Snegovi i vetrovi banovački

Dok je još kadgod baba Olga bila živa, ja se čudom nisam mogla načuditi što ona tolko vrči i na crkvu i na popu, al da viš, kako me je u mojim životu svega i svačega sustizalo, ni ja baš ne marim za tim. Ne kažem da nema bog, nek i ima, al ono što je nama dodelio, nije baš moro. Tolko što sam se napatila, ta to je za tri života, a ne za ovaj jedan, moj. Pa uzmi se, šta sam sve pregurala preko ovi moji leđi samo otkad ti znaš, a di je ono od pre?

 

download

Preuzeto sa Interneta.

 

Kazla bi ti majka još štogod, al se bojim da neš razumeti pravo, pa bolje da ćutim.

Al kad baš navaljivaš, iju napako, na koga si se taka umetnula, ta ko krlja si dosadna! Kašću ti najposle, nisi ti glupava, pa da ne znaš o čim ja to divanim, a nisi više ni mala, pa da ćeš se dozvoliti nekom da te iskuzira šta ja sa tobom i o čim divanim.

Dok je još kadgod baba Olga bila živa, ja se čudom nisam mogla načuditi što ona tolko vrči i na crkvu i na popu, al da viš, kako me je u mojim životu svega i svačega sustizalo, ni ja baš ne marim za tim. Ne kažem da nema bog, nek i ima, al ono što je nama dodelio, nije baš moro. Tolko što sam se napatila, ta to je za tri života, a ne za ovaj jedan, moj. Pa uzmi se, šta sam sve pregurala preko ovi moji leđi samo otkad ti znaš, a di je ono od pre?

Slavu sam uvek slavila, to se znalo, Đurđevdan, pa mi dođu gosti, pa naspremam pun astal svakojaki đakonija, od gibanice do melšpajza. Božić isto tako, puna soba i oraja i slame, badnjak obavezno, ispečem u rerni ćurku, česnicu rastegnem tanko, do patosa se otegne, pa metnem i oraja i suva grožđa, šećera, limuna, a i na šor izađem, kod vatre što je bila uvek najveća u celim Banovcima, jel su tako Šijačani voleli. Uskrs isto tako – sve kako dolikuje. Nafarbam i kokošiji i pačiji i guščiji i ćurčiji i morčiji jaja, pa sve se šareni od nji, namesim kolača, uvek smo ostavljali jednu plećku u slamuri da je za taj dan obarim u onim velikarnim loncu što samo za taj poso i služi, sećaš se tog plavog lonca na bele oči? Makar što je malko bio olupan, okrpili ga jedared Cigani kotlari, oni što idu šorom i ne ištu ništa za džabe, neg oćedu da zarade pošteno. Opravljaju kišobrane, krpe i lonce i šerpe i oranije, nameštaju držalja na motike, grablje, lopate, vile, a večito nosidu i granate za oko vrata, marame – i svilene i kašmirske, pa ona liciderska srca, a u srcadima ogledalce, što si uvek volela da ti majka kupi da se u tim ogledalcu ogledaš.

Sve ja to spremim, uvija se astal od tanjira i od rane i pića, al u crkvu nisam ušla otkad je tvoj tata pogino.

Neće duša, neće noga, pa bog.

Di sam ono onomad stala? O čim sam divanila?

E da. Ono kad sam se zdravo pobolela posle Miline sarane.

A Mila je bio dobar čovek, on je mom pokojnom Stanku bio neki daljnji stric, al se ni oni nešto nisu srađali, a tek ja! Al šta ćeš, red je da se čovek isprati na poslednji put, red je da po njim pozdraviš sve svoje mrtve, taki su naši običaji. Ne saranjuje se živinče, neg čovek, a i svoji smo. Sad, što sam ja posle te sarane nabrljala, nije pokojni Mila kriv. Tako se desilo. I ta salauka od vremena, šta moš, kad je tako ispalo.

Moja Smiljka, ko što znaš, noseća. I sad valda kako se zbog te moje gripe, il šta je već bilo, osekirala, dobila pre vremena bolove, pa ćedu ona i Sima u Beograd, kod doktora. I da je bilo avtobusa, ne bi mogo kroz onaj sneg što je napado te zime, al fest, pa smetovi što i je košava naduvala, ta straota. A zima, puca drvo i kamen. Kako ćedu, bože, ja se sekiram, ne umem ti kasti kolko.

Ugovorili oni s mojim bratom da i odveze, pa će on upregnuti konje u sonice i tako ćedu do Batanjice, a posle vozom.

Ja se već malko predigla iz kreveta, nemam više vatru, nemam ni groznicu, pa ću zajutra ispeći friška leba, naseću šunke, metnuću i par kobasica, ako ogladne do Batanjice. Nit znam kolko će im trebati u putu, nit smem pomisliti kako ćedu i proći do stanice, a tek posle.

Mati pusta, sve ja to mećem u ceger, nagrejala i dva crepa, da se ne smrzne to malo rane što sam pomećala u ceger, pa još i ciglje ugrejala na furuni da metnu kod nogu u sonice, ispod pokrovca, da im ne budu ladne noge, jel sve ti od nogu dođe, svakojaki boleština.

Baća tapaciro sonice s pokrovcima, opaklijama, s jagnjećim kožama i kožunima, ovi moji se natrontali, ja još Smiljku umotala u vunene marame, ta jedva se popeli u sonice.

A moja Smiljka, kaka onda, taka uvek. Jaka, ne moš na njojzi ni viditi dal je bole i kolko je bole. Ćuti, stisla zube, zagrlila me i samo promrndžala:

– Nemoj, mama, da se sekiraš, sve će biti dobro. Sad nas ide dvoje, a doćemo ti troje. Neg ti saši koju benkicu dok ja ne dođem, da imam u čega dete obući.

Ja i Ljubica smo stojale na šoru dokle god sonice nisu zamakle u Ćoravi šor. Mašemo, makar što nas oni i ne vide.

Kad su očli, ja ušla unutra, pa me nešto steglo, viš ode, ko da mi neko seo na grudi. Ne moš udanuti, ne moš izdanuti. Valda me još ni ta moja bolest nije čestito prošla, pa sad još i ova briga, kako ćedu, dal ćedu stići, da se sirota ne porodi u putu, ta ne znam šta mi je sve prošlo kroz glavu! Metla sam ja njojzi i deku i čaršav i dva peškira, nek stoji, leba ne ište, a može joj ustrebati.

Ljubica dete, šta će, sedi sa mnom, pa kad vidi kako se ja jedim, ona u plač, zajedno sa mnom. Vidim ja da se moram bremzati, neću da mi dete strada od moje sekiracije. Ubrišem se, pa kažem:

– Lubice čedo, mora čovek biti jaki štagod desi, nećemo sad sliniti, nek njojzi bude dobro, pa ćemo mi lako. Samo da stigne, žao me kad je pod takim bolovima, pa se zato mati brine.

A ona se sva umacurila od plakanja.

– A šta ćemo mi, mama, ako Seja umre?

– Ta neće umreti, čedo, mlada je ona, otkud će umirati? Umire mator svet i oni što se pobolu, sačuvaj bože, a ne ona, zdrava prava. Što bi ona umirala? Odi da te mama poljubi. Nemoj se sekirati, doćedu oni i pre neg što se nadamo.

Ona se, ko malo primirila, pa se setila:

– A kako je umrla Ruža Petrićeva, a bila mlada?

Pa opet u plač.

– Ta, Ljubice, ona je sirota bila bolesna na bubrege, pa je zato i umrla, nemoj sad o tim misliti. Ajde da mi posklanjamo ovaj strv po kući, brže će nam vreme proći dok uja ne dođe da nam javi dal su se popeli na voz za Beograd.

I tako ti nas dve, svaka u svojim poslu i svaka u svojim mislima, posklanjamo sve što je bilo po astalu, na kredencu, obesimo u šifonjer ono što Smiljka i Sima nisu poneli sa sobom od stvari kad su se spremali, pa operemo sudove, Ljubica izribala patos u toj srednjoj sobi di smo sedili zimi, ja istresla krpare na avliji i utom došla i moja Seja, pa s njome malo divanili, posle došla Dragica, za njom Slavica, pa najposle i Lela, mati im, da sedimo i čekamo Baću.

Već i podne, saćemo i ručati, kad, evo ga Baća. Smrzo se, prozebo, išibo ga vetar usput, sva mu šubara od snega, kabanica isto, sva pobelila. Nije ni isprego konje iz sonica, već i ostavio na sred šora, samo ušo da javi da su se ovi naši popeli na voz i da su očli za Beograd. Sve što sam spakovala u ceger, vratio natrag. Nisu teli ništa da jedu, kaže, Smiljka je kazla da sve vratim natrag.

E što sam se osekirala. Pa otkud dođe da idu na put, a da nemaju nuz sebe parče leba i još štogod? Ta mladež ni o čim ne misli, ko neki nesvet, ko pustoline! Sad, imaju novaca, nisu bez nji, valda ćedu kupiti šta bilo ako budu gladni. Al otkud dođe da kupuju makar šta, kod svoje rane? A šta ćeš, samo kad su stigli na taj voz, valda će sve biti kako treba.

– Sima ti poručio da se ne sekiraš, naće on načina da ti javi šta će biti sa Smiljkom, oćel ostati u bolnici, il šta ćedu već sa njome.

Zafaljivam mom bratu, postavljam tanjir da ručamo svi zajedno, imam friška leba od jutros, suvala krompir paprikaš, ima za sve. Ljubica izvadila paradajz-paprike iz dunsta, one ’somborke’, što malko reze, tek tolko da nisu bljutave.

Moj Baća i Lela s njinom decom, ni da čuju. Kaže Lela, skuvala je ručak, samo je svrnula da vidi šta je bilo sa Smiljkom.

– Ajdemote, pa ćemo se viditi predveče, valda će se nešto znati – kaže moj Baća i odoše od ručka.

A zadržavali smo i i ja i Ljubica i Seja, aja, ni da čuju.

Eto šta ti je brat. Da ti se nađe u nevolji i pomogne štogod treba, a taka mi je i snaja, dobra ko lebac. I deca su im prava, uvek su i bili, a taki i ostali. Nije što su moji, pa da i falim, neg su taki, vredni, radini, učinjeni, jedared dobri.

Kad smo ostale nas tri, ja i Seja i Ljubica, tek će meni moja sestra:

– Iju, Vera, sve bi da ti kažem, al čekam da ostanemo sami. Pa, otkud da si ti nji pustila  da sami idu za Beograd, i to još po ovakim vremenu? Jel ti imaš pameti, da te pitam? Što nisi i ti pošla sa njima? Ipak je drukčije kad je tu i neko starije čeljade. Šta ćedu oni, dečurlija? Još ne znaju ni nos da ubrišu kako treba.

E kad mi je to kazla, meni ko da je puklo pred očima! Al sam ispala glupoša, nakajati se ne mogu! Što ja nisam pošla sa njima, kako se toga nisam setila, ubio me bog? Ja da sedim u toploj sobi, dok se moja deca mrznu po snegu, ledu, ladnoći. Kaka sam ja to mati! Ej bože, bože, kud mi je i kazla. Tek sam se onda ožučila.

Al sad, šta je – tu je. Iz ove se kože nema kud. Sad sedi kod kuće i žderi se, kad nisi imala pameti!

– Pa što mi nisi kazla, ja bi se spremila začas?

– Ja da ti govorim?! Pa valda znaš i sama da su to deca, šta oni znaju. Ona i ispratila ko prava, ko da su očli na igranku, a ne kod doktora! Baš ti se čudim.

Očla i Seja kući da da Baćku i baba Olgi ručak, a ja ostala ko gluva kučka.

Eto, sad živa nisam, dok se Sima ne javi, il dok ne dođe kući, il dok ne dođu obadvoje.

Ručali ja i Ljubica, ona dete posklanjala sve, oprala sudove, ja išla da dam svinjama, da naranim živinu, da položim kravi, da s bunara navadim vode i napojim sve odreda i sve se čudim otkud da se još nije uvatio led na vodi u bunaru? Jeste tanka pokorica, al kako je vedro tresnulo odgore, tako je i taj tanki led puko. Sve to ja radim po avliji, a misli mi bog zna di, po Beogradu i nuz moju decu.

Nema nikaki vesti od nji. Nit i mož biti, ko će sade dolaziti da javlja štogod u ovo doba.

Tako ja u mislima, kad u jedan par, učini mi se, neko kuca na pendžer. Pitam Ljubicu, kaže i njoj se čini.

Smaknem onu necovanu firangu, pa ono zeleno platno što sam metla odgore do dole, da nas ne gledi baš svako ko prođe šorom, otvorim jedno krilo, pa očkrinem šalon da vidim ko je, kad ispod pendžera stoji Mita Korlatov, znaš ti te Korlatove, njina je kuća pre naše, samo s druge strane.

– Dobar veče, strina Vera.

– Dobar veče, Mito čedo. Šta je bilo? Otkud ti ovako kasno?

– Bio sam danas u Beogradu, pa me sreo vaš Sima na pijacama, na Zelenim vencu. Pošo da traži koga bilo od Banovčana, da vam javi da će Smiljka ostati u bolnici noćas, a i on sa njome, da vididu šta ćedu s njome. Al da znate, nema više bolova, tako mi je kazo Sima da vam poručim, da se ne sekirate. Idem ja sade, a Sima će vam javiti opet po nekim kako stoje stvari. Uzdravlje, laku noć, strina Vera. I pozdravte Ljubicu.

– Fala, Mito čedo, što si mi javio, fala ti do neba! Živ bio. Laku noć i pozdravi kod kuće.

Kad sam zatvorila pendžer, suze mi grunule na oči, jedva sam potrefila otoman, da ne padnem. Tako mi se nešto ražalilo, ne umem ti iskasti. Sve mi se najcrnje misli motaju po glavi, te vidim Smiljku brez lica, te Simu kako se zagubio po snegu kod Kasarne, te se setim oni svatova što su propali u Dunav kad je puko led, što mi baba Olga pripovedila još kad sebi, sve tako neke ludorije u ovoj mojoj ludoj glavi.

Ljubica se stisla nuz mene, pa me grli i ljubi:

– Nemoj, mama, plakati. Biće to sve dobro, važno da je stigla kod doktora.

Dete pametnije od mene.

– Biće, čedo, kako ne bi bilo. Ajdemo mi da ležemo, već je kasno.

Šćućurile se jedna uz drugu, Ljubica zaspala, a meni san nikako na oči. Već se i prvi petlovi oglasili kad me san prevario i kad sam zaspala.

Zajutra došla Seja, kanda joj bilo žao što sam se juče osekirala, pa i ona, ko i Ljubica, uzela da me teši:

– Šta ćeš se sade jediti. Valda ti tamo doktori znaju šta treba. Pa, po Banovci se sve žene porađale kod kuće, neke i na njivi i šta fali?

– Fali što nisam pošla sa njima, eto to fali.

A u sebi se mislim, lako je tebi, ti se nisi ni jedared porađala. Pa se ujedem za jezik, znam kolko je želila decu, a eto, njoj i Baćku se nije dalo.

– Mani se toga, Vera. Nisi očla, pa sad se ne jedi. Gotovo je, šta je – tu je.

Uf. Kad mi tako kaže, pukla bi. Al uvek je bila taka, stroga. Jeste mi pomagala i bila uvek nuz mene i moju decu, al je umela da bude ko neka nadžak baba. A šta ću, moja je, sestra mi je, uvek sam je volela, ko što je i dan danji volem i poštivam.

Odužio mi se dan ko gladna godina. Nikad da prođe. I nikaki vesti o Smiljki.

Da se molim bogu, nit baš nešto umem, nit baš nešto i verujem, al ajde. Upalim kandilo, pa sklopim ruke ispred ikone, čitam očenaš, malo-malo pa se i zaplačem. Ne znam ni šta da radim, ni šta da mislim.

Ovamo sam uzela od nji par iz komšiluka da im nešto posašivam, ta kako šivenje, ni pomisliti. Kako vidim onu moju šivaću mašinu, što mi još dejka kadgod kupio, još dok sam učila šnajderski zanat kod gospa Kate, tako mi se oma smrkne pred očima. Ajd u očin i mašina i šivenje.

Ljubica uzela da veze nešto. Pitam je šta veze, a ona će:

– Pa za Sejinu bebu, ja ću, mama, biti tetka! Evo, od ovog parčeta moš sašiti benkicu, neka ima izvezene inicijale.

– Bacaj to oma, jesi čula! Kaka benkica, kaki inicijali! Otkud ćeš mi sade još i so tim bakcuzirati!

Ona sklonila vez u šemizet, pa me gledi i čisto vidim da se dete poplašilo od mene, lude.

Kadgod, kasno posle podne, lupa neko na kapiji. Ja očkrinem pendžer i šalone, da vidim ko je, a ono moja sestra od strica, Anđa, što smo je svi zvali Seka. Otkud sad ona da je došla? Znam da živi u Zemunu, al kud je krenula na ovu salauku?

Viknem Ljubicu da ode da otključa i oma joj naručim da za njome zaključa kad uđe.

Da ti pravo kažem, uvek sam držala zaključanu kapiju, šta ja znam, svakojake protuve se vuku šorom, mi same kod kuće, bolje da je zaključano. Kad je Sima tu, ja se ni ne bojim. Ta ni ne šuštim dal je zaključano il nije, al bome, kad smo ja i Ljubica same, još kako zaključavam, pa i direk metnem na kapiju, da ne bi neko, sačuvaj bože, jače gurno, pa razvalio bravu. I na guvnu zaključam vratnice, pa sad baš ako će neko preskakati, ne moš se ti sačuvati.

– Dobar veče, jeste vredne vas dve?

Ukće Seka ko parnjača. Uvek je bila punija, pa rumena u licu, jaka, misliš mogla bi konju rep iščupati. Taki joj je bio i otac, moj stric, pa se na njega umetla.

Vidim ja da nije došla za džabe, neg da ima nešto da kaže. Pa se ponadam da ima nešto novo sa Smiljkom. Al ne moš iščekati Seku da progovori, otkad je znam, uvek je bila taka, spora ko puža. I kako se ona, molim ja tebe, povezala u ratu, pa išla u partizane, smucala se kojekuda po Bosni, di je sve nije bilo, izučila za bolničarku i sade radi u zemunskoj bolnici! A ovako sva tunjava.

– Otkud ti ovako kasno, Seko? Da nije štogod sa mojom Smiljkom…? – pitam, a glas mi već drkće, strepim šta će mi kasti.

– Ja došla otoič iz Zemuna da materi donesem lekove, znaš da ona brez nji ne sme biti, a nisam imala po kim da pošljem. Išla i na pijace danas, sve sam se mislila naću nekog iz Banovaca, al očin. Nigdi nikog. I šta ću, ja se zaputim. Sreća, pa u Batanjici naiđem na Radu Borovčinog, pa sa njim na sonicama dođem do kuće. Oma se zajutra vraćam.

Ja je gledim, pa mi došlo da je šopim. Oćel već jedared kasti što je došla kod mene. Valda nije zato da mi divani o njenim putu do Banovaca? Sneg, zima, šta ćeš, ako moraš negdi stići, oma znaš da ćeš nabrljati ko žuti.

– Al znaš što sam došla kod tebe?

Ajd da i to čujem, mislim se. Progovori, ženo, sva sam ko na iglama!

– Svraćo jutros kod mene na poso tvoj zet Sima. Nije ti se Smiljka još porodila, da znaš. On će, kazo je, i noćas spavati na klupi u bolnici. Nudila mu ja ključ, nek prespava kod mene u Zemunu, jel mi je i tako Zoran osto sam kod kuće, aja, ni da čuje. On će tamo, da bude blizo Smiljki.

Ajd bar nešto da čujem, neku vest. Najgore kad ništa ne znaš, a jediš se. Fala joj što je došla da mi javi makar štogod, da ne poludim od brige!

Žao me sad i Sime, siroma dečko, šta ti misliš, tako presediti celu noć na drvenoj klupi! Eto, nije da nema di, mogo je i kod tetale spavati, il kod Seke, al neće da ostavi Smiljku samu. Molim ja tebe. Taki momak i tako što je volo moju Smiljku.

– A šta si se ti tako snuždila i oklembesila, Vera? Ko da je tvoja Smiljka prva što se porađa! Ta ajde, nemoj biti luda, ako boga znaš. Mlada je Smiljka, zdrava ko dren, sve će to biti dobro. Neg ja ne znam što nisu došli kod mene u zemunsku bolnicu? Dal su zaboravili da ja tamo radim? Što im nisi kazla? Očli u Beograd, u Narodni front, valda su mislili da je tamo štogod bolje? A najbolje ti je kad negdi nekog svog imaš. Jel smo tvoj će te i glediti. Baš nji brige za tvoju Smiljku. Jedna od iljadu. A ja bi je držala ko malo vode na dlanu. Najposle, kako su teli, tako su i uradili. Al biće to sve dobro, nemoj se sekirati.

Ja je gledim, pa se mislim, ima i pravo. Šta sam se tolko uzbunila, pa nije moja Smiljka ni glupava, ni tupava. A i muž je sa njom. Biće to sve kako treba, ko da mi se preckazuje.

– Znaš ti, ja sam mog Zorana rodila kod kuće, makar što radim u bolnici, pa šta mu fali? Eno, izrastio ko iz vode. Nemoj se sekirati, nemaš ni rašto, ni krošto.

Ljubica iznela kolača, pa metla pred Seku celu pradlu.

– Uzmi, tetka Seko, ja sam mesila ove šapice, znam da voleš. Al znaš da su bolje neg kad mama napravi. Ove se tope u usti.

– E Ljubice, čedo, baš su ti lepe – kaže moja Seka, pa oma uzima i drugu. Dok si se okreno, polak pradle nema. Nije me žao, neg mi krivo što ja ne mogu ni jednu, al ni probati. Sve od sekracije.

A Ljubica našla neku štaniclu u kredencu, pakuje joj da ponese.

– Tetka Seko, evo ti ponesi Zoranu, pa ako Sima svrne, daj i njemu koju, i on vole.

– Poneću. Ako oćeš još nešto da pošlješ, ti spakuj. Vera, tebi kažem.

A ja, odlutala u mislima, sve mi moja Smiljka pred očima i Sima kako se pati na onim bolničkim klupama.

Sreća moja, pa mi je Ljubica sposobna i pametna, vidi ona da od mene nema vajde. Očla u špajz, našla ceger što je Baća vratio, a u još ona šunka i kobasice, lebac, pa sve to donela, prepakovala i dala Seki u ruke.

– Seko, ako Sima ne dođe, nek tebi ovo ostane. I tvom Zoranu. Pozdravi ga od nas i fala ti što si došla da mi javiš ovo. Nisam živa od brige i jeda.

Ode Seka, ja i Ljubica opet ostale same.

Noć se spustila, već druga po redu od kad su očli za Beograd.

Bože, molim ti se, valda će biti sve kako treba. Šta da mislim i o čim, kad mi je samo to u pameti?

Sutra ćemo uraniti, pa ćemo nas dve otići kod Seje i kod mog Baće, ne mogu više ni ove moje zidove da gledim. Svaku šaru na moleraju znam, sve sam vidla i di je Darica preklopila valjak preko valjka kad je krečila i molovala jesenas. Pokašću joj, pa nek prekreči iznova i nek moluje kako bog zapoveda, otac je njen ciganski. Samo da mi Smiljka bude dobro, da joj dobro prođe porođaj, a Darici ću očitati obaška.

Čim je svanulo, ja zamesim lepinjica, al baš mlogo, valda od dve kile brašna, ispržim na masti, pa u dva tanjira. Jedan za Baću i njegove, drugi za Seju i njene.

Upirila Ljubica tanjir, prekriven sa belom salfetom, a iz njega se puši, vrele lepinjice, meni dala drugi tanjir, pa kroz sneg.

Moj Baća treća kuća od naše, lako smo dotle. Svrnuli se malko, oni svi poustajali još otkade, Lela zamesila lebac, taman im dobro došle lepinjice za fruštuk, pa sa sirom i slaninom. Ispričam im šta mi je kazla Seka, pa se još malko izdivanimo i pravac kod Seje, da se ne olade lepinjice, jel znam da baba Olga najvolije kad su vruće.

Al ne moš ti baš lako do njine kuće ni stići. Kristići, stari ljudi, a sami, nema ko da počisti ispred kuće, pa gacaj po onim snegu, obadve smo se utrackale, al načisto. Jedva smo se dogegale. Di ćeš ti, zima, ladno, vetar piri, moraš se dobro obući, a ondak nisi ni sposoban da ideš ko svet, neg ko dve dodole.

Baćko tek što je usto, brija se na verandi, ko da je letnje doba!

– Iju, napako Pajice, pa jel tebi nije zima?

A oko njega se sve puši, ne vidi se ni u ogledalu ko svet. Sva mu glava u magli.

– Otkud će mi biti zima? Ne znaš ti šta je zima. Kad se na obrvama i brkovima navataju ledenice, e to je zima! Pasiro sam ja take zime i po Sarajevu dok sam bio školarac, a tek posle, u zarobljeništvu!

– Di je Seja? Jel ustala baba Olga?

Nisam baš marila da ga slušam kad počene o tim njegovim ropstvu, jel on kad okupi o Švabama, te ovaki su, te onaki su, te nismo im za mali prst kako su radini i vredni, ta to ne moš snašati! Znam ja kake su Švabe, s ovim našim, banovačkim Milerima sam bila baš dobra. Al baš tolko da fali tuđ narod, pa nismo ni mi nesvet. I mi radimo, valda ne sedimo skršteni ruku.

Znam ja da su svi oni što su oterani u zarobljeništvo nabrljali, al šta ćeš, to je prošlo. Bila su i moja braća po nemačkim logorima, ta pola Banovaca je bilo! Još je Baćko imo sreće, pa je bio kod neki gazda, u selu, radio seljački poso ko što bi i ode radio. Nije se baš mlogo ni napatio, da kažeš, nit je baš prošo ko što su neki koji su se u logorima zaglavili.

– Lepa očla da narani živinu i odnela pominje svinjama. A mati je ustala, moš ući, eno je u kujni baš fruštukuje.

Mislim se, mogo si i ti odneti te pominje, mesto što se tu lickaš pred tim ogledlcom, al šta da mu ja to govorim, taki je uvek i bio. Nikad nije ni volo seljački poso. Čim se vratio iz zarobljeništva, oma se zaposlio u mesnoj kancelariji ko matičar. Ta upala mu kašika u med, što kažu, rodi me majko sretnog, pa me na đubre baci.

– Evo ja i Ljubica donele malo lepinjica, pa ajde i ti dok su vruće.

Utim vidim i Seju, nakupila u vertu jaja, jednom rukom drži da ne ispadnu, a u drugu ruku upirila kantu od pominja, pa još od kotobanje viče:

– Imal šta novo?

– Nema – kažem i već ulazim preko verande za Ljubicom kod baba Olge.

Al što je baba Olga uvek znala da mi se obraduje kad joj štogod odnesem, ta to nije niko tako umo ko ona. Pa fali sve što namesim il ispečem, na sva usta. Već je ti godina bila malko šlogovana, al je mogla poradi sebe, kolko-tolko. A te se godine valda još jedared šlogovala, pa je Seji pala na ruke. Ti baba Olgu i ne pantiš dok je još mogla ići sama? Pa da, tako je to i bilo, baš kad si se ti rodila, ondak je skroz onemoćala.

Kad je vidla lepinjice, ko da i nikad vidla nije dotle!

Oćel s pekmezom, il sa sirom? Misli se baba Olga naglas sa čim će jesti lepinjice, pa najposle će prvo sa sirom i sa šunkom, a ondak s pekmezom. Staro čeljade, ne zna šta bi pre, samo da joj nešto ne umakne!

Nismo dugo ni sedile, mene baš i ne drži mesto, išla bi kući.

Al Ljubica bi ostala, vole kod tejke, a i moja Seja najvolije s Ljubicom da ortači. Da joj materijala za kolače, brašna, šećera, vanile, pekmeza, oraja, jaja, milerama, putera, masti, pa ova mesi ko besna. Namesi joj po pešest vrsti, pa sve poslaže u kutije od Pajicini košulja, naređa u špajz, sve ako neko dođe, da Seja ima sa čim poslužiti goste. Još dok je manja bila, svašta je ta znala i da skuva i da umesi. A sad, već devojčurak, petnaesta joj godina, ume sve. Od rastezani i štrudle, do sitni kolača i torti.

– Nek ostane Ljubica, taman nek mi namesi šapica, vole Baćko, vole baba Olga, a volem i ja. Skoro da i bolje i od mene mesi, čedo moje, baš se uveštila. Ko matora.

Ljubica sve raste ko kvasac kad je neko fali, pa se smeška, milo joj. A kome ne bi bilo.

Krenem se ja, premda su me svi zaustavljali, al ja bi da idem kući, sve se bojim da će neko doći da kaže štogod o Smiljki i Simi.

Na šoru, nigdi nikog, sem šijačke dece. Kod Miljkovići napravili tociljajku, polili je s vodom što se zaledila, pa se tociljaju upravo do puta. Vuku jedni druge na sonicama, a nigdi brežuljka da se deca spuste. Samo u dva banovačka šora, na Belim Bregu i Belim Vetru, moš se sankati, jel su ti šorovi uzbrdo od Dunava, pa se deca popnu na vr šora, sednu na sonice i vozaju se po čitav dan. Tako i naša šijačka deca sa sonicama odu upravo tamo da se sankaju.

Stariji se pozatvarali unutra, iz svi odžaka dim, samo kolko se izađe radi sebe, il do bunara. I mora da se namiriva. Ne moš ti biti stalno unutri, a da konji, svinje, krave i živina ne budu naranjeni i napojeni. Taki ti je seljački život. Ako nisi na njivi, ondak si oko stoke. A leti moraš i jedno i drugo.

Već sam ja uveliko i ručak skuvala, oprala sudove, metla opiraču i krpe da se iskuvaju na šporetu dok je jaka vatra i čekam Ljubicu, pa da ručamo, makar što mi i nije do jela.

U jedan par kazla bi da sam čula kako neko lupa na kapiji, pa se i Riđa uzbunila. Laje veselo, mora da je neko koga poznaje. Samo što sam se zaogrnula da izađem, kad na vratima – Sima. Otključo kapiju s onim ključom što sam ga uvek ostavljala iza direka, da se ni ne vidi, al sam deci kazla, ako im ustreba.

Al Sima – sam. Izgledam iza njega, nema Smiljke.

Ajao. Šta je sad? Noge mi se formalno ocekle.

Vidi Sima di sam se zateturala, valda sam i prebledila, pa zabrzo:

– Dobro je Smiljka, mama, ne brinte. Saću Vam sve ispričati, samo da uđem, smrzo sam se. Od Pazuve idem peške, niko da naiđe. Ja sve malo po malo, pa evo i stigo. Mokre mi noge, džaba cipela, upado sam u smetove, pa se sve pokvasilo. I čakšire i kaput, sve mokro.

– Jao, Simo čedo, ajde uđi! Samo kad je ona dobro, da se ne jedim. Jel rodila?

Sima se izuva, iznosi napolje cipele, skida čarape. Očo bi dečko da se presvuče, al ne moš ti od mene lude, sve bi da mi oma izdivani.

– Nije, mama, nije još. Ja sam samo došo da Vam javim da je dobro, pa ću se oma vratiti u Rumu.

– U Rumu?! Pa kako sad u Rumu, ako boga znaš? Pa jel vi niste išli za Beograd, čedo?

Sad sam se tek sludila, al skroz. Kaka Ruma sade? Otkud oni u Rumi? I šta ćedu tamo? Tek tamo nikog ne poznajemo.

Očo Sima u stražnju sobu da se presvuče, siroma dečko, nije to šala, od Pazuve doći peške! I to još od željezničke stanice! Ja ostala nasred precoblja, pa bi da krenem za njim, da čujem šta je to bilo, al opet se mislim, otkud ću tamo, prečekaću da dođe.

Došo Sima za mnom, seo ukraj kaljeve peći, lepo se čovek trese od zime. A ja ga, luda, zaokupila – pa šta je, pa di je, po otkud, mesto da postavim čoveku da jede, bog zna kad je jeo zadnji put. Grešna mi duša.

Uspletem se oko astala, oko čaršava, oko tanjira. Donesem šerpu sa šporeta, naspem Simi pun tanjir kisela kupusa s mesom iz salamure, znam da vole, pa ocečem parčekanju leba, iznesem i sira. On, siroma, gladan i žedan, ni ne žvaće, neg samo guta. I sve preko zalogaja priča:

– Čim smo stigli, oma su je primili. I teli su da je porode, al je jedan doktor kazo da on ne bi ništa na silu, nit bi carski rez. Kaže, mlada je, rađaće ona još, a ako bude carski rez, ondak će i drugo morati tako. Neg da probamo prirodno. Al prirodno neće. I tako smo tamo bili dva dana i jednu noć, kad taj isti doktor došo i meni kaže: ‘Znaš šta, momak, neće ona još. Nego ite vi kući, pa dođte za nekolko dana. Imatel kod koga biti u Beogradu?’ Ja mu kažem da nemamo, a on meni kaže: ‘Nisu ni Banovci preko sveta, stićete. Mladica još nije ni ušla u deveti mesec, mošte vi kući. Bolovi su prošli, izgleda da se bila malo preladila, al mi smo to sredili i sad je dobro.’ I mi šta ćemo, da plaćamo sobe po hotelima nismo teli ni Smiljka, ni ja. Pravac na željezničku stanicu, pa na voz za Pazuvu. Računali smo, naćemo nekog kočijaša na stanici u Pazuvi da nas prebaci do Banovaca il do tetka Dade, pa ćemo kod nji noćiti. Al, mama, mi nismo čestito ni izašli iz Beograda, kad je Smiljka dobila trudove! Ni tamo, ni ovamo. U čudu smo se našli. Šta da radimo? Kud ćemo u Banovce, nećemo stići do Banovaca, pitenje dal ćemo i do Pazove,  a Smiljka se može poroditi. Da se vraćamo, nemamo kad, nju stislo, ne mož da govori. I jedna gospođa, tako, Vaši godina, kaže nama: ‘Ite vi, deco, do Rume, brzo će voz tamo stići. U Rumi ima porodilište, ja sam Rumljana i ja sam rodila moju decu u rumljanskoj bolnici. Jako su dobri i doktori i babice.’ Ja i Smiljka se pogledamo i – pravac Ruma! Otpravnik na željezničkoj stanici u Rumi je oma zvao telefonom  bolnicu, oni poslali ambulantna kola, pa smo se ja i Smiljka začas našli u bolnici. I tako je sad ona tamo ostala, a ja došo da Vam javim di je i šta je, jel znam da ćete se sekirati.

Ni ne znam ja da mi se suze kotrljaju, nit osećam kako padaju na ruke što su mi klonule u krilo. Žao mi te moje dece, ala su se napatili ova dva dana! Sima se sav izbečio, di ćeš ti – to nespavanje, pa neobrijan, došo mi stariji deset godina! Pa se još mislim, njemu je od Rume do Putinaca di su njegovi mati i otac sto put bliže, neg Banovci, al on nije očo kod nji, neg je došo da meni kaže kako je Smiljka. Fala mu, nikad mu to zaboravila nisam. Tako mlad dečko, a tolko uviđajan.

Večito sam držala lonac vode na šporetu u kujni, uvek ti zatreba tople vode. A sade je baš trebala. Da se čovek okupa, obrija, da spere s njega sve što se nakupilo otkad je očo, da se uljudi. Mislim se, otkud će se oma vraćati u Rumu, nek prenoći, pa će sutra. Ništa on njojzi ne može pomoći, samo će sebe namučiti džabe.

To ja njemu i divanim naglas i dosipam mu kupusa, vidim da bi još mogo jesti, a uvek se ko nešto ustručavo, ne znaš ni zašto, ni krošto. Ta volela sam ga ko svoje rođeno dete. Takog pravog mati još nije rodila!

Utim došla i Ljubica s punom korpicom kolača, pa kad ga je vidla, sinula u licu!

Al kad je sve čula što joj je kazo ukratko, snuždila se i ona.

– Pa ja onda još nisam tetka?

Ja i Sima u smej. Od muke, šta ćeš. Njojzi jedina briga što još nije tetka. Pa, ne svaća ona svu tu muku, dete je još.

– Bićeš, svajo, ništa se ne sekiraj. Još se malko strpi i eto tvoje Seje sa bebom.

Odgovorimo ja i Ljubica Simu od oda do Rume. Nek ide zajutra, kad se svane, pa će sa nekim do Pazuve, a posle na voz, pa u Rumu.

Tako i bude. Izašla ja na šor ranom zorom, da upazim koje sonice što bi išle do Pazuve i zacelo naiđe Bogdan Zeljugov. Ja stanem bliže putu, pa ga zaustavim. Kažem, taka i taka stvar, bil mogo moj zet sa njim do Pazuve.

– Ta kako ne bi mogo, Vera. Još ću ga odvozati do stanice, što da dečko tolko ide peške, šta je to meni, začas ćemo. A i volem što neću ići sam do Pazuve, zimsko je doba, ajd što ima lisica po ataru, al sam neku noć kad sam se vraćo iz Belegiša čuo i vukove kako zavijaju, pa da viš, nije svejedno.

– E fala ti, Bogdane, baš si mi učinio.

– Ta mani se, Vera, neg zovi tog derana, pa da idemo. Ajd, uzdravlje.

Ja još sinoć spakovala u kufer Smiljkini stvari, i veša i čarapa i preslake, metla i koji peškir, dve deke, pa jastuče za dete, da ga ima di metnuti kad bude izlazila iz bolnice. I još sam napakovala nešto od rane, u flašu usula vode, pa sve to zavila u lebarice da se ne smrzne.

Sima se naspavo, pa oma došo drukčiji. Lep momak, visok, tanak, al oma se vidi da nije od našeg sveta. Ne mora ni progovoriti, oma vidiš da nije Sremac. Taka im neka forma, pa kad uzdigne glavu, mislio bi čovek da je rasto da francuskim dvoru, a ne u onoj bosanskoj pustolini.

Mašemo ja i Ljubica, više ni ne plačemo, sretne smo, valda će sve biti dobro. Sad kad nam je Sima sve opričo, nemamo se zašto jediti.

U treći dan od tog kad je Sima očo za Pazuvu, pa za Rumu, ja i Ljubica odbacivamo sneg ispred kuće na šoru, kad odud, od Grčkog šora, ide Olgica Savića. Jedva sam je i poznala, sva se umotala, pa došla ko neka baba, a tek neku godinu starija od moje Smiljke. Još od Rusmirove kuće viče:

– Strina Vera, strina Vera! Ljubice! – i maše s nekom artijom.

Ja stala, kažem Ljubici:

– Čekaj, čedo, ne drljaj po tim cigljama, mani sad sneg, viš da nas ova nešto viče, ne znam šta oće.

A Ljubica, ko srna, pretrča te dve-tri kuće, pa zgrabi od Olgice tu artiju, čita i sva sretna vitla s njome:

– Mama, Seja se porodila! Ja sam tetka! Rodila žensko!

Utim stigla i Olgica, izljubila me, pa kaže:

– E nek je živa i zdrava, strina Vera, nek ti je sa srećom unuka!

– Fala, čedo, fala. Samo kad se dobro svršilo!

Pa gledim u ona slova što mi sve igraju pred očima.

Samo kad mi je Smiljka dobro.

A moja unuka… Rodila se te noći kad je Sima očo u Rumu.

Devetnajsti februvar. U tri ujutru.

 

Neka si mi, čedo majkino, živa i zdrava.

Jedva je majka dočekala da te vidi.

 

Znaš ti kad se ja ovako s tobom izdivanim, pa kad sve to iznova preživljavam, tolko se umorim, da ti ne mogu iskasti. Nije to da ti samo divaniš, neg sve to premećeš po glavi, pa se setiš svega i svačega što te u životu snašlo. Ta sva sam malaksala. Otrebi mi, ako oćeš, jednu jabuku, od oni kožara, nađi tamo u špajzu, pa mi iseci na šnite, da malko dođem sebi od tolkog divana, lepo mi se usta osušila.

 

 

 

 

 

Moja Smiljka

 

IMG_0286

Preuzeto sa Interneta.

 

Raščešljavam pređu naših isprepletanih života i usput nalazim sve one reči utehe kada su mi bile potrebne, svu tvoju bezmernu ljubav, odanost i čvrstinu monolitne stene koja se ne očekuje od tako sićušne i gracilne žene, kao što jesi i kao što si uvek bila: moj oslonac, moja sigurnost, moja sigurna luka.

Tokom života upoznala sam na hiljade ljudi i nikog sličnog tebi.

Svoj bol odćutiš i ostavljaš po strani, dok drugima pomažeš da pronađu izlaz iz sopstvenih bespuća.

Takve, kao što si ti, priroda ne daruje često čovečanstvu.

Ponosna sam što si mi baš ti udahnula život, što si me naučila da nije sramota pasti – sramota je ne uspraviti se, pod ma kakvim teretom, što si me naučila da nikada nema dovoljno razloga za mržnju, jer mržnja truje onog koji mrzi, što si me naučila da je ljubav osnova postojanja, polazna i završna tačka, izvor i utočište.

Sve si me naučila i sve znam.

Samo ne znam da li sam ti dovoljno puta rekla i pokazala koliko te volim i koliko mi značiš, majko?

Ne dozvoljavam suzama da krenu, jaka sam ja, bar u tome ličim na tebe. Odćutaću sve svoje strepnje, sav nakupljeni strah i misliću na sve one jelse, omiše, njivice, makarske, opatije, na istanbulske ulice, na šijačke bašte i one guščiće i pačiće što smo ih, u pletenim korpama, kroz mišlinger i detelinu, pa preko ledina nosile na Budovar da se brčkaju, misliću na Dunav i vrela banovačka leta, na kupine što smo ih brale u ritu, misliću na bilo šta…

Samo nemoj da mi odeš, molim te.

Znam da nećeš.

Kako sam se pobolela, dobro da sam preživila!

 

U crkvi ko u štenari, ladno, puca onaj kamen na kojim stojimo. Popa odužio, valda mu Dražići platili da čita sve odreda i da ne zabušava ko što ume, nikad da svrši. U kađanici više ni nema tamjana, a on sa njom mlati, al džabe. Pa mi došlo u jedan par i smešno. Najposle, svršio popa s tim pojanjem, pa sad opet napolje, Grčkim šorom do groblja.

Onaj nesretnik veje, odud od Dunava neki ladan vetar, prosto brija kolko je oštar, kosti ćedu se narodu zalediti, mislim se. Svi umotani u šalove, marame, muškarci metli šubare, a sve im se brkovi zaledili, pa izgledaju ko da su svi balavi.

Sreća, pa Grčkim šorom nije bilo mlogo spuštanja. Al na groblju, razduvo se vetar, košava se spustila, uskovilala onaj sneg što pada, pa ko iglice da se zabadaju pravo u oči.

zima-snijeg-hladnoca

Preuzeto sa Interneta.

 

 

Nije naša kuća bila, da kažeš, mala. Tri sobe sa ulice, jedna stražnja, pa kujnica, pa špajz. Sve to patosano i to s onim, nekadašnjim fosnama, što mogu nadživiti čoveka, samo ako se pazi. Kaljeva furuna u srednjoj sobi, pa kad otvoriš vrata, cela kuća topla, ko u leto. Moš komotno ići u kratkim rukavima. Ja sam tako uvek i volela. Kad pređem kod kuma Kaje da uzmem sira il tako štogod, il kad odem kod jetrve da joj odnesem tanjir kolača, pa kad i vidim zamotane u štrikove i prusluke, pa još zaogrnute sa sto marama, ja se čisto naježim od zime! Pa šta je to, napako, valda se može naložiti vatra. Bar su oni uvek imali kurzovine kolko su teli, a ni drva onda nisu bila baš tolko skupa, baš ako nisu teli da kupuju ugalj. Ja sam, bome, uvek imala i drva i uglja, nisam na to nikad žalila. Još s proleća naručim preko pazuvačke građare uglja i to onog bosanskog, nikad nisam marila taj što su ga zvali ’lignit’, a ja, taj je goro ko lud, a ništa nije davo topline. Neg onaj kameni, ne mogu sade da se setim kako mu se imelo. E taj, naručim tri tone i to mi Žikica Cigan sa sinovima utovari u podrumac, da mi bude blizo, pa naređam drva i za potpalu i oni veći cepanica, pa kad zagudi na Petrinci, ni brige me nije.

Te zime, pre neg što ćeš se ti roditi, baš je sneg napado, al nije se šalio. Oma posle Božića, skoro nas je zatrpo! Da ne beše Sime, jedva bi se otrpali. Neg on mlad, jaki, kad je uzo onu lopatu, onu naročitu, drvenu, za sneg, začas je razbaco tamo-ovamo i eto nama staze. Ako si teo do dućana, brez lopate nisi trebo polaziti, jel kod starog sveta ispred kuće nema ko da očisti smetove, a u nji upadneš upravo do pojasa!

Ništa mi nije ni trebalo iz dućana.

Znaš kad imaš svoje brašno, svoje svinje, pa zakolješ s jeseni, metneš meso u salamuru, obesiš u pušnicu da ga malo dim dovati, a posle okačiš na tavan da se suši, pa bude tu i kobasica i džigernjače i čvaraka, imaš svoju mast, navadiš i krompira i zeleni, lukac i beli i crni u vencima, metneš u dunst paprike, skuvaš paradajza, ostaviš višnje u one velikarne flaše pa sa šećerom i za kolače, a moš i ovako jesti, nakuvaš pekmeza od kajsija, od gunja, od ringlova, naređaš kompota od svakojakog voća – a ja najvolijem od krušaka i od jabuka, nasušiš lipe i kamilice za čaj, kupiš kolko ti treba šećera, soli, gasa za lampe ako usfali struje, šta će ti dućan?

Pustim decu, nek se naspavaju, a ja ustanem zajutra, pa zamesim il lepinjice il vlaške il listiće, dok oni ustanu, fruštuk na astalu. Puši se s onog zidanog šporeta na drva u kujnici, toplo, sve mirom miriši, nasečem štogod pa poslažem po pradlama, iznesem i pekmeza, pa ko šta vole. Ručak oma prestavim, da ne dangubim, jel posle kad sednem za mašinu, ne volem da prekidam poso.

Smiljka nikad nije bila za ručni rad, ona je večito držala neke knjižurdače po rukama, a Ljubica je zato bila spretna i u vezu i u štrikanju i u ekleraju. Pedantna, ta samo tako mož biti. I uvek je tako i ostalo. Ti si se, čedo, na mene izmetla. Samo što ja sade više ne vidim dobro, pa ne mogu ni da šijem, ni da štrikam, ni da eklam, a o vezu da i ne divanim, tek to više ne mogu. A nije mi ni žao, tolko što sam naradila, eno, stoji po šifonjerima, nit ko to sad meće na astale i komode, nit u vetrine, nit u kredence, ko što je nekad bilo. Ja sam eklane čipke mećala i u špajz, pa mi dođe Dadica Borovčina i tek će:

– Iju, Vera, sestro slatka, di god se čovek okrene, sve eklane stvari! Valda nisi metla ekleraj il beli vez i u kotobanju?

Mislim se, idi Dadice u peršun. Nisam metla u kotobanju, ni u kočinu, al ne bi mogla ni u ekstraj, kad ti je uvek strv po kući.

A ja sam to vidla kod moje gospoja Fride, nek joj je laka crna zemlja, dok smo ja i moj Stanko kod nje bili kirajdžije. Njena je kuća bila i ostala za mene najlepša od svega što sam u mom veku vidla, a prošla sam, nije da nisam. I u svakojake kuće ulazila. Al tog bogactva i te lepote ko što je bilo kod gospoja Fride, tog više nigdi vidla nisam, nit digod ima da ja znam. Ti šustikli, ti stolnjaka i nadstolnjaka, ti miljeta, te čipke, digod se okreneš, ta to samo dubi!

E, moja gospoja Frida… Kadgod je se setim, mogla bi plakati. Kaka je to žena bila! Take se više ne rađaju.

O čim sam otoič divanila, čedo?

E da. O toj zimi pedezdevete na šezdesetu.

Umro deda Mila, treba ići na saranu, red je, a i neki smo daljnji rod. Šta ću. Valda neću decu šiljati, otkud ćedu oni ići. Pročistili ljudi malo sredinu Šijačkog šora, pa ćedu Milini upregnuti dva konja u sonice i na sonice metnuti sanduk, jel ne moš nositi sanduk, kad propadaš kroz sneg i ovako, a kamol pod teretom. Spustim sanduk ispred kuće da popa očita ’vječnaja pamjat’, pa se i ja uputim sa saranom. Računam, valda nećedu kroz Ćoravi šor pa u crkvu, po ovakoj salauki. Kad, oćeš očin, vidim ja da se popa svrće u Ćoravi šor, pa će u crkvu, pa ondak Grčim šorom natrag, na groblje. E došlo mi da se povratim kući. Al ko da sam nešto predosećala.

Kroz celi Ćoravi šor, svaki čas stani, kreni, spuštaju ljudi sanduk, popa čita, crkvenjak Ranko skuplja novce i tako do crkve. Ako nismo stali deset puta, manje nismo.

U crkvi ko u štenari, ladno, puca onaj kamen na kojim stojimo. Popa odužio, valda mu Dražići platili da čita sve odreda i da ne zabušava ko što ume, nikad da svrši. U kađanici više ni nema tamjana, a on sa njom mlati, al džabe. Pa mi došlo u jedan par i smešno. Najposle, svršio popa s tim pojanjem, pa sad opet napolje, Grčkim šorom do groblja.

Onaj nesretnik veje, odud od Dunava neki ladan vetar, prosto brija kolko je oštar, kosti ćedu se narodu zalediti, mislim se. Svi umotani u šalove, marame, muškarci metli šubare, a sve im se brkovi zaledili, pa izgledaju ko da su svi balavi.

Sreća, pa Grčkim šorom nije bilo mlogo spuštanja. Al na groblju, razduvo se vetar, košava se spustila, uskovilala onaj sneg što pada, pa ko iglice da se zabadaju pravo u oči.

Lepo sam mogla, ko i drugi svet, samo da spustim sanduk ispred kuće i da se vratim unuta, em mator čovek, em nismo ni neki, da kažeš, velik rod, nit smo se srađali – koji mi je bio očin da se krenem, to sam moja luda glava zna! Čim je popa očito to što je imo, ja da zapalim sveću, ta kaki, ne moš je ni upaliti, a kamol da gore, metnem je nuz druge sveće što je svet mećo i pravac kući. Ulaktila se sa Radinkom Rusmirovom, sve jedna drugu predržavamo da ne popadamo u onaj sneg što je napado pola metera od kad smo se krenuli iz Šijačka šora! Iju napako, kad nas vetara nije oduvo! Pa kad digne onaj sitan sneg što je napado, lepo ne vidiš kud ideš. Nit vidiš kuće s druge strane, sačuvaj bože. Iza nas još Šijačana, ja se mislim – dobro je, ako se isvrnemo u ovaj sneg da nas ima ko podići.

Radinka već svrnula u svoju avliju, a ja sve polako, nuz kuće, pa se odaljim od kapije di znam da ima koja kera, da me još i ta beda ne bi snašla, da me koja ujede.

Već se i noć spustila dok sam se dočepala moje kapije. Naša se Riđa otkinula s lanca, pa kad me nije srušila od sreće. Tu sam je noć pustila u precoblje, bilo me žao da ostane napolju, makar što u štali nije baš tolko ladno, al opet, živ stvor, da se ogreje.

Ruke i noge mi se skočanjile, ne moš odvezati pertle na dubokim cipelama. Vuče Ljubica s jedne, Smiljka s druge, grde me obadve kud sam išla. Sima, čedo moje, došo da mi predrži kaput, pa ga istreso napolju i obesio na čiviluk da se suši.

Više se ja, od tog momenta, čedo, i ne sećam šta je bilo.

Odveli su me do kauča, metli me da legnem, valda sam oma zaspala, šta li. Tek kadgod, usred noći, ja se probudila, sva mokra. Trese me groznica ko nikad!

Smiljka pored mene, čita knjigu,  a ja je ni ne vidim čestitio. Navukla mi se neka magluština na oči, trljam ja nji, al džabe. Ne vidim. Ni ne čujem ko svet. Opet utonem u neki san, dal je san, dal je java, đavo bi znao. Otvorim oči, dan. Oko mene sva deca. Sima mi trlja ruke, Ljubica me poji s lipovim čajom, Smiljka mi meće obloge na čelo. Al ko da se to sve radi s nekim drugim, a ja gledim sa strane!

Nedelj dana sam ti ja bila taka – ni živa, ni mrtva.

Kazli su mi posle, kad sam prezdravila, da sam divanila s mojom mamom, da sam govorila:

– Mama, idem i ja s tobom u vinograd, otkud ćeš sama tamo?

I da sam plakala što neće da me vodi sa njom, neg je očla sama s motikom.

Zvala sam i mog pokojnog Stanka, pa sam se i sa njim divanila i savetovala, dal da ocečem i izvadim onaj ringlov iza kuće, da mi ne potkopa temelj, a Stanko mi kazo da ga ne diram, neg da mi na njega deda Sreta nakalemi kajsiju.

I svega je tu bilo, svakojakog divana, a sve sa mrtvima, bože me prosti.

Ko kroz maglu sam se sećala da je pored mene sedila moja Seja, pa Dada, pa je dolazila i moja snaja Lela, pa kuma Kaja, pa jetrva, pa sinovci i sinovice, pa moji Dražetini preko, pa Milka Ušljebrkina, pa Radinka što sam se s njome vraćala sa sarane.

Posle su mi svi oni kazli da su mislili da od mene neće biti ništa, da ću umreti, pa su zato i dolazili da me vide dok sam još živa.

A šta ti misliš, ja ove godine dočekala!

Ni mislila nisam da ću i dočekati!

A eto, posle mesec dana, moja se Smiljka porodila i tebe mi rodila, ljubi te tvoja majka.

Šta ti misliš, da sam ondak umrla, ne bi te ni vidla, a kamol s tobom ovi lepi godina provela!

 

Uvek ti je to tako. Bog ti na jednu stranu da, na drugu uzme.

A bolje da je uzo mene, neg što je uzo tvog oca, nikad to prežaliti ne mogu i neću.

Al o tim drugi put, sade se moram malko i odmoriti, dojti mi tu deku da se pokrijem. Nešto mi ladno kad se setim te Miline sarane i kako sam posle nabrljala.

Nemoj ti ići, budi tu kod mene, volem kad nisam sama. Jel ako mi nešto ustreba, dok ja tebe dovičem, bojim se neš čuti.

 

Јулски шопинг: Варијанта ‘купи ми, мајко, топ’!

 

kupovina-preko-interneta

Преузето са Интернета.

 

Излазим из банке, ја, робиња у ‘швајцарцима’, на ову јулску муњу, обневидела од јада, беса, чемера, врућине и не знам чега све не. На паркингу, предвиђеном за нас, робове дате банке што мења свој назив сваки час, лого, боје и остале неважне ствари, у складу са променом власника, али кредитне услове ни случајно, чека ме, такође бесан и чемеран муж јединац.

– Ђе си досад? Пометох се од ови јада.

– Којих јада, мајке ти, седиш у клими и баш те брига што је напољу пакао… А и нису те изували из ципела што касниш једну рату.

– А видим, ти си ми се намучила у ови пешест корака, од климе у банку, до климе у ауто! Ђе ћемо? Оли кући? А вала нећемо се врћат код Храма, шансе нема. У они кастиг, нема шансе.

– Добро. Онда да свратимо успут у продавницу, таман сам направила списак шта ми треба… детерџент и још нешто од хемије, нешто за ручак, неко поврће и тако.

Атомски с лева није до колена погледу који сам фасовала!

– Сад да идеш у продавницу?! Ајде, не аветај, части ти. Погоресмо начисто, а она ће сад у куповину! Што нијеси јутрос поранила, па отишла на пијацу и купила што ти треба, но ме сад ћераш да тамо шједим и чекам док се госпођа смисли што јој треба! Е, црни Драгане, црн ти четвртак свануо!

– Ма, ок је, вози ти кући, па ћу се ја вратити кад те оставим. Ух, сва сам се залепила за ово седиште. Џаба ти и климе и коже, ово пржи – није нормално!

Ћутимо неко време. Стари трамвајски мост.

– Још га нијесу срушили, чудим се. Чу ли да ће га рушит? Не ваља им овај мост. А што им не ваља, јади их нашли? Онај покојни Станислав, архитекта, рече да је овај једини сигуран. Не би он ‘Газелом’ на Нови Београд за живу главу! Ал овима не паса. Не уклапа им се у пејзаж… Ђе да идем? На кнеза Милоша? На Аутокоманду? Речи ђе ћеш, у који ‘Макси’, у коју ‘Идеју’?

– Иди на Аутокоманду, па у војводе Степе. Идем у онај велики код нас.

– Ајде да и то обавимо, па да знам да не морам ниђе више – дува кроз нос.

Дувам и ја, али шта могу. Припремам списак, припремам нервни систем за сусрет са тридесет пет у хладу. Ниски старт.

Отварам врата, излазим сва најежена, кад чујем кроз прозор умилни гласић брачног супружника, навежбаног у војној служби:

– Стани! Стој! Ђе си пошла? Сва си мокра, ка да си се упишала!

Окрећу се људи да виде чудо невиђено.

Окренем се и ја да погледам, кад оно – стварно. Мокре панталоне од седења. Није у ауту топло, наравно, али ја се презнојим на нервној бази кад знам да је напољу паклено! Ето шта су ти живци. Чудо.

– Јао, па шта сад да радим? Како ћу оваква?

Ошину ме погледом, па се измигољи из аута, узе ми списак из руке и – правац комшијски маркет. Вратим се и седнем поново на сувозачко седиште, забављена новонасталом ситуацијом. Још нисам нашла упаљач, да бар запалим цигару кад ми је већ та могућност дата, ево га: зврррр.

– Кажи?

– Ти рече пар ситница? А што је ово?! Исписа три стране списка! Што ти је хитно, речи ми да купим. А остало купуј кад оћеш, сад га куповат нећеш!

– Све ми је хитно.

Кврц. Прекиде везу.

Брат брату, чули смо се једно девет пута, да би ствар запела код ‘вегете’.

– Оли ми рећ, Јасна, што радиш ти с том ‘вегетом’, молим те? Кад год те питам треба ли што, треба ‘вегета’. Ја разумијем да се та ‘вегета’ користи у кување, но не разумијем колико ти те ‘вегете’ користиш?!

Замишљам позитуру: наслоњен на колица у која је већ стрпао ко зна шта све, загледан у плаве даљине, испред гондоле са зачинима, одмерава коју би ми ‘вегету’ купио, да не би морао наредних пар година. Кад би била нека од десет кила, та би била моја!

– Не претеруј, молим те.

– Нијесам ја прећерао, но ти. Мора да се ноћу шуњаш по кући и једеш ту ‘вегету’, дако није, ја не знам ђе је потрошиш?! Ка да куваш васцијели дан и само ту ‘вегету’ гураш ђе треба и ђе не треба! И што ти ође пише? Не умијем прочитат ови твој ногопис. Само на ону тастатуру умијеш вазда да удараш, а кад пишеш, ка да намјерно пишеш да ја не могу прочитат.

– Где?

– Ђе? Ђе? Па на списак, ђе.

– Па, добро, да ли можеш бар нешто да прочиташ? Неко слово? То је ћирилица, не знам јесу ли вас тамо, у ‘Муса Бурзан’ учили ћирилицу?

– Ај не зајебаји. Учили смо, нормално да смо учили.

Мрмља: пилећ… ина… бијело.

– Пилеће бело, то пише.

– Ада не би га прочитао, па да живим још три живота! Теби је ‘и’, ‘н’, ‘м’, ‘п’ све једно исто слово! Боготи, како ти заврши те твоје школе, части ти?

– Добро, да ли ћеш икад изаћи из те продавнице, или ћемо сад о школству, здравству?

– Ја ни улазио не бих, да сам се питао, но би већ био у кућу, истуширан и освјежен, но сам имао несрећу ка нико мој да ме ти управљаш.

Кврц. Прекид везе.

Завршна сцена код куће: распакивање кеса.

Уместо детерџента за судове, пристигао ‘Аријел’ од 9 кг. Тако сад имамо око 17 кг детерџента за веш, али зато немамо за судове.

– Пише ‘детерџент’ – јесам ли купио детерџент – јесам. А који је, нијесам ја Ванга па да умијем да тумачим што си и који си ти хтјела.

Три паковања ‘вегете’ од по 500 гр. Да је било паковање од килограма, исто би купио три паковања. Да имам. И да га не давим више – као да се то може купити за доживотне потребе! И као да само мени треба та несрећна ‘вегета’.

Уместо пилећег белог меса, свежег, са стола ми се кези пилеће бело у омоту! Ух. Да је двеста-триста грама, па да трпам у сендвиче. Али, не. Гомила је повелика, биће да је око кило! Ништа од шпагета са лисичаркама и белим месом. Збогом, идеји за ручак. Осим тога, уместо неутралне, купио је киселу павлаку.

– Чуш, ође пише ‘неутрална’? Ође? Ај не спрдај се, молио бих те. Ако ође пише ‘неутрална’, ође ме сијеци, ође, ђе сам најтањи!

И као врхунац апсурда наше куповине: 12 литара јогурта!

Згранута начисто, питам:

– А шта ће нам оволико јогурта?! И где си видео уопште јогурт на списку? Где?

– Нијесм видио, зато што се нијеси ни сјетила да уз три литра јогурта поклањају тањир ‘моја кравица’. Па сам због тањира купио, да комплетирамо са она два што имамо. Ево, још четири!

Искомплетирани смо. С тим што сутра морам поново у куповину.

Дако ми се посрећи, те не изађем из аута ка упишана.

Јулске чаролије.

У наставцима.

 

 

 

 

 

 

Разлика у диференцији: Relaxation.

 

small businessman

Мобер у девет бројева већој фотељи… (Слика преузета са Интернета)

Временом се човек опамети.

Сад, колико је коме потребно времена за опамећивање, то је право питање.

Ту, у том процесу призивања памети, значајну, ако не и најважнију улогу играју  интелект и дотадашње искуство. Са интелектом стојим некако. А од искуства нисам имала ни ‘и’, јер сам током читавог свог радног века била окружена нормалним људима. До 2009. А онда сам прогледала.

И тако сам се, после седам дугих, чемерно предугих година, коначно изопамећивала – донекле. Однекле, остала глупава и недовољно упућена у људски талог и шљам као такав.

Јуче, баш на Видовдан, скупштина фирме и позната, на десетине пута изговорена реченица у мом правцу:

– Ми сви идемо у 11 сати, а ти си слободна. Можеш и одмах да идеш…

А у загради стоји: С обзиром да идемо сви из фирме, нема ко да џукелише и да те чува, зато што си ти један јако опасан елеменат, па ниси пожељна на скупштини, а тиме ни овде, у фирми, јер ко зна шта би ти пало на памет да урадиш – државни удар, експлозивне направе и сличне акције рамбовског или чакнорисовског типа.

Пакујем се за пут кући у десет пре подне.

Неких ранијих година, силазила бих низ степенице зарозана, са сузама у четир’ реда и слинама до патоса, питајући се по ко зна који пут где сам то погрешила, шта сам то лоше учинила, чиме сам заслужила овакво игнорисање, омаловажавање?

Питања бих себи постављала од момента када би ми била саопштена горња реченица, па наредних месец дана – до нове реченице и новог стреса.

Еј животе, спуштена ролетно!

Али, јуче…

Јуче, после круцијалне реченице, спакујем се у року од одмах и правац низ степенице, лагано, опуштно – ‘прозак’ ме ради, само тако. А и памет се помало призвала.

Размишљам: Ако ти живот сервира лимун, па, рођо, направи лимунаду и освежи се. Ипак је врућина.

Гњида јесте племенита животиња у односу на нељуде као што су ови неостварени паћеници који у мобинговању проналазе себе и свој алтер его. Та безвредна и бескорисна створења која џабе троше ово мало преосталог кисеоника на планети, уживљена у своју излишну моћ, уфантазирана у сопствену успешну каријеру (коју каријеру?), бахата су и кућно неваспитана жива (нажалост!) бића за која је парамецијум виши облик живота.

Релаксирана додатно кратким еспресом и огромном чашом ледене воде у кафићу на ћошку, седнем у ‘мечку’ и пласирам се кући, право под туш.

Тако изосвежавана, латим се хоризонтале и омиљеног Оза и у неко доба – занесвестим се, исклимана на оптималних 24 Целзијуса.

Живот може бити леп, чак и када си декласиран!

Да ми је ово мало памети било пре седам година, ех.

 

П.С. О колегијалности нећу овог пута, јер се лоше ствари и тако увек другима дешавају, осим када се догоде нама, је ли.

 

Ерудиција у служби контемплације или: Лепота погубљености

338729_Tastaturknopf_Hilfe

Покупљено на интернету. 

 

Ваљда се сви који нешто пишу или пискарају – као што је мој случај, суоче са недостатком воље и мотива за тај посао, то задовољство, шта ли. Има већ неко време уназад како не могу да се спојим са тастатуром у смислу неког озбиљнијег писања. Слушам људе, пратим појаве, догађаје, дешава се много тога  о чему би се могло писати, ако већ ништа не могу да ископам из себе саме, али – узалуд.

Где нестаде она силна потреба за писањем, за исказивањем сопства кроз писану реч? Инспирација? Жеља? И је ли та потреба настаје и нестаје периодично и код других, или је то само мој специјалитет?

Не бих се ја од писања ‘леба најела, већ видим.

Запишем, тако, понеку реченицу, своју мисао или туђу, све у нади да ће ме посетити музе и показати пут којим се лако иде.

Авај, у мом животу све се дешава на путу којим се, што рекао Скот Пек, ређе полази и који се ређе бира. Та моја излишна борба са ветрењачама и довела ме је довде где јесам – у нигдини. И где год да се окренем, присећам се призора, из подсвести дозивам некад позната лица која ми се данас чине непознатима. И све ми се чини узалудним.

Усковитлало се, накупило се, а одушка ниодакле. Тај галиматијас емоција, ако се то уопште тако може назвати, чини ме несигурном. Шта год да почнем да пишем, чини ми се бесмисленим. Мени лично. Не испробавам то на другима, толико обзира сам сачувала у себи, да не делим себе овакву, никакву, људима који нису криви за моју безидејност.

А бојим се, ако попусте кочнице – како то психолози кажу: инхибиције, распашћу се на три половине.

И шта сад ја да радим?

Шта ми је чинити?

Да чекам провиђење или да поклекнем под налетом стихије сопственог алтер ега?

 

Студија случаја: На зидићу у недостатку клупе на Ташмајдану

Indeks

Преузето са интернета.

 

 

Факултет политичких наука у Београду. Ране осамдесете.

Један од тежих испита, Упоредни политички системи, не толико по озбиљности материје, јер већ сам довољно уронила у политичку науку као такву, колико због захтевности професора Најдана Пашића. Данима долазим да слушам како пита, где је акценат – који, наравно, не проналазим, јер код професора Пашића све је најважније! – каква је пролазност.

И ево, данас полажем. Леп јунски дан, после ноћашње кише заблистале вождовачке улице, са богатих крошњи ту и тамо се откине још која кап и тешко се сручи на асфалт. Неколико их је издобовало по мом темену, таман да ми одврате пажњу од бесомучног прелиставања књиге и бесмисленог бацања погледа на питања у скрипти, јер сива мождана маса више не прихвата ни једну једину информацију. Блокирало све.

Поранила сам, седим на зидићу и нервозно палим цигарету. Руке ми подрхтавају. А ништа ми не зависи од овог испита. Баш ништа. Само бих да га скинем с врата и да се бацим на Логику са методологијом која ми у том тренутку изгледа као сликовница у односу на Системе.

– Извините, да ли је слободно?

И не гледајући, климнем главом. Помислим, боже, какво питање! Зид је дужине бар десет метара, може да седне где год жели, што се црта баш у моју ауру, овако нервозну и наелектрисану?

Чуј: Извините, да ли је слободно? Који би ми се колега обратио тако финим тоном, па још у персирајућем стилу?!

Подигнем главу са оне мучене књиге, ишаране са милион боја, као, све ми је битно, па погледам у персону поред себе.

Постарији човек, запалио и он цигарету, поглед уперио у грађевинске радове преко пута, где се у бившу основну школу ‘Бора Станковић’ сместио Факултет организационих наука, где од ране зоре ударају чекићи, зује мешалице, шалује се, бетонира и куда са завишћу бацам погледе на раднике који, на паузи, у једној руци држе хлеб и српску кобасицу, халапљиво откидајући зубима позамашне комаде, а у другој флашу пива којим обилно заливају сваки залогај.

Па, ја кад бих то појела и попила, фамилија би ме тражила по гастроентерологији и нашла на Орловачи! А волела бих да могу. Џаба.

Господин поред мене уперио поглед у књигу коју држим на коленима.

И сад, кроз главу ми пролази смешна мисао – да није и овај овде неки професор?

Па се сетим легенде београдског Правног факултета, чувеног професора Радомира Лукића, познатог по бројним анегдотама.

Једна од њих, можда и најчувенија, је она када је, у паузи испитивања студената, изашао да се прошета по Ташмајдану. Шетајући, види једног мученика – као што сам тога дана, прибогу, била ја! – који у рукама држи његову књигу. Очигледно се спрема да изађе на испит у поподневном термину.

Седе професор Лукић поред, тремом изубијаног јадничка који га није ни препознао, а и био је ванредни студент у неким озбиљнијим годинама и вероватно није ни долазио на предавања, па ће:

– Како иде, колега? Је л’ то код Лукића полажете?

– Ма, да. И ништа не знам. А учио сам и спремао испит скоро три месеца!

– А одакле сте?

– Из Бора. Железара ми дала стипендију, а ја никако да завршим овај факултет… Жена, деца, посао, не могу да стигнем. А Ви, колега? Је л’ и Ви данас полажете?

– Да, да. И ја. Ма, није лош тај Лукић, чуо сам од колега. Хоће човек и да пусти, ал’ опет, мора нешто и да се зна…

– Знам ја, учио сам, само се некако увек спетљам, па и не умем да кажем све што знам.

– Ето, и ја имам трему, верујте. Дајте ту књигу, да видимо шта знамо. Добро је кад се пре испита мало преслишамо.

И тако, наизменично, испитују они један другог, све пршти од знања!

У неком моменту, професор Лукић устаде, уз извињење, и оде. Студент остао још мало на клупи, да прочита још коју реченицу.

– Видећемо се на испиту, колега. Пријатно.

– Ево, сад ћу и ја. Срећно, колега!

У чувену ‘петицу’ на Правном, петнаестак минута после професора, улази стипендиста борске Железаре и за катедром види свог колегу – професора Радомира Лукића! Кад се није обезнанио. Дошао до половине амфитеатра, па се окренуо да изађе. Од бруке и срамоте, не може да погледа у правцу катедре. Али, професор Лукић не би ушао у анале, да га није позвао:

– Колега, да, Ви, Ви из Бора, дођите, молим Вас.

– Ја не бих… Молим Вас.

– Дођите овамо и дајте ми индекс.

Човек приђе до катедре, а професор Лукић се обрати присутним студентима:

– Драге колеге, колегу сам малопре испитао док је седео на клупи у парку. И зато нема потребе да одговара!

У индекс је уписана седмица, а амфитеатром се проломио смех и аплауз када је легендарни Луле препричао њихов сусрет и разговор.

Али, овај до мене, изгледа, ипак није професор, иако изговара сличну реченицу, као професор Лукић:

– Колегинице, да ли и Ви данас полажете Системе код Пашића?

– Да и мртва сам. Ухватила ме нервоза, зноје ми се дланови, ја не знам шта ћу од треме. Можда и одустанем, шта знам. А шта Ви? И Ви полажете… ?!

– Да, да, и ја полажем. И мене уби трема. Јао, баш сам се спремао, али не знам… Ма, нећу да одустанем, изаћићу, па шта буде.

Нетактична младост се упиљила у времешног колегу, питање у ваздуху: Шта ли ти тражиш овде, у тим годинама?!

Искусна зрелост ме прозрела и предухитрила питање.

– Ја сам, знате, дипломирао на Правном факултету и читав свој радни век провео у дипломатији. Али, жеља ми је била одувек да завршим Факултет политичких наука. Нисам стигао пре, па сам уписао када сам отишао у пензију. Нешто ми је признато са Правног, али сам полагао диференцијалне испите и ево ме на трећој години…

Човек има година, није да нема. Можда је десетак млађи од моје баке. О, боже. И њему до учења! Он има трему! Један заокружен живот, проведен у миру, срећи и весељу. Који мотив може да има човек у седамдесетим годинама за учење?

Па, само лични. И то веома јак, очигледно.

Обоје смо положили тог дана испит.

А ја сам научила додатну, бонус лекцију: Ако нешто желиш, остварићеш то кад тад, под условом да је жеља реална и да је мотив аутентичан, јак и твој.

Макар била и лична сатисфакција.

 

 

Прекрст

444b38148fe410b66d15a9e092208c36

Преузето са интернета.

 

И тако, стицајем већ познатих околности (чекајући Годоа који, ипак, кад тад стигне!), на углу Скерлићеве и Браничевске, у непосредној близини Храма Св. Саве, стојим као на осматрачници… (Како ће ме неко налупати једног дана!)

Призор следећи: две испирсинговане девојке, са тетоважама нема где нема, у ‘мартинкама’ усред тридесет три у хладу, фармерке исцепане све по последњим модним крицима, мајице прате тај дроњави фазон, са неизоставним цигаретама међу прстима на којима су живописно исцртане канџе од ноктију у свим могућим флуоресцентним нијансама, са жвакама од којих дувају балоне између прегласних и исфорсираних салви смеха за појаву – иду узбрдо, уз Браничевску.

Свака прича у свој телефон.

Тачно у четири сата, оглашава се звоно на Храму.

Застаје гореописана младост, цигарете се хитро премештају у леве ручице, телефони трпају у задње џепове, како би се десним прекрстиле, и то три пута, сходно православљу и светосављу, дабоме, помно загледане у монументалност купола и крстова, све кроз наочре за сунце, за које основано сумњам да имају заштиту од УВ зрачења.

 

Ој, Србијо секуларна, међу позама, винчанским депонијама, музичким фонтанама и субкултуралним вредностима.

Neka padne bar vožnju, kad već nije na testovima!

Kasne sedamdesete. Već sam par godina u Beogradu, već sam odslušala prvu godinu na fakultetu, ali bih vozački ispit, ipak, da polažem u zavičaju. Ne toliko zbog zavičaja kao takvog, nego više zbog jake veze koju imam u auto-školi. Naime, moj ujak Bata je tamo instruktor vožnje.

Računam, lako ću ja to.

080123021

Slika preuzeta sa Interneta.

 

Nisam nikad bila od onih što sve znaju, sve hoće, sve mogu. Niti sam volela da budem mirođija u svakoj čorbi. A ni da se trpam gde mi nije mesto – ko krpa u dupe, što kažu Sremci. Ali, ispostavilo se da, iako me nije preterano ni zanimalo, ni privlačilo, moram da naučim da vozim. Civilizacijski momenat.

Kasne sedamdesete. Već sam par godina u Beogradu, već sam odslušala prvu godinu na fakultetu, ali bih vozački ispit, ipak, da polažem u zavičaju. Ne toliko zbog zavičaja kao takvog, nego više zbog jake veze koju imam u auto-školi. Naime, moj ujak Bata je tamo instruktor vožnje.

Računam, lako ću ja to.

Obavim preliminarne dogovore sa njim koji je samo par godina stariji od mene, pa mu nekako i ne priliči titula ‘ujak’. Više ga doživljavam kao starijeg brata.

Autoritativan, oduvek. A tek sad, kad je u funkciji!

Dogovorimo se za početak upisa, zgodno bi bilo da bude dok je on na godišnjem odmoru, da možemo više da vozimo.

Srećna ja kao nova godina, zviždućem po kući, jedva čekam da počnemo!

Narečenog dana, evo Bate. Doneo mi neku knjižicu i dao u zadatak da je pročitam i što više iz nje zapamtim.

– Valjaće ti – kaže službeno.

Gledam, knjiga tanka, pa kad sam je uporedila sa Opštom sociologijom što sam je onomad polagala, učinila mi se kao dečja pesmica. Da, ali malo sutra. Dao mi Zakon o bezbednosti saobraćaja! Kao da učiš telefonski imenik napamet!

– Pa, šta je ovo? – pitam i ja ozbiljno i službeno.

– To što vidiš.

– A gde su testovi, kako da vežbam? – pitam naivno.

– Samo ti uči ovo što sam ti dao. Posle ćemo testove i sličice, ne sekiraj se – smeška se moj guru.

Početak baš i ne obećava.

– Jesi se spremila? Da krenemo?

Prilazimo ‘jugiću’, Bata ode na desnu stranu. Seda na mesto suvozača, proverava duple komande. Ja stojim i čekam da izađe, kako bih se smestila.

– Ulazi, šta čekaš?

– Gde da ulazim?

– Šta je tebi, Jasna? Šta si se ukipila? Ulazi u auto, da krenemo.

Gde da krenem, jadna mi majka?! Ja očekujem neki trenažer, neki poligon, nešto.

Nešto.

Ni slučajno ne očekujem ovo: da sednem na mesto vozača i da vozim!

Bože, da li je on normalan?! Pa, kako da vozim, kad ne umem?

– Slušaj, ostavio sam majstore da mi izlivaju ploču na kući. Nemam vremena da se ovde ubeđujem s tobom. ‘Oćeš ti da voziš, il’ tu da mi stojiš tako preneražena? M?

Šta ću, uđem. Zatvorim vrata, srce mi udara u grlu, adrenalin se izlučio u većim količinama – samo što me ne udari kap!

– Evo ti ključ, stavi ga u kontakt bravu, ovde, vidiš? Okreni blago u desnu stranu.

Sve ja tako, po uputstvu, a u ušima mi zuji, samo razmišljam kako ću se stropoštati niz onu nizbrdicu i kako neću umeti da ukočim! E pa, ljudi moji, šta me snađe!

Do tog trenutka nisam nikada sela na mesto vozača, a kamoli vozila. Sasvim drugačiji osećaj, nego kada neko drugi vozi. Neprepričljivo.

– E sad vidi. Levom nogom pritiskaš jednu papučicu. To se zove kvačilo, ili kuplung. I tu papučicu pritiskaš kada hoćeš da ubaciš u brzinu, odnosno svaki put kada menjaš brzinu. Jesi razumela? Stisni tu papučicu. Tako. Bravo. Desnom nogom komanduješ kočnicom i gasom. Pogledaj dole. Između kvačila i gasa je kočnica. Papučica za gas je skroz desno. Vidiš da je u obliku stopala. Je l’ vidiš?

– Vidim – kažem smerno.

I stvarno vidim. Pritiskam ih naizmenično, sve kako Bata kaže.

– Dobro. To smo naučili.

To smo – šta?! Naučili? Kako da ne. Ma, idi. Sad ću da izađem napolje, da zalupim ta vrata, pa neka vozi ko mora. Ja, vala, ne moram. Kao da ću biti jedina što ne ume da vozi. Pih, čudna mi čuda. Ima autobusa, ima taksija, molim lepo.

– Bato, ja…

– Ćuti i slušaj. Ovo je menjač. Brzine idu u ‘H’. Sad je u leru. Prva je iz lera na gore, u levu stranu. Druga je pravo dole, treća na gore desno, četvrta pravo dole. Dobro, sad to nije važno. Posle ćemo. I, kada hoćemo da krenemo, uradiš šta?

– Pa ubacim u prvu brzinu, valjda?

– Ubaci.

Krrrkrrr.

– A kvačilo? Jesam ti rek’o da stisneš kvačilo kad ubacuješ u brzinu i kad menjaš brzine? Kad si pre zaboravila?!

– Pa, vidiš da ne umem ja ovo. ‘Ajde, pa ćemo drugi dan. Tu sam ja, pa ti dođi…

– Ma, da. Važi. Ali, juče. Sedi tu i slušaj šta govorim. Stisni kvačilo. Do kraja. Drži tako nogu. Sad ubaci u prvu. Jesi gurnula do kraja menjač? Jesi? ‘Ajd sad polako otpuštaj kvačilo. Nemoj naglo, ugasiće ti se auto. Lagano.

E ovde mi je pomogla majkina ‘gricner’ šivaća mašina. Jeste da sam dva puta proštepala kažiprst, ali sam bar naučila da šijem ravan štep na toj prastaroj, mehaničkoj mašini, gde je važno naučiti ravnomerno pritiskanje donje papuče koja pokreće mašinu.

Kako sam počela da otpuštam kvačilo, auto krenuo! Ja se oduzela!

– Jao, Bato, pa ja sam krenula! Šta ću sad??? Jao, gde se koči? Pa vidi, odosmo… Ima da izginemo!

– Stisni kvačilo ponovo i iz prve prebaci u drugu. Pravo dole, znaš kako sam ti rek’o.

– Pa idem pravo dole, jaoooo, gde je kočnica? Koči, udariću u banderu!

– Samo ti dodaj malo gasa, ne sekiraj se za banderu. Ja sam tu. E sad, skloni nogu sa gasa, prikoči. Malo, ne tako naglo. I motaj volan u desno. Desno, Jasna, jesi ti pismena, desno, ne levo!

Stropoštasmo se niz tu laganu nizbrdicu koja je meni izgledala kao da se spuštam sa Mon Blana u najmanju ruku. Sad je bar ravno ispred nas. Odahnula sam – mokra od znoja, ruke lepljive stežu volan kao da će pobeći, srce i dalje udara, doduše slabije nego kad sam sela u auto, ali opet – gruva.

– Stani – kaže moj uja.

Stanem. Pritiskam i kvačilo i kočnicu i ručicu menjača.

Samo što ne zagrlim i retrovizor usput.

– Izbaci iz brzine. Tako. U ler. Mrdni menjač levo-desno. Dobro. Potrefila si ler. Slušaj me sad dobro. Nema razloga da se bojiš. Ja imam duple komande. Vidiš? Nećemo izginuti, samo me slušaj šta ti govorim i ne boj se. Evo ti malo vode, sva si bela k’o kreč. ‘Ajmo do ‘Dunavske terase’ polako, pa ćemo tamo piti kafu.

Kako smo mi uopšte stigli na odredište, nemam pojma. Važno, stigli smo. I popili kafu, toga se odlično sećam. Kada smo iz bašte restorana ponovo krenuli u auto, ja više nisam imala straha. Ni u tragovima. Valjda je to poverenje koje sam imala u mog Batu, učinilo svoje.

Posle par dana tokom kojih smo već ozbiljno vozili, negde na pola puta od Stare Pazove do Starih Banovaca, baš posle nadvožnjaka koji vodi preko autoputa Beograd – Novi Sad, u finoj, laganoj, opuštenoj atmosferi, uz poneku šalu i smeh, pita mene moj instruktor:

– Jasna, koji smo znak prošli malopre?

Ja usporim, pokušavam da se setim, ali – nema šanse. Naprežem mozak, trudim se, prizivam periferni vid u pomoć. Džaba.

– Ne znam – kažem.

Bata se smeška, a vidim, nije mu baš pravo što o tome nisam vodila računa, iako mi je stalno skretao pažnju.

– Ne znaš? Dobro. Pa, idi onda, pogledaj.

Ja krenem da ubacim u rikverc, kad će on meni:

– Pusti menjač, ostavi ga u leru. Izađi iz auta, idi peške.

– Peške?! Pa, jesi ti normalan? To je najmanje trista metara!!! Po ovakvom suncu? Ma, idi, bre. Ne pada mi na pamet.

– Dobro. Ne moraš. Završavamo. Znaš gde ti je kuća odavde. Izvoli, kreni kući slobodno. I da znaš, sa obukom smo završili. Zdravo.

Gledam svog ujaka i ne verujem ni ušima, ni očima! Pa, ovaj bi stvarno bio u stanju da me pusti da idem kući peške, u sred podneva, u sred jula meseca, u sred ove pustoline!

E, ludog čoveka, bokte video!

Šta ću, nemam kud.

Krenem unazad, da vidim koji je to znak tako bitan u mom životu.

Vratim se posle dobrih petnaest, dvadeset minuta, sva ušmurana, sa pečatima po licu – oduvek mi tako reaguje koža na jako sunce, pa izdeklamujem:

– Put sa pravom prvenstva, ako ti je to baš toliko bilo važno.

Gleda mene moj ujak, smeška se, a nije mu do smeha – lepo se vidi, i njemu je vrućina, i njemu je svega preko glave, zida čovek kuću, majstori orcaju kako stignu kad nema gazde, dok se on ovde zamajava sa neozbiljnom sestričinom.

– Prvo, ja znam koji znak tu stoji. Drugo, meni nije bitno, bitno je tebi, jer ti voziš. Treće, ulazi i kreni, da ne kolabiraš na tom suncu. I četvrto, zapamti: saobraćajne znake moraš da gledaš, jer je to veoma važno. I nemoj da se joguniš, nego slušaj šta ti govorim. Jesi me razumela? ‘Ajde. Kreni…

 

***

Posle dvadesetak dana, položila sam testove bez greške.

Nije bilo sumnje da će tako biti, jer me je moj ujak preslišavao usput, dok smo vozili, odnosno dok sam ja vozila, a on kontrolisao šta i kako radim. Za te tri nedelje, naučila sam skoro napamet Zakon o bezbednosti saobraćaja! I danas pamtim neke odredbe, baš onako kako je bilo napisano.

Vožnju sam položila iz prvog puta, a komisija valjda nikada do tada nije doživela da od instruktora čuje ovakvu rečenicu u vezi kandidata:

– Vidi, Bane, ovo je moja sestričina. Nemoj da te đavo nosi da je pustiš, ako nešto zabrlja. Jesi čuo? I ti, Sreto. Obavezno neka vozi prema Inđiji, na onaj nadvožnjak i neka krene pod ručnom, tu mi nešto nije baš bila sigurna. A bitno mi je, zato što živi u Beogradu gde je sve uzbrdo i nizbrdo, pa da se ne zakuca u nekog…

Ljudi ga gledaju kao da je sišao sa uma!

Ja, obaška. Bečim se u njega, sevam očima, da mogu – smoždila bih ga na licu mesta!

Obično tu padaju molbe tipa: pusti ga, neka prođe, zna, ali ima tremu i tako dalje.

Ovaj moj se baš zauzeo da padnem. Kao da nije bio siguran da sam ja vožnju dobro savladala za jednog početnika!

Samo tri godine kasnije, učestvovala sam na svom prvom amaterskom reliju ‘Drug na drumu’ i osvojila prvi pehar… Bilo ih je još, ozbiljnijih.

Znam da je moj Bata, moj ujak koga sam obožavala, sa kojim sam otkrivala Creedence, White Snake, Aretu Frenklin i koji je bio simbol mog detinjstva i rane mladosti, tamo gde jeste već deset godina – ponosan na mene.

Kada palim sveću za pokoj i mir njegove duše, ne mogu da se ne setim tog leta kada mi je pomagao da savladam veštinu vožnje i onog smeha kada sam u Kertisu, u Staroj Pazovi, desnim točkom slučajno nagazila na armaturu koju je jedna Slovakinja na biciklu, sa sve onim svojim mnogobrojnim suknjama, vukla za sobom. Sreća, pa se žena nije povredila prilikom laganog pada i sreća da je bila u tim suknjama koje su ublažile njen bliski susret sa travom pored puta! Jeste da nas je grdila dok smo joj pomagali da ustane i ponovo sedne na svoj bicikli…

I niz drugih dogodovština diljem Srema.

I da. Ljudi ne umiru činom smrti. Oni žive dokle god živi sećanje na njih. Ovih deset dugih godina nisu izbrisale nijedan trenutak koji sam provela sa mojim Batom tokom letnjih raspusta, Božićnih i Uskršnjih praznika, pazovačke slave, Sv. Ilije, dunavskih kupanja, prvih igranki na koje me je vodio…

Kada bi sat mogao unazad.