Aktuelna ćerka

15-Fashionable-Casual-Fall-Outfits-With-Cropped-Jackets9

Nečija ćerka, takođe. (Preuzeto sa Google.)

Iskrena da budem, sasvim mi je eventualno šta radi i čime se bavi ćerka Jovana, zna se čija, ova o kojoj se piše i komentariše ovih dana.
A šta, recimo, radi i šta je svih ovih godina radila njena mater? Unterhaltovala se sa svim pozicionim i opozicionim personama, pod uslovom da tu ima neka kinta koja se obrće u količinama, prijemi na visokoj nozi, društveni život za medalju i šta je sada vama, narode, čudno u ovoj situaciji?
Isti je to establišment, spajaju ih iste vrednosti koje nemaju baš neke veze sa duhovnošću, više su voluntarističke, pragmatičke, hedonističke prirode. Pa, za to se i bore pametni ljudi, a ne kao neki što okapavaju po osnovnim, višim, apelacionim, kasacionim sudovima, kao, na priliku, ova što kuca ove redove u hladnoj prostoriji, na radnom mestu, za stolom na kojem nema posla, evo, osma godina.
Pametno devojče oposlilo neki singimingi, jer državni univerzitet nije moderan, malo se izobrazovalo po belom svetu, što zbog usavršavanja mukom sticanih znanja i u vezi sa tim obrazovanja, što zbog obogaćivanja rečnika i akcenta inostarnih jezika i, eto je u nekoj kancelariji na državnim jaslama.
Šta je nejasno?
Švrćka se po toplim, čistim i prijatnim hodnicima u kojima su, preko mermera razvučeni debeli tepisi što prigušuju korake, obučena i obuvena u luksuzne krpice i cipelice, deli okolo široke osmehe i uživa u svom životu, namirisana i doterana, sa izbalansiranom ishranom, u oblaku skupocenog parfema.
Šta se očekivalo?
Da zašnira gojzerice, pribavi m10 i sa nožem u zubima i kalašom u rukama pobije pola sveta?
Kod privatnika ne može da se zaposli, oni traže diplomu sa državnog fakulteta i tu mora da se radi, bato, tu nema manekenisanja, šminkeraja i zajebancije.
 
I šta će, sirota, daj šta daš.
 
Tako, molila bih vas za malo razumevanja u pogledu ove senzacije do koje mi je, otprilike, kao do lanjskog snega – a kad bacim letimičan pogled na svoje muke, taj lanjski sneg mi je još dalji nego što jeste.
Advertisements

Ispred bečkerečke ćuprije

 

 

JASNA2 ZRENJANIN 11.12.2017.

Nenapisana, avetna ja. Bečkerek, 11.12.2017. 

 

Uslikavamo se juče po Bečkereku moj bračni supružnik i ja sponatano, a kako bi drugačije. Prebiram po dvesta osamdeset devet tih spontanih slika tražeći najlepše i usput se vajkam, više u sebi i za sebe, nego naglas, a pogotovo ne za saputnika:

– Bože, pa ja uopšte više i ne ličim na sebe! Ccccc…. Na šta sam se napravila! Al se omatorilo, al se sprndžuljilo lice, al sam ko drumska krstarica, a kako sam nekad bila lepa! Bar da sam se malo napisala, ne baš ko što je nekad ona Pacanka s Dunava (o tome ću jedared pisati, o toj vili dunavskoj 😛 ), al bar malo….. Eto, maskara bi mi završila poso, malo karmina i aj zdravo.
Listam po telefonu, uzdišem, prisećam se sebe iz mladosti, ko Radovan III… lepa, visoka, bila visoka dva metra… na ništa se napravila.

Kad, progovara drajver, štekće ko iz mitraljeza:

– Ja tebe vazda govorim: Našminkaj se, ljubavi, namjesti frizuru, nemoj iz kuće izać dok se ne doćeraš kako dolikuje, no nema se kome reć! I sad ti ne valjaju slike! Valjaju slike, no si ti takva, kako ne razumiješ? Viđi kakva si, blijeda, ka presnijećena, niđe rumenoga obraza, đe su ti usta, jadna ne bila?! Đe ti je ono da se namaskaraš? Peče te na oči kad se namaskaraš? Oli kupit, evo kad te molim, oli otić i kupit neku da te ne peče na oči kad se našminkaš? Oćeš sad da pođemo? Šta je zatvoreno? Pa što ako je neđelja? Ima u ‘Stadion’, ima u ‘Ušće’, ima u ‘Merkator’, ima đe oćeš, samo reči. Đe da idem sad s ovog mosta, đe? Ima li ođe što da je otvoreno, dako se napišeš, avetinjo avetna! Čuš, ja je ne umijem slikat! Ja da ne umijem?! Ne mogu otrpjet ovu grku! Oće gospođa lijepe slike, a nenapisana. Bože ti mene sačuvaj!

I tako… zemaljski dani teku.

A imala sam još ponešto da obavim po Bečkereku.

No ne mogu takva, nenapisana.

Нога личка, а ципела бечка!

Sremac-2

Пасуљ ‘сремац’ – аутохтона сорта у нестајању.

 
Одакле у нама, као народу, толика потреба за идентификовањем са неким другим људима, на неким другим дестинацијама, са њиховим обичајима, начином живота?
Зашто бришемо своју историју и традицију, зашто се стидимо својих предака, својих обичаја, упорно настојећи да се улијемо у ту ‘западњачку реку’?
Ако српски човек живи у Чикагу, наравно да ће, заједно са Американцима, прославити Дан захвалности, с ћурком или без ћурке, као што се подразумева да ће поштовати америчку заставу, химну, устав и законе, а уз то и празнике и обичаје – свакако не би требало да залупи врата испред носа деци која певају Божићне песмице.
Ако се нађе у време рамазанског поста међу муслиманским живљем, или живи на тим просторима, подразумева се понашање у складу са обичајима – неће људима махати храном, пићем, цигаретама испред носа, ако зна да посте током дана.
Али, ако српски човек живи у својој земљи, Србији, ја не видим рационални разлог за тај увлакачки синдром – од Валентинова, преко Црног петка, разних адвента, евента и осталих празника и обичаја које никада нису биле део нашег националног етоса и корпуса.
Парти, бекстејџ, персоналити, стајлинг, старлета, бекграунд, мобинг, дејт, вединг, мејнстрим, фитнес.
Ове речи – и још колико, броја се не зна! – ушле су у наш свакодневни језик на велика, широм отворена врата.
Је ли то наш језик сиромашан, па немамо своје изразе за позорницу, прославу, венчање?
Или се модернизујемо, са све платама од двадесет пет хиљада динара, без социјалног осигурања, непријављени?
Можда би нас неки Тиролац у кратким панталонама и вуненим доколеницама са гомбицама, са зеленим шеширићем за који је заденуто перо фазана*, који јодлује по Алпима и јури се са козама по врлетима уз реске звуке мале хармонике – више ценио када бисмо ми сами себе ценили и тиме показали виши степен самопоштовања?
На такмичењу дувачких оркестара из читавог света које се одржава у Лондону, једне године Енглези су плакали као киша док су српски трубачи свирали ‘Изгубљено јагње’… али то је тако сељоберски и уопште није ‘ин’. Напротив, тотално је ‘аут’.
 
И тако, може се на ову тему много тога рећи, дописати – што ћу свакако и чинити, као што сам и до сада, али би било добро промишљати је, разматрати, окренути се себи и својим коренима, испратити своје генеалошко стабло, позабавити се сопственим вредностима, оживети своју традицију, одувати прашину са својих обичаја, уместо некритичког прихватања, присвајања и усвајања туђих које њихови власници и следбеници величају и шире по белом свету, бришући националне традиције и обичаје малих народа.
Људи, нестаће нас са ових простора!
Можда ми више и нисмо битни, али имамо децу, унуке.
Не скривајмо се иза материјалне беде – она је, у највећем делу, последица духовне сиротиње.
 
А што се мене тиче, удобније су ми сремачке опанке, него ове кинеске патике, кад већ не могу да се угурам у бечке ципеле.
 
 
*Синоћ сам налетела на један твит, тражим га одјутрос да га цитирам, кад нађем и ако нађем, биће залепљен – не бавим се преписивањем туђих мисли, као што је познато.
Тај твит ме је навео на ова размишљања.

Institucionalni kolaps – srpski brend

judge-court-hammer-header1

Nepostojanje (nerad, javašluk, partokratija, nepotizam, korupcija i još kojekakve devijacije) institucija nije uzrok naših problema. Niti je samo sebi uzrok. Nepostojanje institucija je posledica partokratskog režima kome ne ide u prilog institucionalizam, jer svaku instituciju zaroza i svede na sprdačinu.

Dakle, i beogradskim dživdžanima je poznato između kakvih scila i haridbi se borim, očajnički nastojeći da stignem do pravde koju deli pohlepna, bahata i nezajažljiva, loša imitacija Justicije u srpskoj varijanti.
Neprepričljivo.
Najčešče i sama govorim o posledicama koje me snalaze, od stresova, materijalnih izdataka usled kojih ‘ne viđesmo more ovog ljeta’, do onih najgorih i najpogubnijih – zdravstvenih.
Ovih dana, dok sam u sebi pevušila ‘bol bolujem, nikom ne kazujem’, pozabavila sam se promišljanjem o uzrocima ovih (mojih, pre svega) kataklizmičkih dešavanja i hoda po mukama.
I zaključila sam.
Znate, dragi moji, u osnovi ovog mog jada su bedni, čemerni kompleksi dveju osoba koje ne zavređuju da se nazovu ljudima.
To su dve gnjide.
A ti kompleksi, ko zna kada, zašto i zbog čega nastali, dobili su enormne razmere u vremenu kada sam, i ne sluteći šta mi snuju te dve poremećene šupljoglave tikve, ozbiljno, korektno i odgovrno radila svoj posao, sa znanjem i obrazovanjem stečenim sopstvenim radom, bez čika Miće, čika Tiće, čika Viće i ostalih kućnih prijatelja njihovih roditelja koji su im trasirali put u svetlu budućnost. Na tom putu (u svetlu budućnost), trebalo je ukloniti sve misleće i pametne, a kurčevite i – okružiti se poltronima svih boja, oblika i provinijansi.
I tako, čim ne umeš da se uvučeš u sve pore gnjidi, partijski (uvek i u svakom režimu!) podobnoj i postavljenoj da uništi instituciju i pojedince u njoj – otpadaš kao blato s točka.
I ne samo da otpadneš, nego se na tvoje mesto ugnjezdi neraspoređena zamenica okružnog javnog tužioca na dve godine, taman dok se ne učepi novom režimu, jer su međuvremenu stigli ‘novi suci banjoj luci’, pa dok se ne slože sve kockice – ko je kome i šta učinio, ko je kome i kako pomogao da vrat skrlja, ko je koga krivog amnestirao, a nevinog smestio u pritvore i zatvore – e taj minuli rad uvek presudi, kod svake vlasti, jer svaka vlast negde duboko u svom samoljublju i ideji o sopstvenoj večitosti zna da će jednom biti bivša, kad god i kako god, pa sebi stvara odstupnicu kod nezavisnog sudstva, je li.
Kada se danas osvrnem na proteklih sedam paklenih, kao večnost dugih godina kroz koje sam prošla ja i kroz koje je prošla moja porodica, zajedno sa mnom, pa vratim film unazad i setim se gorkih suza i očaja za koje ne postoji ni mera, ni poređenje, bez krivice kriva, mogla bih ponovo da zaplačem i upadnem u samosažaljenje, da nije ovog inata u meni, da nije želje za istrajavanjem i trajanjem, uprkos svemu nakaradnom i kaljavom što me okružuje.
Kao što je uništavana i uništena ova institucija u kojoj, evo, navrših kako-tako 33 godine radnog staža, tako su uništavane i uništene sve institucije koje su kako-tako postojale i kako-tako radile. I dokle god se bude mudrovalo i ćutalo na korupciju, na partokratiju, na nepotizam, tako će biti.
Mi smo, vidim, postali podanički narod, sa sindromom noja koji zabija glavu u pesak, a što mu seva guzica, nema veze. Šta god loše da se dešava, sklanjamo se u stranu, dok mečka ne zaigra pred našim vratima.
Čak i tada, kad nam se dogodi zlo, pognemo glavu i ustuknemo pred ovakvim, goreopisanim beskarakternim i svake etike lišenim gnjidama koje nemaju ni kičme, ni obraza, koje se podanički klanjaju onima iznad sebe, gazeći one ispod sebe do uništenja.
Kada se neko, kao na priliku ja, drzne da se suprotstavi, snađe ga sve gore navedeno. Teško je boriti se sa takvim zlom, to je nesporno. Ali je još teže, bar iz mog ugla gledano, trpeti teror i poniženje blata otpalog s točka.
Znam da će retko ko pročitati ovaj status – neki zato što već sve moje muke znaju, neki zato što ih to ne dotiče, neki zato što imaju svoje probleme, neki zato što nemaju enzima da svare ove grozote.
Ali, kao što reče meni drag čovek: samo retki nađu retke.
Pa, Retki Moji, negde nazirem svetlo u tunelu – ako nije voz, ima izvesne nade da se srpska Justicija vraća iz švaleraja i kurvanja u smernost i da će obavljati svoje poslove i radne zadatke onako kako joj je Jupiter odredio delokrug rada, kao boginji pravde.

Od nečeg se umrijeti mora

lekovi-toplomer

 

 

Mi u gostima, u Podgorici.

Tačnije, neko u gostima (ja, pribogu!), a neko, bogomi, poša u zavičaj.

Nije prošlo dan-dva, osetim da mi nešto nije dobro, a nikako da definišem šta je problem.

Nesklona visokim temperaturama, jedva se setim da uzmem toplomer.

Glava mi tri broja veća.

Kad prolazim kroz vrata, strogo vodim računa da ne zakačim ragastov.
Izmerim, 39.4.

Šta ću, kud ću.
Vratim se u krevet, kao izubijana.

Ležuckam tako, izležavam se, takoreći, lenstvujem… Eto. Može mi se.

Sudbina mi naklonjena.
Uživanciju prekida moja svekrva:
– Što je? Jesi li odmorila?

U glasu prekor što se nije ustalo ‘prije tri ure’, što se nije ‘u pijacu pošlo i s pijace vratilo’, jer ‘ručak se neće sam skuvat’.

– Imam temperaturu, boli me glava.

– Temperaturu?! Ajde, bogoti, ništa to nije. Ja sam sa četres (valjda u ‘ladu, šta li?!) prala bijeli veš na ruke u tvoje godine.
Moje godine u tom nesrećnom trenutku su, recimo, 52 😎.
Ok. Nije mi ništa.

Krajnje nevaspitano i nekulturno – ostajem u horizontali. Sama kuvam čaj. Neki iz ‘milford’ palete, taj mi prija. Čitav dan se razvlačim u pidžami, ne hajući za prekorne poglede iz svakog ćoška, iz zidova, sa plafona takoreći.

Prođe i noć, nekako.

Bračni supružnik, tu i tamo, svrati da vidi ‘pretekoh li’, pa sa mlađim bratom ode, što kod vulkanizera, što ‘neđe na kafu’, što na Zabjelo u tek otvorenu kladionicu ‘đe se kladimo za jedan euro’, što do ‘Lakovića’ u nabavku.

A namuči mi se svekrva oko ručka, greote!

Jedno tri kile mesišta i tri kile krompira, pardon, ‘krtole’ u rernu, sva mudrost.

Mene da uvaži, ostavi mi da se bakćem sa dve oveće glavice kupusa, da seckam za salatu.

– A to ti je više da se relaksiraš, jadna. Nije ti to neki posa, da rečeš. Ako ne možeš da stojiš, a ti šjedi, pa polako. Nek bude za po ure, ako ne može prije.

Nije mi prvi put da seckam kupus, vremešna sam žena i, kobojagi, neka domaćica, ali te dve glavice su mi bile kao kuća – nikad kraja!

Usput, dok seckam, stižu naučno-poučne priče iz života moje mi svekrve. Sve sam ih naučila napamet, slućajući ih po ko zna koji put.

Ne mogu, ovako smoždena, ni da klimam glavom, ni da učestvujem u samodivljenju, džaba ga bilo.

Osim ponekog ‘aha’, ‘da, da’ i ‘jeste, u pravu ste’, ne iskopah iz sebe ni zrno fascinacije na tekstove tipa: ‘zna se đe je kome mjesto’, ‘ne ide da žena sjedi u kuću, a muž joj ide u pijacu, đe to ima – ja sam vazda prva ustajala i zadnja lijegala u kuću, zna se što su prioriteti: muž, đeca, svekar, svekrva, đever’ (ni u naznakama, ni slučajno da se spotakne o svoje roditelje, sestre, bože sačuvaj, kao da su pomrli onog dana kad se udala!), ‘a vazda sam bila uredna, čista, vazda veš opran i ispeglan, vazda šerpa na sto, sve sređeno ka u apoteku’, ‘jest, istina, bila sam najljepša đevojka, nije što sam ja, uvijek skromna, uvijek znala što i kako reć, uvijek ispoštovat svekrvu i svekra kad sam se udala’ (sudeći po tim prioritetima, svekar je obavezno bio na drugom mestu, a svekrva, valjda zato što je dama, šta li, na prvom!), pa onda sledi vajkanje: ‘e da ima još takijeh snaha kakva sam ja bila, al nema, sve to lijeno, sve bi to na gotovo, sve se to razvlači po kući, ka bedevije, sve to čeka da joj drugi zgotovi ručak, da opere, da opegla, da počisti’ i tako dalje i tome slično.

Dođe kraj i drugoj glavici kupusa. Odahnula ja, uredno se odjavila iz kuhinje i otperjala u krevet, da se izležavam. Volim kad mi je sve na gotovo, uklapam se u sliku savremenih snaša, pa to ti je.

Prođe ručak bez mene, dolazio bračni supružnik da vidi jesam li pretekla, da pita kako mi je, da me pozove – neka, hvala, bolje mi je, svakako, ali ne dovoljno dobro da slušam još samoljublja, neće duša.

Dovoljan mi je ‘tuc garlic’ i hladan čaj – za ozdravljenje i mentalni mir.

Zaspala sam, do sutradan se nisam budila.

Niti znam je li ko svraćao da vidi dišem li, niti me briga. Mirna mi glava.
Sutradan, voljeni sin kaže:
– Majko, đe ti je onaj toplomjer? Izgleda da sam i ja dobio temperaturu.
Doleće ona sa toplomJerom i prestravljenim izrazom lica.

Uspaničena.
– Kuku meneee, izmjeri, sine. A što da činim, jadna? Skuvaj čaj – obraća se meni – a nemoj onaj što si sebi, taj ti ništa ne valja, pi, pi, što ti je ono? Usmrđe cijelu kuću! Nego vidi na policu u plakar, u onu kesu, papirnu, od brašna, taj mu skuvaj, to sam ja ljetos brala u sušila…
Temperatura izmJerena.
37.7.
– Oćeš li, sine, u hitnu? Da ti ne ode, ne daj bože, na pluća? E jadna ti sam!
Skuvam taj čaj iz štanicle, prinesem umirućem na krevetu, izbekeljim se iza leđa brižne maje kolko mogu, pa uzmem toplomer.
38.6.
Nije mi ništa.
Ja sam okay.
Zašuškam pacijenta, istuširam se, nadrogiram se antipireticima i analgeticima i izađem u Gintaš.

Na čaj jabuka-cimet.
Taj mi pasuje.
Ostavim najbolju negovateljicu ‘usvijet’ da uzdasima smanji temperaturu na propisnih 36.5.

Nepopularna mišljenja (book tag)

knjiga-za-sajam

 

 

Kad me nominuje Olja Karan, http://odsvegaponesto-oljaka.blogspot.rs od milja Rođa – zbog istog prezimena, da se razumemo, nema tu oklevanja: momentalno se laćam tastature i krećem u akciju 😀

Pre bilo kakvog izuvanja iz cipela, da naglasim: ne čitam knjige u pdf formatu, za mene je knjiga – knjiga.

Hard forma.

Da ja to držim u rukama, da uključim lampu, da se udobno zavalim u omiljenu pozituru… i da počnem.

 

O, da. Bilo je knjiga koje mi se nisu dopale na prvo čitanje.

Drugog nije ni bilo. Tako sam zaključila, spoznavajući sebe samu, zaranjajući u sopstvene ponore, da ima pisaca koji ne odgovaraju mom senzibilitetu, mom poimanju pisane reči pretočene u knjigu, jednostavno, da prema njima i njihovim delima nemam afiniteta.

Takvim piscima se nikada ne vraćam.

Čemu?

Kod mene je sve ljubav na prvi pogled – ili me zauvek ostavlja ravnodušnom, bez obzira na književne kritike, na pohvale čitalaca.

Džaba. Kad se uznedam, neće duša i to je moj usud.

Tako, eto, odmah da se sporazumemo: na mene se teško, skoro nikako, ne može ostvariti uticaj, ne samo u pogledu književnog ukusa, nego je to moja karakterna osobina.

Ne znam da li da se njome ponosim, ili da se od sebe takve ogradim?

Šalim se, nemam dilemu.

 

  1. Popularna knjiga ili serijal koji se tebi ne sviđa

 

Ima ih, možda više nego onih koji se dopadaju svima, pa i meni.

Sva novija izdanja, da li zbog lošeg prevoda (i kod najboljeg se gubi bar 10% od kvaliteta, a tek kod ovih koji koriste internet-instant-prevodioce, pa malo, kobojagi, dorade situaciju!), ili se moj ukus drastično razlikuje od ukusa drugih ljudi, tek, one čuvene ‘sive nijanse, komada pedeset’, za mene su totalni fijasko u svakom pogledu!

Eto, htela sam da budemu trendu, da pročitam tu planetarnu ostrašćenost, ali – nije išlo. Posle prvih dvadesetak strana, odustala sam. Bez žaljenja, naravno.

Film nisam gledala, niti imam nameru.

Da zaokružim tu priču: ostajem ravnodušna na limunade bez ikakve duhovitosti. Pa, bar da ima nešto vrcavo, nešto što bi povuklo napred, u čitanje… Ništa. Šuplje.

Zveči prazninom.

Dok sam kod zaokruživanja, da pomenem kako ne podnosim primenjenu psihologiju, to mi dođe kao da idem na kurs za frizeraj, pedikir, manikir… u stilu ‘uradi sam’.

Kada bi to tako moglo, a vidim da mnogi ljudi naprosto uživaju u putevima i stranputicama ‘kojima se ređe ide’, postala bi izlišna struka i nauka, jer, bože moj, sve možemo sami.

Blago nama.

 

  1. Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa, a drugi ga ne vole

 

Vidim da se Singerom malo ko bavi, a skoro niko ne hvali čitanjem njegovih dela.

Da li zbog moje velike ljubavi prema jevrejskom narodu, šta li, ja sam Singera bukvalno gutala, svojevremeno, dok su moji vršnjaci – pa i kasnije, kolege, drugari, prijateljice – gledali kroz mene dok pričam o svojim impresijama iz Krohmalne ulice u varšavskom getu, o Gimpelu ludi, o Moskatovima, mezuzama, svicima.

O Kišonu bih, takođe, imala što šta da kažem, jer je kod mene oduvek imao prođu. Moji prijatelji ga nešto nisu čitali, niti marili za njegovim oštrim, svevremenskim i sveprostornim cinizmom koji se lako vari zbog prisustva komičnog u svoj toj gorčini.

I, eto, u novije vreme, od kada sam otkrila Amosa Oza, koga sam prigrlila najtoplije i najljudskije što se može – nemam sa kim da prozborim koju o ‘Priči o ljubavi i tami’…

 

  1. Ljubavni trougao u kome glavni lik završi sa pogrešnom osobom ili popularni fikcioni par koji ti se ne sviđa

 

Trouglove ne fermam ni u realnom životu, ni u virtuelnom, pa ni u književnosti.

Moj mentalni sklop ne prihvata ‘trećeg’ ili ‘treću’.

 

  1. Popularni žanr koji retko uzimaš u ruke

 

Vidim da je poslednjih godina sve popularnija epska fantastika.

To je, recimo, vrsta književnosti koju ne čitam. Ne zanima me.

Radim sa knjigama, prodajem ih, kupujem ih, kroz ruke mi je prošlo na hiljade naslova knjiga, serijala iz te oblasti, ali ni na jednom se nisam zadržala, niti bih.

Zašto, pitala sam se.

Odgovor se sam nametnuo.

Sa godinama u kojima se stiče neka zrelost, čoveka prestaje da zanima fabula – što je osnova svakog trilera, misterije, akcije, krimića, pa i epske fantastike.

Prestaje da te zanima ‘šta je dalje bilo…’ ‘šta se posle dogodilo…’

I počinju da te interesuju sasvim druge stvari, kvalitativno drugačije: odnosi, karakteri, sebe projektuješ u neki lik, ili osobine tog lika inkorporiraš u sopstvene, poistovećuješ se, ograđuješ se.

To je to.

Stigle godine, Rođo.

 

  1. Obožavani fiktivni lik koga ne voliš

 

Fiktivne je lako zaobići.

Odložiš knjigu na policu, proslediš je nekome, zaboraviš je.

Tako se branim od loših emocija prema likovima iz književnosti, filma.

Bacam ih u Okean Amnezije. Ne želim da me opterećuju. Nije obavezno.

 

  1. Popularni autor koji ti iz nekog razloga ne leži

 

Da se zadržim na epskoj fantastici. Od Tolkina, pa redom. Svi su popularni. I niko mi se ne sviđa.

Što se klasične književnosti tiče, na prvo mesto, neprikosnoveno, stavljam Krležu – u vreme kada sam išla u gimnaziju, ‘Glembajevi’ su se čitali pod obavezno.

Nikada ih nisam pročitala. Niti planiram.

To, naravno, nema veze sa šovinizmom. Ujevića sam uvek volela, Šenou sam čitala kao dete sa velikim uživanjem (i strahom, od hiper-realističkih opisa koje je majstorski odradio!), ‘U registraturi’ sam, takođe, čitala i pratila sudbine svih junaka sa velikim zanimanjem.

Krleža mi je bio nerazumljiv i ostao je taj animozitet. Zauvek.

I sa Pavićem ista priča.

 

  1. Popularni knjiški kliše koji ti je dosadio – ( npr. izgubljena princeza, korumpirani vladar, ljubavni trougao)

 

Ne podnosim stereotipe i klonim ih se kad god mogu.

A mogu.

Tek što se literature tiče – to je lako izvodljivo.

 

  1. Popularna serija koju ne nameravaša da pročitaš

 

Ne pratim modne trendove u književnosti.

Vrlo sam probirljiva, a populizam je nešto što me iritira u svakoj sferi, a tek ovoj!

Dodvoravanje čitaocu, pa to je nedopustivo za bilo kog ozbiljnog pisca!

Za bilo kog umetnika.

Za bilo kog čoveka.

 

  1. Izreka kaže; Knjiga je bolja od filma, međutim, koja ti se filmska ili TV adaptacija više svidela od knjige

 

OK, pretpostavila sam da će biti ovakvo pitanje 🙂

Tu ću biti vrlo i veoma savremena, kratka i jasna: DNEVNIK BRIDŽET DŽOUNS.

Dakle, to je film koji je prevazišao moje impresije knjigom, a knjigu obožavam!

Da li je scenario napravljen savršeno, ili su Rene i Kolin doprineli mom utisku – ali to je film koji bih mogla da gledam svaki peti dan.

I još jedna ekranizacija je pobedila knjigu: ‘Ptice umiru pevajući’.

Onaj Čemberlen i ona Rejčel Vord, ona divlja australijska prostranstva, Drogeda, sve one silne ovce, suše, čuda i čudesa, a tek Vatikan, pa ono rajsko ostrvo u Pacifiku… ne znam, ja sam prosto uživala u svakoj sceni te divne serije, bez obzira što je Kolin Mekalou (tako se prevodi njeno prezime, mada meni zvuči drugačije) majstor od pera…

 

Upoznasmo se malčice bolje, zar ne? Sad, da li sam onakva kakvu ste me zamišljali povodom ovih pitanja i odgovora, ili ne – ne znam. Nadam se da jesam baš onakva kako ste me zamislili 😀

Red nalaže da nominujem blogere za ovu finu igru, pa evo:

Zevsova ćerka https://sanjalombardo.wordpress.com/

Vera Uzelac  https://verauzelac58.blogspot.rs/

Nada Đurović  https://priceorecima.wordpress.com/

 

Pa, drage moje, izvolite.

Tastatura je vaša. 😀

 

 

 

Koridor 10 za slikovanje.

 

 

 

Potkovana informacijama sa medija kojima raspolažemo, je li, uputim se koridorom deset u Pirot. U glavi mi slike nasmejane republičke, okružne i gradske elite, svi srećni, ushićeni novim autoputem kojim ću, eto, i ja imati čast i zadovoljstvo da se vozim.

Do Niša, regularno, kao i u vreme komunizma – tri trake, lepota.

Platili tu uživanciju pošteno, odosmo desno na petlji, put Sofije, odnosno Dimitrovgrada, odnosno Pirota.

I sve se razmišljam, u sebi, kako li će se brzo stići na odredište po ovako glatkim i finim saobraćajnicama! Jeste da su malčice, jedno pola metera, uštinuli na zaustavnoj traci – ako staneš, sve su šanse da će te oduvati turske i bugarske drumske krstarice, ali se odmah ujedem za misao: ‘Ne maniši, Jasna, ekstra je – kako je bilo.“

Kad, ne lezi vraže!

Sva ta lepota – do Niške Banje.

Odatle, po jedna traka za svaki smer. Pa izvolte. Što ste se vozili, vozili. Od sad, ko na taljigama.

Kroz klisuru – o toj lepoti bih imala mnogo toga kasti, ali neću sada, to ću drugi put. Mislim, lepša klisura, valjda, ne postoji na Balkanu! Šta je sve priroda lepo poradila i podarila, a tek šta su ljudi unakazili, to je za čuđenje!

Da se vratim na rutu.

Da ne skrećem s puta.

Setim se kako sam 2005. za srpsku novu godinu vitlala gore po Pločama, preko Jelašnice, jedva pretekoh! Au, cirkusa. Ali, to je bilo u vreme kada su se radili tuneli po Sićevačkoj klisuri…

E, sve je tako i ostalo, kako je tada urađeno. Lepo,nema šta. Ali, nema autoputa. Nema.

Nižu se tuneli jedan za drugim, ne vozim ja, pa mogu da zveram okolo u tu lepotu i da napajam oči onim divnim, zelenim bojama, prošaranim pokojim crvenkastim i oker listom.

Ostadoše tuneli iza nas.

Računam, valjda će sada autoput, valjda će se negde nastaviti, majku mu, pa iščekujem, bečim se sa suvozačkog mesta, oči mi ispadoše – ništa.

Tek pred Belom Palankom, konačno, ukaza se oznaka autoputa, ona lepa, dugoočekivana zelena boja.

Potraja to malo oko Bele Palanke, lep asfalt, nema greške – zaustavne trake skoro da i nema, ali da ne zakeram previše, može i bez nje – šta ima da se zaustavljamo, kad smo za putom, pa jel nije tako.

Krajcovano je, nije da nije, ali, računam, neka kućica, vikendica, neka kintica – zauvar je.

Boktevido, kad ‘stigomo do Staničenje’ – kakav slalom, to je bio veleslalom! S jedne strane nedovršenog autoputa, na drugu, kroz one crveno-bele stubiće, sve iza devet šlepera koji voze put Dimitrovgrada… trajalo je to, bome, poduže.

I sve misliš, iza onih stubića opet će autoput. Šipak. Ni ‘a’ od autoputa.

Sad, od Pirota do Dimitrovgrada nismo se švrćkali, pa ne znam šta su onomad vlasti otvarale, čemu se radovale zajedno sa biračkim telom? Do Pirota, koliko sam mogla da vidim, nije bilo mesta nekom velikom radovanju, a ni slikovanju.

To je taj čuveni koridor deset, o čemu se na vate i kilovate raspravlja i čime se fale na sva usta i na sva zvona!

NIsam ni očekivala da će odraditi klisuru, za to je potrebno mnogo para i mnogo znanja – dobro da ima i ovo što ima.

Ali, očekivala sam da do klisure i od klisure stvarno postoji autoput, kad su ga tako gromoglasno najavljivali.

Ništa od toga.

Braćo Blgari, braćo Turci, ima da se vozate kroz ove čunkove oiko Staničenja još godinama, kako stvari stoje na terenu! Taman dok vi uvežbate, pojaviće se i leteći automobili, pa će i putevi izgledati drugačije.

Crtica sa dušanovačke kaldrme

 

 

 

1

Preuzeto sa Interneta,

 

Uzbrdica, kaldrmisana ulica.

Lekino brdo.

Auto ispred nas kreće se brzinom 20-30 km/h.

Uzbrdo.

Ulicu, u cik-cak, pretrčavaju dva dečaka od desetak, dvanaest godina, jure se, ne gledaju ni levo, ni desno.

Jedan od njih dvojice sapliće se i pada na kolovoz u trenutku kada je auto blizu.

Žena u autu koči, naglo skreće ulevo, ali ne uspeva da izbegne dečaka koji je pao – desnim točkom prelazi preko njegove noge!

U susret, nizbrdo, juri  policijski kombi. Vozač jedva ukoči, da izbegne direktan sudar sa ženom. Levo ne može, zgazio bi dečaka koji već leži i previja se od bolova.

Vriska, zapomaganje, plač.

Žena izbezumljena izlazi iz auta, spušta se na kolena pred dečakom, glava joj u rukama, kosa prako lica;

– Jao, šta uradih! Gospode bože!

Zatim svu svoju pažnju usmerava na dečaka koji naglas jauče:

– Umreću, jao, boli me! Pomagajte, jao!

Njegov drug, bled i uplašen, stoji pored njega i unezvereno pita:

– Da zovem tvoju mamu? Daj mi broj!

Povređeni dečak iz džepa vadi telefon:

– Nemoj mamu, ne! Zovi mog tatu! Jao, boli!

Na vrisku i gužvu, izlaze ljudi iz okolnih kuća.

Automobili iza nas se, takođe, zaustavljaju i prilaze mestu gde dečak i dalje leži.

Jedan iz mase koji se progurao u prvi red, samo što detetu ne zgazi na povređenu nogu, u atletskoj majici, nekad beloj, a sada joj se ne može odrediti boja, u šuškavim bermudama, plastičnim papučama koje pamte i bolje dane, autoritativno grmi, tik na uvo ženi na kolovozu koja pokušava da uteši dečaka i da mu pomogne da popije malo vode:

– Ovu treba uhapsiti, pička joj materina! Da je mog sina ovako zgazila, jebo bi joj mater! Kakav sud? Streljo bi je na licu mesta!

Pljuje u pravcu žene nagnute nad dečakom koji plače.

Žena dečaku znalački pomera ruke, opipava noge.

Ruke joj primetno drhte.

Traži da neko donese vodu i da pozove hitnu pomoć, jer, ko bi se toga setio usred ove atrakcije?! Nešto se bitno desilo na dušanovačkom sokaku, je li, ko bi to propustio? Kakva hitna pomoć, važno da svako odvali neku mudrost, savet, uputstvo.

Svi sve znaju i svi stoje okolo, bolesno radoznali.

Voajeri u akciji.

Jedna starija gospođa žurno utrčava u dvorište svoje kuće i donosi vodu u balonu. Umivaju dečaka koji se i dalje previja od bolova.

– Jovana! – doziva žena koja je autom udarila dečaka nekog u svom autu. – Donesi ćebe iz gepeka! Požuri!

Iz auta oprezno izlazi plavokosa devojčica, nekog predškoskog uzrasta, uplašena, uzrujana, ne uspeva da otvori gepek.

U pomoć priskače devojka koja asistira ženi na kolovozu, pomaže joj da dečaka postave u sedeći položaj.

Prostiru ćebe, ali je problem prebaciti dečaka, jer on naglas plače i ponavlja ‘umreću, umreću, joj, boli’.

Noga mu je u neprirodnom položaju, članak na toj nozi tri broja veći od drugog, nepovrđenog.

Žena se osvrće oko sebe i pogledom moli da joj neko od prisutnih pomogne.

U tom momentu, jedna opajdara, verujem, ponosna vlasnica titule ‘Prvi Trač Kraja’, sikće:

– Šta se sad tu prenemažeš, kravo jedna. Sram te bilo. Stavila si dupe u auto, nagazila gas i gaziš decu po ulici! Đubretaro!

Vozač policijskog kombija, jer, vlast je vlast, zavodi red:

– Gospođo, ako ne možete da pomognete, sklonite se. Dođi, momak – obraća se jednom mladiću u gomili – da ovo dete stavimo u kombi dok ne stigne hitna pomoć.

Postavlja ćebe u zadnji deo kombija, na rukama donose dečaka i pažljivo ga polažu u horizontalni položaj.

Opajdara se udaljava:

– Crkli dabogda i vi, zajedno s njom! Te kurvetine, tako namirisane, uvek najbolje prolaze, šta god da urade…

Komšinica odobrava, klima glavom i pridružuje se:

– Da, da… Sve bi ja to u aps. Jel, Dušanka, jel bio poštar od jutros?

Izgleda da penzija nije stigla u ove krajeve. Pade dete na kolovozu u zaborav.

Onaj u atletskoj majici ne odustaje:

– Kako bi je ja naučio pameti! Tuko bi je dok se ne usere, a onda bi je tuko što se usrala…

Nema sagovornika. Niko ga ne podržava u ideji.

– Ma, jebite se svi. Tako vam i treba, nek vas gaze! I niste za bolje…

I zamače u svoju avliju, dušanovačku, prepunu kojekakvog đubreta – od starih sulundara, preko plastičnih kanistera, do olupanih kanti na tarabi.

Žena ustaje sa kaldrme, seda na ivicu pored dečaka. Za njom i Jovana, njena devojčica, ne odvaja se od majke.

Žena drži dečaka za ruku i tiho mu nešto govori. I on se, jadničak, utišao. Ne vrišti više.

Iz okupljene grupe koja se već polako osipa, čuje se:

– Ne dajte kučki da pobegne!

– Jel neko zvao policiju? Da privedu ovu, možda je i pijana!

– … a možda i drogirana, sve to danas ludo! Baš je sinoć bilo na televiziji…

– Jadno dete, šta ga snađe!

– Svaka budala danas ima kola…

– Tako će i njeno proći, i treba, i ako! Nek i nju stigne!

Izdaleka se čuje sirena.

Konačno.

U ulicu, odozdo, ulaze kola hitne pomoći.

Vozač još nije ni stao čestito, iz kabine izleće doktor.

Kada je video ženu pored dečaka, zapanjeno joj se obratio:

– Koleginice, pa šta se to dogodilo, pobogu?!

Nekako istovremeno stiže i policija. Lekar iz kola hitne pomoći obraća se uniformisanom licu:

– Ovo je koleginica, pedijatar u Tiršovoj…

Policajac nešto upisuje u blok.

I zavodi red:

– Ajde narode, razlaz! Raziđi se! Ne igra mečka!

 

Razišla sam se.

 

Ne mešaj se s makar kim

42991448

Slika preuzeta sa interneta.

 

Sve sam se mislila ovi dana dal da ti kažem, il da ti ne kažem štogod… pa sam najposle rešila da ti i to ispripovedim, čedo. Danas-sutra, kad me ne bude bilo, a ti misli o tim što ću ti sad kasti.

Nije ti svejedno sa kim se pomešaš ni kad se sigraš, a kamol kad se udaješ, il ženiš. Druga krv, druga kost, pa od dece šta ispadne. Pa jel tako.

Eto, ja sam mog Stanka znala još od mali nogu. Nisam ja onda ni mislila da ću za njega poći, ni na kraj pameti mi nije bilo. A nisam ni posle, kad me je onako sklepto posle one igranke di sam bila birana za kraljicu zabave, divanila ti je majka o tim, sećaš se? Pa da da se sećaš, nisi ti ko ja, izvećala skroz! Uđem otoič u špajz po mast, pa se vrtim, vrtim, ne znam što sam došla! Tek kad sam došla u kujnu i vidla varjaču, ja se setila, pa idi iznova.

Nisam ja, čedo, ni marila kaki su njegovi, nit što moji nisu teli da za njega pođem. Baš me bilo brige. Meni je sa njim bilo lepo, jel smo se lepo slagali to malo života što smo ga proživili u Zemunu, kod moje gospoja Fride. A čim smo se vratili u Banovce, počeli kuću, on očo u vojsku i šta je posle bilo, sve sam ti kazla. Pobolo se, došo kući i umro, siroma.

Sad, ne kažem, nije jektika prelazna, nit je nasledna, pobolo se od vlage i zime na tim moru – otkud dođe da sremačke momke šilju na more, u mornaricu? Da su ga poslali u Bečkerek  il u Osjek, ne bi se ni pobolo. A na tim moru i rana bila slaba, nije tamo bilo ko kad ja skuvam kod kuće. Ta, ni prineti. Davali im neke morske ribe i krompira, a moj Stanko nikad nije mario ni našu, dunavsku ribu, a kamol onu smrdljivu. To valda volu samo Dalmatinci, oni nisu ni naučili na bolje.

Taman počnem da divanim o čim sam tela, pa odem kud nisam tela.

Još dok smo bili kod gospoja Fride, čuli mi da je njegova sestra, najstarija, Soka, sebi došla glave! Bilo mi je žao, ne mogu kasti, al više mog Stanka, neg nje – nisam je čestito ni poznavala, dal sam je vidla jedared il dvared u mojim veku, kako ću žaliti za nekim koga i ne poznajem! Al njega mi zdravo bilo žao. Ta, plako je ko malo dete.

A ona se obesila u vinogradu, u pudarskoj kolebi.

Posle se pročulo da se volela s nekim Žarkom što je živio čelo njine bašte, on oženjen, ona udata, kako su se samo i našli, pitam ja tebe! Pa valda u bašti, dok su plevili lukac. Deca im već bila velička, ta to je pukla bruka po celim Surčinu, i dan danas se o tim priča med starijima što pante taj slučaj.

A imala je dobrog čoveka, nikad nije digo ruku na nju, poštivo je i volo što samo mož biti, štitio je od svi teži poslova, podmeto leđa samo da ona bude sretna. Šta vredi. Nit sretna, nit pametna.

A ja, luda, ni pomisliti da je to Stankova sestra, ej, i da to njeno ludilo mož biti nasledno na našu decu! Jel viš ti to.

A ni ovaj njegov brat, stariji, nije bio ko što bog zapoveda. Udavio se u Dunavu, kažu da je imo padavicu. Sad, dal je imo, il je to samo svet tako govorio, očin će ga znati. Da viš, ni o tim nisam mislila, dok sam bila mlada.

Sad, kako sam omatorila, pa imam kade, svašta mi padne na pamet.

Zato, viš, nisam ni volela kad se Smiljka rešila na udaju za tvog oca, bog da mu dušu prosti, nek mu je laka crna zemlja. Čestit je dečko bio, ne mogu kasti, al otkud si to mogo znati? Došli izdaleka, nit znaš ko su, ni kaki su, a ona se zabaćokala u njega, sirotog, da je bar poživio, pa da si ti, ko sva sretna deca, imala i oca i mater. Ovako, ja sam te se primila, ja te odranila, i bez jednog i bez drugog. Ovaj pod zemlju očo, mlad, greota od boga, Smiljka u Beograd, žao me bilo da ostane samo s gimnazijom, a pametna, sve sam se mislila, nek svrši velike škole, bolje će živiti neg ja. I tebi će pružiti bolje i više. A sad, samo ona zna kako joj je bilo. Ja sam pomagala kolko sam mogla.

I zato ti majka kaže, nemoj se ludirati i udavati za makar koga. Dobro promisli, vidi iz kake je kuće i od kakvi je otpo, da nemaju neki boleština, sačuvaj bože, pa da ti deca budu luda i glupava, il bolesna, napako, s kojekakvim felerima.

Znaš ti, sve se mislim, naš svet je kadgod bio mudar. Znalo se, ako imaš momka za ženidbu, zove se naodadžija, pa se gledi s kojom bi ga devojkom mogo oženiti, da ne bude ni ćorava, ni sakata, ni glupava, ni tunjava, ni lenja, ni aljkava. Pa, spram sveca i tropar. Tu se gledilo sve, od pamdede i čukundede, pa redom. I od koji bolesti su umirali, i dal su pošteni, il neke lopine i vucibatine, šta kaže komšiluk za nji, kolko čega imadu u avliji i po štalama i kočinama, al sve.

Tako se gledilo i za jednu i za drugu stranu.

Te da nisu kaki rod, te da nisu isti dan svečari. Do sitni creva.

I opet je bilo svakojakog poroda, al manje neg sad.

Sad već više i ne vidim dobro, al nekad kad sam bila mlađa, pa kad vidim na televiziji  kako se momak i devojka sretnu u avtobusu il vozu, pa se oma kobojagi zavolu, pa se ljubakaju da i svi glede i čudom se čude, pa otkud to dođe? Nit on zna štagod o njojzi, nit ona o njim! I kad prođe ljubav, tog čuda i pokore, dal se tuku i vuku, dal se rastaju, dal se ožderevaju i lupaju čaše i flaše, odud se dečica deru, ne znadu siroti di bi, dal kod oca, il kod matere…

Kako – di sam to vidla? Pa na filmovima. A ima tog i u životu, pa ni ti filmovi nisu baš skroz izmišljeni, ko da taki stvari nema i u životu. Neg šta, neg ima.

Zato ti vodi računa, nemoj se uplitati s kojekim i s kojekakima, pa nek je lep ko lutka, džabe ti ta lepota, ako je neki pust i lud! Nek bude dobar i nek bude za tebe, taki će ti najviše valjati. I za tebe i za decu, kad i budete imali, ako bog da.

Al, čedo, da ti majka kaže, moraš i ti biti valjana. Ne moš sve oma kasti u oči, prečekaj neki put, nemoj oma skakati čoveku u oči, pa makar i da ti nije pravo, jel te nisam tako učila. Polako, što kaže svet: ‘tija voda breg roni’.

 

Ajd, nek sam ti ovo kazla, moš ti ustrebati u tvojim životu, a majka bi najviše volela da budeš sretna. I pametna.

Snegovi i vetrovi banovački

Dok je još kadgod baba Olga bila živa, ja se čudom nisam mogla načuditi što ona tolko vrči i na crkvu i na popu, al da viš, kako me je u mojim životu svega i svačega sustizalo, ni ja baš ne marim za tim. Ne kažem da nema bog, nek i ima, al ono što je nama dodelio, nije baš moro. Tolko što sam se napatila, ta to je za tri života, a ne za ovaj jedan, moj. Pa uzmi se, šta sam sve pregurala preko ovi moji leđi samo otkad ti znaš, a di je ono od pre?

 

download

Preuzeto sa Interneta.

 

Kazla bi ti majka još štogod, al se bojim da neš razumeti pravo, pa bolje da ćutim.

Al kad baš navaljivaš, iju napako, na koga si se taka umetnula, ta ko krlja si dosadna! Kašću ti najposle, nisi ti glupava, pa da ne znaš o čim ja to divanim, a nisi više ni mala, pa da ćeš se dozvoliti nekom da te iskuzira šta ja sa tobom i o čim divanim.

Dok je još kadgod baba Olga bila živa, ja se čudom nisam mogla načuditi što ona tolko vrči i na crkvu i na popu, al da viš, kako me je u mojim životu svega i svačega sustizalo, ni ja baš ne marim za tim. Ne kažem da nema bog, nek i ima, al ono što je nama dodelio, nije baš moro. Tolko što sam se napatila, ta to je za tri života, a ne za ovaj jedan, moj. Pa uzmi se, šta sam sve pregurala preko ovi moji leđi samo otkad ti znaš, a di je ono od pre?

Slavu sam uvek slavila, to se znalo, Đurđevdan, pa mi dođu gosti, pa naspremam pun astal svakojaki đakonija, od gibanice do melšpajza. Božić isto tako, puna soba i oraja i slame, badnjak obavezno, ispečem u rerni ćurku, česnicu rastegnem tanko, do patosa se otegne, pa metnem i oraja i suva grožđa, šećera, limuna, a i na šor izađem, kod vatre što je bila uvek najveća u celim Banovcima, jel su tako Šijačani voleli. Uskrs isto tako – sve kako dolikuje. Nafarbam i kokošiji i pačiji i guščiji i ćurčiji i morčiji jaja, pa sve se šareni od nji, namesim kolača, uvek smo ostavljali jednu plećku u slamuri da je za taj dan obarim u onim velikarnim loncu što samo za taj poso i služi, sećaš se tog plavog lonca na bele oči? Makar što je malko bio olupan, okrpili ga jedared Cigani kotlari, oni što idu šorom i ne ištu ništa za džabe, neg oćedu da zarade pošteno. Opravljaju kišobrane, krpe i lonce i šerpe i oranije, nameštaju držalja na motike, grablje, lopate, vile, a večito nosidu i granate za oko vrata, marame – i svilene i kašmirske, pa ona liciderska srca, a u srcadima ogledalce, što si uvek volela da ti majka kupi da se u tim ogledalcu ogledaš.

Sve ja to spremim, uvija se astal od tanjira i od rane i pića, al u crkvu nisam ušla otkad je tvoj tata pogino.

Neće duša, neće noga, pa bog.

Di sam ono onomad stala? O čim sam divanila?

E da. Ono kad sam se zdravo pobolela posle Miline sarane.

A Mila je bio dobar čovek, on je mom pokojnom Stanku bio neki daljnji stric, al se ni oni nešto nisu srađali, a tek ja! Al šta ćeš, red je da se čovek isprati na poslednji put, red je da po njim pozdraviš sve svoje mrtve, taki su naši običaji. Ne saranjuje se živinče, neg čovek, a i svoji smo. Sad, što sam ja posle te sarane nabrljala, nije pokojni Mila kriv. Tako se desilo. I ta salauka od vremena, šta moš, kad je tako ispalo.

Moja Smiljka, ko što znaš, noseća. I sad valda kako se zbog te moje gripe, il šta je već bilo, osekirala, dobila pre vremena bolove, pa ćedu ona i Sima u Beograd, kod doktora. I da je bilo avtobusa, ne bi mogo kroz onaj sneg što je napado te zime, al fest, pa smetovi što i je košava naduvala, ta straota. A zima, puca drvo i kamen. Kako ćedu, bože, ja se sekiram, ne umem ti kasti kolko.

Ugovorili oni s mojim bratom da i odveze, pa će on upregnuti konje u sonice i tako ćedu do Batanjice, a posle vozom.

Ja se već malko predigla iz kreveta, nemam više vatru, nemam ni groznicu, pa ću zajutra ispeći friška leba, naseću šunke, metnuću i par kobasica, ako ogladne do Batanjice. Nit znam kolko će im trebati u putu, nit smem pomisliti kako ćedu i proći do stanice, a tek posle.

Mati pusta, sve ja to mećem u ceger, nagrejala i dva crepa, da se ne smrzne to malo rane što sam pomećala u ceger, pa još i ciglje ugrejala na furuni da metnu kod nogu u sonice, ispod pokrovca, da im ne budu ladne noge, jel sve ti od nogu dođe, svakojaki boleština.

Baća tapaciro sonice s pokrovcima, opaklijama, s jagnjećim kožama i kožunima, ovi moji se natrontali, ja još Smiljku umotala u vunene marame, ta jedva se popeli u sonice.

A moja Smiljka, kaka onda, taka uvek. Jaka, ne moš na njojzi ni viditi dal je bole i kolko je bole. Ćuti, stisla zube, zagrlila me i samo promrndžala:

– Nemoj, mama, da se sekiraš, sve će biti dobro. Sad nas ide dvoje, a doćemo ti troje. Neg ti saši koju benkicu dok ja ne dođem, da imam u čega dete obući.

Ja i Ljubica smo stojale na šoru dokle god sonice nisu zamakle u Ćoravi šor. Mašemo, makar što nas oni i ne vide.

Kad su očli, ja ušla unutra, pa me nešto steglo, viš ode, ko da mi neko seo na grudi. Ne moš udanuti, ne moš izdanuti. Valda me još ni ta moja bolest nije čestito prošla, pa sad još i ova briga, kako ćedu, dal ćedu stići, da se sirota ne porodi u putu, ta ne znam šta mi je sve prošlo kroz glavu! Metla sam ja njojzi i deku i čaršav i dva peškira, nek stoji, leba ne ište, a može joj ustrebati.

Ljubica dete, šta će, sedi sa mnom, pa kad vidi kako se ja jedim, ona u plač, zajedno sa mnom. Vidim ja da se moram bremzati, neću da mi dete strada od moje sekiracije. Ubrišem se, pa kažem:

– Lubice čedo, mora čovek biti jaki štagod desi, nećemo sad sliniti, nek njojzi bude dobro, pa ćemo mi lako. Samo da stigne, žao me kad je pod takim bolovima, pa se zato mati brine.

A ona se sva umacurila od plakanja.

– A šta ćemo mi, mama, ako Seja umre?

– Ta neće umreti, čedo, mlada je ona, otkud će umirati? Umire mator svet i oni što se pobolu, sačuvaj bože, a ne ona, zdrava prava. Što bi ona umirala? Odi da te mama poljubi. Nemoj se sekirati, doćedu oni i pre neg što se nadamo.

Ona se, ko malo primirila, pa se setila:

– A kako je umrla Ruža Petrićeva, a bila mlada?

Pa opet u plač.

– Ta, Ljubice, ona je sirota bila bolesna na bubrege, pa je zato i umrla, nemoj sad o tim misliti. Ajde da mi posklanjamo ovaj strv po kući, brže će nam vreme proći dok uja ne dođe da nam javi dal su se popeli na voz za Beograd.

I tako ti nas dve, svaka u svojim poslu i svaka u svojim mislima, posklanjamo sve što je bilo po astalu, na kredencu, obesimo u šifonjer ono što Smiljka i Sima nisu poneli sa sobom od stvari kad su se spremali, pa operemo sudove, Ljubica izribala patos u toj srednjoj sobi di smo sedili zimi, ja istresla krpare na avliji i utom došla i moja Seja, pa s njome malo divanili, posle došla Dragica, za njom Slavica, pa najposle i Lela, mati im, da sedimo i čekamo Baću.

Već i podne, saćemo i ručati, kad, evo ga Baća. Smrzo se, prozebo, išibo ga vetar usput, sva mu šubara od snega, kabanica isto, sva pobelila. Nije ni isprego konje iz sonica, već i ostavio na sred šora, samo ušo da javi da su se ovi naši popeli na voz i da su očli za Beograd. Sve što sam spakovala u ceger, vratio natrag. Nisu teli ništa da jedu, kaže, Smiljka je kazla da sve vratim natrag.

E što sam se osekirala. Pa otkud dođe da idu na put, a da nemaju nuz sebe parče leba i još štogod? Ta mladež ni o čim ne misli, ko neki nesvet, ko pustoline! Sad, imaju novaca, nisu bez nji, valda ćedu kupiti šta bilo ako budu gladni. Al otkud dođe da kupuju makar šta, kod svoje rane? A šta ćeš, samo kad su stigli na taj voz, valda će sve biti kako treba.

– Sima ti poručio da se ne sekiraš, naće on načina da ti javi šta će biti sa Smiljkom, oćel ostati u bolnici, il šta ćedu već sa njome.

Zafaljivam mom bratu, postavljam tanjir da ručamo svi zajedno, imam friška leba od jutros, suvala krompir paprikaš, ima za sve. Ljubica izvadila paradajz-paprike iz dunsta, one ’somborke’, što malko reze, tek tolko da nisu bljutave.

Moj Baća i Lela s njinom decom, ni da čuju. Kaže Lela, skuvala je ručak, samo je svrnula da vidi šta je bilo sa Smiljkom.

– Ajdemote, pa ćemo se viditi predveče, valda će se nešto znati – kaže moj Baća i odoše od ručka.

A zadržavali smo i i ja i Ljubica i Seja, aja, ni da čuju.

Eto šta ti je brat. Da ti se nađe u nevolji i pomogne štogod treba, a taka mi je i snaja, dobra ko lebac. I deca su im prava, uvek su i bili, a taki i ostali. Nije što su moji, pa da i falim, neg su taki, vredni, radini, učinjeni, jedared dobri.

Kad smo ostale nas tri, ja i Seja i Ljubica, tek će meni moja sestra:

– Iju, Vera, sve bi da ti kažem, al čekam da ostanemo sami. Pa, otkud da si ti nji pustila  da sami idu za Beograd, i to još po ovakim vremenu? Jel ti imaš pameti, da te pitam? Što nisi i ti pošla sa njima? Ipak je drukčije kad je tu i neko starije čeljade. Šta ćedu oni, dečurlija? Još ne znaju ni nos da ubrišu kako treba.

E kad mi je to kazla, meni ko da je puklo pred očima! Al sam ispala glupoša, nakajati se ne mogu! Što ja nisam pošla sa njima, kako se toga nisam setila, ubio me bog? Ja da sedim u toploj sobi, dok se moja deca mrznu po snegu, ledu, ladnoći. Kaka sam ja to mati! Ej bože, bože, kud mi je i kazla. Tek sam se onda ožučila.

Al sad, šta je – tu je. Iz ove se kože nema kud. Sad sedi kod kuće i žderi se, kad nisi imala pameti!

– Pa što mi nisi kazla, ja bi se spremila začas?

– Ja da ti govorim?! Pa valda znaš i sama da su to deca, šta oni znaju. Ona i ispratila ko prava, ko da su očli na igranku, a ne kod doktora! Baš ti se čudim.

Očla i Seja kući da da Baćku i baba Olgi ručak, a ja ostala ko gluva kučka.

Eto, sad živa nisam, dok se Sima ne javi, il dok ne dođe kući, il dok ne dođu obadvoje.

Ručali ja i Ljubica, ona dete posklanjala sve, oprala sudove, ja išla da dam svinjama, da naranim živinu, da položim kravi, da s bunara navadim vode i napojim sve odreda i sve se čudim otkud da se još nije uvatio led na vodi u bunaru? Jeste tanka pokorica, al kako je vedro tresnulo odgore, tako je i taj tanki led puko. Sve to ja radim po avliji, a misli mi bog zna di, po Beogradu i nuz moju decu.

Nema nikaki vesti od nji. Nit i mož biti, ko će sade dolaziti da javlja štogod u ovo doba.

Tako ja u mislima, kad u jedan par, učini mi se, neko kuca na pendžer. Pitam Ljubicu, kaže i njoj se čini.

Smaknem onu necovanu firangu, pa ono zeleno platno što sam metla odgore do dole, da nas ne gledi baš svako ko prođe šorom, otvorim jedno krilo, pa očkrinem šalon da vidim ko je, kad ispod pendžera stoji Mita Korlatov, znaš ti te Korlatove, njina je kuća pre naše, samo s druge strane.

– Dobar veče, strina Vera.

– Dobar veče, Mito čedo. Šta je bilo? Otkud ti ovako kasno?

– Bio sam danas u Beogradu, pa me sreo vaš Sima na pijacama, na Zelenim vencu. Pošo da traži koga bilo od Banovčana, da vam javi da će Smiljka ostati u bolnici noćas, a i on sa njome, da vididu šta ćedu s njome. Al da znate, nema više bolova, tako mi je kazo Sima da vam poručim, da se ne sekirate. Idem ja sade, a Sima će vam javiti opet po nekim kako stoje stvari. Uzdravlje, laku noć, strina Vera. I pozdravte Ljubicu.

– Fala, Mito čedo, što si mi javio, fala ti do neba! Živ bio. Laku noć i pozdravi kod kuće.

Kad sam zatvorila pendžer, suze mi grunule na oči, jedva sam potrefila otoman, da ne padnem. Tako mi se nešto ražalilo, ne umem ti iskasti. Sve mi se najcrnje misli motaju po glavi, te vidim Smiljku brez lica, te Simu kako se zagubio po snegu kod Kasarne, te se setim oni svatova što su propali u Dunav kad je puko led, što mi baba Olga pripovedila još kad sebi, sve tako neke ludorije u ovoj mojoj ludoj glavi.

Ljubica se stisla nuz mene, pa me grli i ljubi:

– Nemoj, mama, plakati. Biće to sve dobro, važno da je stigla kod doktora.

Dete pametnije od mene.

– Biće, čedo, kako ne bi bilo. Ajdemo mi da ležemo, već je kasno.

Šćućurile se jedna uz drugu, Ljubica zaspala, a meni san nikako na oči. Već se i prvi petlovi oglasili kad me san prevario i kad sam zaspala.

Zajutra došla Seja, kanda joj bilo žao što sam se juče osekirala, pa i ona, ko i Ljubica, uzela da me teši:

– Šta ćeš se sade jediti. Valda ti tamo doktori znaju šta treba. Pa, po Banovci se sve žene porađale kod kuće, neke i na njivi i šta fali?

– Fali što nisam pošla sa njima, eto to fali.

A u sebi se mislim, lako je tebi, ti se nisi ni jedared porađala. Pa se ujedem za jezik, znam kolko je želila decu, a eto, njoj i Baćku se nije dalo.

– Mani se toga, Vera. Nisi očla, pa sad se ne jedi. Gotovo je, šta je – tu je.

Uf. Kad mi tako kaže, pukla bi. Al uvek je bila taka, stroga. Jeste mi pomagala i bila uvek nuz mene i moju decu, al je umela da bude ko neka nadžak baba. A šta ću, moja je, sestra mi je, uvek sam je volela, ko što je i dan danji volem i poštivam.

Odužio mi se dan ko gladna godina. Nikad da prođe. I nikaki vesti o Smiljki.

Da se molim bogu, nit baš nešto umem, nit baš nešto i verujem, al ajde. Upalim kandilo, pa sklopim ruke ispred ikone, čitam očenaš, malo-malo pa se i zaplačem. Ne znam ni šta da radim, ni šta da mislim.

Ovamo sam uzela od nji par iz komšiluka da im nešto posašivam, ta kako šivenje, ni pomisliti. Kako vidim onu moju šivaću mašinu, što mi još dejka kadgod kupio, još dok sam učila šnajderski zanat kod gospa Kate, tako mi se oma smrkne pred očima. Ajd u očin i mašina i šivenje.

Ljubica uzela da veze nešto. Pitam je šta veze, a ona će:

– Pa za Sejinu bebu, ja ću, mama, biti tetka! Evo, od ovog parčeta moš sašiti benkicu, neka ima izvezene inicijale.

– Bacaj to oma, jesi čula! Kaka benkica, kaki inicijali! Otkud ćeš mi sade još i so tim bakcuzirati!

Ona sklonila vez u šemizet, pa me gledi i čisto vidim da se dete poplašilo od mene, lude.

Kadgod, kasno posle podne, lupa neko na kapiji. Ja očkrinem pendžer i šalone, da vidim ko je, a ono moja sestra od strica, Anđa, što smo je svi zvali Seka. Otkud sad ona da je došla? Znam da živi u Zemunu, al kud je krenula na ovu salauku?

Viknem Ljubicu da ode da otključa i oma joj naručim da za njome zaključa kad uđe.

Da ti pravo kažem, uvek sam držala zaključanu kapiju, šta ja znam, svakojake protuve se vuku šorom, mi same kod kuće, bolje da je zaključano. Kad je Sima tu, ja se ni ne bojim. Ta ni ne šuštim dal je zaključano il nije, al bome, kad smo ja i Ljubica same, još kako zaključavam, pa i direk metnem na kapiju, da ne bi neko, sačuvaj bože, jače gurno, pa razvalio bravu. I na guvnu zaključam vratnice, pa sad baš ako će neko preskakati, ne moš se ti sačuvati.

– Dobar veče, jeste vredne vas dve?

Ukće Seka ko parnjača. Uvek je bila punija, pa rumena u licu, jaka, misliš mogla bi konju rep iščupati. Taki joj je bio i otac, moj stric, pa se na njega umetla.

Vidim ja da nije došla za džabe, neg da ima nešto da kaže. Pa se ponadam da ima nešto novo sa Smiljkom. Al ne moš iščekati Seku da progovori, otkad je znam, uvek je bila taka, spora ko puža. I kako se ona, molim ja tebe, povezala u ratu, pa išla u partizane, smucala se kojekuda po Bosni, di je sve nije bilo, izučila za bolničarku i sade radi u zemunskoj bolnici! A ovako sva tunjava.

– Otkud ti ovako kasno, Seko? Da nije štogod sa mojom Smiljkom…? – pitam, a glas mi već drkće, strepim šta će mi kasti.

– Ja došla otoič iz Zemuna da materi donesem lekove, znaš da ona brez nji ne sme biti, a nisam imala po kim da pošljem. Išla i na pijace danas, sve sam se mislila naću nekog iz Banovaca, al očin. Nigdi nikog. I šta ću, ja se zaputim. Sreća, pa u Batanjici naiđem na Radu Borovčinog, pa sa njim na sonicama dođem do kuće. Oma se zajutra vraćam.

Ja je gledim, pa mi došlo da je šopim. Oćel već jedared kasti što je došla kod mene. Valda nije zato da mi divani o njenim putu do Banovaca? Sneg, zima, šta ćeš, ako moraš negdi stići, oma znaš da ćeš nabrljati ko žuti.

– Al znaš što sam došla kod tebe?

Ajd da i to čujem, mislim se. Progovori, ženo, sva sam ko na iglama!

– Svraćo jutros kod mene na poso tvoj zet Sima. Nije ti se Smiljka još porodila, da znaš. On će, kazo je, i noćas spavati na klupi u bolnici. Nudila mu ja ključ, nek prespava kod mene u Zemunu, jel mi je i tako Zoran osto sam kod kuće, aja, ni da čuje. On će tamo, da bude blizo Smiljki.

Ajd bar nešto da čujem, neku vest. Najgore kad ništa ne znaš, a jediš se. Fala joj što je došla da mi javi makar štogod, da ne poludim od brige!

Žao me sad i Sime, siroma dečko, šta ti misliš, tako presediti celu noć na drvenoj klupi! Eto, nije da nema di, mogo je i kod tetale spavati, il kod Seke, al neće da ostavi Smiljku samu. Molim ja tebe. Taki momak i tako što je volo moju Smiljku.

– A šta si se ti tako snuždila i oklembesila, Vera? Ko da je tvoja Smiljka prva što se porađa! Ta ajde, nemoj biti luda, ako boga znaš. Mlada je Smiljka, zdrava ko dren, sve će to biti dobro. Neg ja ne znam što nisu došli kod mene u zemunsku bolnicu? Dal su zaboravili da ja tamo radim? Što im nisi kazla? Očli u Beograd, u Narodni front, valda su mislili da je tamo štogod bolje? A najbolje ti je kad negdi nekog svog imaš. Jel smo tvoj će te i glediti. Baš nji brige za tvoju Smiljku. Jedna od iljadu. A ja bi je držala ko malo vode na dlanu. Najposle, kako su teli, tako su i uradili. Al biće to sve dobro, nemoj se sekirati.

Ja je gledim, pa se mislim, ima i pravo. Šta sam se tolko uzbunila, pa nije moja Smiljka ni glupava, ni tupava. A i muž je sa njom. Biće to sve kako treba, ko da mi se preckazuje.

– Znaš ti, ja sam mog Zorana rodila kod kuće, makar što radim u bolnici, pa šta mu fali? Eno, izrastio ko iz vode. Nemoj se sekirati, nemaš ni rašto, ni krošto.

Ljubica iznela kolača, pa metla pred Seku celu pradlu.

– Uzmi, tetka Seko, ja sam mesila ove šapice, znam da voleš. Al znaš da su bolje neg kad mama napravi. Ove se tope u usti.

– E Ljubice, čedo, baš su ti lepe – kaže moja Seka, pa oma uzima i drugu. Dok si se okreno, polak pradle nema. Nije me žao, neg mi krivo što ja ne mogu ni jednu, al ni probati. Sve od sekracije.

A Ljubica našla neku štaniclu u kredencu, pakuje joj da ponese.

– Tetka Seko, evo ti ponesi Zoranu, pa ako Sima svrne, daj i njemu koju, i on vole.

– Poneću. Ako oćeš još nešto da pošlješ, ti spakuj. Vera, tebi kažem.

A ja, odlutala u mislima, sve mi moja Smiljka pred očima i Sima kako se pati na onim bolničkim klupama.

Sreća moja, pa mi je Ljubica sposobna i pametna, vidi ona da od mene nema vajde. Očla u špajz, našla ceger što je Baća vratio, a u još ona šunka i kobasice, lebac, pa sve to donela, prepakovala i dala Seki u ruke.

– Seko, ako Sima ne dođe, nek tebi ovo ostane. I tvom Zoranu. Pozdravi ga od nas i fala ti što si došla da mi javiš ovo. Nisam živa od brige i jeda.

Ode Seka, ja i Ljubica opet ostale same.

Noć se spustila, već druga po redu od kad su očli za Beograd.

Bože, molim ti se, valda će biti sve kako treba. Šta da mislim i o čim, kad mi je samo to u pameti?

Sutra ćemo uraniti, pa ćemo nas dve otići kod Seje i kod mog Baće, ne mogu više ni ove moje zidove da gledim. Svaku šaru na moleraju znam, sve sam vidla i di je Darica preklopila valjak preko valjka kad je krečila i molovala jesenas. Pokašću joj, pa nek prekreči iznova i nek moluje kako bog zapoveda, otac je njen ciganski. Samo da mi Smiljka bude dobro, da joj dobro prođe porođaj, a Darici ću očitati obaška.

Čim je svanulo, ja zamesim lepinjica, al baš mlogo, valda od dve kile brašna, ispržim na masti, pa u dva tanjira. Jedan za Baću i njegove, drugi za Seju i njene.

Upirila Ljubica tanjir, prekriven sa belom salfetom, a iz njega se puši, vrele lepinjice, meni dala drugi tanjir, pa kroz sneg.

Moj Baća treća kuća od naše, lako smo dotle. Svrnuli se malko, oni svi poustajali još otkade, Lela zamesila lebac, taman im dobro došle lepinjice za fruštuk, pa sa sirom i slaninom. Ispričam im šta mi je kazla Seka, pa se još malko izdivanimo i pravac kod Seje, da se ne olade lepinjice, jel znam da baba Olga najvolije kad su vruće.

Al ne moš ti baš lako do njine kuće ni stići. Kristići, stari ljudi, a sami, nema ko da počisti ispred kuće, pa gacaj po onim snegu, obadve smo se utrackale, al načisto. Jedva smo se dogegale. Di ćeš ti, zima, ladno, vetar piri, moraš se dobro obući, a ondak nisi ni sposoban da ideš ko svet, neg ko dve dodole.

Baćko tek što je usto, brija se na verandi, ko da je letnje doba!

– Iju, napako Pajice, pa jel tebi nije zima?

A oko njega se sve puši, ne vidi se ni u ogledalu ko svet. Sva mu glava u magli.

– Otkud će mi biti zima? Ne znaš ti šta je zima. Kad se na obrvama i brkovima navataju ledenice, e to je zima! Pasiro sam ja take zime i po Sarajevu dok sam bio školarac, a tek posle, u zarobljeništvu!

– Di je Seja? Jel ustala baba Olga?

Nisam baš marila da ga slušam kad počene o tim njegovim ropstvu, jel on kad okupi o Švabama, te ovaki su, te onaki su, te nismo im za mali prst kako su radini i vredni, ta to ne moš snašati! Znam ja kake su Švabe, s ovim našim, banovačkim Milerima sam bila baš dobra. Al baš tolko da fali tuđ narod, pa nismo ni mi nesvet. I mi radimo, valda ne sedimo skršteni ruku.

Znam ja da su svi oni što su oterani u zarobljeništvo nabrljali, al šta ćeš, to je prošlo. Bila su i moja braća po nemačkim logorima, ta pola Banovaca je bilo! Još je Baćko imo sreće, pa je bio kod neki gazda, u selu, radio seljački poso ko što bi i ode radio. Nije se baš mlogo ni napatio, da kažeš, nit je baš prošo ko što su neki koji su se u logorima zaglavili.

– Lepa očla da narani živinu i odnela pominje svinjama. A mati je ustala, moš ući, eno je u kujni baš fruštukuje.

Mislim se, mogo si i ti odneti te pominje, mesto što se tu lickaš pred tim ogledlcom, al šta da mu ja to govorim, taki je uvek i bio. Nikad nije ni volo seljački poso. Čim se vratio iz zarobljeništva, oma se zaposlio u mesnoj kancelariji ko matičar. Ta upala mu kašika u med, što kažu, rodi me majko sretnog, pa me na đubre baci.

– Evo ja i Ljubica donele malo lepinjica, pa ajde i ti dok su vruće.

Utim vidim i Seju, nakupila u vertu jaja, jednom rukom drži da ne ispadnu, a u drugu ruku upirila kantu od pominja, pa još od kotobanje viče:

– Imal šta novo?

– Nema – kažem i već ulazim preko verande za Ljubicom kod baba Olge.

Al što je baba Olga uvek znala da mi se obraduje kad joj štogod odnesem, ta to nije niko tako umo ko ona. Pa fali sve što namesim il ispečem, na sva usta. Već je ti godina bila malko šlogovana, al je mogla poradi sebe, kolko-tolko. A te se godine valda još jedared šlogovala, pa je Seji pala na ruke. Ti baba Olgu i ne pantiš dok je još mogla ići sama? Pa da, tako je to i bilo, baš kad si se ti rodila, ondak je skroz onemoćala.

Kad je vidla lepinjice, ko da i nikad vidla nije dotle!

Oćel s pekmezom, il sa sirom? Misli se baba Olga naglas sa čim će jesti lepinjice, pa najposle će prvo sa sirom i sa šunkom, a ondak s pekmezom. Staro čeljade, ne zna šta bi pre, samo da joj nešto ne umakne!

Nismo dugo ni sedile, mene baš i ne drži mesto, išla bi kući.

Al Ljubica bi ostala, vole kod tejke, a i moja Seja najvolije s Ljubicom da ortači. Da joj materijala za kolače, brašna, šećera, vanile, pekmeza, oraja, jaja, milerama, putera, masti, pa ova mesi ko besna. Namesi joj po pešest vrsti, pa sve poslaže u kutije od Pajicini košulja, naređa u špajz, sve ako neko dođe, da Seja ima sa čim poslužiti goste. Još dok je manja bila, svašta je ta znala i da skuva i da umesi. A sad, već devojčurak, petnaesta joj godina, ume sve. Od rastezani i štrudle, do sitni kolača i torti.

– Nek ostane Ljubica, taman nek mi namesi šapica, vole Baćko, vole baba Olga, a volem i ja. Skoro da i bolje i od mene mesi, čedo moje, baš se uveštila. Ko matora.

Ljubica sve raste ko kvasac kad je neko fali, pa se smeška, milo joj. A kome ne bi bilo.

Krenem se ja, premda su me svi zaustavljali, al ja bi da idem kući, sve se bojim da će neko doći da kaže štogod o Smiljki i Simi.

Na šoru, nigdi nikog, sem šijačke dece. Kod Miljkovići napravili tociljajku, polili je s vodom što se zaledila, pa se tociljaju upravo do puta. Vuku jedni druge na sonicama, a nigdi brežuljka da se deca spuste. Samo u dva banovačka šora, na Belim Bregu i Belim Vetru, moš se sankati, jel su ti šorovi uzbrdo od Dunava, pa se deca popnu na vr šora, sednu na sonice i vozaju se po čitav dan. Tako i naša šijačka deca sa sonicama odu upravo tamo da se sankaju.

Stariji se pozatvarali unutra, iz svi odžaka dim, samo kolko se izađe radi sebe, il do bunara. I mora da se namiriva. Ne moš ti biti stalno unutri, a da konji, svinje, krave i živina ne budu naranjeni i napojeni. Taki ti je seljački život. Ako nisi na njivi, ondak si oko stoke. A leti moraš i jedno i drugo.

Već sam ja uveliko i ručak skuvala, oprala sudove, metla opiraču i krpe da se iskuvaju na šporetu dok je jaka vatra i čekam Ljubicu, pa da ručamo, makar što mi i nije do jela.

U jedan par kazla bi da sam čula kako neko lupa na kapiji, pa se i Riđa uzbunila. Laje veselo, mora da je neko koga poznaje. Samo što sam se zaogrnula da izađem, kad na vratima – Sima. Otključo kapiju s onim ključom što sam ga uvek ostavljala iza direka, da se ni ne vidi, al sam deci kazla, ako im ustreba.

Al Sima – sam. Izgledam iza njega, nema Smiljke.

Ajao. Šta je sad? Noge mi se formalno ocekle.

Vidi Sima di sam se zateturala, valda sam i prebledila, pa zabrzo:

– Dobro je Smiljka, mama, ne brinte. Saću Vam sve ispričati, samo da uđem, smrzo sam se. Od Pazuve idem peške, niko da naiđe. Ja sve malo po malo, pa evo i stigo. Mokre mi noge, džaba cipela, upado sam u smetove, pa se sve pokvasilo. I čakšire i kaput, sve mokro.

– Jao, Simo čedo, ajde uđi! Samo kad je ona dobro, da se ne jedim. Jel rodila?

Sima se izuva, iznosi napolje cipele, skida čarape. Očo bi dečko da se presvuče, al ne moš ti od mene lude, sve bi da mi oma izdivani.

– Nije, mama, nije još. Ja sam samo došo da Vam javim da je dobro, pa ću se oma vratiti u Rumu.

– U Rumu?! Pa kako sad u Rumu, ako boga znaš? Pa jel vi niste išli za Beograd, čedo?

Sad sam se tek sludila, al skroz. Kaka Ruma sade? Otkud oni u Rumi? I šta ćedu tamo? Tek tamo nikog ne poznajemo.

Očo Sima u stražnju sobu da se presvuče, siroma dečko, nije to šala, od Pazuve doći peške! I to još od željezničke stanice! Ja ostala nasred precoblja, pa bi da krenem za njim, da čujem šta je to bilo, al opet se mislim, otkud ću tamo, prečekaću da dođe.

Došo Sima za mnom, seo ukraj kaljeve peći, lepo se čovek trese od zime. A ja ga, luda, zaokupila – pa šta je, pa di je, po otkud, mesto da postavim čoveku da jede, bog zna kad je jeo zadnji put. Grešna mi duša.

Uspletem se oko astala, oko čaršava, oko tanjira. Donesem šerpu sa šporeta, naspem Simi pun tanjir kisela kupusa s mesom iz salamure, znam da vole, pa ocečem parčekanju leba, iznesem i sira. On, siroma, gladan i žedan, ni ne žvaće, neg samo guta. I sve preko zalogaja priča:

– Čim smo stigli, oma su je primili. I teli su da je porode, al je jedan doktor kazo da on ne bi ništa na silu, nit bi carski rez. Kaže, mlada je, rađaće ona još, a ako bude carski rez, ondak će i drugo morati tako. Neg da probamo prirodno. Al prirodno neće. I tako smo tamo bili dva dana i jednu noć, kad taj isti doktor došo i meni kaže: ‘Znaš šta, momak, neće ona još. Nego ite vi kući, pa dođte za nekolko dana. Imatel kod koga biti u Beogradu?’ Ja mu kažem da nemamo, a on meni kaže: ‘Nisu ni Banovci preko sveta, stićete. Mladica još nije ni ušla u deveti mesec, mošte vi kući. Bolovi su prošli, izgleda da se bila malo preladila, al mi smo to sredili i sad je dobro.’ I mi šta ćemo, da plaćamo sobe po hotelima nismo teli ni Smiljka, ni ja. Pravac na željezničku stanicu, pa na voz za Pazuvu. Računali smo, naćemo nekog kočijaša na stanici u Pazuvi da nas prebaci do Banovaca il do tetka Dade, pa ćemo kod nji noćiti. Al, mama, mi nismo čestito ni izašli iz Beograda, kad je Smiljka dobila trudove! Ni tamo, ni ovamo. U čudu smo se našli. Šta da radimo? Kud ćemo u Banovce, nećemo stići do Banovaca, pitenje dal ćemo i do Pazove,  a Smiljka se može poroditi. Da se vraćamo, nemamo kad, nju stislo, ne mož da govori. I jedna gospođa, tako, Vaši godina, kaže nama: ‘Ite vi, deco, do Rume, brzo će voz tamo stići. U Rumi ima porodilište, ja sam Rumljana i ja sam rodila moju decu u rumljanskoj bolnici. Jako su dobri i doktori i babice.’ Ja i Smiljka se pogledamo i – pravac Ruma! Otpravnik na željezničkoj stanici u Rumi je oma zvao telefonom  bolnicu, oni poslali ambulantna kola, pa smo se ja i Smiljka začas našli u bolnici. I tako je sad ona tamo ostala, a ja došo da Vam javim di je i šta je, jel znam da ćete se sekirati.

Ni ne znam ja da mi se suze kotrljaju, nit osećam kako padaju na ruke što su mi klonule u krilo. Žao mi te moje dece, ala su se napatili ova dva dana! Sima se sav izbečio, di ćeš ti – to nespavanje, pa neobrijan, došo mi stariji deset godina! Pa se još mislim, njemu je od Rume do Putinaca di su njegovi mati i otac sto put bliže, neg Banovci, al on nije očo kod nji, neg je došo da meni kaže kako je Smiljka. Fala mu, nikad mu to zaboravila nisam. Tako mlad dečko, a tolko uviđajan.

Večito sam držala lonac vode na šporetu u kujni, uvek ti zatreba tople vode. A sade je baš trebala. Da se čovek okupa, obrija, da spere s njega sve što se nakupilo otkad je očo, da se uljudi. Mislim se, otkud će se oma vraćati u Rumu, nek prenoći, pa će sutra. Ništa on njojzi ne može pomoći, samo će sebe namučiti džabe.

To ja njemu i divanim naglas i dosipam mu kupusa, vidim da bi još mogo jesti, a uvek se ko nešto ustručavo, ne znaš ni zašto, ni krošto. Ta volela sam ga ko svoje rođeno dete. Takog pravog mati još nije rodila!

Utim došla i Ljubica s punom korpicom kolača, pa kad ga je vidla, sinula u licu!

Al kad je sve čula što joj je kazo ukratko, snuždila se i ona.

– Pa ja onda još nisam tetka?

Ja i Sima u smej. Od muke, šta ćeš. Njojzi jedina briga što još nije tetka. Pa, ne svaća ona svu tu muku, dete je još.

– Bićeš, svajo, ništa se ne sekiraj. Još se malko strpi i eto tvoje Seje sa bebom.

Odgovorimo ja i Ljubica Simu od oda do Rume. Nek ide zajutra, kad se svane, pa će sa nekim do Pazuve, a posle na voz, pa u Rumu.

Tako i bude. Izašla ja na šor ranom zorom, da upazim koje sonice što bi išle do Pazuve i zacelo naiđe Bogdan Zeljugov. Ja stanem bliže putu, pa ga zaustavim. Kažem, taka i taka stvar, bil mogo moj zet sa njim do Pazuve.

– Ta kako ne bi mogo, Vera. Još ću ga odvozati do stanice, što da dečko tolko ide peške, šta je to meni, začas ćemo. A i volem što neću ići sam do Pazuve, zimsko je doba, ajd što ima lisica po ataru, al sam neku noć kad sam se vraćo iz Belegiša čuo i vukove kako zavijaju, pa da viš, nije svejedno.

– E fala ti, Bogdane, baš si mi učinio.

– Ta mani se, Vera, neg zovi tog derana, pa da idemo. Ajd, uzdravlje.

Ja još sinoć spakovala u kufer Smiljkini stvari, i veša i čarapa i preslake, metla i koji peškir, dve deke, pa jastuče za dete, da ga ima di metnuti kad bude izlazila iz bolnice. I još sam napakovala nešto od rane, u flašu usula vode, pa sve to zavila u lebarice da se ne smrzne.

Sima se naspavo, pa oma došo drukčiji. Lep momak, visok, tanak, al oma se vidi da nije od našeg sveta. Ne mora ni progovoriti, oma vidiš da nije Sremac. Taka im neka forma, pa kad uzdigne glavu, mislio bi čovek da je rasto da francuskim dvoru, a ne u onoj bosanskoj pustolini.

Mašemo ja i Ljubica, više ni ne plačemo, sretne smo, valda će sve biti dobro. Sad kad nam je Sima sve opričo, nemamo se zašto jediti.

U treći dan od tog kad je Sima očo za Pazuvu, pa za Rumu, ja i Ljubica odbacivamo sneg ispred kuće na šoru, kad odud, od Grčkog šora, ide Olgica Savića. Jedva sam je i poznala, sva se umotala, pa došla ko neka baba, a tek neku godinu starija od moje Smiljke. Još od Rusmirove kuće viče:

– Strina Vera, strina Vera! Ljubice! – i maše s nekom artijom.

Ja stala, kažem Ljubici:

– Čekaj, čedo, ne drljaj po tim cigljama, mani sad sneg, viš da nas ova nešto viče, ne znam šta oće.

A Ljubica, ko srna, pretrča te dve-tri kuće, pa zgrabi od Olgice tu artiju, čita i sva sretna vitla s njome:

– Mama, Seja se porodila! Ja sam tetka! Rodila žensko!

Utim stigla i Olgica, izljubila me, pa kaže:

– E nek je živa i zdrava, strina Vera, nek ti je sa srećom unuka!

– Fala, čedo, fala. Samo kad se dobro svršilo!

Pa gledim u ona slova što mi sve igraju pred očima.

Samo kad mi je Smiljka dobro.

A moja unuka… Rodila se te noći kad je Sima očo u Rumu.

Devetnajsti februvar. U tri ujutru.

 

Neka si mi, čedo majkino, živa i zdrava.

Jedva je majka dočekala da te vidi.

 

Znaš ti kad se ja ovako s tobom izdivanim, pa kad sve to iznova preživljavam, tolko se umorim, da ti ne mogu iskasti. Nije to da ti samo divaniš, neg sve to premećeš po glavi, pa se setiš svega i svačega što te u životu snašlo. Ta sva sam malaksala. Otrebi mi, ako oćeš, jednu jabuku, od oni kožara, nađi tamo u špajzu, pa mi iseci na šnite, da malko dođem sebi od tolkog divana, lepo mi se usta osušila.