’

Nas tri šogora ne smemo ni da se pogledamo, oma bi se zasmejali. Gurnuli glave u tanjire, nestaje ona prasetina sa astala, nikad dosta vina, tu se šeširaju Ivankine i Čedine ćeri, stalno donose ponešto na astal, il leba, il salate, il sklanjaju kosti i bacaju kerama, pa sve zapitkuju oćemol ovo, oćemol ono, valda su i one rade da se dedina i babina kuća proda, pa da i one dođu do nekog dinara. Tu su im i muževi, pa se i oni usprckali: ‘Tečo, možel još malo vina?’ Tako meni, tako šogoru Sreti, a tako i Čedi.

‘Ja sam namislila – opet će Ivanka – da mi zovemo tog čoveka i da mi sa njim vidimo kolko bi on platio, jel će se kuća do kraja i srušiti, pa nećemo imati šta ni da prodamo.’

Melka klima glavom. Nata ćuti, valda smišlja šta bi kazla.

E da ne bi kazla, ja se umešam: ‘I ja mislim, najbolje da taj čovek dođe, eto, nek dođe sutra u Sase, doćemo svi, pa nek vidi i nek kaže cenu. Ja je ne bi dao ispod dve iljade maraka, a vi kako oćete, vaša je, pa vi i rešite.’

Očepim Natu ispod astala pošteno, samo što nije zajaukala. Al je bar ućutala. Valda je nešto i ona razumela, čim je vidla da sam ja za to da se kuća proda. Zna Nata da ja neću raditi ništa na našu štetu. Tolko se znamo ja i ona.

Vidim, Melka se baš zagrejala, o Ivanki da i ne divanim, e pa – tu smo, mislim se, pa sav sretan sednem s Natom na kola, kajase u ruke i pravac kući.

Nismo čestito zamakli ni za prvi ćošak, ona se izbečila u mene: ‘Šta je s tobom, Lazo? Jesi ti poludio? Otkud da sad oćeš da se kuća proda tom belosveckom vandrokašu, kad smo namislili da je mi uzmemo za našeg Željka? Sve ćutim i ništa ne divanim, a tolko sam se ojedila, gledim ove dve moje, zinulo im dupe za novce, oma bi prodale našu kuću di smo se rodile! I mami i tati se kosti prevrću po grobu od čuda…’ Pa u dreku. Plače Nata, meni došlo žao, kazo bi joj, al ne smem. Bojim se, odaće me sestrama, nikad s tim ženama ne moš biti načisto. Jedno misli, drugo divani, treće radi, a četvrto smišlja. Take su ti žene, čedo moje, upanti šta ti tvoj dejka kaže. Metneš glavu na isti jastuk s njome, a o glavi ti radi. I svaka ti je ista, istacka. Jesi me razumo šta ti govorim?

– Jesam, dejka. I šta je bilo onda?

– Čekaj, čedo, idem do kotobanje da donesem još jednu korpu kuruza, viš ti, odužio nam se divan, a ne moš tako samo sediti i divaniti. Makar da svinje imaju neke asne od našeg divana. Idi ti, Lako, u kujnu, išti da ti baba oceče krajku leba i nek ti na jedan tanjir metne malo sira i šunke. Moš joj kasti i da iseče dva, tri paradajza. Da ti pravo kažem, ogladio sam. I od divana i od ove rakije, baš me ostrugala iznutra. Ajde, čedo, pa da ti sve ovo do kraja izdivanim, kad sam već počo.

Svako ode za svojim poslom.

Deda Laza s korpom u kotobanju, Lazar kod babe po zadatku.

– U otac ga jebo matori, pa šta te je okupio s tim njegovim divanom? Evo, sad će baba, prečekaj. Nešto me bole glava, pa sam metla ove okrajke od krastavaca na čelo, viš, tako je kadgod i moja mati. Nema bolje medecine.

A kad ćete, čedo, ručati? Znaš šta, ide baba malko da prelegne, a dolmice su vam ode, na šporetu, štrudla vam je ode na kredencu. Evo, ljubi te baba, nosi tom matorom, mora da je potego rakije iz onog njegovog fraklića kod saćure, on misli da ja ne znam di ga ostavi…

Nosi Lazar na tanjiru sve što je dejka tražio.

– Imaš tamo u podrumcu onaj mali okrugli astalić, i to je iz deda Mitine kuće, pa dojti da na njega metnemo tanjir, zgodnije neg ovako.

– Dejka, idem da donesem još bokal vode i čaše, a baba zaboravila da metne viljuške, pa ću i to.

Gleda deda Laza za unukom: nije što je moj, neg je baš lep momčić, evo tek je uzo petnaestu, a već skoro da je višlji od mene! Umetno se na Natine, oni su bili visoki. I deda Mita je bio baš visok i lep čovek, a okretan ko čigra. Sve je stizo i postizo. A eto, već kolko godina ga nema. Ništa ti nije ovaj život, ništa. Dok si se okreno, već si mator i nisi ni za čega. Valda se čovek i umori od života i od posla.

– Di sam ono stao?

– Pa kad ste ugovorili da sutra idete u Sase…

– E, da. Posle podne, opet ja upregnem konje, pa u Sase. Da vidimo so tim što mu se imelo her Bora, dal bi kupio tu njinu kuću i kolko bi je platio. Mi tamo, a oni svi već u deda Mitinoj avliji! Kad su pre stigli, mislim se. Ispred kuće besna kola, her Bora u belim odelu, na njim bela košulja, sav upeglan i uglancan, oma se vidi da nije od našeg sveta, makar što je iz Maradika rodom, dal i on, il samo njegovi, ne bi ti sad znao kasti.

Gledim kuću, pa mi sad nešto ko i mala došla, a kadgod, kad sam prolazio šorom, samo da bi vido Natu u kibicfensteru, ta mi je kuća bila velikarna! Šest pendžera sa šora, u svakoj sobi po dva, pa dugački gonak sa devet stubova, a pod njim još dve sobe, sobica i kujna. Oma pored kujne vratnice što vode u podrum, a u podrumu velika burad od deset i dvaest akova za vino, pa manja od po akova za komovicu, pa kace za kiseli kupus i pun zid okačeni natega, lončića i koječega, Na kuću se nastavlja kujnica, pa velika šupa, pa tek onda druga avlija sa štalama, oborima, kotobanjom, ambarom. Pa ondak treća avlija, di je guvno, pa bašta.

I kažem ti, sad ja to gledim, negdi se nešto srušilo, nešto se i odvalilo, baštica zarasla u korov, vidi se da tu niko ne živi. Nešto mi se i ražalilo, skoro pa bi i zaplako, da me nije sramota. Take gazde što su bili, a vidi sad ovo! Kotobanja se naerila, samo što ne padne. Ako bi prošla još godina dana, sve bi se srušilo, džaba ga bilo što je od tvrdog materijala, čim tu nema nikog da to malo opravlja i održava, moš ti to sve komotno otpisati. Eto šta su ti ženska deca. Odu iz kuće, udaju se, dolaze kod svoji dok su živi, obilaze i, ako su prave, al one sad imaju svoje kuće, izrađaju decu s drugim prezimenom, gledaju svaka svoj život – i tako ti to ondak i bude. Roditeljska kuća ženske dece opusti.

Al se mislim, ako bude sve kako smo namislili, neće ova kuća pasti, ovu ću kuću ja s mojim Željkom iznova podići, il ćemo je srušiti, pa napraviti novu, kako on bude volo, ja sam tu da mu pomognem ko otac i ko zaleđina.

Uđemo i ja i Nata u avliju, upoznamo se sa her Borom, fini čovek, oma se vidi. Nije neki fićfirić. Zna šta oće, sve je već kazo. Sa njim došo i onaj moj kafedžija što ima bircuz kod crkve. Divane oni sve u šesnajst.

Sad mene kopka kolko bi on ponudio novaca za kuću. Ne bi baš da mlogo platim, a opet, ako bude malo, ove se neće složiti i ja ondak ne mogu završiti moj poso.

Her Bora se švrćka po avliji, zapalio cigaru, očo upravo do guvna, da vidi i kolka je bašta, pa se vratio i ušo unutra, gledi jednu po jednu sobu, zagleda se u gonak, pa opet ode u sobu, jednu, drugu, treću, pa siđe u podrum, pa izađe na sred avlije i gledi u crep, u odžake, baš ko pravi kupac.

Najposle, kad je sve obišo nekolko puta, dođe kod nas, gledi u kafedžiju, jel je sa njim i došo, pa će:

– Za ova kuča ja bi dao cvaj iljade dojč marke.

Ove naše tri se zgledaju, dal su dobro razumele, on bi dao dve iljade nemački maraka. Malo im to, one bi bar tri, pa da svaka od nji dobije po iljadu. Ne marim ja, nek bude i tri, za tolko ću isplatiti i Melku i Ivanku, ni brige me nije!

Šogori se glede, pa pogledaju i u mene, šta ću, moram sad i ja biti na njinoj strani ko što su i oni bili na mojoj, pa dati još koju paru.

– A da ti povećaš malko tu tvoju ponudu, her Boro? Znaš ti kolko ode vredi samo plac? Jesi vido kolka je bašta? Imaš i šupu i kotobanju i ambar, moš držati šta god oćeš, od krava i konja, do svinja i ovaca. Jesi vido kolka tri drveta oraja imaš ode? U bašti pet kajsija, četir višnje, četir trešnje? Iza kuće dva ringlova, čardaklija sa najboljim sortama grožđa? Jesi ti sve to vido? Nije moje da se mešam, ja sam ode zet, al ja ti ovo ne bi dao ispod tri iljade maraka, pa makar je nikad ne prodo! A sad, nek se nji tri dogovore, marim ja, ako oćedu, nek ti i poklone.

Zna her Bora da ja plaćam, sve mu je kafedžija ispričo ko što smo ugovorili, pa me sad gledi ko da sam sišo s pameti! Jel, ako ja plaćam i kupujem kuću, valda treba da se pogađam da bude jeftinija, a ne skuplja.

Al ja, čedo moje, nikad nisam bio nečovek.

Za te novce mogo sam kupiti istu taku kuću il u Sasama il u Slankamenu, al je meni bilo stalo da baš tu, deda Mitinu kuću kupim i da u njojzi danas, sutra živi deda Mitin i baba Savetin unuk. E to sam teo. I ne bi mi bilo žao da je platim i više neg što vredi, jel je ta kuća meni uvek vredila isto ko i moja, nisam ja to nikad razdvajo. U toj kući se rodila moja Nata, celi vek sam sa njom provo, volo sam moje starce, poštivo sam i isto ko i moje roditelje, pa što da ondak njina kuća ode u tuđe ruke, da se tuđini šire po njoj?

Zgledaju se ove naše tri gospoje, očle kod bunara, pa se dogovaraju.

Najposle, dođe Ivanka, kaže, prestaju na tri iljade.

Her Bora pruži ruku meni, šogoru Sreti, šogoru Čedi i kafedžiji.

Nji tri ni ne ferma, šta s njima da se rukuje, svecki čovek. Baš ga brige što je kuća njina.

Oma ćemo sutra u sud i gruntovnicu, da to sve obavimo kako treba. Sutra će on doneti novce, a sad će samo kaparisati. Izvadio čovek svoje rođene novce, dao iljadu maraka, ušo u kola s kafedžijom s kojim je i došo, i očli nji dva.

Kupio kuću.

Ove se tri sad snuždile, moja Nata se sva ocmoljila, Ivanka pustila koju suzu tek da se vidi da joj je, kobojagi, žao. A možda joj je i bilo žao, šta ja znam, žensko je to čeljade, ne moš ti tu baš mlogo ni verovati. Melka se isplakala pošteno, njojzi je bilo baš žao, vidlo se to, valda se setila i oca i matere i svega, pa joj se ražalilo. Nata plače, jel nije dobila kuću za našeg Željka, pa se usput, dok joj idu suze u četir reda, misli di će sad naći neku kuću za njenog sina, to je njena muka.

Novci od kapare će biti do sutra kod šogora Srete, on je najstariji, ko i Melka što je najstarija sestra, red se mora znati. A sutra, kad sve bude gotovo, izdelićedu se sestre, svaka će imati po iljadu maraka, pa nek rade s tim novcima šta god oće.

Sad ja moram da oposlim moj deo s Natom.

Namislio sam kako ću, kašću joj da će odložiti ruku od očevine za zemlju, nek se Ivanka i Melka podele. Nama je dosta i ovi iljadu maraka od kuće. Šta će nam još zemlje, kad više nismo ni kadri tolko da radimo. I naše nam je mlogo. Sve ja to njojzi borozam do kuće, pa kod kuće, pa celu noć, već su petlovi počeli da kukuriču kad sam je najposle ubedio da tako uradi sutra u sudu.

Her Bora stigo pre sviju nas. Švaba je to narihto, s njima nema zajebancije. Odoše ove naše tri kod sudije da svrše to što treba, a mi ćemo s her Borom u bircuz. Opet ćemo i rakije i šunke i sira i nek metne mesa da se peče, ja ću častiti i nije me žao. Častio sam i celu kafanu, šta je ko teo, to je i pio.

Dam her Bori tri iljade maraka što sam pono od kuće, šogor Sreta izvadi iz džepa onu iljadu od juče i vrati je her Bori, još je ostalo da her Bora isplati ovim našim ženama svakoj po iljadu maraka.

E kad sam i to dočeko!

Zadržale se ove naše, bogami, podugo. Mi već pod gasom. Pijemo ja i šogori, al ni her Bora ne zaostaje za nama. Neće vina, al po šnapsu udara samo tako. A smeje se naglas ovoj našoj uncutariji, kaže, nema tako štogod u Nemačkoj. Tamo se zna red. Notar podeli šta kome sleduje i šlus. E jebeš ga, nije ti ovo Nemačka, her Boro, mislim se ja, nema tamo ni ovakog Laze, ni ovakog Srete, ni ovakog Čede, pa da teraju komendiju.

Sad meni u brigu, da se ovaj her Bora nešto ne izlane, sve strepim, pa mu više i ne naručivam rakije, reko, nek nešto i jede čovek, dobar je, al opet, može se izletiti pred ovim našim rospijama, ne moš tu biti baš siguran. Al nije. Kad su došle, meću artiju na astal, izdelile se, stoji na kraju sucki potpis i befel, crno na belo. Kuća s placom i baštom podeljena na tri časti, svakoj po jedna, zemlja na dve, Nata odložila ruku, ove druge dve se prevatile naslectva i – gotova parada. Melka ćuti, uzela je šta joj pripada, makar što je stalno govorila da će sve prepisati mom Željku. Valda se presetila, kad je vidla da se to može i prodati. Čim se novci umešaju, ode i karakter i reč.

Her Bora vadi novce na astal, dosta je, kaže, da mu napišemo priznanicu da je dao sve što treba, pa ćemo posle, od nedelje neki dan doći do gruntovnice da kuću sprovedemo na njega.

Oćemo očin, mislim se ja, samo da se ove tri potpišu na taj papir da su mu prodale kuću, pa ću u gruntovnicu otići ja s njime, da sprovedem kuću na mog Željka i da svršimo taj cirkus.

Tako je sve to, čedo, i bilo. Teo sam da častim her Boru, da mu dam neki dinar, mlogo mi je učinio čovek, a nit ga znam, nit poznajem, aja, neće ni da čuje. Samo se smeje i kaže kako smo mi Sremci zagule, nema nas u krstu sveta taki! Čuo sam posle, kadgod, da se i on skrasio u njegovim Maradiku, nije teo više da živi u Nemačkoj kad je očo u penziju. Vole med svojim svetom, ko i svako.

E, sad se već mora sve kasti sestrama. Šogori će kasti svojim ženama, a ja ću lako s mojom Natom, ni brige me nije. Do kuće sam joj sve potanko ispripovedo, i kako smo smislili i kako smo radili, al sve, od reči do reči. Nata me gledi, pa čisto ne veruje šta joj divanim! Najposle, već pred kućom, ciknu: ‘Pa ti si kupio našu kuću za Željka, Lazo? Iju, svete, pa ni pomislila nisam! I sad je nas to koštalo samo dve iljade? A iljada nam ostala! I naš će Željko imati dedinu i babinu kuću? Pa tolko sam sretna, ne mogu ti iskasti!’ Ja se sad ne mogu baš dobro setiti, al mislim da je to bilo treći il četvrti put, za tolke godine što smo zajedno proveli, da je mene moja Nata zagrlila i poljubila! E kad sam i to dočeko.

Posle su mi šogori pričali da se Melka više bunila, neg Ivanka. Nije njojzi bilo žao što sam ja kupio kuću za Željka, neg što joj ništa nisam kazo. A kako da kažem, kad smo sve u tajnosti radili?

Bilo im valda žao što je Nata odložila ruku od očevine i što nije tela ništa da uzme od zemlje, pa su i Melka i Ivanka dale svaka po jednu njivu Željku, neka dete ima nešto i od dede. A ti znaš tvog oca kaki je, ne bi on ništa uzo, a da ne podeli sa sestrom, pa je tako dao jedan komad Dušici, baš onaj što izlazi na Dunav kod Beške i još joj posadio vinograd.

Ne bi tvoj deda Laza bio deda Laza, kad ne bi do kraja završio poso.

Jedan dan, kad sam već sve prevo na Željka, uzmem na građari tablu lesonita, kilu farbe i četkicu, napišem velikarnim slovima: Željko Stajić, zakucam lesonit na jednu fosnu, metnem sve na kola i pravac Sase. U sred avlije zabodem tu fosnu sa tom tablom lesonita, nek se izdaleka vidi čija je to kuća i nek se zna da će u toj kući živiti deda Mitin i baba Savetin unuk, a ne makar ko.

– Pa dejka, ja nisam znao da je sve to tako bilo.

– Nisi ni mogo znati, Lako, kad ti to niko ne bi ni pričo. Ti si moja krv, moja kost, moje meso. Tebi će tvoj dejka ostaviti ovu kuću, da bude tvoja, da mi lozu nastaviš. Onu u Sasama, kad bude gotova, i ako bog da pa se tamo preselite iz onog vašeg dupeta od stana u Zemunu, nek Željko i Radmila ostave Sanji, marim ja. A ja bi volo da ode živiš ti, da se ne ugasi naše prezime ko što se ugasilo deda Mitino u Sasama.

– A tetka, dejka? Di ćeš njoj ostaviti kuću?

– Mani tetku, čedo, tetka se udala, viš da je stalno s mužom po belim svetu, bog zna kad će i dal će doći kadgod i ode, u Slankamen. Žensko je to čeljade, ide za svojim čovekom, za svojom decom. Drugo je Željko, drugo si ti, vi ste Stajići, žensko dete je tuđa sreća i radost. Pa pomisli, po njoj, i ova bi se kuća srušila, a kamol šta drugo! Ja sam njojzi dao miraz, makar što to niko od mene nije isko, dao sam joj novaca da je mogla kupiti ne jednu, neg dve kuće. Al oni volu stan, pa eto im stana, i tako zvrji prazan dok oni žive tamo di žive. Kad su bili u Madžarskoj, još su i dolazili. Sad, kako su očli u Australiju, bog zna dal ćedu se i vratiti. Deca već velička, tamo idu u školu, ona doktorica, on doktor, uživaju ko pravi! Baš nji brige i za kuće i za zemlju. Drukčije oni to sve glede, neg ja, al nek su živi i zdravi, ja sam moje obavio kad je trebalo.

– Dejka, ja sam ogladnio. Oćemo ići sad da ručamo?

– Idi ti, Lako, ako baba nije metla tanjire i lebac na astal, metni ti, sad će dejka, samo da ispušim još jednu cigaru. Da ti pravo kažem, umorio sam se od divana. E da mi je neko pričo kako se i od divana moš čovek sustati, ne bi verovo, al ne pantim kad sam ovako dugo divanio…

Profilne slike na društvenim mrežama kao takve

 

05 shutterstock_620x0

Preuzela sa Google.

 

 

E, a kakvih sve profilnih slika ima po društvenim mrežama, stvarno za padanje pod saobraćaj 😂

Da ne komentarišem ove fatalne zavodnice… To je, takođe, dijagnoza.

Nego ove, uobičajene i često viđene.

Izbezumljene face sa lične karte, kao da su pred streljačkim vôdom!
Pa onda, one nameštene za slikovanje, da ispadneš lep, kao fotošopiran!
Kuce i mace ne računam, to volim da vidim.
A onda, recimo, baja naslonjen guzicom na haubu nekog besnog auta, ćore za sunce obavezne, a obavezan i osmeh pun keramike koja svetli u mraku, rođo!
Ili ona, u baštici punoj cveća, pa još ako se zadesi leptirak, ih lepote! Friška vodena ili trajna ondulacija, pogled bludi u plave daljine…
A tek njih dvoje! On je ovlaš zagrlio, oštar i zavodnički pogled direktno u objektiv, dočim ona gleda u njega skoro pa zaljubljeno, a svakako posednički, scenografija avlijska, cveće i ukrasno šiblje – podrazumevano.
Kojekakve karakondžule, troglave aždaje i zmajeve što bljuju vatru, pripisujem anksiozno-depresivnim i kompulzivno-psihotičnim personama, pa to odmah preskačem.

Eto, niko kao ja 😂😂😂
Spontano se slikam jedno tristadvadesetdevet do četiristopedesetšest puta, pa onda natenane izaberem neku koja mi se najviše dopada u tom trenutku.
Mnogo sam pametna u mene, jel da?

Poyy 😘

Puko vodenjak

преузимање

Preuzeto sa Google.

 

– Mogo bi da ofarbaš ove prozore, sve se spolja oljuštila farba.

– To sam i mislio, kad te odvezem u bolnicu, pa ću ja to začas. I okrečiću bar našu sobu i ovu, a ostalo mogu i posle. Neka bude čisto ovo gde ćeš biti ti sa detetom, a ja mogu i kasnije da završim ovo drugo.

– Pa dobro, a kad si mislio da farbaš prozore? – opet će ona.

– Kažem ti, kad te odvezem na porođaj, ženo, jel ti mene slušaš?

– Ma, slušam te, nego sam mislila, mogo bi i sad, šta fali. Neću ja još… – a stomak joj do zuba, što se kaže, samo što ne pukne!

– Jesi mi rekla da si ušla u deveti mesec? Šta sad da počinjem, kad se svaki čas možeš poroditi.

Gleda me Seka, sve ispod oka, pa čas gleda u mene, čas u prozore.

U, majku mu, vidim da ću morati da farbam. Nema, ona kad zapne, to kao june.

Odem u farbaru, u centar, kupim šta mi treba – od šmirgle i dve četke, pa najlone za patos, pa farbu za prozore i razređivač. Računam, kad sam već tu, kupiću i ‘jupol’, pa onda uzmem i dva nova ‘jarca’, kupim i dve kante. Imam ja u šupi neke stare, ali sad ne znam da nisu pukle zimus od mraza, nisam proveravo.

Natovarim sve to u ‘fiću’, svratim da kupim leba i sve sa spiska što mi Seka dala kad sam pošo, pa kad sam sve pokupovo, pravac kući. A sve strepim kad je ostavim tako samu.

Niti ona ima nekog svog, niti imam ja, ako ne računam dalju familiju.

Sami nas dvoje, ona trudna, evo, pred porođajem, kako ćemo se snaći, bog zna.

Istovarim sve iz kola, zovem je s vrata, ne javlja se.

Pretrno sam.

Ja u sobu, Seka zaspala.

Neću da je budim, neka se odmara, kad će posle, kad se porodi, nema tu spavanja.

Naguram sto i stolice u jedan ćošak, oslobodim prilaz do oba prozora, sklonim tepih, razvučem najlon po patosu i počnem da šmirglam. A farba, tamo gde se uvatila, uvatila se da je ne moš skinuti! Ono što je otpalo, otpalo je, a za ovo treba, bogami, dobro zapeti!

Sad, reko, dok se malo odmaram, da razredim farbu. Otvorim kutiju, pa polako, natenane. Nisam neki stručnjak, ali umem za toliko. Otvorim i ‘jupol’, da vidim koja mu je gustina, pa da i to spremim, kad sam već rešio da i okrečim.

Odem opet do sobe da vidim Seku, ona se okrenula na drugu stranu, spava sve u šesnaest!

Polako otvorim orman da ostavim stvari sa sebe i uzmem neku staru majicu, a u špajzu mi je radni kombinezon, pa ću ga obući, da se ne uflekam, tu farbu ne može ništa oprati.

Sve ja tako na prstima, najtiše što sam mogo, presvučem se, pa sednem za sto da od novina napravim kapu, više iz zajebancije, nego što mi treba.

Kad sam sve pripremio, opet se vratim do prozora, pa namestim šmirglu na parče drveta i udri.

Taman sam ošmirglo dva krila i, reko, sad ću da zagitujem gde šta treba, pa da pređem firnajsom, kad, čujem Seku kako me zove da dođem brzo!

Šta je sad!

Ona stoji na vratima kupatila, sva se izbezumila i ponavlja:

– Jao, Radomire, puko mi vodenjak, jaooo, puko mi vodenjak, vidi, kao da sam se upišala, puko mi vodenjak!

Au, jebalo te sunce, šta sad!

Ja se preseko! Ni da beknem! Stojim tako ko som i gledam, a ne znam šta da radim.

– Gde ti je puko?

– Pa, kako – gde? Puko mi je dok sam bila u sobi, dok sam spavala. Jaooo, šta ću sad?!

I počela da plače.

Ja se unervozio, unezverio, pođem prema špajzu, pa se vratim do nje, pa prema kujni, pa opet nazad – ne znam gde ću, ne znam šta ću.

Gledam nju, izgubila se, pa vidim da moram ja da se dozovem pameti.

– Seko, dođi, ajde u sobu da se presvučeš. Gde ti je torba sa stvarima za bolnicu? Spremi se, sedi na krevet i čekaj, sad ću ja…

Kad sam je odveo do sobe i smestio na krevet, računam, sad ću ja brzo.

Oćeš, malo sutra.

Ne kaže naš narod džabe: što je brzo, to je i kuso.

U toj mojoj brzini, okliznem se na najlon u kujni i gledam kako se cela kanta ‘jupola’ prosipa, na moje oči, a ja ne mogu da stignem da je uvatim!

Da je samo ‘jupol’, ni po jada! Prosula se i farba, a prevrnuo se i firnajs!

Kako sad da dođem do prozora, a moram ga zatvoriti, ne mogu ostaviti širom otvoreno dok se ne vratim – a ko zna kad ću se vratiti.

Nekako se dovučem do prozora, umažem patike načisto, dobro, mislim u sebi, ko ga jebe, stare su, baciću ih.

Usput gledam kako se ‘jupol’ širi po kujni i kako polako stiže do tepiha, urlolanog, na suprotnoj strani!

A čujem Seku kako stenje od bolova i vidim da više nemam vremena ni da se presvučem.

I sad, kako sam kreno prema sobi, noga mi prokliza i, da ne bi pao na nos, ja se dočekam na koleno i ruke.

I tu sam se zamazo kompletno, ko svinja.

Kakvo pranje, kakvo presvlačenje!

Seka na vratima kujne, samo što se nije šlogirala.

Guram je prema hodniku, da izađe i ne gleda ovaj cirkus, dosta joj je njene muke.

– Kuku, Radomire, pa šta uradi?

– Ćuti, Seko, srediću ja to, ništa ti ne brini. Ajde, ulazi u kola, nemoj da mi se porodiš ovde, ja ti se u to ništa ne razumem!

A glas me izdao, pa šištim ko parna lokomotiva.

Seka se skupila, sirota, vidim i da se uplašila, a ne znam šta da joj kažem, kako da je utešim.

Uz Bubanj Potok gužva, leto, pa se ljudi vraćaju sa odmora.

Malo, malo, pa kolona stane.

Ja se preznojavam, samo se bojim da mi se ne porodi žena u kolima!

Jedva nekako stigosmo do Fronta.

Laknulo mi.

Parkiram se ispred, izađem da joj pomognem, ulazimo u bolnicu.

Nju uvode, a mene portir pita:

– Gde ćeš ti? Gde si pošo?

– Kako – gde? Pa, dovezo sam ženu da se porodi…

– Ja mislio da si moler – i crče od smeha.

Odvedoše Seku.

Ja se osvrćem oko sebe, kad, vidim u ćošku, na jednom stubu, stoji veliko ogledalo.

Kad sam se vido – bolje da nisam!

Još mi na glavi kapa što sam je napravio od novina.

Umazan, skorela mi se farba na patikama i nogavicama, ruke, lice, sav beo od prosutog ‘jupola’…

E, jebem te živote.

 

***

 

Tako se rodio naš prvenac.

Tih pet dana što je ostala u porodilištu, oka nisam sklopio.

Tog pranja, ribanja, farbanja, krečenja, te brzine i hitrine – to svet vido nije! Pomagali su mi i Paja i Moma, dolazila mi je i tetka Nata, da bar nešto skuva, videla žena da je đavo odno šalu.

I sve sam to zaboravio, čim sam kući doveo moju Seku i našeg sina.

Za drugog smo već imali iskustva, neka su mi živi i zdravi svi!

Me & Mini Me

e9461942249ca2fd0707f0a002a42a5b

 

Jutros, na semaforu u Vojvode Stepe, jedan divan prizor kakav bih želela da viđam češće:

Mlada majka, preslatka plavuša sa dugačkom kosom, stoji na semaforu. Ispred nje kolica iz kojih se čuje neko sićušno biće koje, nečim nezadovoljno, protestuje.

Pored nje, dve njene kopije. Devojčice od jedno tri i četiri godine, obe plavušanke, jedna sa kovrdžavom kosom do ramena, druga sa istom frizurom kao što je mamina.

Majka, povijena nad kolicima, pevuši ovoj majušnoj personi koja je izbacila jednu golišavu nogicu uvis i drži je ručicom.

Ove dve damice slede mamin primer, pa i one zabavljaju situaciju u kolicima.

Bez nervoze.

Bez dreke i vike.

Nekako mi je bilo neumesno da ih slikam s leđa, a nije bilo vremena da pitam… Ta slika koju nosim od jutros u oku, ulepšala mi je dan.

 

Pozdrav za nepoznatu, a tako blisku četvorku koja je učinila ovo poslednje julsko jutro svetlijim!

Vozi to, smetaš, bre!

 

37835259_10217197971527616_4892196452857544704_o

 

Parkirani ispred ove situacije: ima kapija, nema ograde. Kuća li je, koliba li je, šupa li je – nisam pametna. U širem centru grada. Čekamo drugara koji živi preko puta, u normalnoj kući. Sa kapijom i ogradom.
Iz ove uklete, izlazi čeljade kao sa onog sveta, sa toljagom u jednoj, štakom u drugoj ruci i urlikom iz brade do pojasa:
– Što si stao tu? Jel zi vidiš da je ovo kapija?
– Vidim.
– Pa skloni se, bre, smetaš. Ajde, vozi to.
Oči zakrvavljene.
– A da nećemo se svađat zbog toga, evo pomjeriću se da ti načinim mjesta za parkiranje, što ti je, jadan.
Stanemo preko puta.
Na mesto sa kog je nastala slika.

(Ludaka ima svogde, pa i u ludnicama.
Bernard Šo)