Ostavite planetu na miru!

 

1375395858

Izvor: Zivotinje.rs

 

Ako bi neko bio ljubazan da mi objasni, jer moj skromni mozak to ne može da shvati, zašto se neki dosadni ljudi stalno pentraju po Andima i konstantno uznemiravaju one sirote kondore?!

U redu, slikali su ih, videli smo kako se njihovi pilići promaljaju iz ljuske, kako se organizuju – bolje od ljudi, kao i sve normalne životinje i ptice – i šta još treba da saznamo?

Lepo bi bilo da ljudi ostave na miru sve te divne živuljke, neka požive u miru, sreći i bez dvonožnih retarda…

Onomad gledam neke paćenike, paraglajdere kako se uslikavaju i selfiraju pre poletanja… i još se porede sa nebeskim kraljevima! Kakav idiotizam!

O, Bože.

Razumem sve što se čini u vezi naučnih istraživanja, nesporno je da saznanja o biodiverzitetu imaju značaja i koristi za ukupan ljudski rod.

Ali, nemam razumevanja za te ekstremne budalaštine kojima se ugrožavaju vrste! Zamislite samo one silne nenaučne, turističke ekspedicije po Africi, Aziji, Australiji, Južnoj Americi, Severnom i Južnom polu? Pa, kad ispadne ptić iz svrakinog gnezda i kada ga čovek podigne i vrati u to isto gnezdo, majka ga više ne ferma, jer nosi miris koji ona ne prepoznaje. Kako je tek sa drugim životinjskim vrstama, uznemirenim brujanjem džipova, helikoptera, aviona, brodskih i vanbrodskih motora? Zagađivanjem to malo preostalog čistog vazduha i vode naftom, kojekakvim isparenjima ko zna čega i izduvnim gasovima? A tek prisustvom dokonih, prebogatih turista, željnih nemaju-pojma-čega! Gde su tek silni reflektori, blicevi, kamere i ostala tehnološka inovacija za besomučno slikanje i iživljavanje?

Hoće li ikada, zaboga, za račun budućih generacija ljudi na ovoj planeti, taj nesvet ostaviti na miru i krokodile i reptile i polarne medvede i indijske čaplje i leteće žabe i crve i mrave?

U ime dolazećih.

Dan mladosti i ludosti uz poneko zrnce mudrosti

– A gde Vam je mlada – pita službeno lice. Mene zaobilazi pogledom i traži mladu. Buduću.

– Tu je, iza mene, kako đe je? Takav je i red da bude iza mene – kaže moj, još uvek nezakoniti i vuče me za ruku da stanem pored njega.

Matičar se izbečio u mene, pa gleda u mladoženju, pa opet u mene i na kraju – prsne u smeh. Što on, što koleginica što sedi preko puta njega. Smeju se oni slatko, smejemo se i mi, a šta ćemo drugo? Najbolje bi nas opisali Iljf i Petrov.

dan mladosti i ludosti

Opština Novi Beograd, maja neke godine.

– Dobar dan, može li se?

– Izvolite – kaže jedan razbarušeni, gleda preko lenonki, sa smeškom. Rasejan pomalo.

Taj smešak je, inače, retka pojava u našim birokratskim strukturama. Čisto da se podsetimo.

– Ja bih htio da zakažem vjenčanje.

– Može. Za koga? To, znate, mora lično….

– Pa, lično. Za mene. I mladu.

Službeno lice klimnu glavom, pa se zagleda u kalendar pred sobom, prevrće po rokovniku, pomno i predano pilji u gust raspored…

– Koji je danas datum? – pita matičar mog budućeg bračnog supružnika.

– 22.

– Aha. Čekaj…. 22. maj….. Pa, može 5. juna. Hmmm, da. Da li odgovara 5. Juni?

– Kakav juni?! A da ne avetaj, časti ti. Ja hoću 25. maja, na Dan mladosti. Viđi tamo u taj tvoj rokovnik može li?

– 25. maja? Hmmmm…. E pa, nažalost, ne može. Sve je popunjeno.

– Kako popunjeno, zar nema baš nijedno mjesto?

– Pa, nema, gospodine. A što Vi toliko žurite?

– Kako što, jadan, pa pobjeć’ će mi mlada! Jedva je ubjedih da pođe za mene!

– A gde je mlada – pita službeno lice. Mene zaobilazi pogledom i traži mladu. Buduću.

– Tu je, iza mene, kako đe je? Takav je i red da bude iza mene – kaže moj, još uvek nezakoniti i vuče me za ruku da stanem pored njega.

Matičar se izbečio u mene, pa gleda u mladoženju, pa opet u mene i na kraju – prsne u smeh. Što on, što koleginica što sedi preko puta njega. Smeju se oni slatko, smejemo se i mi, a šta ćemo drugo? Najbolje bi nas opisali Iljf i Petrov.

Opet se službeno lice zagleda u rokovnik, vidi se, hteo bi čovek da nađe mesto za nas, ali nema, pa nema.

To nam i saopštava:

– Verujte, drage volje, ali zaista nema mesta 25. maja…. Evo, dođite, pogledajte. Gde da vas udenem? Od 11 do 15 sati sve popunjeno, a posle idem na teren, pa do uveče, od restorana do restorana…

– Ču’š, nema mjesta. Viđi, nijesmo ti mi novi u toj stvari. Mi smo ti ponavljači – nema što da čitaš, sve smo ti mi to po jednom već čuli. Samo nas ubači u taj 25, časti ti…

Službeno lice se zacenilo od smeha. Smeje se službeno lice, smeje se koleginica, umalo se nije zagrcnula kafom koju je prinela ustima! Zakašlja se žena, rekoh, neće preteći! Priđem joj s leđa, udarim je par puta da žena dođe sebi.

Matičar gleda mladu u akciji spasavanja, gleda mladoženju, gleda kalendar…. i, šta će siroma’,  kaže:

– Dobro. Evo, 25. maja 2008. godine, zakazano u 12 sati. Već imam venčanje u 12, ali ću ga pomeriti, neka malo kasni, neće biti problema. Dođite malo pre tog vremena, ja ću već biti u sali.

– E svaka ti čast, đe čuo i đe ne čuo! Ljubavi – okreće se mladoženja prema meni, mladi, srećan kao nova godina – vjenčaćemo se na Dan mladosti, da vječno budemo mladi! A volio sam da bude baš na taj dan, e fala ti još jednom, za ovo imaš od mene bocu, šjutra ti je donosim! I Vi, gospođo, i kafu i ‘milku’. Ajd, viđećemo se!

Kao na krilima, spušta se mladoženja stepenicama, ja trčkaram ne bih li ga sustigla i razmišljam – e jeste uporan, malo ko bi u ovakvom poduhvatu uspeo. Ja bih prva odustala, navežbana okolnostima u kojima živim – kad lepo pitaš, lepo te i odbiju.

Skupismo se narečenog dana tačno u podne, kao za obračun kod ‘OK korala’, mi – mladenci, kumovi i moj dragi đever, za tu priliku doputovao iz Podgorice prvim slobodnim letom!

Svečana sala Opštine Novi Beograd.

U 12 sati bivamo prozvani, ulazimo, službeno lice za službenim astalom, sa sve cvećem, ne može da sakrije osmeh. Smeje se čovek, još malo pa naglas. Gleda mladence i ostatak ekipe, pa se valjda setio zakazivanja od onomad – ne može da se uozbilji, a sve bi hteo. Džaba.

Prijatna, opuštena atmosfera.

Opšte generalije što naše, što kumovske.

Čita službeno lice par bitnih stvari, mi klimamo glavama, sve smo razumeli i sve znamo. I sve je to stalo u tri minuta.

Potpisasmo se svo četvoro, ja nagazim mladoženju, valja se, i – gotovo.

Zvanični, sledeći svatovi čekaju ispred sale, muzika trešti, tu su i trubači,

Ispred Opštine napravimo par fotki, bidermajer bacim đeveru, jer jedini od prisutnih nije oženjen – još se oženio nije, slabo dejstvo tog cveća, majku mu. Ali, ima izgleda, ima… Zadrška je tehničke prirode.

I tako, na današnji dan smo venčani. Srećna nam godišnjica bračnog supružništva!

Baš na Dan mladosti, uvek mladi duhom, o ostalim vidovima mladosti da ne talasam… da ne pokvarim nepodnošljivu lakoću bračnog nam života.

Српски CHF сужњи у хибернацији

30466-16_4929_850x850

Извор: ало.рс

 

Не могу да се сетим, а и џаба ми је, колико сам дреждала испред Владе Републике Србије, са још стотинак – од преко 20.000 кредитних дужника колико их има у нашој нам отаџбини, смрзавајући се и трпећи понижења којима су нас излагали Владини службеници из обезбеђења кроз мегафоне, са врха степеница:

– Тишина, бре! Шта се дерете? Утишај то озвучење! Је л’ чујеш ти тамо, ди џеј? ‘Ајде, разлаз!

То понижење се може мерити само са равнодушношћу са којом су београдски возачи свакодневно пролазили поред скупа на углу Немањине и Кнеза Милоша, коме су месецима присуствовале и мајке са бебама у колицима, старци и инвалиди, поред нас осталих, у кондицији за вишесатно стајање на протестима. Није то увек ни била равнодушност – чешће је био бес и негодовање због затварања те раскрснице, када би се, евентуално, скупио већи број франачких робова.

У парку преко пута зграде Владе, било је на десетине шатора (и усред зиме!), са којима су се пролазници – спрдали.

Каква солидарност?! Какво прикључивање?! А и зашто би узимали учешћа пролазници, када се ту нису нацртали сви кредитни дужници – па, ваљда је нама  најбитније да власт реши проблем франка и кредита генерално, као што је то решено у Аустрији, Словенији, Хрватској, Црној Гори? Ако дужницима није стало, зашто би се ту окупљали други, кредитима неојађени људи? И ако ми нисмо успели да се договоримо око неплаћања ануитета, зар очекујемо да се неко други о томе договори?

Верујем да је тако сваки возач и сваки пролазник помислио, посматрајући тужни скуп од неколико десетина људи, уместо да нас буде на стотине хиљада – таман онолико колико је кредитима угрожених људи у Србији.

Зашто ово говорим?

Ако економско сиромаштво није довољан повод за окупљање директно угрожених људи, породица у Србији, шта онда јесте?

Шта би пробудило успавано и хибернисано српско грађанство?

Обесправљеност?

Тиранија?

Укидање свих слобода?

И шта од наведеног није на снази?

Ако се не можемо окупити ми, директно угрожени зеленашким каматама на и тако неповољне кредите, реализоване после 2006. године и додатно унакажене курсом швајцарског франка после 2011., који моменат може окупити свеколико српско становништво у борби за бољи живот, за остварење права на рад и човека достојан живот?

Где је подршка просветарима, здравственим радницима?

А где људима којима су бебе украдене и продате у бели свет?

И где смо ми у свему томе?

 

Ајмо сад неки цветић, неки лептирић, да нам данас буде лепше и боље.

Koseri i Girovi

Ovde se već oseća nedostatak kafice, cigarice, pa da se krene prepričavanje od razni filmovi na Foks Movi i ostale hepi beskonačne serije. Meni već dovoljno loše i bez dugometražnog prepričavanja….

 

images (1)

Izvor: Novosti.rs

 

U čekaonici izvesnog doma zdravlja u Beogradu.

Dve komšinice u razigranoj priči, od sabajle.

– Pa što ne gledaš filmove, kad si već na bolovanju i moraš da ležiš?

– Nema ništa da me zanima.

– Kako, bre, nema? Imaš Foks Movi. Tamo imaš razni filmovi i tiklovano na srpski.

– Kakvi filmovi?

(Ovde se već oseća nedostatak kafice, cigarice, pa da se krene prepričavanje od razni filmovi na Foks Movi i ostale hepi beskonačne serije. Meni već dovoljno loše i bez dugometražnog prepričavanja….)

– Ja samo gledam ljubavni… hihihihiiii…. (Sa obaveznom rukom preko usta, prim. a.) Juče bio onaj… kako se beše zove…. znaš onaj sa onu palicu, što ima kačket…?

– ?

– Ma, onaj, bre…. Koser! Taj.

–  Da nije Kevin Kostner? Taj sam gledala.

– E, jebiga. A bio i onaj što ona mlada, pa bolesna, od leukemiju, od čega li… Znaš onaj američki, sa onim – e, što mi tako ujutru stane mozak, pa ne mogu se setim… De, pomagaj. Znaš onaj što u onaj film bio oficir, pa s onaj motor što je došo po onu devojku?

– Da nije Ričard Gir?

– E, taj. I ona na kraju umre, jadna. Jebemti, znaš šta, svaki put oplačem taj film…. A što je zgodan taj oficir…. Jel da?

Iz razglasa stiže falset: Karapančić, ordinacija 205, Karapandžić!

Prepoznah se, na jedvite jade. Em krči mikrofon, em visoki tonovi i neka mikrofonija sačuvaj bože, em mi devojačko sjarcala sa udatim prezimenom i napravila gemišt koji ne mo’š razumeti, em me iskreno zanima da li će ova paćenica što je na bolovanju i mora da leži ipak gledati razni filmovi na Foks Movi, pogotovo ako se prikazuje Kevin Koser i taj zgodni oficir.

Ustanem, odbrojim par koraka do ordinacije 205, uzmem doznake za bolovanje, izađem sa žaljenjem što su komšinice u međuvremenu nestale u nekim vratima.

 

Mokroluška Zvezdara, maja 2016.

Pošto osmeh?

Izbrojah te dve autobuske stanice, stanem sa strane u osmatračku pozituru – ne vidim ni belu kuću, ni bilo kakvu oznaku da igde u okolini postoji pošta. Kao za pakost, u to prohladno prepodne, nigde žive duše, nemam koga da pitam. Izađem iz auta, uputim se preko puta u vulkanizersku radnju da pitam gde je ta bela kuća u kojoj se sadrži pošta.

Ljubazan majstor, zamazan od glave do pete, smeje se naglas i kaže:

– Evo, tu odma’ iza moje radnje.

Uočljivo, nema šta.

 

b

Preuzeto sa Interneta.

Pod, do kraja nerazjašnjenim okolnostima, izgubim ličnu kartu i krenem u proceduru pribavljanja nove.

Naravno, prva destinacija – šalteruše u prvoj ispostavi MUP.

Uzmem potrebne obrasce, napišem izjavu, više u pretpostavkama, kako sam, gde, na koji način i kada izgubila taj dokument, dobijem usput uputstvo da idem u poštu koja je „dve autobuske stanice odavde, pa levo, uzbrdo, u jednoj beloj kući.“ (?!)

– Zar ne mogu ovde da uplatim te takse?

– A je l’ Vi vidite ovde neki šalter na kome može da se uplati, gospođo?“

Ona bi da se svađa.

– Vidim šalter na kome piše POPUNJAVANJE OBRAZACA i za kojim niko ne sedi, kažem uljudno.

– Pa, kako da sedim tamo, kad sedim ovde? Svašta.

Uzmem te nesrećne uplatnice kojima se popunjava budžet mile mi i drage otadžbine, sednem u auto i krenem u potragu za poštom.

Ljudi moji. Pa, nas treba zaprašiti odozgo nekim čudima, da nas nestane, kad smo nesvet.

Izbrojah te dve autobuske stanice, stanem sa strane u osmatračku pozituru – ne vidim ni belu kuću, ni bilo kakvu oznaku da igde u okolini postoji pošta. Kao za pakost, u to prohladno prepodne, nigde žive duše, nemam koga da pitam. Izađem iz auta, uputim se preko puta u vulkanizersku radnju da pitam gde je ta bela kuća u kojoj se sadrži pošta.

Ljubazan majstor, zamazan od glave do pete, smeje se naglas i kaže:

– Evo, tu odma’ iza moje radnje.

Uočljivo, nema šta.

Uzak puteljak, uzbrdo, sve kao iz deskripcije umilne šalteruše.

Uspentram se, vidim vrata, nisam baš toliko obnevidela, vidim i neke ljude unutra, ali vrata ne mogu da otvorim. Gledam da l’ je GURAJ ili VUCI, kao iz pesme Ogdena Neša koji kaže kako redovno gura vrata na kojima piše VUCI i vuče besomučno vrata na kojima piše GURAJ – džaba. Ni jedno, ni drugo ne pomaže.

U neko doba, dežurna, dokona baba sera iz kraja, ili šta je već, dogega se do mene i kaže:

– Ta su ti vrata zaključana. Eno tamo je ulaz.

Preskočim žardinjeru, zamalo nagazim na domaće kuče koje se izvalilo tik uz žardinjeru sa druge strane i sunča se, ne bih li se konačno dokopala pošte!

Oposlim sve kod jedne divne, mlade žene koja ni po čemu ne pripada tom bespuću i beznađu, ni toj pošti koje nema ni na jednoj mapi, a sumnjam da je ima i na novijim topografskim kartama. Sve anonimno i sivo – osim njenog osmeha. Gde zaluta, dete,  u ovu bestragiju, mislim se.

Vraćam se ponovo kod meni suđene nadžak-šalteruše da predam sve što mi je dala, overeno pečatom pošte.

U međuvremenu se napravio red.

Pitam čekače da li bih mogla samo da uđem i predam papire.

Nemaju ništa protiv. Fini svet.

Ali….

Moja radost ne potraja!

– Ne može, gospođo, preko reda – iskezila se moja suđaja – čekajte iza žute linije.

Došlo mi da je zadavim, onako, preko reda.

Šta ću, vratim se na kraj reda. Čekam. Ćutim.

Jedan stariji gospodin, rekla bih da je zemljoradnik po žuljevitim rukama, ustade i krenu od jednog do drugog u redu – vidim da se neki međusobno poznaju, sa molbom da me puste preko reda, „da žena ne čeka, imamo mi više vremena, vidi se da žuri, a i samo da preda papire.“ Slože se svi i tako se ja nacrtam mečki na rupu.

Besnim pokretom je izotimala papire iz moje ruke, zamalo ih nije pocepala.

– Nikad se ovaj narod neće naučiti redu, nikad. Sad ja moram da prelazim sa šaltera na šalter, zato što se gospođi žuri…. Svašta.

Mrmlja ona to sebi u bradu, dok razmatra tri, ej, tri uplatnice i pomno čita moju, gorepomenutu izjavu.

– Uđite u kabinu da Vas slikam. Podignite bradu. Ne toliko. Spustite malo. Iskrivljena Vam je glava. Ispravite. Ne na levu, na desnu stranu. Malo napred. Ne tako. Naslonite se na zid. Pa sad napred. Nemojte da se približavate toliko. O, Bože. E tako. Pogled u aparat. Pet sekundi ne trepćite. Dobro. Valjda će ispasti kako treba…..

Mislim se, ispašće tako da se može komotno plasirati na Interpolovu poternicu, jer tako ispadnem i kad me normalni slikaju. Pogotovo za dokumenta. I onda godinama gledam tu nesrećnu sliku od koje mi pripadne gorušica svaki put kad je vidim. Ali, dobro sad. Nije to tema.

– Jeste čipovani?

– Molim?!?

– Je l’ Vam je lična karta bila sa čipom? (Prevrće očima na moje glupavo čuđenje.)

– Nisam čipovana. Lična karta je bila sa čipom.

– Ha ha ha. Ja to da skratim….

Mislim se, kako bih te skratila za glavu, a najmanje za jezik, svesna nisi.

– Je l’ hitno?

– Šta?

– Pa, je l’ Vam hitna lična karta?

– Nije.

– Dobro, napisaću da je hitno, jer ste čipovani.

(Ja, lude žene, boktevido.)

Dade mi potvrdu umesto lične karte i još jedan papir koji nisam ni zagledala -neko rešenje za oglašavanje nevežećih dokumenata i otpusti me sa šaltera.

– Dođite u sredu, biće gotovo.

– Hvala, kažem uz neki, kao, osmeh.

– Sledeći, arlaukne šalteruša i ja, brže bolje, odstupim od ludače.

Zahvalim se svima koji su bili ljubazni da me puste preko reda, posebno gospodinu koji mi je to preko veze izboksovao.

Juče sam podigla ličnu kartu.

Očajna što se šalteruša promenila.

A baš sam bila više nego raspoložena da se pozabavim njome….

Eto, ne da mi se.

 

19.05.2016. negde u beogradskoj rurali

Za omiljenu

 

18425409_10209012189130647_8094297115598492658_n

Sa Pavkinog zida na fb :-)))

Poezija nije moja vokacija, niti sam se nešto oprobala u toj sferi – držim se onoga što umem i znam, neću da se blamiram bespotrebno. Ali ovi, bezmalo dečji stihovi, rime koje sam ispisala u čast moje drage, voljene Pavke, prosto su našli put iz mog srca – valjda je to ona sitna i dinamitna doza infantilnosti koju ljubomorno čuvam u sebi? – i maločas ih pronađoh u svojim memories na fejsu.

Iako još nismo dobacile do neke kafe od sto sati, ne smeta mi da je osećam kao svoju, da njene lepe i humane misli usvajam i pretačem po svojim lagama, da još više zaoštrim već oštre kritike trenutka sadašnjeg za koje je Pava pravi majstor, da tugujem sa njom, da se radujem i veselim.

Malo je reći da je moja Omiljena, jer time ništa nisam rekla. Ona je tako posebna, tako unikatna, tako neponovljiva!  Njena olovka zaista piše srcem.

A da se, usput, potsetimo i mojih stihoklepačkih dostignuća:

 

Ima jedna meni draga Pava,

Kupila me za sve moje novce!

Bistar pogled, bistra lepa glava,

Šiša redom nadobudne ovce.

 

Neka tamo anonimna slajka,

Nabeđuje moju milu Pavu,

Laje, kevće iz levog prikrajka,

Ne bi l’ njenu prigrabila slavu.

 

Al’, ne lezi u prikrajku vraže,

Na put Pavi niko stati neće,

Svi dobiju ono što i traže,

U blaćenju drugih nema sreće!

 

Pavka moja, drugarice draga,

Tebe brani tvoja čista duša,

Tvoje srce i gvozdena snaga,

Divi ti se svako ko te sluša.

 

Zavist ljudska poznata je svima,

Od nje pate sitne, jadne duše…

Tvoje misli ne prijaju njima,

Jer ih stežu, potiru i guše.

 

Zato gledaj napred, ne sa strane,

Uživaj u svemu oko sebe,

Neljudi će uvek naći mane,

A mnogi će naći put do tebe.

 

 

 

 

Bez klozmetike

11142331_359025964290746_1654877905_n

USTAJEM SAD I IDEM

Čak u Tibet

Živi lama,

Nema tata,

Nema mama.

Nema žena,

Nema deca,

Jok mu treba

Streptomeca.

Nema sapun,

Nema plakar,

Ne zna najlon,

Ne zna bakar.

Nema šlager,

Nema rok,

Ne zna Prisli,

Bitls jok.

Nema desni,

Nema zubi,

Ne zna pasta

Pa u tubi.

Voli seče

Kad se brije,

Baš ga kosa

Briga nije.

Ne zna šljoka

Kao neko,

Nema bonton,

Pije mleko.

Ne zna šta je

Klozmetika,

Nema kola

Da se slika.

Nema štampa

I te stvari,

Nepotrošac

To je stari.

Taj sebičnjak

Samo drema,

Nema pojam

Ništa nema.

Zato, zarez,

Kažem svim,

Idem nađem

Družim s njim.

Ogden Neš – prevod Dragoslav Andrić

(Povodom teksta Duška Velkovskog: DIREKTNA DEMOKRATIJA KAO NEPOSREDNA VLADAVINA GRAĐANA! STVARNA I SUŠTINSKA PROMENA SISTEMA A NE KOZMETIČKA http://www.globalmediaplanet.info/direktna-demokratija-kao-neposredna-vladavina-gradana/)

Pobornik sam neposredne ili poluposredne demokratije, i saglasna sa tezom koju je autor izneo. Ali, da se zadržimo kod potrebe da se svi do jednog – ovi, sadašnji – skinu sa vlasti. Na koji način i sa kojim narodom? To je pitanje.

Kada se 2000. skupila kritična masa i kada se poslednji put na ovim prostorima ‘dogodio narod’, poznato je šta je usledilo. Pljačka i otimačina neviđenih razmera. I pored brljotina koje su i pre toga pravili, uspeli su da se nametnu sa svojim idejama koje uopšte nisu bile loše. Naprotiv. Loše je bilo njihovo nesprovođenje i odustajanje od istih zarad ličnih koristi. Demokratskih. Predstavničko demokratskih, preciznije rečeno.

Nije to tako davno bilo, mnogi od nas su učestvovali u tim događajima, više ili manje aktivno.

Nažalost, lustracija je u potpunosti izostala i danas imamo ovo što imamo – diktaturu. Da ne pominjem kulturalnu i subkulturalnu eroziju, površno obrazovanje, po narod lošu medijsku politiku koja promoviše neke nove ‘vrednosti’ i do bizarnosti dovodi nekad progresivno, relativno obrazovano i otvoreno društvo.

Procenat nepismenih i funkcionalno pismenih ljudi u Srbiji je ogroman, nedopustivo ogroman. I kako bi u tom slučaju teklo vaspostavljanje neposredne demokratije u datim  uslovima i na ovom nivou društvene svesti? Ni zamisliti se ne može koliko je nemoguće, u takvim oklnostima, dodati tu i užasan stepen siromaštva našeg naroda – iskoristiti prednosti novih tehnologija u svrhu vršenja vlasti od strane naroda, neposredno?

Kako?

Mi čak ni u jednoj ovećoj zgradi na Novom Beogradu ne bismo uspeli da sprovedemo osnovne elemente građanske neposlušnosti, a kamoli šta više! Vojsku imamo u tragovima. Policija štiti režim. Narod ćuti, u strahu da može biti samo gore, nikako bolje od ovoga što sada imamo.

Ne vidim na koji način se ovaj narod može trgnuti iz letargije i uzeti stvar (čitaj: svoj život i golu egzistenciju) u svoje ruke.

Možda neko dobije neku ideju, šta znam?

Ako je narod, generalno, odustao od sebe, kao što mi se čini da jeste, uvek bi se mogao naći neki pojedinac koji bi, nekom svojom idejom, nekim svojim činjenjem, bio pokretač, inicijalna kapisla, nešto.

Ili ništa?

Nonsens(i) i jedna svetla tačka

U proteklih sedam godina, imala sam vremena da se dobro izbirikam, zahvaljujući poslovično preciznom i ažurnom srpskom pravosuđu, nadaleko poznatom po efikasnosti, je li, kao i krepanoj Justiciji čije se poluvreme raspadanja u Srbiji meri desetinama godina. Baš sam, eto, juče pohodila Viši sud u Timočkoj – jer se beogradska Palata (ne)pravde renovira. Rešili su, izgleda, da nam popločaju put do pravde, šta li? Ili da samo malo oplaknu pare? Ne bih da bacam ljagu na našu brižnu otadžbinu i još brižniju političku elitu, pa molim da ovo ne uđe u zapisnik.

mladi-pravosudje

Preuzeto sa Politike Online.

 

Do svoje pedesete nisam baš mnogo pajala po sudovima, osim par puta kod sudije za prekršaje – šoferska je tuga pregolema.

Ali zato sam, u poslednjih sedam godina, sve nadoknadila (pobrinuli se neki loši ljudi o kojima neću ovom prilikom), pa sam se baš i uveštila u svim rolama: kao tužilja, kao tužena, kao svedok, u krivičnim, u parničnim postupcima – ne znam ima li još koja fela? Praksu sam sticala po svim sudovima, istine radi: osnovni (komada dva), viši (komada jedan), apelacioni (komada jedan), a u najavi je i specijalni sud.

Ih, lako mi je sad, kad sam navežbana – navežbali me zlotvori, crkli dabogda!

Imala sam, blago meni, vremena da se dobro izbirikam, zahvaljujući poslovično preciznom i ažurnom srpskom pravosuđu, nadaleko poznatom po efikasnosti, je li, kao i krepanoj Justiciji čije se poluvreme raspadanja u Srbiji meri desetinama godina.

Baš sam, eto, juče pohodila Viši sud u Timočkoj – jer se beogradska Palata (ne)pravde renovira.

Rešili su, izgleda, da nam popločaju put do pravde, šta li? Ili da samo plaknu pare? Ne bih da bacam ljagu na našu brižnu otadžbinu i još brižniju političku elitu, pa molim da ovo ne uđe u zapisnik.

Dakle, bila sam svedok koji zna šta sudija pita i koji se korektno i istinito izjašnjava na okolnosti, za razliku od onomad, kad sam u ulozi tužilje, imala prilike da od svedoka slušam: ‘ne znam’, ‘nije mi poznato’, ‘nisam u toku’ i slične laži i nebuloze, jer je i ona, pored tuženog, odnosno mog poslodavca, bila akter okolnosti na koje se izjašnjavala. Da ne govorim o tome koliko me je bilo sramota na njen red! Rećiću samo da je bila pozvana od strane tuženog – pa kako, rođo, zoveš za svedoka nekog ko pojma nema o događajima?! Da li je ovo nonsens? Ili, ipak, nije?

Neka mi ne bude zameren izostanak rodne ravnopravnosti u imenici ‘svedok’.Ja sam starovremska žena kojoj na diplomi, doduše sa državnog Univerziteta, što i nije neka prednost u današnje vreme, piše ‘diplomirani politikolog’, a ne ‘diplomirana politikološkinja’, ili kako već.

Elem, nacrtam se u sud u tačno određeno vreme, zasednem na onu klupu što datira iz  perioda između dva svetska rata – tvrda, čamova, tvrđa biti ne može ni u samici, mislim se, pa zabludim  pogledom u viseći sat, očekujući da početak ročišta kasni bar pola sata, što je uobičajena pojava na koju smo naviknuti mi, koji se smucamo po prašnjavim sudskim hodnicima, čekajući tu pravdu, potpuno nesvesni da smo svi Beketovi junaci i da ni taj naš Godo koga čekamo, neće doći. Nikada. Ili skoro nikada.

Niko se ne buni zbog čekanja. Ni stranke, ni punomoćnici. Našteluješ ventile, ćutiš i čekaš, jer naopako da pitaš kad će tvoj red! Sudija se iskrlješti u one koji se drznu da uđu i pitaju, pa bolje da se momentalno dezintegrišeš, nego da posle uđeš u sudnicu, tako obeležen nerazumevanjem ozbiljnosti deljenja pravde!

Ni o nezavisnosti sudstva, kao treće poluge vlasti, pored zakonodavne i izvršne, neću ovom prilikom. Zato.

Kad, ne lezi vraže, u devet sati, čujem preko razglasa, na moje i zaprepašćenje svih u slučaju u kome sam svedok, kako nas poziva melodičan glas u sudnicu broj taj i taj! Zgranuta ulazim sa svima koji su po tom pitanju, na tom mestu, u to vreme pozvani.

Očekujem da za stolom, značajno podignutim kako bi se, valjda, i tuženi i oni koji tuže i svedoci i svi koji uđu u sudnicu, osećali manje vrednim, sedi neka klimakterična i histerična, kratkovida ili dalekovida – svakako sa značajnom dioptrijom ili nekom drugom falinkom, tankousta, besna i tesna, nadobudna, arogantna, etc. gospođa. Zatrpana predmetima do plafona, dabome. A kako bi, inače, demonstrirala sopstvenu bitnost?

Spotaknem se povremeno na te stereotipe, potkradu mi se možda baš zato što ih ne podnosim.

Pogled mi se zaustavlja na lepoj, crnokosoj ženi u kasnim tridesetim ili ranim četrdesetim godinama, koja sedi za praznjikavim stolom. Diskretno našminkana, gusta kosa skupljena u rep, pristojno odevena.

Ispred nje – jedan predmet. Ovaj, naš. I prazan list papira preko koga je grafitna olovka.

A na licu, o bože, sanjam li? – osmeh!

Posle par formalnih rečenica koje je izdiktirala zapisničarki, mene, kao jedinog svedoka, zamoli da izađem.

Imaju Indusi jedno verovanje da je prvi utisak jedini pravi. Sve ostalo je posledica raznih okolnosti, ali je taj prvi, najvažniji. Želim da verujem da je tako. I da će tako biti i ovog puta.

Ponovo sam prozvana.

Pitanja se nižu jedno za drugim, odgovaram kratko i koncizno, mada imam neodoljivu želju i potrebu da toj odmerenoj, ljubaznoj i prefinjenoj ženi otvorim dušu i ispričam sve ono što nisam imala prilike nijednom, odnosno nijednoj sudiji za proteklih sedam dugih, predugih godina opasnog življenja, mog.

Nije ni mesto, ni vreme, ni povoda nema za takvo moje istupanje, svesna sam, ali se teško odupirem, jer imam utisak da bi ona, sa malo mojih reči shvatila ne samo suštinu ovog slučaja u kome sudi i koji je deo iste priče, moje, nego i pozadinu svega što me je i tog trenutka dovelo u tu, njenu sudnicu.

Sve vreme sudija stenografiše ono što govorim! Otuda grafitna olovka, dosetim se pametna ja – u nekom periodu svog života, kada sam učila ‘slepo’ kucanje na jednom od narodnih univerziteta, bila sam na par časova stenografije, dovoljno da bih prepoznala kretanje ruke koja stenografiše. Iz tih beleški, a ne oslanjajući se na svoju memoriju, sudija diktira zapisnik. Sa švajcarskom tačnošću. Baš onako kako sam rekla, bez ijedne izmene.

Još jedno bravo za nju.

Korektan odnos prema obema stranama, poneka primedba, uljudna, svrsishodna.

Da pojasnim. Za mene je, kao i za sve normalne ljude, sud neprijatna pojava. Uvek imam nelagodnost kada se nađem ispred sudnice, kada uđem u sudnicu, sama ta atmosfera mi  ne prija. Tokom narečenih sedam godina doživela sam sijaset neprijatnosti, naslušala se laži i zlonamernih insinuacija o sebi, doživela da sudija u krivičnom postupku protiv mog supruga bude optužen za korupciju i zloupotrebu i osuđen zbog toga, gubila sporove zbog nepotizma koga sam se nagledala za ceo život…

I po prvi put sam juče izašla iz sudnice sa prijatnim osećanjem i bez onog grča u stomaku koji se konvertuje u višednevnu migrenu, pa danima ne znam gde je levo.

Ne znam kako će suditi ova žena. I nemam pojma kakva joj je svest i savest. Znam samo da se drastično razlikuje od svih sudija sa kojima sam, silom prilika, bila u vizuelnoverbalnom kontaktu, po svom ophođenju prema strankama i svom odnosu prema poslu.

U tom delu zavređuje moje poštovanje.

I rećiću, ljudski je, da ovo budi izvesnu nadu, zaspalu decenijskim snom, da još ima ljudi koji svojom vedrinom upisuju prijatne trenutke u ukupni životni skor, ma koliko okolnosti bile neprijatne i sumorne.

 

 

 

 

KLACKALICA Introspekcija – past perfect tense (sa bloga Nade Đurović)

Pročitala sam nedavno neku svoju odavno napisanu bilješku, iz vremena kad me je ego radio u mnogo širem opsegu nego sad. Kako me vide drugi, kako ja vidim sebe, pa mi je kao svejedno, pa sam autodestruktivna, pa staru keru ne moš novim trikovima naučiti itakoto, koga zanima, nek’ čita, ja bih to sve rado ostavila iza sebe. Bila sam se prepustila flertovanju sa smrću i čekala da vidim ko će pobijediti. Neki meni bliski ljudi su mi pripisivali i „Kalimero sindrom“. Ne. Nije meni niko kriv do ja sama. Sama pala, sama se ubila.

Sad čitam i smiješna sam sama sebi. Na što mi sve to? U redu je da radim na sebi da bih pobijedila svoje strahove, prestala da ih zatrpavam hranom, ubijedim sebe da urnisana kičma nije još jedno upozorenje moje anksioznosti da je ona ipak jača (a i to ću znati za koji dan), smiješna sam i ovo što pišem, ali imam potrebu nešto da pišem, a kako rekoh nekoliko puta kroz statuse na fejsu, ljude koje ja istinski zanimam su EKSTREMNO rijetki, a analize… pa… ipak svako nekako mora to samostalno da odradi, bar lavovski dio toga. Pa zato upravo i pišem – ne treba ja sebe da samoanaliziram javno, nego negdje van ovog bloga. Isto kao što ne treba stres zbog hrabrog koraka u novi život da umirujem raznim zatrpavanjima, pošto smo cigarete, je li, batalili prije dvije i po godine i one više ne dolaze u obzir.

Zbog čega ovo pišem? Zbog simboličnog naslova ovog bloga – „Klackalica“. Usponi i padovi. Kad padneš, ustaneš i ideš dalje (banalnost, ali kod mene bar je sve potreba za ravnotežom koje nemam dovoljno, odnosno imam je veoma malo – i fizičke i psihičke, a cilj mi je da da je dovedem bar do neke optimalne). Lijepo kaže Rumi: Life is a balance between holding on and letting go. Pa ko se kako snađe…

Zbog čega ovo pišem? Zbog sklonosti da se lako prepustim down fazi i da smatram da svakom smetam i da sam svakom višak. Pa šta? Važno je da budem dobra sebi. Jeste, sad sam u fazi pada, ali nisam prestala da budem borac, samo prokrastiniram (odlažem planirano).

Pišem ovo jer, poznajući sebe i svoju poganu prirodu usamljenog čudaka, ponekad pomislim da bi najlakše bilo otići, preći, kako se sad poetski kaže, s one strane duge…

E, nećeš majci. Nisi odlučila kad ćeš na ovaj svijet doći, a ako ne umiješ da se boriš, znači da nije bilo suđeno tu da budeš. Ako si tu, treba da se boriš da istraješ dokle ti je zapisano.

A zašto sam ovo ipak napisala javno? Pa… Ipak ja radije gledam čašu polupunu, možda ću ohrabriti nekog pesimistu.

A i piše mi se nešto, i sjetila sam se tate i njegove vječite šale „Život je borba, a Borba košta deset dinara“. Dal’ to možda znači da ta borba nije toliko teška?

Jer ne želim da mislim da nije vrijedna više od deset dinara.

Lonely

22.4.17

Nada Đurović

 

Duvaj

 

Uredno stanem, otvorim prozor do pola, da baš ne budem mokra kao dodola, a ispred nosa mi žutokljunac, sa strogim izrazom još golobradog lica, u uniformi koja ga u sopstvenim očima čini velikim i važnim, gura neki pisak, sa odgovarajućim propratnim tekstom, usklađenim sa njegovim kućnim vaspitanjem i brdskoplaninskopasivnim poreklom, bez nade da će se ikada kultivisati:

– Duvaj.

alkotest

Preuzeto sa interneta.

Iskrena da budem, do pre sedam godina nisam čestito znala ni gde je koji sud, ni za šta je koji nadležan, ni kakva su i kolika sudska veća, ni kakve su sudije, a još manje tužioci. Advokate da i ne pominjem, jer ko je njih poznavao, ‘ni pakao mu neće teško pasti’, pogotovo ako su u pitanju dugački sporovi koji školuju potomstvo potomstva!

Osim što sam dva puta napipala prekrišajni sud – jednom zbog prekoračenja brzine, drugi put zbog iživljavanja u vezi sa kutijom za prvu pomoć, zato što nisam imala dovoljan broj zihernadli – kao da će, daleko bilo, nekom, postradalom u saobraćajnoj nesreći išta značiti moje zihernadle, ali eto, može im se. To iživljavanje.

Bilo je tih susreta sa organima javnog reda i mira, saobraćajne provinijanse, ne kažem, ali ne sa sudskim epilogom.

Platim i odvezem se tamo gde sam naumila. Nemam nerava da se natežem sa organima, a nije ni dobro za ten.

A jednom prilikom sam se baš zainatila da se ubedim sa policajcem. Mimo svog običaja.  Vozim pored Muzeja 25. maj, iz pravca Gazele prema Dedinju, mrkla noć, sipi neka dosadna novembarska kiša sa sve susnežicom, kad, zaustavlja me patrola. Valjda im dali neku normu da izotimaju od naroda pare, šta znam, čim drežde na toj kiši i hladnoći i cvokoću, onako natopljeni i besni.

Uredno stanem, otvorim prozor do pola, da baš ne budem mokra kao dodola, a ispred nosa mi žutokljunac, sa strogim izrazom još golobradog lica, u uniformi koja ga u sopstvenim očima čini velikim i važnim, gura neki pisak, sa odgovarajućim propratnim tekstom, usklađenim sa njegovim kućnim vaspitanjem i brdskoplaninskopasivnim poreklom, bez nade da će se ikada kultivisati:

– Duvaj.

Gledam ga, onako jadnog i promrzlog, iz udobnosti i komfora koji mi pruža prijatno topla kabina auta o kome maleni može samo da sanja, pa mi ga došlo i žao. Ni kulture, ni pristojnosti. Šuberta koga slušam, ne bi prepoznao ni u narednom životu.

Tek jedno grubo i nesuvislo: ‘duvaj’.

– Dobro veče – kažem ja i otresem pepeo sa cigarete kroz taj poluotvoreni prozor, pa brzo vratim ruku u auto, da mi se ista ne skvasi i uljudno pitam pokislo i glupavo stvorenje što stoji tik uz vrata:

– Izvinite, nisam Vas dobro razumela. Šta je potrebno da učinim sa ovim – i pokažem na taj plastični pisak što i dalje stoji na dva santimetra od mog lica.

– Gospođo, duvaj ovde – pa promrda par puta tu cevku, sve u pravcu mojih usta.

– ?!

– Ovde, vidiš, o-v-d-e – reče, kao da se obraća mentalno retardiranoj osobi.

– Vidim – kažem – a da Vas pitam nešto. Ko je sve do sada duvao u o-v-o?

– ‘Oćeš ti da duvaš, il’ da zovem kolegu?

– Zovite kolegu – smerno i tiho saopšim – ne bih da se inficiram od t-o-g-a.

Ode malac u pravcu policijskog auta. Traje konsultacija par minuta. Vraća se. Iz celofana vadi novi pisak i stavlja na taj neki merač, onaj prethodni baca tu odmah, pored. Bez pardona. A šta sam i mogla da očekujem od jadnička? Da, možda, skuplja smeće koje napravi, pa da spakuje u plastičnu kesu i odnese do kontejnera?

Ma ‘ajte, molim vas.

Tako štogod se od t-a-k-v-i-h nikako ne bi smelo očekivati! Preambiciozno je.

– Duvaj sad – kaže pobedonosno – evo, don’o sam ti nov.

Nemam izgovor, vidim. Pobeđena sam.

Ali, pokušavam da se izvučem iz ove ponižavajuće situacije na sve načine.

– Znate šta, ja nikada nisam duvala u taj pisak. Možete li, molim Vas, da mi pokažete kako se to radi?

Gleda me u neverici. Da li se ja sad to nešto izmotavam sa njim i njegovim autoritetom, možebiti? Ipak je odlučio da mi odgovori, ali pitanjem:

– Kako, bre, nisi? Pa, to samo ovako, staviš u usta i duneš – reče, zaglaba onaj pisak, dunu u isti i pobedonosno saopšti – Evo, nula!

Pokazuje mi merač. Stvarno, nula.

– Jesi videla? Sad ti.

– Videla sam. Ali, promenite pisak.

– Zašto, šta fali opet?!

– Pa, Vi ste upravo dunuli…

– Znaš šta, ‘ajde ti duni onako, ne moraš da staviš pisak u usta. Duni izdaleka.

Šta ću. Tu velikodušnu ponudu ne mogu tek tako da odbijem. Nije red. A i kompromisna sam po prirodi svog karaktera.

Dunem u pravcu piska. Poslušna.

– Evo, i kod tebe nula.

– Nula. Inače ne pijem alkohol – dodam bespotrebno.

– Ajde, vozi.

Zatvorim sam prozor i izvršim naređenje.

Jasno da nije očekivao babu od sto godna da se mlati po takvom vremenu – valjda sve babe sede kod kuće i štrikaju natikače? Ili prave gomboce?

Znam ja to. Ali, da ih tamo negde, gde uče te svoje škole, na nauče osnovama korektne komunikacije, to mi ostaje nejasno.

Neko poštovanje, možda?

‘Dobro veče. Rutinska kontrola. Da li ste nešto pili? Molim Vas dajte mi vozačku dozvolu, ličnu kartu. Hvala…. Izvolite…. Želim Vam prijatnu vožnju. Laku noć. Laku dan.’

 

U redu je. Znam da neću dobiti odgovore na ova pitanja.

I shodno tome, duvamo. Ili smo već izduvali, nemam pojma.