Kauzalna veza između paprika i kontrolora u seljobusu

busplus-(1-labud

 

Zaglibim se onomad u paprike – niti su za ajvar, sitne, niti su za filete, ali boljih nema, pa rekoh, da opravim ja to, ipak. Dugačka je zima.

Perem, čistim, blanširam ih u šerpi od 15 litara – zapreminu navodim čisto da se može zamisliti količina! – ređam u tegle u koje sam spustila čenove belog luka za ukus i miris i usput veselo čavrljam sa prijateljima koji su svratili, ne sluteći da će im sirće koje isparava ući u kosu, oči, odeću, patike, pore…

Punim tegle redom, džigerica mi se udavila u prenaglašenim mirisima, bez obzira na širom otvorena vrata terase…

Kad, setim se ja u zlo doba, da nisam dopunila karticu za vožnju, a sutra radim, dakle – seljobusom do posla! Šta ću sad, boktevido!

Krenuše drugari kući, ja ih zamolim da odu do prve trafike koja radi non stop, da mi dopune tu skrnavu karticu. Čekam ih na kapiji.

Vraćaju se, ništa od usluge, jer je aparat za dopunu van sistema.

– Van sistema?! Kako, bre, van sistema? – pitam ja, sva van pameti.

– Kaže momak u trafici da sistem ne radi, jer ga noću isključe.

Valjda da se ohladi od silnih dopunjavanja tokom dana, šta li.

Odoše normalni ljudi normalnim prevozom – svojim autom – kući.

Prošla ponoć.

Pomislim, pa šta me briga, švercovaću se.

Onda mi pred oči iskrsnu slike strave i užasa kojima sam prisustvovala – maltretiranje ljudi koji nemaju kartu od strane ažurnih kontrolora što prepadaju sirote putnike, pa skupim snagu i onako umorna, obavijena miomirisima isparenja sirćetne kiseline pomešane sa solju, biberom, šećerom i uljem, sa blagim notama belog luka u gornjim sferama, sednem u auto i krenem u obilazak voždovačkih trafika koje rade noću, ne bih li ipak dopunila karticu i time predupredila neprijatnost koja bi me mogla snaći, ako se budem vozila bez kredita na kartici.

Usput, do Trošarine, setim se da smo, u nekim boljim beogradskim vremenima, kontrolore zvali ‘ridže, ‘ridžovani – po nekom američkom generalu Ridžveju iz Drugog svetskog rata, poznatom po okrutnosti.

Ali, ovi današnji kontrolori nadaleko prevazilaze nekadašnje! Ne po ljubaznosti, svakako, nego po bahatosti, nevaspitanju, nasilničkom ponašanju… Ispadoše nekadašnji ‘ridžovani’ humanisti.

Posle četvrte trafike konačno shvatim: aparati za dopunu definitivno su noću isključeni i nemoguće je dopuniti kreditom karticu za vožnju.

Vratim se kući, šta ću.

Pola dva.

Operem šerpe, lonce i poklopce i, zabrinuta za svoju sutrašnju švercersku avanturu, utonem u krpice… odlučna u nameri da ne izlazim iz seljobusa na nekoj od usputnih stanica, radi dopunjavanja kartice.

Dakle, švercovaću se, pa šta bude.

Na svakoj stanici, priviđaju mi se kontrolori! Stomak mi se zgrčio od nervoze, kao kada sam išla da polažem Filozofiju kod Pejanovića pre 35 godina!

Na sreću, tog jutra ih nije bilo.

 

Kod Karađorđevog parka, sva malaksala od živčanog, moždanog i očnog naprezanja, izađem i – sednem na prvu klupu.

Da odahnem.

I da iskontempliram: Kako ti vlast napravi pakao od, i tako jadnog i bednog, života…! Kako te okupira trivijalnim stvarima. Kako ti postavi bezvezne zamke i stvori nervozu – ni od čega.

A sve zato da ne bismo imali vremena da se pozabavimo nekim važnijim stvarima, recimo, ko je pobedio na tenderu za nove automate koji očitavaju kartice za vožnju, ko je oprao pare na farbanju novih žutih autobusa u crvene, ko će kupiti PKB… i tako dalje.

 

A jedva čekam popodne kada ću se, dok budem zatvarala tegle sa filetima paprika, po ko zna koji put raspravljati sa svojom majkom što me je pogrešno vaspitavala: nemoj da lažeš, nemoj da kradeš, pomozi kad god i kome god možeš, ljudi smo – budi čovek. I tako, dok sam ja čovek, neljudi mi kroje život po meri njihovih potreba.

 

Eto, da nisam obavljala te filete, stigla bih na vreme da dopunim karticu za prevoz. Sve je u kauzalitetu.

Advertisements

TV za u drugu sobu

mediji-televizija-daljinski-televizor-n1

Preuzeto sa Google.

 

 

Film ‘Zvizdan’.
Treća priča.
Rejv žurka, svi odvaljeni od alkohola, narkotika i života.

Gleda malo u telefon, divi se kućama na obodu Beograda, na obali Jadrana, Krf je takođe u opciji, a zvirne i u pravcu televizora i komentariše:

– A viđi ove domaćice, bogoti? To kutlaču nije ufatilo u ruku nikad…
A i što će joj kutlača, kad ima onoliku jezičinu kâ kutlača. I odvede ga. Viđe li ovo?!

Pauza. Dramska.

– Greote što se raspala Jugoslavija, žâ mi kad se samo sjetim. Onaj imao 22 miliona robova, živio bolje od faraona. I što? Sve propalo. Koliko je bilo faraona? A piramida?
– Ne znam. Gledam film.
– A da pušti film, kažem ti, sve je to propalo.
Kako ne znaš? To ti je iz opšte kulture… Lijepo te pitam koliko ima piramida u Egipat? E saću ti reć. Samo da ukucam…
Viđi, ostavila mu vrata otvorena. Dako se pomire. Zbog đeteta nek se pomire, greote.
Evo kraj.
E kako ga sad prekidoše!
A jak ti je ovaj film. Baš sam ga ispratio pažljivo.

 

Pa ja ću sebi da kupim televizor i sama da gledam šta mi se sviđa.

Ovo ne moš izdržati.

Spašavanje od klime i kafića

kafa

Preuzeto sa Google.

 

– Đe si?

– Kako – gde sam? Pa, tamo gde si me ostavio jutros. Na poslu.

– I? Dokle misliš? Imaš li ti duše, da te pitam? Imaš li? Smucam se ođe po kafićima, nema u koji nijesam kafu popio. Neđe ‘produženi s mlijekom’, neđe ‘dojč’, ako ne završiš s tim poslom, slobodno me vozi u hitnu. Pritisak mi je već preko dvjesta, ka da gledam.

– Evo, za pola sata.

– Za po ure?! Ja ostarah ođe, čekajuć te. Znaš li ti koji je danas dan, pitam te?

– Petak.

– Pa, reči mi, bogoti, moš li ijednog petka izać na vrijeme, eto, ako moš, pa da počinem ka čojek. Oladih se ođe u ovu klimu… Đe da idem? U kafić? Ada ne avetaj, kad te molim, Evo, molim te još jednom. Ženo, dobiću izliv krvi na mozak ako još samo pomirišem kafu, nemoj me u smrt ćerat, ako boga znaš.

 

Izlazim.

Moja misija je sveta.

Spašavam muža jedinca od sigurne smrti bez zrna baruta.

Ti i nijesi žensko

xtbk9lmahr0cdovl29jzg4uzxuvaw1hz2vzl3b1bhnjbxmvtvrfn01eqv8vmgvlzmezodg0m2m3mmu2nta2zwfintqzyjflntnkn2iuanblz5gtas0c5acbotab

Preuzeto sa Google.

 

 

Ćuti do Autokomande.
– Palačinke za tvoje misli.
Znam foru.
Znam čoveka.
– Da ti rečem: eo smučio mi se ovaj Beograd. Đe god da makneš, gužva. Umorio sam se. Niđe mira kâ na Skadarsko, niđe krapa kâ na Skadarsko. Oli više u tu penziju, da počinem? Viđi ovu! A ne bi te žensko puštilo, nema sile! Đe ćeš, jadna, đe si pošla? Saću ti kazat, ubačiću se deset mjesta ispred tebe!
– Pa ja pustim…
– Čuš, pa ti i nijesi žensko…
– ?!?!
– Voziš kâ muško, htio sam reći.

 
Sutra ću seljobusom na posao.
Jao, pa sutra je subota!
A možda me do ponedeljka prođe bes.

Seoba Srbalja po deveti put

alt-dojc-trpezarijska-vitrina-3741346-5806297

 

 

Da se preselim u (neko još dalje!) predgrađe, da zapatim neke kokoške, guske, patke, ćurke, morke, neko svinjče, da posejem deteline i mišlingera, rapadžik da posadim, da potačkam boraniju, rasadim kupus i kelj, paradajz kad im vreme dođe, da nuz kuću metnem muškatle i petonije, ladolež da se penje nuz gonak, da bacim telefon zbrega u Dunav i da se, ako nije već kasno, dočepam života, pod uslovom da života ima pre smrti.

 

Il da se, ko i svi dođoši, uselim u krug dvojke, na vračarski plato, to je sad u modi, više neg Dedinje.

A što? Da nisam gora od oni kojekakvi što su onomad stigli u Beograd, sve preskačući šine da i ne ubije struja? Što su opanke piroćance izuli kod Stepojevca i oma se obuli u lakovane cipele? Pa umem i ja da se šetam po starinskim parhetu što se ugiba pod nogama i škripi kad po njim ideš. Ako ništa drugo, makar imam nekolko vetrina, komoda, imam vaštiš što su nemecki majstori u Pečuju izradili – ostalo mi od moji, još starinom. I znala bi štogod na klaviru ocvirati, jel tamo di je Marija Terezija kadgod  komandovala, nisu samo gajde i dvojnice etno instrumenti, neg su i violine i klaviri, da prostite.
Mislim o tim, furtom mislim.
Valda ću nešto ispametovati.
Valda nisam tolko glupava da me nesvet vuče za nos doveka.

Revolucionarna gibanja u našoj kući

48412280_10218299537226070_3991838563061727232_n

 

– Jesi je namjestila?
– Jesam.
– Ada što će ti to, da te čovjek pita? Eo, što ćeš postić s tom slikom, baš me zanima? Viđela žaba… I đe si, molim te, i kod koga, i kada viđela da slika može nešto učinjet? Čuš, jedna od pet miliona! Ako ćemo pravo, vas žena ima više na ovu planetu, no nas, muškaraca. Nijesi ti jedna od pet miliona, nego jedna od pet milijardi, jadna.
– Uf. Pa šta. Izražavam svoj protest, to je moje pravo.
– Tvoje pravo…. E avetinjo avetna. A đe su moja prava? Đe? Imam li ja prava na zimske čarape? Imam. No ne znam đe su! Đe su mi čarape, one zimske, mrčo? Đe ig zaturi, ako boga znaš, eo tražim po ure, nema šanse da nađem!
– U donjoj fijoci u tvom ormanu. Jesi gledao tamo?
– U donju fijoku?! Ja ne, bogomi. A što će tamo? Tamo nikad nijesu bile.
– Pa idi i pogledaj, tamo sam ih ostavila. Vidiš da sam za računarom, radim nešto.
– Ako ću, časti mi. Ne pada mi na pamet! Đe se ti boriš za svoja prava, i ja ću se borit za svoja. Jesam li ja ženjen čojek? Jesam. Imam li ja ženu? Imam. Imam li zimske čarape, što mi po pravu pripadaju? Nemam. Pušti, jadna, ti kompjuter i ti fejzbuk, o jadu se zabavih!

I ako moš, ovih dana, ne moraš danas, ne moraš ni šjutra, velim, no ovih dana, do nove godine, skuvaj nešto, pocrkaćemo od suve hrane!

Reč dve o romantici

d187d0b5d181d182d0b8d182d0bad0b01

Preuzeto sa Google.

 

 

– Evo, da mi je ovakvu kuću da imam, da me zatrpa sneg, a unutra toplo, da uživam kao žena gospođa.

Gledam starinsku novogodišnju čestitku: kuća pod snegom, belo sve oko nje, četinari pod snegom, ograda pod snegom, divna topla svetla u kući, pa sam se sva raznežila nad nestvarnim prizorom.

– Muči, jadna, muči… Do proljeća se otrpala ne bi! Nego bi bilo: ‘Pančo, nema ljeba, Pančo, nema cigara, Pančo, nema nes kafe, Pančo, nema ovo, nema ono, ‘vegete’ nema Pančo, a što ćemo jest?!

– Ma, kakvi. U hibernaciju odoh. Ništa mi ne treba. Neću da kuvam.

– Dako se probudiš, jer si u tu hibernaciju od kad te znam.

– ?!

– Ela, reči, što ti nije jasno?

– Gde ti je romantika?

– Đe mi je? Čuš, ona pita đe je meni romantika?! A đe je tebi, gospođo, smočani kačamak u ovu mrzlicu? Đe? Đe su ti priganice, đe ti je cicvara? Đe ti je uzvarena varenika? Kako da uživam u romantiku, kad mi osnovni uslovi nijesu obezbjeđeni?

O vegeti po ko zna koji put

dsc_0055.thumb.jpg.41c6d9095195b5e3f0fc70a90408f23c

Preuzeto sa Google.

– Vjerovat ne mogu da danas nijesam palio auto! Što to bi, da mi je znat? Ako ti usfali vegeta, nes kafa, što ti uvijek fali, nemoj me gledat.

Ja se danas ne obuvam. Red je da i ja počinem kâ čojek.

Reče i uteče.
U horizontalu.

Da sanja more.

Keops, Tito i vanilice iz očaja

great-pyramid-giza

 

Gleda nešto na internetu, vrlo zainteresovan, udubio se.

Gledam i ja po frižideru da li imam sve što je potrebno za vanilice.

Nije da baš umirem od želje da se bakćem sa tim, ali eto, na obostrano zadovoljstvo mog bračnog supružnika i moje lično.

 

Iz mrtve tišine i čista mira, saopštava:

 

– E saću ti reć koliko ima piramida, tačno u bobu. Evo, 124. Znaš što je ovaj naš bio za Keopsa? Ništa. Beda. Ovaj sa 22 miliona robova. I vladao 50 godina! A šta ovaj jado, Keops? Sto hiljada robova gradili mu piramidu 20 godina. Mi i ne znamo, jadna, đe se ovaj naš sahranio. Mafija je to, moj brate. Mafija. A nijesam znao da je volio da slika guzuce sobaricama. Jesi ti znala?
– Jel to iz opšte kulture?
– Nije, jadna, to ti je iz istorije.

 

Dal da se bacim na onaj puter, brašno, orahe, pa da oposlim vanilice, ipak?

Mada me ništa, osim puste dosade od ove nemotivisane edukacije, ne asocira na pravljenje sitnih kolača u nedoba, na pedeset stepeni u hladu.

O mojoj normalnoj frizuri

hqdefault

Preuzeto sa Google.

 

Prošle nedelje razmatram kakvu frizuru da napravim za svadbu koja je za par dana.

Moja frizerka mi predlaže svečanu frizuru, najbolje punđu. Prenosim ideju bračnom supružniku, na šta se on iskreno zgranuo!

 

– Kakva punđa, kumim te bogom? Viđi kakva ti je glava kâ pipun! Nemoj da ti se narod sprda!

– Pa kako onda?

– Čuš kako? Pa onako, normalno.

 

Što sam uvređena?!

Pa, ‘primjedba je dobronamjerna – ada podrazumijeva se’.