Јулски шопинг: Варијанта ‘купи ми, мајко, топ’!

 

kupovina-preko-interneta

Преузето са Интернета.

 

Излазим из банке, ја, робиња у ‘швајцарцима’, на ову јулску муњу, обневидела од јада, беса, чемера, врућине и не знам чега све не. На паркингу, предвиђеном за нас, робове дате банке што мења свој назив сваки час, лого, боје и остале неважне ствари, у складу са променом власника, али кредитне услове ни случајно, чека ме, такође бесан и чемеран муж јединац.

– Ђе си досад? Пометох се од ови јада.

– Којих јада, мајке ти, седиш у клими и баш те брига што је напољу пакао… А и нису те изували из ципела што касниш једну рату.

– А видим, ти си ми се намучила у ови пешест корака, од климе у банку, до климе у ауто! Ђе ћемо? Оли кући? А вала нећемо се врћат код Храма, шансе нема. У они кастиг, нема шансе.

– Добро. Онда да свратимо успут у продавницу, таман сам направила списак шта ми треба… детерџент и још нешто од хемије, нешто за ручак, неко поврће и тако.

Атомски с лева није до колена погледу који сам фасовала!

– Сад да идеш у продавницу?! Ајде, не аветај, части ти. Погоресмо начисто, а она ће сад у куповину! Што нијеси јутрос поранила, па отишла на пијацу и купила што ти треба, но ме сад ћераш да тамо шједим и чекам док се госпођа смисли што јој треба! Е, црни Драгане, црн ти четвртак свануо!

– Ма, ок је, вози ти кући, па ћу се ја вратити кад те оставим. Ух, сва сам се залепила за ово седиште. Џаба ти и климе и коже, ово пржи – није нормално!

Ћутимо неко време. Стари трамвајски мост.

– Још га нијесу срушили, чудим се. Чу ли да ће га рушит? Не ваља им овај мост. А што им не ваља, јади их нашли? Онај покојни Станислав, архитекта, рече да је овај једини сигуран. Не би он ‘Газелом’ на Нови Београд за живу главу! Ал овима не паса. Не уклапа им се у пејзаж… Ђе да идем? На кнеза Милоша? На Аутокоманду? Речи ђе ћеш, у који ‘Макси’, у коју ‘Идеју’?

– Иди на Аутокоманду, па у војводе Степе. Идем у онај велики код нас.

– Ајде да и то обавимо, па да знам да не морам ниђе више – дува кроз нос.

Дувам и ја, али шта могу. Припремам списак, припремам нервни систем за сусрет са тридесет пет у хладу. Ниски старт.

Отварам врата, излазим сва најежена, кад чујем кроз прозор умилни гласић брачног супружника, навежбаног у војној служби:

– Стани! Стој! Ђе си пошла? Сва си мокра, ка да си се упишала!

Окрећу се људи да виде чудо невиђено.

Окренем се и ја да погледам, кад оно – стварно. Мокре панталоне од седења. Није у ауту топло, наравно, али ја се презнојим на нервној бази кад знам да је напољу паклено! Ето шта су ти живци. Чудо.

– Јао, па шта сад да радим? Како ћу оваква?

Ошину ме погледом, па се измигољи из аута, узе ми списак из руке и – правац комшијски маркет. Вратим се и седнем поново на сувозачко седиште, забављена новонасталом ситуацијом. Још нисам нашла упаљач, да бар запалим цигару кад ми је већ та могућност дата, ево га: зврррр.

– Кажи?

– Ти рече пар ситница? А што је ово?! Исписа три стране списка! Што ти је хитно, речи ми да купим. А остало купуј кад оћеш, сад га куповат нећеш!

– Све ми је хитно.

Кврц. Прекиде везу.

Брат брату, чули смо се једно девет пута, да би ствар запела код ‘вегете’.

– Оли ми рећ, Јасна, што радиш ти с том ‘вегетом’, молим те? Кад год те питам треба ли што, треба ‘вегета’. Ја разумијем да се та ‘вегета’ користи у кување, но не разумијем колико ти те ‘вегете’ користиш?!

Замишљам позитуру: наслоњен на колица у која је већ стрпао ко зна шта све, загледан у плаве даљине, испред гондоле са зачинима, одмерава коју би ми ‘вегету’ купио, да не би морао наредних пар година. Кад би била нека од десет кила, та би била моја!

– Не претеруј, молим те.

– Нијесам ја прећерао, но ти. Мора да се ноћу шуњаш по кући и једеш ту ‘вегету’, дако није, ја не знам ђе је потрошиш?! Ка да куваш васцијели дан и само ту ‘вегету’ гураш ђе треба и ђе не треба! И што ти ође пише? Не умијем прочитат ови твој ногопис. Само на ону тастатуру умијеш вазда да удараш, а кад пишеш, ка да намјерно пишеш да ја не могу прочитат.

– Где?

– Ђе? Ђе? Па на списак, ђе.

– Па, добро, да ли можеш бар нешто да прочиташ? Неко слово? То је ћирилица, не знам јесу ли вас тамо, у ‘Муса Бурзан’ учили ћирилицу?

– Ај не зајебаји. Учили смо, нормално да смо учили.

Мрмља: пилећ… ина… бијело.

– Пилеће бело, то пише.

– Ада не би га прочитао, па да живим још три живота! Теби је ‘и’, ‘н’, ‘м’, ‘п’ све једно исто слово! Боготи, како ти заврши те твоје школе, части ти?

– Добро, да ли ћеш икад изаћи из те продавнице, или ћемо сад о школству, здравству?

– Ја ни улазио не бих, да сам се питао, но би већ био у кућу, истуширан и освјежен, но сам имао несрећу ка нико мој да ме ти управљаш.

Кврц. Прекид везе.

Завршна сцена код куће: распакивање кеса.

Уместо детерџента за судове, пристигао ‘Аријел’ од 9 кг. Тако сад имамо око 17 кг детерџента за веш, али зато немамо за судове.

– Пише ‘детерџент’ – јесам ли купио детерџент – јесам. А који је, нијесам ја Ванга па да умијем да тумачим што си и који си ти хтјела.

Три паковања ‘вегете’ од по 500 гр. Да је било паковање од килограма, исто би купио три паковања. Да имам. И да га не давим више – као да се то може купити за доживотне потребе! И као да само мени треба та несрећна ‘вегета’.

Уместо пилећег белог меса, свежег, са стола ми се кези пилеће бело у омоту! Ух. Да је двеста-триста грама, па да трпам у сендвиче. Али, не. Гомила је повелика, биће да је око кило! Ништа од шпагета са лисичаркама и белим месом. Збогом, идеји за ручак. Осим тога, уместо неутралне, купио је киселу павлаку.

– Чуш, ође пише ‘неутрална’? Ође? Ај не спрдај се, молио бих те. Ако ође пише ‘неутрална’, ође ме сијеци, ође, ђе сам најтањи!

И као врхунац апсурда наше куповине: 12 литара јогурта!

Згранута начисто, питам:

– А шта ће нам оволико јогурта?! И где си видео уопште јогурт на списку? Где?

– Нијесм видио, зато што се нијеси ни сјетила да уз три литра јогурта поклањају тањир ‘моја кравица’. Па сам због тањира купио, да комплетирамо са она два што имамо. Ево, још четири!

Искомплетирани смо. С тим што сутра морам поново у куповину.

Дако ми се посрећи, те не изађем из аута ка упишана.

Јулске чаролије.

У наставцима.

 

 

 

 

 

 

Разлика у диференцији: Relaxation.

 

small businessman

Мобер у девет бројева већој фотељи… (Слика преузета са Интернета)

Временом се човек опамети.

Сад, колико је коме потребно времена за опамећивање, то је право питање.

Ту, у том процесу призивања памети, значајну, ако не и најважнију улогу играју  интелект и дотадашње искуство. Са интелектом стојим некако. А од искуства нисам имала ни ‘и’, јер сам током читавог свог радног века била окружена нормалним људима. До 2009. А онда сам прогледала.

И тако сам се, после седам дугих, чемерно предугих година, коначно изопамећивала – донекле. Однекле, остала глупава и недовољно упућена у људски талог и шљам као такав.

Јуче, баш на Видовдан, скупштина фирме и позната, на десетине пута изговорена реченица у мом правцу:

– Ми сви идемо у 11 сати, а ти си слободна. Можеш и одмах да идеш…

А у загради стоји: С обзиром да идемо сви из фирме, нема ко да џукелише и да те чува, зато што си ти један јако опасан елеменат, па ниси пожељна на скупштини, а тиме ни овде, у фирми, јер ко зна шта би ти пало на памет да урадиш – државни удар, експлозивне направе и сличне акције рамбовског или чакнорисовског типа.

Пакујем се за пут кући у десет пре подне.

Неких ранијих година, силазила бих низ степенице зарозана, са сузама у четир’ реда и слинама до патоса, питајући се по ко зна који пут где сам то погрешила, шта сам то лоше учинила, чиме сам заслужила овакво игнорисање, омаловажавање?

Питања бих себи постављала од момента када би ми била саопштена горња реченица, па наредних месец дана – до нове реченице и новог стреса.

Еј животе, спуштена ролетно!

Али, јуче…

Јуче, после круцијалне реченице, спакујем се у року од одмах и правац низ степенице, лагано, опуштно – ‘прозак’ ме ради, само тако. А и памет се помало призвала.

Размишљам: Ако ти живот сервира лимун, па, рођо, направи лимунаду и освежи се. Ипак је врућина.

Гњида јесте племенита животиња у односу на нељуде као што су ови неостварени паћеници који у мобинговању проналазе себе и свој алтер его. Та безвредна и бескорисна створења која џабе троше ово мало преосталог кисеоника на планети, уживљена у своју излишну моћ, уфантазирана у сопствену успешну каријеру (коју каријеру?), бахата су и кућно неваспитана жива (нажалост!) бића за која је парамецијум виши облик живота.

Релаксирана додатно кратким еспресом и огромном чашом ледене воде у кафићу на ћошку, седнем у ‘мечку’ и пласирам се кући, право под туш.

Тако изосвежавана, латим се хоризонтале и омиљеног Оза и у неко доба – занесвестим се, исклимана на оптималних 24 Целзијуса.

Живот може бити леп, чак и када си декласиран!

Да ми је ово мало памети било пре седам година, ех.

 

П.С. О колегијалности нећу овог пута, јер се лоше ствари и тако увек другима дешавају, осим када се догоде нама, је ли.

 

Ерудиција у служби контемплације или: Лепота погубљености

338729_Tastaturknopf_Hilfe

Покупљено на интернету. 

 

Ваљда се сви који нешто пишу или пискарају – као што је мој случај, суоче са недостатком воље и мотива за тај посао, то задовољство, шта ли. Има већ неко време уназад како не могу да се спојим са тастатуром у смислу неког озбиљнијег писања. Слушам људе, пратим појаве, догађаје, дешава се много тога  о чему би се могло писати, ако већ ништа не могу да ископам из себе саме, али – узалуд.

Где нестаде она силна потреба за писањем, за исказивањем сопства кроз писану реч? Инспирација? Жеља? И је ли та потреба настаје и нестаје периодично и код других, или је то само мој специјалитет?

Не бих се ја од писања ‘леба најела, већ видим.

Запишем, тако, понеку реченицу, своју мисао или туђу, све у нади да ће ме посетити музе и показати пут којим се лако иде.

Авај, у мом животу све се дешава на путу којим се, што рекао Скот Пек, ређе полази и који се ређе бира. Та моја излишна борба са ветрењачама и довела ме је довде где јесам – у нигдини. И где год да се окренем, присећам се призора, из подсвести дозивам некад позната лица која ми се данас чине непознатима. И све ми се чини узалудним.

Усковитлало се, накупило се, а одушка ниодакле. Тај галиматијас емоција, ако се то уопште тако може назвати, чини ме несигурном. Шта год да почнем да пишем, чини ми се бесмисленим. Мени лично. Не испробавам то на другима, толико обзира сам сачувала у себи, да не делим себе овакву, никакву, људима који нису криви за моју безидејност.

А бојим се, ако попусте кочнице – како то психолози кажу: инхибиције, распашћу се на три половине.

И шта сад ја да радим?

Шта ми је чинити?

Да чекам провиђење или да поклекнем под налетом стихије сопственог алтер ега?

 

Студија случаја: На зидићу у недостатку клупе на Ташмајдану

Indeks

Преузето са интернета.

 

 

Факултет политичких наука у Београду. Ране осамдесете.

Један од тежих испита, Упоредни политички системи, не толико по озбиљности материје, јер већ сам довољно уронила у политичку науку као такву, колико због захтевности професора Најдана Пашића. Данима долазим да слушам како пита, где је акценат – који, наравно, не проналазим, јер код професора Пашића све је најважније! – каква је пролазност.

И ево, данас полажем. Леп јунски дан, после ноћашње кише заблистале вождовачке улице, са богатих крошњи ту и тамо се откине још која кап и тешко се сручи на асфалт. Неколико их је издобовало по мом темену, таман да ми одврате пажњу од бесомучног прелиставања књиге и бесмисленог бацања погледа на питања у скрипти, јер сива мождана маса више не прихвата ни једну једину информацију. Блокирало све.

Поранила сам, седим на зидићу и нервозно палим цигарету. Руке ми подрхтавају. А ништа ми не зависи од овог испита. Баш ништа. Само бих да га скинем с врата и да се бацим на Логику са методологијом која ми у том тренутку изгледа као сликовница у односу на Системе.

– Извините, да ли је слободно?

И не гледајући, климнем главом. Помислим, боже, какво питање! Зид је дужине бар десет метара, може да седне где год жели, што се црта баш у моју ауру, овако нервозну и наелектрисану?

Чуј: Извините, да ли је слободно? Који би ми се колега обратио тако финим тоном, па још у персирајућем стилу?!

Подигнем главу са оне мучене књиге, ишаране са милион боја, као, све ми је битно, па погледам у персону поред себе.

Постарији човек, запалио и он цигарету, поглед уперио у грађевинске радове преко пута, где се у бившу основну школу ‘Бора Станковић’ сместио Факултет организационих наука, где од ране зоре ударају чекићи, зује мешалице, шалује се, бетонира и куда са завишћу бацам погледе на раднике који, на паузи, у једној руци држе хлеб и српску кобасицу, халапљиво откидајући зубима позамашне комаде, а у другој флашу пива којим обилно заливају сваки залогај.

Па, ја кад бих то појела и попила, фамилија би ме тражила по гастроентерологији и нашла на Орловачи! А волела бих да могу. Џаба.

Господин поред мене уперио поглед у књигу коју држим на коленима.

И сад, кроз главу ми пролази смешна мисао – да није и овај овде неки професор?

Па се сетим легенде београдског Правног факултета, чувеног професора Радомира Лукића, познатог по бројним анегдотама.

Једна од њих, можда и најчувенија, је она када је, у паузи испитивања студената, изашао да се прошета по Ташмајдану. Шетајући, види једног мученика – као што сам тога дана, прибогу, била ја! – који у рукама држи његову књигу. Очигледно се спрема да изађе на испит у поподневном термину.

Седе професор Лукић поред, тремом изубијаног јадничка који га није ни препознао, а и био је ванредни студент у неким озбиљнијим годинама и вероватно није ни долазио на предавања, па ће:

– Како иде, колега? Је л’ то код Лукића полажете?

– Ма, да. И ништа не знам. А учио сам и спремао испит скоро три месеца!

– А одакле сте?

– Из Бора. Железара ми дала стипендију, а ја никако да завршим овај факултет… Жена, деца, посао, не могу да стигнем. А Ви, колега? Је л’ и Ви данас полажете?

– Да, да. И ја. Ма, није лош тај Лукић, чуо сам од колега. Хоће човек и да пусти, ал’ опет, мора нешто и да се зна…

– Знам ја, учио сам, само се некако увек спетљам, па и не умем да кажем све што знам.

– Ето, и ја имам трему, верујте. Дајте ту књигу, да видимо шта знамо. Добро је кад се пре испита мало преслишамо.

И тако, наизменично, испитују они један другог, све пршти од знања!

У неком моменту, професор Лукић устаде, уз извињење, и оде. Студент остао још мало на клупи, да прочита још коју реченицу.

– Видећемо се на испиту, колега. Пријатно.

– Ево, сад ћу и ја. Срећно, колега!

У чувену ‘петицу’ на Правном, петнаестак минута после професора, улази стипендиста борске Железаре и за катедром види свог колегу – професора Радомира Лукића! Кад се није обезнанио. Дошао до половине амфитеатра, па се окренуо да изађе. Од бруке и срамоте, не може да погледа у правцу катедре. Али, професор Лукић не би ушао у анале, да га није позвао:

– Колега, да, Ви, Ви из Бора, дођите, молим Вас.

– Ја не бих… Молим Вас.

– Дођите овамо и дајте ми индекс.

Човек приђе до катедре, а професор Лукић се обрати присутним студентима:

– Драге колеге, колегу сам малопре испитао док је седео на клупи у парку. И зато нема потребе да одговара!

У индекс је уписана седмица, а амфитеатром се проломио смех и аплауз када је легендарни Луле препричао њихов сусрет и разговор.

Али, овај до мене, изгледа, ипак није професор, иако изговара сличну реченицу, као професор Лукић:

– Колегинице, да ли и Ви данас полажете Системе код Пашића?

– Да и мртва сам. Ухватила ме нервоза, зноје ми се дланови, ја не знам шта ћу од треме. Можда и одустанем, шта знам. А шта Ви? И Ви полажете… ?!

– Да, да, и ја полажем. И мене уби трема. Јао, баш сам се спремао, али не знам… Ма, нећу да одустанем, изаћићу, па шта буде.

Нетактична младост се упиљила у времешног колегу, питање у ваздуху: Шта ли ти тражиш овде, у тим годинама?!

Искусна зрелост ме прозрела и предухитрила питање.

– Ја сам, знате, дипломирао на Правном факултету и читав свој радни век провео у дипломатији. Али, жеља ми је била одувек да завршим Факултет политичких наука. Нисам стигао пре, па сам уписао када сам отишао у пензију. Нешто ми је признато са Правног, али сам полагао диференцијалне испите и ево ме на трећој години…

Човек има година, није да нема. Можда је десетак млађи од моје баке. О, боже. И њему до учења! Он има трему! Један заокружен живот, проведен у миру, срећи и весељу. Који мотив може да има човек у седамдесетим годинама за учење?

Па, само лични. И то веома јак, очигледно.

Обоје смо положили тог дана испит.

А ја сам научила додатну, бонус лекцију: Ако нешто желиш, остварићеш то кад тад, под условом да је жеља реална и да је мотив аутентичан, јак и твој.

Макар била и лична сатисфакција.

 

 

Прекрст

444b38148fe410b66d15a9e092208c36

Преузето са интернета.

 

И тако, стицајем већ познатих околности (чекајући Годоа који, ипак, кад тад стигне!), на углу Скерлићеве и Браничевске, у непосредној близини Храма Св. Саве, стојим као на осматрачници… (Како ће ме неко налупати једног дана!)

Призор следећи: две испирсинговане девојке, са тетоважама нема где нема, у ‘мартинкама’ усред тридесет три у хладу, фармерке исцепане све по последњим модним крицима, мајице прате тај дроњави фазон, са неизоставним цигаретама међу прстима на којима су живописно исцртане канџе од ноктију у свим могућим флуоресцентним нијансама, са жвакама од којих дувају балоне између прегласних и исфорсираних салви смеха за појаву – иду узбрдо, уз Браничевску.

Свака прича у свој телефон.

Тачно у четири сата, оглашава се звоно на Храму.

Застаје гореописана младост, цигарете се хитро премештају у леве ручице, телефони трпају у задње џепове, како би се десним прекрстиле, и то три пута, сходно православљу и светосављу, дабоме, помно загледане у монументалност купола и крстова, све кроз наочре за сунце, за које основано сумњам да имају заштиту од УВ зрачења.

 

Ој, Србијо секуларна, међу позама, винчанским депонијама, музичким фонтанама и субкултуралним вредностима.

Neka padne bar vožnju, kad već nije na testovima!

Kasne sedamdesete. Već sam par godina u Beogradu, već sam odslušala prvu godinu na fakultetu, ali bih vozački ispit, ipak, da polažem u zavičaju. Ne toliko zbog zavičaja kao takvog, nego više zbog jake veze koju imam u auto-školi. Naime, moj ujak Bata je tamo instruktor vožnje.

Računam, lako ću ja to.

080123021

Slika preuzeta sa Interneta.

 

Nisam nikad bila od onih što sve znaju, sve hoće, sve mogu. Niti sam volela da budem mirođija u svakoj čorbi. A ni da se trpam gde mi nije mesto – ko krpa u dupe, što kažu Sremci. Ali, ispostavilo se da, iako me nije preterano ni zanimalo, ni privlačilo, moram da naučim da vozim. Civilizacijski momenat.

Kasne sedamdesete. Već sam par godina u Beogradu, već sam odslušala prvu godinu na fakultetu, ali bih vozački ispit, ipak, da polažem u zavičaju. Ne toliko zbog zavičaja kao takvog, nego više zbog jake veze koju imam u auto-školi. Naime, moj ujak Bata je tamo instruktor vožnje.

Računam, lako ću ja to.

Obavim preliminarne dogovore sa njim koji je samo par godina stariji od mene, pa mu nekako i ne priliči titula ‘ujak’. Više ga doživljavam kao starijeg brata.

Autoritativan, oduvek. A tek sad, kad je u funkciji!

Dogovorimo se za početak upisa, zgodno bi bilo da bude dok je on na godišnjem odmoru, da možemo više da vozimo.

Srećna ja kao nova godina, zviždućem po kući, jedva čekam da počnemo!

Narečenog dana, evo Bate. Doneo mi neku knjižicu i dao u zadatak da je pročitam i što više iz nje zapamtim.

– Valjaće ti – kaže službeno.

Gledam, knjiga tanka, pa kad sam je uporedila sa Opštom sociologijom što sam je onomad polagala, učinila mi se kao dečja pesmica. Da, ali malo sutra. Dao mi Zakon o bezbednosti saobraćaja! Kao da učiš telefonski imenik napamet!

– Pa, šta je ovo? – pitam i ja ozbiljno i službeno.

– To što vidiš.

– A gde su testovi, kako da vežbam? – pitam naivno.

– Samo ti uči ovo što sam ti dao. Posle ćemo testove i sličice, ne sekiraj se – smeška se moj guru.

Početak baš i ne obećava.

– Jesi se spremila? Da krenemo?

Prilazimo ‘jugiću’, Bata ode na desnu stranu. Seda na mesto suvozača, proverava duple komande. Ja stojim i čekam da izađe, kako bih se smestila.

– Ulazi, šta čekaš?

– Gde da ulazim?

– Šta je tebi, Jasna? Šta si se ukipila? Ulazi u auto, da krenemo.

Gde da krenem, jadna mi majka?! Ja očekujem neki trenažer, neki poligon, nešto.

Nešto.

Ni slučajno ne očekujem ovo: da sednem na mesto vozača i da vozim!

Bože, da li je on normalan?! Pa, kako da vozim, kad ne umem?

– Slušaj, ostavio sam majstore da mi izlivaju ploču na kući. Nemam vremena da se ovde ubeđujem s tobom. ‘Oćeš ti da voziš, il’ tu da mi stojiš tako preneražena? M?

Šta ću, uđem. Zatvorim vrata, srce mi udara u grlu, adrenalin se izlučio u većim količinama – samo što me ne udari kap!

– Evo ti ključ, stavi ga u kontakt bravu, ovde, vidiš? Okreni blago u desnu stranu.

Sve ja tako, po uputstvu, a u ušima mi zuji, samo razmišljam kako ću se stropoštati niz onu nizbrdicu i kako neću umeti da ukočim! E pa, ljudi moji, šta me snađe!

Do tog trenutka nisam nikada sela na mesto vozača, a kamoli vozila. Sasvim drugačiji osećaj, nego kada neko drugi vozi. Neprepričljivo.

– E sad vidi. Levom nogom pritiskaš jednu papučicu. To se zove kvačilo, ili kuplung. I tu papučicu pritiskaš kada hoćeš da ubaciš u brzinu, odnosno svaki put kada menjaš brzinu. Jesi razumela? Stisni tu papučicu. Tako. Bravo. Desnom nogom komanduješ kočnicom i gasom. Pogledaj dole. Između kvačila i gasa je kočnica. Papučica za gas je skroz desno. Vidiš da je u obliku stopala. Je l’ vidiš?

– Vidim – kažem smerno.

I stvarno vidim. Pritiskam ih naizmenično, sve kako Bata kaže.

– Dobro. To smo naučili.

To smo – šta?! Naučili? Kako da ne. Ma, idi. Sad ću da izađem napolje, da zalupim ta vrata, pa neka vozi ko mora. Ja, vala, ne moram. Kao da ću biti jedina što ne ume da vozi. Pih, čudna mi čuda. Ima autobusa, ima taksija, molim lepo.

– Bato, ja…

– Ćuti i slušaj. Ovo je menjač. Brzine idu u ‘H’. Sad je u leru. Prva je iz lera na gore, u levu stranu. Druga je pravo dole, treća na gore desno, četvrta pravo dole. Dobro, sad to nije važno. Posle ćemo. I, kada hoćemo da krenemo, uradiš šta?

– Pa ubacim u prvu brzinu, valjda?

– Ubaci.

Krrrkrrr.

– A kvačilo? Jesam ti rek’o da stisneš kvačilo kad ubacuješ u brzinu i kad menjaš brzine? Kad si pre zaboravila?!

– Pa, vidiš da ne umem ja ovo. ‘Ajde, pa ćemo drugi dan. Tu sam ja, pa ti dođi…

– Ma, da. Važi. Ali, juče. Sedi tu i slušaj šta govorim. Stisni kvačilo. Do kraja. Drži tako nogu. Sad ubaci u prvu. Jesi gurnula do kraja menjač? Jesi? ‘Ajd sad polako otpuštaj kvačilo. Nemoj naglo, ugasiće ti se auto. Lagano.

E ovde mi je pomogla majkina ‘gricner’ šivaća mašina. Jeste da sam dva puta proštepala kažiprst, ali sam bar naučila da šijem ravan štep na toj prastaroj, mehaničkoj mašini, gde je važno naučiti ravnomerno pritiskanje donje papuče koja pokreće mašinu.

Kako sam počela da otpuštam kvačilo, auto krenuo! Ja se oduzela!

– Jao, Bato, pa ja sam krenula! Šta ću sad??? Jao, gde se koči? Pa vidi, odosmo… Ima da izginemo!

– Stisni kvačilo ponovo i iz prve prebaci u drugu. Pravo dole, znaš kako sam ti rek’o.

– Pa idem pravo dole, jaoooo, gde je kočnica? Koči, udariću u banderu!

– Samo ti dodaj malo gasa, ne sekiraj se za banderu. Ja sam tu. E sad, skloni nogu sa gasa, prikoči. Malo, ne tako naglo. I motaj volan u desno. Desno, Jasna, jesi ti pismena, desno, ne levo!

Stropoštasmo se niz tu laganu nizbrdicu koja je meni izgledala kao da se spuštam sa Mon Blana u najmanju ruku. Sad je bar ravno ispred nas. Odahnula sam – mokra od znoja, ruke lepljive stežu volan kao da će pobeći, srce i dalje udara, doduše slabije nego kad sam sela u auto, ali opet – gruva.

– Stani – kaže moj uja.

Stanem. Pritiskam i kvačilo i kočnicu i ručicu menjača.

Samo što ne zagrlim i retrovizor usput.

– Izbaci iz brzine. Tako. U ler. Mrdni menjač levo-desno. Dobro. Potrefila si ler. Slušaj me sad dobro. Nema razloga da se bojiš. Ja imam duple komande. Vidiš? Nećemo izginuti, samo me slušaj šta ti govorim i ne boj se. Evo ti malo vode, sva si bela k’o kreč. ‘Ajmo do ‘Dunavske terase’ polako, pa ćemo tamo piti kafu.

Kako smo mi uopšte stigli na odredište, nemam pojma. Važno, stigli smo. I popili kafu, toga se odlično sećam. Kada smo iz bašte restorana ponovo krenuli u auto, ja više nisam imala straha. Ni u tragovima. Valjda je to poverenje koje sam imala u mog Batu, učinilo svoje.

Posle par dana tokom kojih smo već ozbiljno vozili, negde na pola puta od Stare Pazove do Starih Banovaca, baš posle nadvožnjaka koji vodi preko autoputa Beograd – Novi Sad, u finoj, laganoj, opuštenoj atmosferi, uz poneku šalu i smeh, pita mene moj instruktor:

– Jasna, koji smo znak prošli malopre?

Ja usporim, pokušavam da se setim, ali – nema šanse. Naprežem mozak, trudim se, prizivam periferni vid u pomoć. Džaba.

– Ne znam – kažem.

Bata se smeška, a vidim, nije mu baš pravo što o tome nisam vodila računa, iako mi je stalno skretao pažnju.

– Ne znaš? Dobro. Pa, idi onda, pogledaj.

Ja krenem da ubacim u rikverc, kad će on meni:

– Pusti menjač, ostavi ga u leru. Izađi iz auta, idi peške.

– Peške?! Pa, jesi ti normalan? To je najmanje trista metara!!! Po ovakvom suncu? Ma, idi, bre. Ne pada mi na pamet.

– Dobro. Ne moraš. Završavamo. Znaš gde ti je kuća odavde. Izvoli, kreni kući slobodno. I da znaš, sa obukom smo završili. Zdravo.

Gledam svog ujaka i ne verujem ni ušima, ni očima! Pa, ovaj bi stvarno bio u stanju da me pusti da idem kući peške, u sred podneva, u sred jula meseca, u sred ove pustoline!

E, ludog čoveka, bokte video!

Šta ću, nemam kud.

Krenem unazad, da vidim koji je to znak tako bitan u mom životu.

Vratim se posle dobrih petnaest, dvadeset minuta, sva ušmurana, sa pečatima po licu – oduvek mi tako reaguje koža na jako sunce, pa izdeklamujem:

– Put sa pravom prvenstva, ako ti je to baš toliko bilo važno.

Gleda mene moj ujak, smeška se, a nije mu do smeha – lepo se vidi, i njemu je vrućina, i njemu je svega preko glave, zida čovek kuću, majstori orcaju kako stignu kad nema gazde, dok se on ovde zamajava sa neozbiljnom sestričinom.

– Prvo, ja znam koji znak tu stoji. Drugo, meni nije bitno, bitno je tebi, jer ti voziš. Treće, ulazi i kreni, da ne kolabiraš na tom suncu. I četvrto, zapamti: saobraćajne znake moraš da gledaš, jer je to veoma važno. I nemoj da se joguniš, nego slušaj šta ti govorim. Jesi me razumela? ‘Ajde. Kreni…

 

***

Posle dvadesetak dana, položila sam testove bez greške.

Nije bilo sumnje da će tako biti, jer me je moj ujak preslišavao usput, dok smo vozili, odnosno dok sam ja vozila, a on kontrolisao šta i kako radim. Za te tri nedelje, naučila sam skoro napamet Zakon o bezbednosti saobraćaja! I danas pamtim neke odredbe, baš onako kako je bilo napisano.

Vožnju sam položila iz prvog puta, a komisija valjda nikada do tada nije doživela da od instruktora čuje ovakvu rečenicu u vezi kandidata:

– Vidi, Bane, ovo je moja sestričina. Nemoj da te đavo nosi da je pustiš, ako nešto zabrlja. Jesi čuo? I ti, Sreto. Obavezno neka vozi prema Inđiji, na onaj nadvožnjak i neka krene pod ručnom, tu mi nešto nije baš bila sigurna. A bitno mi je, zato što živi u Beogradu gde je sve uzbrdo i nizbrdo, pa da se ne zakuca u nekog…

Ljudi ga gledaju kao da je sišao sa uma!

Ja, obaška. Bečim se u njega, sevam očima, da mogu – smoždila bih ga na licu mesta!

Obično tu padaju molbe tipa: pusti ga, neka prođe, zna, ali ima tremu i tako dalje.

Ovaj moj se baš zauzeo da padnem. Kao da nije bio siguran da sam ja vožnju dobro savladala za jednog početnika!

Samo tri godine kasnije, učestvovala sam na svom prvom amaterskom reliju ‘Drug na drumu’ i osvojila prvi pehar… Bilo ih je još, ozbiljnijih.

Znam da je moj Bata, moj ujak koga sam obožavala, sa kojim sam otkrivala Creedence, White Snake, Aretu Frenklin i koji je bio simbol mog detinjstva i rane mladosti, tamo gde jeste već deset godina – ponosan na mene.

Kada palim sveću za pokoj i mir njegove duše, ne mogu da se ne setim tog leta kada mi je pomagao da savladam veštinu vožnje i onog smeha kada sam u Kertisu, u Staroj Pazovi, desnim točkom slučajno nagazila na armaturu koju je jedna Slovakinja na biciklu, sa sve onim svojim mnogobrojnim suknjama, vukla za sobom. Sreća, pa se žena nije povredila prilikom laganog pada i sreća da je bila u tim suknjama koje su ublažile njen bliski susret sa travom pored puta! Jeste da nas je grdila dok smo joj pomagali da ustane i ponovo sedne na svoj bicikli…

I niz drugih dogodovština diljem Srema.

I da. Ljudi ne umiru činom smrti. Oni žive dokle god živi sećanje na njih. Ovih deset dugih godina nisu izbrisale nijedan trenutak koji sam provela sa mojim Batom tokom letnjih raspusta, Božićnih i Uskršnjih praznika, pazovačke slave, Sv. Ilije, dunavskih kupanja, prvih igranki na koje me je vodio…

Kada bi sat mogao unazad.

 

 

 

Performans u kujni (i kakve to veze ima sa tastaturom!)

663843_orig

 

Onomad, vredna žena domaćica – tj. ja – iz zamrzivača izbunarila neko mesište u ozbiljnoj nameri da ga, je li, termički obradim, kao jedna pristojna domaćica koja, eto, ponekad zaviri i u kujnu kao takvu.

Ali, ne lezi vraže!

Pilikom pakovanja, mesar ga je uvio u tri sloja streč folije, pa u neki plastificirani papir, pa u kesu i tako upakovan, taj komad mesa je i ostavljen u ledu.

Držim ga ispod mlaza vode i pokušavam da odlepim te silne plastične i plastificirane slojeve. Prilično bezuspešno, jer ga je majstor majstorski upakovao kao da mi je pakovao poklon za rođendan!

Poslednji papir se fest zalepio, i ne samo što se zalepio, nego je jedan deo upao između nabora u komadu – šanse nema da ga odvojim, pre nego što ga plasiram u tiganj!

Pljašti ona voda, isprskala sam i sebe i sve oko sebe, uporno vučem taj nesrećni ćošak iz mesa – džaba.

Papir se, naravno, iscepao, ali je ostao onaj plastificirani deo koji se oteže i rasteže, kida i razvlači kao žvaka – u nedogled.

Onako živčana što mi ne polazi za rukom da konačno izvučem taj kraj plastike iz mesa, levom rukom, ispod vode, povučem iz sve snage…. Plastiku ne iščupam, naravno, ali zavrnem mali prst na levoj ruci, načisto. Ode zglob na suprotnu stranu!

Sevnu mi bol u hipotalamusu, mrknu mi pred očima!

Ostah bez prsta, pomislim upaničena i očajna!

Momentalno sam videla ceo Mlečni put, a bogami i ostale galaksije, kao na dlanu! Svetlucaju zvezde na sve strane, a neke i šljašte!

Ispustim to zaleđeno mesište, uz sav raspoloživi arsenal psovki, kletvi i sličnih lepota kolokvijalnog nam srpskog jezika, savijem se do patosa, držim prst desnom šakom, pritiskam, vraćan zglob u prirodan položaj… kvrc i, evo ga, stiže gde treba – u ležište.

Konačno, zavalim taj zlosrećni komad mesa u plastičnu činiju, nalijem vodu i ostavim da plastika sama nađe put u bestraga…

Sve se završilo na ‘uh, što ti je ovo dobro!’.

A ja se mislim…

***

I sad, prilično invalidno, kuckam.

Ignorišem sevanje u zglobu.

Kada neko kuca „slepo“, kao što ja kucam, uglavnom nema pojma koje slovo kuca kojim prstom. To ide po naučenom i navežbanom automatizmu.

Dakle, malim prstom leve ruke kucam sledeće:

a, q, Tab, <, >, ‘, 1, !, Shift, Caps Lock, Ctrl.

Da sam juče umrla, ne bih znala!

 

Ko sam ja sebi?

 

Već vidim kako ulazim u prodavnicu pozamanterije, kupujem dve kile tanjeg konca i odgovarajuću heklicu, e da bih ovde, u kancelariji koju delim sama sa sobom, a u nedostatku posla – mobing sa sindromom ’praznog stola’, za neupućene – isheklala u nekom narednom dvomesečju stolnjak za trpezarijski astal, dimenzija metar ipo sa dva, a odmah zatim i zavese sa istom mustrom, da upotpunim alt dojč enterijer. Uz to, svakako, par miljea i šustikle – za toplinu doma, je li.

 

zavistno-od-interneta

Preuzeto sa interneta.

Da sam pisac po vokaciji, talentu, čemu već, pisala bih svakodnevno. Disciplinovano. Deset sati dnevno, bar. Tako rade ozbiljni ljudi i pretendenti na zanimanje: pisac. Ja tu nešto izbrljavim povremeno, ponesena nekim trenutkom, nekom rečju, rečenicom – nečijom, ne uvek sopstvenom mišlju, nekim prizorom, nekom pojavom, nekom mukom, nekom radošću, nekim sećanjem – što na prošlost, što na budućnost. Nego, eto, mlatim po društvenim mrežama, tu i tamo napišem nešto smisleno ili besmisleno na blogu. Napisala sam čak i knjigu, omaž svom korenju i ljudima koji su obeležili moj život. Neka sam. Svaka rečenica je autobiografskog karaktera (i koga to, uopšte, zanima?).

Sa tim u vezi, pre neku noć čistim višnje, umazana od glave do pete i više slušam nego što gledam Agape – jedinu emisiju na nekad omiljenom, sada omraženom Studiju B. Elem, u to gluvo doba, na ruralnoj podavalskoj destinaciji, u Beogradu pored Kumodraža, pažnju mi privuče jedan fini bariton. Odmah sam znala da pripada sveštenom licu. Samo oni imaju onaj didaktično-poučni ton kojeg baš i nisam ljubitelj. Pravoslavni američki popa, vojvođanske provinijanse – bar smo isti genotip, pomislim.

Zanemariću verski koncept pomenute emisije, zanemariću čak i duhovni segment i zadržaću se na sociološko-psihološkom aspektu intervjua zbog koga, evo, razmišljam na zadatu temu: ko sam ja sebi i svetu oko sebe?

Lagani, fini razgovor teče između domaćina i gosta, teme iz života i okoline i, neizbežna priča o internetu i društvenim mrežama.

Ima li koristi od društvenih mreža? Ima. Nabrajaju obojica.

Pre svega, informacije.

A šta sa informacijama, ako se ne pretaču u znanje, a šta sa znanjem, ako ne evoluira u mudrost?

Ima li štete od drštvenih mreža? Ima. Nabrajaju, takođe.

Kada virtuelni svet zameni realni, šta se sve dešava i koje su pogubne posledice.

Trpi porodica, okruženje, trpi društvo, država. Jer, pojedinac se udaljuje od realnih odnosa, od realnih ljudi, od realnog pogleda oči u oči, od gestikulacija koje su sastavni deo realne komunikacije, komunikacije uživo.

I zavisnost.

E, tu sam se već potpuno probudila iz višanja i koštica.

Slušam pametne ljude šta zbore, pa se, kao i svaki donekle osvešćen čovek, pronađem u svim fazama ove boleštine za koju gost tvrdi da je – neizlečiva. Gora od svih drugih vidova zavisnosti. Ajao. Bože mili, kud sam zašla!

Vrtim u svesti film o sebi i svom bivstvovanju po fejsbuku, tviteru i ostalim virtuelnim destinacijama na kojima okapavam godinama! Koliko je to sati, koliko dana, koliko meseci, koliko godina!

Godina koje su pojeli skakavci, što reče Pekić.

Ono, istine radi, provodim ja neko vreme u pisanju, evo, kao i u ovom trenutku, u čitanju – kao otoič, na primer, skuvam nešto, properem tu i tamo, očistim kuću od prašine – nisam previše revnosna u toj delatnosti, istine radi. (Ta prašina mi je, nekako posebno, specijalno odvratna pojava. Mrzim kad radim uzaludan posao. A borba protiv nje, sa sve krpama, četkama, džogerima, vodom, hemikalijama – uzaludna je, jer ona pristiže i pristiže i pristiže… ne znam više odakle!)

A kada sam se posledji put videla sa prijateljima, realnim, u realnom životu?

Skoro, pre par dana.

Da li bih želela češće da se viđam sa prijateljima? Ne, ne bih.

Kada sam prošetala poslednji put? Ne sećam se. A trebalo bi…

Cunjala po prodavnicama? Ne pamtim, jer to nikada nisam volela. Čak ni pre pojave interneta u mom životu.

Jesam li skoro nešto naštrikala? Klot, frket? Ne, nisam. I ono što jesam, stoji po ormanima i skuplja onu prašinu iz jednog od prethodnih pasusa.

Šta je to što bih mogla da radim, da ne provodim vreme na društvenim mrežama, na internetu generalno?

Eto, nisam pametna.

I kada je moj boravak na internetu uzeo ozbiljnije razmere koje sežu do zavisnosti, ako sam zavisnik?

Da li, u tom slučaju, i svi oni sa kojima sam na vezi, internetskoj, dabome, imaju epitet ’zavisnika’? Mogu li da uspostavim kontrolu nad vremenom koje provodim na internetu, najčešće na pomenutim društvenim mrežama? Kakva je moja korist od statusa, komentara, tvitova koje pišem? A kakvu imaju moji sapatnici od čitanja i komentarisanja istih? Hoćemo li biti pametniji, mudriji dok se uzajamno lajkujemo, jedni drugima divimo ili jedni druge osporavamo?

Već vidim kako ulazim u prodavnicu pozamanterije, kupujem dve kile tanjeg konca i odgovarajuću heklicu, e da bih ovde, u kancelariji koju delim sama sa sobom, a u nedostatku posla – mobing sa sindromom ’praznog stola’, za neupućene – isheklala u nekom narednom dvomesečju stolnjak za trpezarijski astal, dimenzija metar ipo sa dva, a odmah zatim i zavese sa istom mustrom, da upotpunim alt dojč enterijer. Uz to, svakako, par miljea i šustikle – za toplinu doma, je li.

Čim to oposlim, sa nesmanjenim žarom se bacam na beli vez sa ažurom, kad već nisam talentovana za goblene koji bi mi, takođe, dobrodošli u cilju popunjavanja vremena koje neću provoditi na internetu, kao i tapaciranju zidova koji vape za ukrasima te vrste. Zatim sledi štrikanje džempera i podštrikavanje natikača, što mi, isto tako, nije potrebno.

Za putovanje u Boliviju i tako nemam para, pa onda zašto da lapim po internetu, kada to vreme mogu da upotrebim u, recimo, tračeraju i ispijanju kafa po komšiluku (koji, doduše, ne poznajem, ali je i to posledica mog predugog i izlišnog glupiranja po internetu)? Što mi teško?

S obzirom da zemlju ne volim ni u saksijama, čak i da imam baštu koju bi trebalo da riljam, kopam, grabuljam, sejem i sadim koješta korisno, podrazumeva se,  a sve u smislu provođenja vremena na bolji način od ovog, arpadžik nije moja opcija, zaista.

Evo, izvinjavam se i popi i voditelju emisije Agape što, kao jedan, skoro osvedočeni zavisnik od interneta, ne mogu da se bavim nekom od navedenih akcija – iz pobrojanih razloga.

Svešteno lice koje je, dok sam bila zatrackana višnjama, poprilično zadiralo u psihologiju i psihopatologiju internetske zavisnosti, nije uzelo u obzir notornu činjenicu da su bolesti zavisnosti posledica, a ne uzrok i da, ako se želi zdravo društvo, internet nije ni početak ni kraj ludila koje vlada planetom.

Evo, učiniću jedan iskorak iz sebe i svoje potencijalne zavisnosti, a sve u cilju svog mentalnog zdravlja, pa ću smanjiti svoje bitisanje na društvenim mrežama.

Valjda ću tada biti srećnija, pametnija i svima oko sebe korisnija? Jer, ja sam sebi – ja. A i okolini, rekla bih.

 

Ostavite planetu na miru!

 

1375395858

Izvor: Zivotinje.rs

 

Ako bi neko bio ljubazan da mi objasni, jer moj skromni mozak to ne može da shvati, zašto se neki dosadni ljudi stalno pentraju po Andima i konstantno uznemiravaju one sirote kondore?!

U redu, slikali su ih, videli smo kako se njihovi pilići promaljaju iz ljuske, kako se organizuju – bolje od ljudi, kao i sve normalne životinje i ptice – i šta još treba da saznamo?

Lepo bi bilo da ljudi ostave na miru sve te divne živuljke, neka požive u miru, sreći i bez dvonožnih retarda…

Onomad gledam neke paćenike, paraglajdere kako se uslikavaju i selfiraju pre poletanja… i još se porede sa nebeskim kraljevima! Kakav idiotizam!

O, Bože.

Razumem sve što se čini u vezi naučnih istraživanja, nesporno je da saznanja o biodiverzitetu imaju značaja i koristi za ukupan ljudski rod.

Ali, nemam razumevanja za te ekstremne budalaštine kojima se ugrožavaju vrste! Zamislite samo one silne nenaučne, turističke ekspedicije po Africi, Aziji, Australiji, Južnoj Americi, Severnom i Južnom polu? Pa, kad ispadne ptić iz svrakinog gnezda i kada ga čovek podigne i vrati u to isto gnezdo, majka ga više ne ferma, jer nosi miris koji ona ne prepoznaje. Kako je tek sa drugim životinjskim vrstama, uznemirenim brujanjem džipova, helikoptera, aviona, brodskih i vanbrodskih motora? Zagađivanjem to malo preostalog čistog vazduha i vode naftom, kojekakvim isparenjima ko zna čega i izduvnim gasovima? A tek prisustvom dokonih, prebogatih turista, željnih nemaju-pojma-čega! Gde su tek silni reflektori, blicevi, kamere i ostala tehnološka inovacija za besomučno slikanje i iživljavanje?

Hoće li ikada, zaboga, za račun budućih generacija ljudi na ovoj planeti, taj nesvet ostaviti na miru i krokodile i reptile i polarne medvede i indijske čaplje i leteće žabe i crve i mrave?

U ime dolazećih.

Dan mladosti i ludosti uz poneko zrnce mudrosti

– A gde Vam je mlada – pita službeno lice. Mene zaobilazi pogledom i traži mladu. Buduću.

– Tu je, iza mene, kako đe je? Takav je i red da bude iza mene – kaže moj, još uvek nezakoniti i vuče me za ruku da stanem pored njega.

Matičar se izbečio u mene, pa gleda u mladoženju, pa opet u mene i na kraju – prsne u smeh. Što on, što koleginica što sedi preko puta njega. Smeju se oni slatko, smejemo se i mi, a šta ćemo drugo? Najbolje bi nas opisali Iljf i Petrov.

dan mladosti i ludosti

Opština Novi Beograd, maja neke godine.

– Dobar dan, može li se?

– Izvolite – kaže jedan razbarušeni, gleda preko lenonki, sa smeškom. Rasejan pomalo.

Taj smešak je, inače, retka pojava u našim birokratskim strukturama. Čisto da se podsetimo.

– Ja bih htio da zakažem vjenčanje.

– Može. Za koga? To, znate, mora lično….

– Pa, lično. Za mene. I mladu.

Službeno lice klimnu glavom, pa se zagleda u kalendar pred sobom, prevrće po rokovniku, pomno i predano pilji u gust raspored…

– Koji je danas datum? – pita matičar mog budućeg bračnog supružnika.

– 22.

– Aha. Čekaj…. 22. maj….. Pa, može 5. juna. Hmmm, da. Da li odgovara 5. Juni?

– Kakav juni?! A da ne avetaj, časti ti. Ja hoću 25. maja, na Dan mladosti. Viđi tamo u taj tvoj rokovnik može li?

– 25. maja? Hmmmm…. E pa, nažalost, ne može. Sve je popunjeno.

– Kako popunjeno, zar nema baš nijedno mjesto?

– Pa, nema, gospodine. A što Vi toliko žurite?

– Kako što, jadan, pa pobjeć’ će mi mlada! Jedva je ubjedih da pođe za mene!

– A gde je mlada – pita službeno lice. Mene zaobilazi pogledom i traži mladu. Buduću.

– Tu je, iza mene, kako đe je? Takav je i red da bude iza mene – kaže moj, još uvek nezakoniti i vuče me za ruku da stanem pored njega.

Matičar se izbečio u mene, pa gleda u mladoženju, pa opet u mene i na kraju – prsne u smeh. Što on, što koleginica što sedi preko puta njega. Smeju se oni slatko, smejemo se i mi, a šta ćemo drugo? Najbolje bi nas opisali Iljf i Petrov.

Opet se službeno lice zagleda u rokovnik, vidi se, hteo bi čovek da nađe mesto za nas, ali nema, pa nema.

To nam i saopštava:

– Verujte, drage volje, ali zaista nema mesta 25. maja…. Evo, dođite, pogledajte. Gde da vas udenem? Od 11 do 15 sati sve popunjeno, a posle idem na teren, pa do uveče, od restorana do restorana…

– Ču’š, nema mjesta. Viđi, nijesmo ti mi novi u toj stvari. Mi smo ti ponavljači – nema što da čitaš, sve smo ti mi to po jednom već čuli. Samo nas ubači u taj 25, časti ti…

Službeno lice se zacenilo od smeha. Smeje se službeno lice, smeje se koleginica, umalo se nije zagrcnula kafom koju je prinela ustima! Zakašlja se žena, rekoh, neće preteći! Priđem joj s leđa, udarim je par puta da žena dođe sebi.

Matičar gleda mladu u akciji spasavanja, gleda mladoženju, gleda kalendar…. i, šta će siroma’,  kaže:

– Dobro. Evo, 25. maja 2008. godine, zakazano u 12 sati. Već imam venčanje u 12, ali ću ga pomeriti, neka malo kasni, neće biti problema. Dođite malo pre tog vremena, ja ću već biti u sali.

– E svaka ti čast, đe čuo i đe ne čuo! Ljubavi – okreće se mladoženja prema meni, mladi, srećan kao nova godina – vjenčaćemo se na Dan mladosti, da vječno budemo mladi! A volio sam da bude baš na taj dan, e fala ti još jednom, za ovo imaš od mene bocu, šjutra ti je donosim! I Vi, gospođo, i kafu i ‘milku’. Ajd, viđećemo se!

Kao na krilima, spušta se mladoženja stepenicama, ja trčkaram ne bih li ga sustigla i razmišljam – e jeste uporan, malo ko bi u ovakvom poduhvatu uspeo. Ja bih prva odustala, navežbana okolnostima u kojima živim – kad lepo pitaš, lepo te i odbiju.

Skupismo se narečenog dana tačno u podne, kao za obračun kod ‘OK korala’, mi – mladenci, kumovi i moj dragi đever, za tu priliku doputovao iz Podgorice prvim slobodnim letom!

Svečana sala Opštine Novi Beograd.

U 12 sati bivamo prozvani, ulazimo, službeno lice za službenim astalom, sa sve cvećem, ne može da sakrije osmeh. Smeje se čovek, još malo pa naglas. Gleda mladence i ostatak ekipe, pa se valjda setio zakazivanja od onomad – ne može da se uozbilji, a sve bi hteo. Džaba.

Prijatna, opuštena atmosfera.

Opšte generalije što naše, što kumovske.

Čita službeno lice par bitnih stvari, mi klimamo glavama, sve smo razumeli i sve znamo. I sve je to stalo u tri minuta.

Potpisasmo se svo četvoro, ja nagazim mladoženju, valja se, i – gotovo.

Zvanični, sledeći svatovi čekaju ispred sale, muzika trešti, tu su i trubači,

Ispred Opštine napravimo par fotki, bidermajer bacim đeveru, jer jedini od prisutnih nije oženjen – još se oženio nije, slabo dejstvo tog cveća, majku mu. Ali, ima izgleda, ima… Zadrška je tehničke prirode.

I tako, na današnji dan smo venčani. Srećna nam godišnjica bračnog supružništva!

Baš na Dan mladosti, uvek mladi duhom, o ostalim vidovima mladosti da ne talasam… da ne pokvarim nepodnošljivu lakoću bračnog nam života.