UZ JEDAN STRESOVITI DAN, U NIZU ONIH KOJIH JE BILO I KOJIH ĆE BITI. A JUSTICIJA DŽONJA, KRMELJIVA I POSPANA.

mobbing.png

 

Onomad je održano ročište za mobing (po zakonu, inače, mobing spada u hitne sporove – šta bi bilo tek da nije takva preša?!), a povodom tužbe podnete 2014. godine, jer je prethodna odbačena iz razloga koji su poznati samo sudiji i nikom više na ovoj planeti.

Prethodno, da potsetim, održana su 4 (i slovima: četiri)  pripremna ročišta!

Pripremamo se kao da sam Kosmajac, Šarić, haški optuženik, boktevideo!

Naslušah se ja tako, onomad kao što sam rekla, o sebi svega i svačega, tikava, bundeva i koječega – ni da se smeješ od čuda, ni da plačeš od muke.

Mobing sa ‘sindromom praznog stola’ u mom slučaju traje od 2009. godine, da bi 2010. bio krunisan otkazom ugovora o radu!

Kao što je poznato širokim narodnim masama – pogotovo na društvenim mrežama, povela sam radni spor koji je okončan u moju korist i potvrđen na Apelacionom sudu, posle ravno 7 (i slovima: sedam godina), a takođe je u zakonu decidirano označen kao hitan spor.

Paralelno sa pokretanjem spora, obratila sam se Inspektoratu za rad koji me je svojim rešenjem vratio na posao.

Poslodavac je odbio izvršenje rešenja i tek posle urgencije mog punomoćnika – obavestio me telegramom da hitno (?!), koliko sutradan, dođem na posao.

Par dana posle otkaza, na moje radno mesto poslodavac je doveo drugu osobu koja je i fizički sela za moj radni sto sa računarom i drugim sredstvima za rad koje sam ja koristila do otkaza.

Smeštena sam u najmanju moguću kancelariju dimenzija 2,5 x 3 m, koja je navrat-nanos ispražnjena od ljudi i stvari, od svega i svačega. U toj prostoriji nalazila su se dva potpuno prazna radna stola, bez sredstava za rad (računar, telefon) koja su ostala tamo gde sam ih ostavila odlazeći, šokirana, zarozana, uplakana, očajna, nemoćna da se oduprem traumi koju sam doživela tog 26. oktobra 2010. posle dobijanja otkaza.

Na stolu koji mi je određen za korišćenje, sa zaključanim fijokama – i dan-danas su zaključane, zatekla sam aneks mog ugovora o radu, uz jasno upozorenje da se, ukoliko ne potpišem taj akt – stiču uslovi za otkaz po tom, novom osnovu.

Aneks je sadržao sledeće odredbe: poslodavac me raspoređuje na radno mesto stručnog saradnika, na određeno vreme, do završetka radnog spora.

Molim lepo, sve po slovu zakona.

Moj poslodavac je gromada od legaliste.

Dakle, otkaz sam dobila sa radnog mesta savetnika i sekretara za zastupanje ove institucije pred trećim licima, da ne nabrajam sve poslove koji su mi bili ugovorom određeni i koje sam besprekorno obavljala ravno 26 godina pre otkaza, a tim bednim aneksom sam degradirana do te mere da me je sramota i da izgovorim šta ta razlika i u poslovima i u statusu znači za nekog ko je, kao što sam ja, imao godinama uzlaznu liniju poslovnog uspeha, stručnog i ličnog usavršavanja.

Uporedo sa tim, zarada mi je smanjena za oko trećinu u odnosu na zaradu koju sam imala pre dobijanja otkaza.

Moj poslodavac nije samo gromada od legaliste, on je istovremeno jedna konsekventna i veoma inventivna osoba, sve u skladu sa svime.

A tek što je duševan čovek, pa to majka ne rađa!

Na primer, za sve ovo vreme od kada je, pod veoma čudnim i vrlo nenormalnim okolnostima uopšte i izabran za šefa ove institucije – ali to nije tema, pa da ne istrolujem rođeni status kao što mi, inače, često polazi za rukom, lagano i (za druge, ne i za mene!) neprimetno me je udaljavao od posla, poslovnih planova i poduhvata, od kolega, od stranaka, lagano deklasirao i izlolovao, da bi sve rezultiralo, još pre nego što mi je uvalio otkaz, potpunim izostankom bilo kakvog posla i bilo kakvog zadatka dodeljenog meni!

A ja, umesto da budem zahvalna do groba na takvim njegovim postupcima i ustupcima – jer, šta ću ja, na primer, na neformalnim proslavama i okupljanjima u firmi gde on okupi sve zaposlene da proslavi novu godinu, dan žena, dan koječega, ili onako, bez povoda i razloga? To su i tako  dosadni skupovi na kojima se ždere i loče, pričaju vicevi i anegdote – nisam ja za te opuštencije, suviše sam senzitivna osoba, pa što bi me čovek tome izlagao?

Lepo od njega.

I šta ću, recimo, na sednicama organa upravljanja ove institucije koje sam, do dobijanja otkaza neretko pripremala sama –  od utvrđivanja  dnevnog reda, preko pisanja materijala, izrada analiza, predloga i zaključaka i njihovog sprovođenja, kad lepo preko sekretarice može da mi pošalje usmenu poruku da mogu da idem –  kući?

Zašto bi, između ostalog, mene bilo ko od kolega i koleginica uznemiravao besmislenim pozdravima i predlozima: ‘E, ćao, Jasna, kako si?’, ili ‘Dođi da pijemo kafu, evo tu smo svi, kolega časti, dobio unuka!’, ili ‘Skupili smo se da proslavimo diplomu Persine ćerke, Persa donela neki roštilj, stiži odmah!’, kad lepo mogu da sedim sama, izolovana, kao u zatvorskoj ćeliji, prepuštena kontemplaciji – za koju on, naravno, čuo nije, ali to nije od značaja za sve ono dobro i plemenito što je za mene spreman da učini, je li.

Zašto bi me opterećivala bilo koja stranka koja dođe sa problemom iz mog delokruga rada, kada to krajnje neuspešno može da odradi koleginica kojoj su povereni moji poslovi? Ja sam, ipak, jedan mali, malecki stručni saradnik, naglo oglupavljena od dana otkaza i srozavanja sa savetničkog na mesto stručnog saradnika – šta zna stručni saradnik koji viri iz mene i koji je potisnuo sva znanja, stručnost i iskustvo sticano četvrt veka?

Ma hajte, molim vas.

Neophodno je da ostanem neuznemiravana svim tim trivijalnostima.

Brižan čovek, a ja monstruozno zakeralo.

Nikada mi, recimo, nije zabranio da donesem svoj laptop. A mogao je, nego eto, dobar čovek, plemenit do neslućenih granica.

Evo, dođe mi da samoj sebi kažem: ‘Pička mi materina nezahvalna!’

Nego, neću. Kulturna sam i pristojna osoba.

Na pitanje sudije zašto za mene nema posla u toj instituciji, moj poslodavac mober odgovara – pa, eto, nema posla ni za druge, takva je situacija.

U zemlji Srbiji koja slovi za poljoprivrednu, u kojoj poljoprivreda i prehrambena industrija još kako učestvuju u bruto društvenom proizvodu, u prevodu na srpski jezik: DŽI DI PI JU, za instituciju čija je osnovna delatnost primarna poljoprivredna proizvodnja, organizovanje iste, etc., čovek izgovara rečenicu: nema posla!

Pa, rođaci, recite mi da sanjam, da sam ustondirana, pijana kao letva ili bar mamurna.

Nema posla za asocijaciju zemljoradničkog zadrugarstva?!

U zemlji seljaka na brdovitom Balkanu – nema posla za firmu čija je delatnost vezana za selo, poljoprivredu, seljake, zadruge?

Čitava Zapadna Evropa, čitav svet se bazira na ‘coop’ firmama – pogledajte Italiju, najbliža je, svaki drugi logo vezan za hranu u sebi sadrži oznaku ‘coop’, skraćenicu od ‘cooperative’.

Zemljo, progutaj me na njegov red. Od muke, bruke i sramote.

Moj punomoćnik: Da li Vam je poznato da je tužilja završila postdiplomske master studije, na kojem modulu i koji je naziv rada kojim je odbranila tezu?

Odgovor: Ne znam, kako se zova, jel danas svi nešto doktoriraju, masteriraju… šta ja znam.

Moj punomoćnik: Vama je tužilja preko nadležne službe dostavila potvrdu sa fakulteta da je završla master studije i odbranila rad, kao i sam rad.

Odgovor: Nisam u toku…

Moj punomoćnik: Ta dokumentacija se nalazi u tužiljinom personalnom dosijeu.

Odgovor: Nije mi poznato.

 

Moj rad, inače, nosi naziv koji je u skladu sa sadržajem istog, a pogotovo institucije u kojoj sam zaposlena, doduše po aneksu: ‘Zadruga kao faktor razvoja sela u posttranzicionom periodu’.

Ima posla za stručne ljude sa organizacionim sposobnostima.

Nestručni partokratski kadrovi bave se drugim, važnim državničkim poslovima. Jer su tako u mogućnosti.

Naredno ročište za mobing, inače hitan spor, kao što sam već rekla, hitno je zakazano za 01.11. 2018. godine.

Hitno, da hitnije biti ne može.

 

Do tada, po juče izgovorenim rečima mog poslodavca i mobera, ‘njegova vrata su širom otvorena za sve zaposlene, pa tako i za mene’.

To što ja ne dolazim, iako me i ne poziva već devet godina, moja je odluka – nema on ništa sa tim.

Srce malo neupućeno.

Mogu da dođem kod njega kad god poželim, da pričamo, da se zezamo, da prodivanimo malo o lanjskom snegu i kako su šljive rodile, da se požalimo jedno drugom na bolove u krstima, da prodiskutujemo o aktuelnoj političkoj situaciji na Bliskom Istoku, da pretresemo novosti iz sveta kulture, filma, književnosti – a, da, to ne možemo, jer je njemu ispod časti i nivoa da se bavi tim glupostima, ali ima toliko drugih tema! Sa čovekom takvog kalibra obrazovanja i informisanosti, takve erudicije i harizme, uvek može lepo da se porazgovara.

Osim o poslu, jer posla nema, pa nema ni poslovnih tema.

Poljoprivredu vodi Krka penzioner, čovek osniva zadruge diljem Srbije, dok nadležna institucija  mudro ćuti i ne meša se u svoj posao.

Iskusno.

Advertisements

Kratka gorka priča

Diploma-3-1
Na ovaj dan, pre šest godina, na Fakultetu političkin nauka u Beogradu, modul Politička sociologija, politička teorija i institucije, odbranila sam master rad na temu ZEMLJORADNIČKA ZADRUGA KAO FAKTOR RAZVOJA U POSTTRANZICIONOM PERIODU.
Podrazumeva se da sam dobila najvišu ocenu – ovde skromnosti nema mesta.
Svoje radno iskustvo koje sam sticala četvrt veka u ovoj istoj istiituciji koju su nekada vodili čestiti, stručni, umni i plemeniti ljudi – za razliku od ovih, danas aktuelnih koji sve to nisu – pretočila sam u taj rad sa entuzijazmom i željom da svoje ideje pretvorim u realnost, što bi bio moj mali doprinos izgradnji brane od neoliberalističkih idiotizama – obezvređivanja onoga što vredi, sprečavanja rasprodaje bitnih resursa i urušavanja tekovina zadružnog pokreta u Srbiji, čiji su rodonačelnici bili Svetozar Marković, Mihailo Avramović, Svetozar Miletić i mnogi drugi čija su imena i dela sastavni deo istorije zadrgarstva i istorije Srbije.
 
Ovoj današnjoj Srbiji, međutim, nije potrebna ni ideja, ni pamet, ni sposobnost.
Ova Srbija glorifikuje neke druge vrednosti koje kreiraju psihopate, a promovišu šupljoglavi klimoglavci.

Nedelja

 

581de1e9-f4d8-44f6-941c-4c3a0a0a0a67-ciscenje13755598589802-preview

Preuzeto sa Google.

Iskreno, nisam naročiti ljubitelj nedelje.

Ako subotom obavim kuvanje za narednu sedmicu, ako opravim dve mašine veša, ako očistim podove i druge površine od prašine, nedelja ostaje za supu i supino meso, sos od mirođije, pire krompir, dinstano ili pohovano meso i šnenokle, ukoliko nije u subotu opravljen neki od onih kolača na brzaka – ono, red piškota, red voća, šlag odozgo.

Ali, ako i nedeljom mora neka vanredna mašina veša i dorađivanje koječega što se nije obavilo u subotu, e onda je nedelja prilično nervozna.

Uz kafu, čistim zelen i mećem supu da se kuva, usput prostirem veš i stavljam drugi da se pere. Ljuštim krompir za posle.

Brkovi zreli za depilaciju. Samo što sam zalepila vosak, iz kuhinje pišti, ciči, vrišti. Trk do kuhinje, da smaknem poklopac i smanjim temperaturu ringle. Kad sam već tu, stavljam krompir da se kuva. Meso guram u rernu. Još je nisam čestito ni zatvorila, iz kupatila štekće mašina, tutnji kao na prvoj liniji fronta – centrifuga je dovukla čak do vrata.

Guram se sa vratima, jedva savladavam pobesnelu mašinu, postavim je na mesto i slučajno mi pogled padne na sopstveni odraz u ogledalu: trake voska se zabetonirale iznad gornje usne!

Čupam ih i plačem naglas.

Sa brkovima, odoše i koža i sluzokoža.

Noge ću depilirati dogodine – ovaj bol danas ne bih mogla ponovo da preživim!

Pada mi pogled na prozor – kud sam i stavila naočare! – dobro bi mu došlo jedno pranje. Šta je to za mene, očas posla eto me sa priborom – neki ’glass’, magična krpica i udri.

Jao, zaboravila sam da raširim veš iz one nemani sa kojom sam se rvala malopre. Na terasi nema mesta, još se prethodni nije osušio. A i kiša će. Sklapaj sušilicu, unosi je u sobu da se veš dosuši. Usput se udarim o vrata, fotelju i kovčeg u kome stoje peškiri.

Psujem naglas.

Mažem ožiljke od malopređašnje depilacije Šaljićevim melemom, to mi se najbolje pokazalo u istoriji mojih mazohističkih poduhvata.

Ručak.

Sudovi.

Ako mi neko samo nagovesti eventualnu potrebu za večerom, ubiću ga na licu mesta.

Kupanje. Pranje kose. Sušenje kose.

Šta sutra obući? Šta obuti?

Jao, ostao mi veš na terasi u lavoru! Ovaj u sobi se osušio, sklapam, odlažem gde šta ide. Peglu sam odavno proterala iz upotrebe – pegla se samo izuzetno.

Iznosi sušilicu na terasu, širi veš, gledaj u nebo da li će biti kiše.

Još ostali nokti na nogama, nokti na rukama, seckanja, čupkanja i slične lepote u vidu ponekog viklera za na glavu, propiranja poneke šolje, tanjirića, čaše.

Ej živote, spuštena roletno.

 

Šta sam htela da kažem:

I ponedeljak ima izvesnih draži.

Piksla v/s Pepeljara

 

ce0d2028694ae5dc69f8825aa8c206ef

Enter a caption

Prvi put posle ratnog ludila, ja u Sarajevu 2001. godine.

Sreće i radosti moje!

Skupili se Slovenci, Hrvati, Crnogorci, Makedonci i Srbi kod Bosanaca i eto ti međunarodnog skupa!

Uvek sam taj grad volela. Malo je reći volela. Obožavala.

Neke ljubavi su večne.

Vode nas domaćini po Baš čaršiji, pokazuju znamenitosti, uslikavamo se kod Sebilja, pa ispred Begove džamije, pa da se vidi onaj most na Miljacki, pa ispred zgrade Vlade – kao da smo, božemprosti, prvi a ne ko zna koji put na sarajevskoj kaldrmi.

Na kraju šetnje, idemo na ćevape.

Lep kasnoprolećni dan, ješćemo napolju, za spojenim stolovima pored kojih se stoji.

– Deset s lukom.

– Oš popit nešto?

– Šta ima?

– Nejma ništa, bona, sve isto. Štaš popit?

– Pa šta ima, pitam?

– Ćuuuj, ša ima! Ima, bolan, svega. Oš pivu, oš kolu?

– Dajte mi neku vodu. Flaširanu.

Znam sebe. Ni veće žene, ni kilavijeg radovana.

Ode, prezrivo.

Pričamo tu nešto, smejemo se poliglotski, a pored našeg stola Nemci, Holanđani, ne mogu baš da razumem kojim jezikom govore.

Loču pivo, svaki čas ovaj naš konobar proleće noseći nove krigle. Ovi nazdravljaju, balave one somune sa ćevapima i lukom koji ispadaju po kaldrmisanoj ulici, šutiraju ih ispod stola, smeju se pijano.

Na našem stolu nema piksle.

Ja zapalila cigaretu, pijuckam nes iz putnog termosa-čaše i razmišljam, kao sremački kulturna žena: gde da otresem pepeo?

Sve se mislim, ovaj će videti da nam treba piksla, jer je i kolega Hrvat zapalio cigaretu, a vidim i Slovenka se sprema na istu akciju.

Ništa on, prolazi, trčkara, pa ga opet nema.

Konačno, izlazi ponovo, osmatra situaciju.

– Molim Vas – obraćam se, jer su ostali pušači okrenuti leđima i ne vide ga – da li biste bili ljubazni da donesete pikslu?

Učinilo mi se da klima glavom, računam, doneće.

Kad, evo njega sa našom porudžbinom, naređao tanjire, escajg uvijen u salvete, so, biber, tucanu papriku – sve je on to doneo i stavio pred nas.

Osim piksle.

Kažem opet, dok mi cigareta dogoreva, a pepeo otresam ispod stola, damski, da niko ne vidi:

– Možete li doneti pikslu? Nemam gde da ugasim cigaretu…

– Ćuuuj, pikslu?! Oš pepeljaru?

Sad ja klimam glavom i smejem se naglas.

– Što nisi odma, bona, rekla da oćeš pepeljaru? Kakva piksla?!

Eto, razumemo se na svim jezicima, ali u najpoznatijoj ćevabdžinici na Baš čaršiji konobar nije znao šta je – piksla.

 

 

 

 

 

Slučaj iz Banke

 

Davnih godina u onu veliku Banku na Terazijama, jednog prohladnog majskog dana, odlučnim korakom ulazi žena srednjih godina.
Prilazi prvom šalteru i pita gde može da nađe M. M.
Službenica je upućuje na treći sprat, u pravnu službu, značajno pogledajući za njom i nešto šapuće koleginici.
Stranka koja traži M. M. je u poodmaklim četrdesetim, ne može se reći da je zapuštenog izgleda. Naprotiv. Visoka, vitka, smeđa poluduga kosa skupljena u rep, diskretno našminkana, krupne zelenoplave oči oko kojih je sitna mrežica bora, obučena sasvim klasično, teget pantalone, teget-zeleni sako, zelena marama oko vrata, fine mokasine na uskim stopalima, ležerno prebačena poveća torba preko ramena. Više nego pristojan izgled. Ali, u poređenju sa M. M. izgleda bledunjavo, skoro neprivlačno, jer M. M. je, za razliku od nje, daleko mlađa i atraktivnija.
Toga dana je posebnu pažnju obratila na izbor garderobe, pa i inače upadljivog izgleda, sada je izgledala kao da je upravo sišla sa modne piste neke pariske revije. Vatreno crvena, uska suknja, blistavo bela bluza sa visokom kragnom ispod crvenog bolera, dugačka, gusta crna kosa, znalački našminkano lice – da istakne i onako krupne, prodorne oči, pune i zavodljive usne, blještavi sjaj krupnih, pravilnih, lepih zuba.
Žena se penje liftom na treći sprat. Nije zbunjena. Nije ni nesigurna.
Odaje utisak osobe koja je rešena da oposli ono zbog čega je došla.
Doduše, po stavu, po izrazu lica, vidi se da joj predstojeći razgovor neće biti prijatan. Ali, može se videti i odlučnost na njenom lepom, mekom licu.
U kancelariji na trećem spratu u koju je ušla, sede tri mlade žene.
Stranka nepogrešivo prilazi pravoj, iako je do sada nije videla.
– Dobar dan, Vi ste sigurno M. M.?
– Da, ja sam. Izvolite, šta Vam treba?
Iako M. M. ne podiže glavu sa predmeta koji radi, dežurni osmeh je na licu. Očigledno je naviknuta na rad sa strankama, pa je i ta ljubaznost podrazumevajuća.
– Vi mi trebate. Da li možemo da razgovaramo na nekom drugom mestu?
M. M. podiže pogled prema ženi koja stoji ispred njenog pisaćeg stola, polako odlaže olovku, poseže za ’kentom’ i skupim upaljačem koji stoje pored velike kristalne pepeljare. Bez neke žurbe, ostavljajući ženu da čeka više nego što je neophodno, pali cigaretu i tek posle poduže pauze, kroz dim i odjednom stisnute oči, pita:
– A ko ste Vi?
– Supruga P. V. – kratko odgovara stranka – Milena.
S lica M. M. je, u međuvremenu, skliznuo profesionalni osmejak. Ona prevrće očima u pravcu koleginica koje, to je sasvim očigledno, već znaju ko je ta sredovečna žena, a i razlog njene posete naslućuju.
Pa, zaboga, čitava banka poslednjih meseci bruji o vezi P. V., direktora njihovog sektora, sa mladom pravnicom M. M.! Neki ih osuđuju, neki ohrabruju, neki su zgroženi, neki odobravaju tu romansu između oženjenog muškarca koji se bliži šezdesetoj i mlade žene koja još nema ni trideset godina.
Dakle, došao je trenutak obračuna, zlurado se smeškaju koleginice koje su je, ne jednom, upozoravale na ovakvu mogućnost sleda događaja, pa i one sada odlažu svoje papire i olovke, pale cigarete i čekaju predstavu.
M. M. deluje pribrano. Čak hladno. Sračunato da ponizi ženu pred sobom. Glas opor, grub:
– Nema potrebe da idemo na drugo mesto, gospođo. Zašto ste došli?
Žena se osvrće po kancelariji, letimično baca poglede na svedoke ovog neprijatnog razgovora, ali ne odustaje.
– Dobro, ako želite, rećiću Vam ovde zašto sam došla.
M. M. se upiljila u nju, da pogled ubija – pala bi mrtva iste sekunde. Povlači dubok dim, šumno ga izbacuje što kroz usta, što kroz nos, pa dodaje:
– Ah, da. Pre nego što mi kažete zašto ste došli, da Vas pitam, da li Vaš muž zna da ste ovde? Ako ne zna da ga pozovemo da dođe? Zašto da propusti Vaše izlaganje.
– Ne, nema potrebe. Ovo je razgovor između nas.
– Između nas?! A zašto bih ja, uopšte, razgovarala sa Vama, ako nije u vezi posla? Ne pada mi na pamet! Ako ćete sada da mi držite predavanje o tome kako treba da se držim dalje od Vašeg muža, od vaše porodice, uzalud ste dolazili. Vrata su tamo, zatvorite ih sa druge strane i idite odavde.
Žena ispred njenog stola počinje da bledi, ruke joj podrhtavaju dok pokušava da nađe cigarete u tašni.
Nije očekivala ovakav napad – a šta je mogla da očekuje? Izvinjavanje, kajanje? To od M. M., očigledno, nikada neće doživeti. Ni ona, ni bilo ko drugi. Pa, ova devojka je tako arogantna, tako drska, tako nemoralna!
– Došla sam da Vam kažem da mog muža ostavite na miru. Mi imamo
ćerke Vaših godina, kako Vas nije sramota?
Preglasan smeh zagušuje ove njene reči.
– Mene da bude sramota? Mene? Pa kako tebe nije sramota da se takva
zarozana i štrokava pojaviš? Ko si ti? Šta si? Šta zamišljaš – da si moralni obelisk porodice V.? Hajde ti lepo kući, pa pristavi nešto na kašiku za ručak. Na P. ne računaj, idemo danas kod ’Tandafilovića’ – valjda ti je rekao da imamo Grke u poslovnoj poseti?
Žena je gleda u neverici. Pokušava da udahne, ali ne ide. Nakašljava se, pročišćava grlo, uzalud. Hrapavim glasom koji ni sama ne prepoznaje, tiho mrmlja:
– Kako Vas nije sramota? Kako možete tako da govorite, zar Vi nemate
mladiće u svom okruženju… Zašto ste se okomili na P.? Pa, kako možete, sram Vas bilo!
– Slušaj ti mene, gospođo Zaprško, ja volim P. i P. voli mene. Da li je to jasno? Mi se nikada nećemo razići, ni-ka-da! Zapamti! A kad bude čuo da si dolazila ovde da nas brukaš i sramotiš, ubiće te od batina! Možeš da crkneš od muke, ja ću ostati sa P. Toliko. A sad, marš napolje iz moje kancelarije!

Od krečno bele, preko sivolozelene, pa crvene, do tamnoljubičaste, menjaju se boje na licu zaprepašćene žene koja je došla da brani svoj brak i porodicu, da spašava što se spasiti može.
Dok gleda besnu tigricu koja ustaje sa stolice i obilazi sto ustremljujući se ka njoj, kroz svest joj prolaze lepi trenuci sa P., park oko Studenjaka, onaj njihov hrast na čijem stablu su urezali svoje inicijale, venčanje, pa vatromet slika sa decom, smeh, sreća, njen posao profesora engleskog u školi, njegov u banci, radost kada su dobili stan, dugine boje posle letnjeg pljuska, sneg kroz koji on prvi gazi da joj napravi prtinu do periferijske autobuske stanice, dok na ramenima nosi Tanju, a u naručju Tamaru, sveća na svečano postavljenom stolu za Sv. Jovana, godišnjice braka, rođendani.
I sve to bespovratno odlazi u neku tminu, u tišinu, zaglušujuću, opasnu.
Seća se vašara u njegovom selu podno Kopaonika i ringišpila, udaljenog laveža pasa, i sebe na tom ringišpilu kako se vrti, vrti…
Tup udarac tela o pod, uz škriputanje starog parketa.
I tišina.
M. M. zastaje u pokretu. Koleginice skočiše kao oparene, sa vriskom na usnama.
Jedna uspaničeno uzima telefonsku slušalicu:
– Zvaću P. V.
Druga vrišti:
– Bolje zovi hitnu pomoć, glupačo! A ti moli boga da nije umrla – obraća se M. M. streljajući je pogledom.

M. M. se uspaničeno nadnela nad onesvešćenom ženom, opipava joj puls, othukuje, frkće kroz nos:
– Baš ovde je našla da pada u nesvest, kretenka! Samo mi je ovaj blam trebao!
Vrata se naglo otvaraju, u kancelariju zajapuren ulazi P. V. Stoji zaglavljen u dovratku, zaprepašćen prizorom. Ne zna gde bi i kome bi pre prišao. M. M. se uspravlja, prilazi mu i savija ruke oko njegovog vrata, u očima joj suze, samo što ne kliznu niz lice. Plačnim glasom, ne obazirući se na koleginice i ženu koja leži na podu, histerično i nepovezano govori:
– Došla je ovde, zamisli, ovde… Napala me ni krivu, ni dužnu! Šta mi je sve rekla, kako me je izvređala… Pred koleginicama… Ljubavi, čime sam ja to zaslužila, reci. Zar našu ljubav da prlja, ona, ona… Znala sam da je luda, ali baš ovoliko… Molim te, reci joj da više nikada ne dođe, znaš kako me je uznemirila! Tri tablete za smirenje sam popila odjednom. O bože, pašću u nesvest, ne mogu da se držim na nogama….

On skida njene ruke, gura je od sebe i okreće se prema svojoj ženi.
– Milena… Milena!
Ona ne reaguje. Ruka joj mlitavo pada pored tela.
P. sad već kleči pored nje, ponovo uzima njene ruke u svoje, ljubi joj nadlanice i više ne može da zadrži suze.
– Milena, probudi se, molim te, Milena, srećo moja jedina, Milena, ljubavi ne napuštaj me, Milena!
Glas mu se gubi u jecaju.
Lekar iz hitne pomoći je mogao samo da konstatuje smrt.

***
Dugo su se prepričavali detalji ove tragične priče, trougla u kome je jedna žena izgubila život, u kome je jedan muškarac osedeo preko noći i nikada više nije bio isti i u kome se jedna devojka srećno udala za direktora drugog sektora u toj velikoj Banci.
Isto iz ljubavi.

Banovački snegovi

 

snesko-belic-sneg

Preuzeto sa Google.

Da pobegnem malo u neko srećnije vreme, vreme prošlo, u Šijački šor, banovački, u zime sa onim debelim snegovima i nanosima, sa zaleđenim Dunavom i ritskom šumom koja se vidi kroz izmaglicu…

Neka je bila, recimo, ’67. Možda godina pre ili godina posle.

Preko noći je napadalo pola metra snega!

Onog finog, sitnog, škriputavog, što se iskri na zubatom suncu koje plovi po nestvarno plavom, kristalnom nebu, bez oblačka.

Soba u kojoj se budim, bila sam mala, eto možda sam imala 6 ili 7 godina, blješti belinom. Kaljeva peć je odavno topla, ko zna kad je majka ustala i kresnula šibicu na već pripremljenu potpalu od suvih čokova na koje, kad se razgore, ubacujemo lopaticom ugalj iz velike kante što stoji između peći i zida.

U dva koraka sam pored prozora kroz čija okna se ne vidi ništa, osim šara koje je mraz noćas oslikao. Sva mašta ovog sveta ne ume na takav način da poređa figure pahulja, pilića, drveća, lišća, lampiona i čega sve ne. Toplim vrhovima prstiju otapam taj nestvarni vitraž, pravim sitna ostrvca – da bih videla ima li dece na šoru.

Na astalu postavljen fruštuk: miris sveže skuvanog mleka meša se sa mirisom prženih jaja i tek ispečenog hleba.

Snežni raj širom otvara svoja vrata!

Sanke su u predsoblju pored vrata, donete sa tavana još rano jutros dok sam spavala.

Kapa, šal, rukavice. Crvena vindjakna sa kapuljačom, debele vunene pantalone ispod kojih idu zimske hulahopke, duboke braon ‘krinke’ na koje sam posebno ponosna, jer niko nema takve! Sve je tu.

I moja majka koja izdaje uputstva:

– Nemoj da si očla naDunav (nije slučajno izostavljen razmak!), makar što ćedu druga deca ići, marim ja, nek idu, ti si još mala! Tu da si, na šoru, da mogu da te vidim s pendžera, ješčula? Kad ti se pokvase cipele i rukavice, oma da si se stvorila unutri da se prezuješ i da metneš druge rukavice. Sigraj se s decom što su tvoj par, nemoj sa ovim starijima, moš te pogoditi grudva uglavu, pa ti skrljati naočare. I nemoj da moram da te vičem dvaput. Ajd sad, idi.

Ko će dolaziti da se presvlači, dok traje okršaj grudvama?

Taman posla da izostanem sa tociljajke!

Dečja graja se čuje sve glasnije. Narode, stižem!

Tek što sam promolila glavu iza kapije, stiže me grudva – pravo u lice. Otirem sneg, skidam naočere i trpam ih u džep. Ko će još i o tome da brine, imam važnija posla.

Kući se ide kad na tebi već nema ni milimetra suve odeće, kad se ogladni, kad se zaledimo.

Sneško je napravljen, neko je doneo komadiće uglja da budu dugmad na kaputu i oči, neko šargarepu za nos, neko staru, neupotrebljivu metlu, neko dedin šešir što ga više ni na njivu neće nositi, ili stari lonac koji više nije ni za muškatle na gonku.

Tociljajka je dopravljana više puta u toku dana, poliveno je ko zna koliko kanti vode da se što bolje zaledi, izdubljene stepenice s druge strane za nas mlađe, da se lakše popnemo na visinu od najmanje metar ipo, pa da se tociljamo. Ko ostane na nogama, pravi je akrobata! Većina nas, završi u dubokom snegu pored tociljajke.

Iskreno smo zavideli deci iz Grčkog šora, s Belog Brega i Belog Vetra, jer su imali nizbrdice sa kojih su se spuštali sankama ili improvizovanim skijama. Pa čak i Pregravčani su bolje prošli u tom izvlačenju – i tamo se moglo, kako tako, spuštati po snegu.

A Šijački šor – ravan kao tepsija! Nigde brdašca. E zato su se pravile tociljajke, pa kad se popneš na tih metar i nešto, vidiš pola Banovaca – dok se ne smandrljaš u sneg, olupan kao bunarska kanta.

Zimski dan traje kratko, već u tri, pola četiri posle podne pada veče.

Ruke i noge utrnule od hladnoće, obrazi rumeni, nos curi, kosa zalepljena po čelu od snega i kape. Sve mokro. Do gole kože.

A sutra, pa tek sutra će biti zabave!

I sve do prvih ostrvaca blata koje pomalja svoje ružno, tamno lice ispod blještave beline snega. Ubrzo se traže po bašticama bokori ljubičica i visibaba, krene i đurđic, za njim napupi jorgovan, a sneg je već postao lanjski.

 

 

Februarski rođendani

20180211_200039

Moja baka i ja, 2000. godine, za naše rođendane.

 

Šale radi, za njen 89. rođendan, uobičajeno sam joj napravila tortu, ‘reformu’ naravno, oplemenjenu šlagom od slatke pavlake ‘jel ti ja onaj plastični, onaj od praška baš nešto i  ne volem, ko da mi se razmaziva po usti’,,, pa, umesto da stavim osmicu i devetku, ja zabodem svih osamdeset i devet svećica.

– Iju, napako, pa jesi ti poludila! Ta ja ti to ne mogu ugasiti ni iz pet puti!

Duva, ipak.

Između dva pokušaja, hukće i boroza:

– A kolko si tebi metnula? (Meni nisam ništa metnula, jer meni nisam tortu ni pravila, ali ona to ne mora da zna, neću da joj kvarim priču.) Tebi si metnula dve brojke, otkud ćeš se ti so tim bočiti, neg se sa mnom izigravaš, nije te sramota, matoro čeljade, pa sa mnom teraš komendiju…

Duva i uspeva da ugasi sve.

Ali.

Svećice su magične, pale se ponovo.

Nije odustala, dokle god je bila koja da se sama palila, ona je uspevala da je ugasi.

A eto, u međuvremenu – ugasila se ona, moja Majka.

Uvek smo zajedno slavile rođendane, jer su tačno u nedelju dana.

Prvo njen, pa moj. Februarska čeljad.

I nikada nije izostalo pitanje:

– Jel, čedo, a šta ćemo spremati za naše rođendane? Ja sam namislila… – pa izređa sve što je namislila.

Meni, uglavnom, posle tog njenog nabrajanja, ostane da napravim tortu.

Tu mi se nije mešala, a inače je svugde volela da učestvuje.

Mislim, nije se mešala u smislu učestvovanja u pravljenju torte, ali komentara je bilo, ihaj!

– Makar šta, 260 grama šećera! Čudna mi čuda. Moš metnuti komotno i 300, neš pokvariti. A kolko ide oraja? Tolko?! Prepolovi ti to, nek ima i za drugi put. Al, najposle, kako oćeš, tako pravi, neću da znam – al da si propast božija, to jesi. Molim ja tebe, šes kora ona pravi, pa kolko je to jaja, a? A brašna skoro i ne mećeš, jel? Pa ti to da ušparaš, šta li? Na brašnu ćeš šparati, a jaja, a oraji, a puter, to mačku o rep, jel?

Branim se ja tu, nije baš da ćutim… a ključni argument ostavljam za kraj.

– Pa dobro, rekla si da ti se sviđa ta torta, zato je i pravim.

– Sviđa mi se, ne kažem, al je skupa. Imal koja da je jeftinija?

– Nema.

– Nema?

– Nema. Ako hoćeš da bude kao ona od lane i preklane, onda ide tako.

– Jel baš tolko svega išlo u nju?

– Jeste. I još čokolada.

– Ajao! Pa kolko to košta? Ne znam ja da je i čokolada išla.

– Znaš, znaš. Samo se sad praviš da se ne sećaš…….

(Jer, uvek je bilo isto, i za 65. i za 73. i za 94… svih tih godina i onih između.)

Odmahne rukom.

Kao da je gledam.

Prizivam njen glas u svest, čujem njene korake, osećam njene meke ruke na ramenima, na potiljku i lak poljubac u slepoočnicu.

 

Sutra je drugi po redu 12. februar od kada je nema.

 

Arhitektonska ludila i zarobljeni brošić

27544679_10215690261675812_7993969265225253514_n

 

Mi, Balkanci, najviše volimo da talasamo o temama o kojima nemamo pojma. I tu, obično, imamo najviše da kažemo.
Recimo, ja nemam pojma o arhitekturi – šta se može sa čim kombinovati, koji stil sa kojim, kako i na koji način.
Ali, kada vidim zgrade koje niču kao pečurke posle kiše – zidane novcima opljačkanim od naroda srpskog, nije mi dobro…
Elem, na uglu Braničevske i Skerlićeve, neposredno ispod Hrama Sv. Save, glupavo se uzdiže, kažu, Miškovićev građevinski poduhvat, okovan niklom, staklom i svim onim odvratnim plastičnim i plastificiranim materijalima koji nisu ni za gde, a najmanje za vračarski plato i najmanje su pristali uz zgrade zidane u prve dve decenije XX veka!
Nije se o tome mnogo brinulo ni ranije, znam, pogotovo posle Drugog svetskog rata, kada je trebalo zidati i zidati, nadziđivati i prekrajati dragocene građevine iz XIX veka, prave lepotice i bisere, kako bi se smestile silne proleterske mase, pristigle iz pasivnih krajeva i ostalih užičkih republika, „hopa-cupa preko Okučana“… Možda smo se mogli opametiti za ovih šezdesetak godinica… ili, ipak, ne?
Kao spomenik tadašnjem graditeljskom ludilu, stoji zarobljena jedna prelepa jednospratnica između Skerlićeve i Rankeove, sa prilazom kroz haustor jedne sumorne soc-realističke tvorevine. Jasno je, ne može se sada srušiti zgrada sa dva ulaza i šest spratova, da bi se restarurirala i videla ova, kao iz doba Olivera Tvista, razumem… A bila bi kao brošić na reveru.
Uzalud…
Ali, ne razumem te miškovićevske i šutanovićevske skalamerije. I gde je tu Detaljni urbanistički plan… ili su ga ostavili u donjoj fijoci, zauvek? Ako niste znali, vračarski plato se u gruntovnici vodi kao pašnjak! Ne pitajte kako znam.

Pisano na današnji dan, pre tri godine.
Slikala sam tu zgradu, opkoljenu sa svih strana, kao u zatvoru.
A bila bi pravi dijamant, da je bilo pameti, kao što je nije bilo i kao što je neće biti.

Greota za ovaj dijamantski brošić na vračarskom platou. Pardon, na vračarskom pašnjaku.

Писање v/s Дисање

Слика је са Гугла.

 

 

 

 

 

 

 

Некоме смета што пишем негативно о елити, добро, ставићу наводнике: о ‘елити’.
Неког нервира кад усликам пуњене паприке или тако неку клопу, јер то је тако сељоберски и ‘шта се тиме хтело рећи?’.
Неком трза на жуч кад јадикујем због кредита у швајцарцима. Неког иритира што до танчина описујем своје посттрауматске стресове познате под називом мобинг.
Неко се баш изнервира када, описујући стање ствари у фирми у коју одлазим на посао, описујем многе које су у још горој ситуацији…
Сваког нешто нервира!
Овако ћу рећи свима који су баш јако секирљиви:
Изволите пред виртуелни празан, бели папир, па пишите шта год желите – о којој год теми која вас занима и којом сте окупирани.
Описујте заласке сунца.
Пишите о књигама које читате и које на вас остављају утисак.
О меблу којим сте пресвукли намештај.
О комшиници преко пута или оној унакрст.
О зимским и ранопролећним радовима у башти, на њиви.
О свом хобију.
О шетњама.
О путовањима.
О ономе што вас занима и чиме сте окупирани.
Или о ономе о чему и ја пишем – јер, не смета све свима.
И верујте, када почнете да пишете, ако нисте до сада, имаћете проблем, као и сви ми који пишемо.
Застанеш код неке речи, реченице, помешају ти се и изукрштају мисли, стрефи те странпутица, саплетеш се око форме, никада ниси сигуран да ли си успео да изнесеш суштину своје мисли, свог става, трудиш се да не будеш погрешно схваћен. А додатно, у овом несрећном окружју, бориш се са аутоцензуром. И тако, ускомештан, понекад си конфузан, ти још и знаш шта си хтео да изнесеш, али је питање да ли ће људи који читају то што си написао, умети да следе твоје трагове.
Ја пишем за себе, али то делим са другима, јер да хоћу да пишем само за себе, не бих писала по друштвеним мрежама и блогу – писала бих свој дневник и никада не бих имала дилему да ли нешто рећи, односно написати, да ли прећутати или оставити недоречено. Писала бих, као што и чиним, све што ме дотиче, све што проживљавам, све што доживљавам.
Зато, када наглас или у себи критикујете нечије писање и нечије теме, било би добро да размислите о овоме што сам написала. Покушајте сами да срочите текст дужи од пар реченица, напишите причу, опишите догађај, емоцију, изручите бес, љубав, забринутост, тугу… шта год.
И поделите са нама.
Видећете, није лако.
Далеко лакше је упутити речи критике, оплести по аутору уздуж и попреко, ограђивати се, подсмевати се, изругивати се, него нешто добро и квалитетно написати и поделити са другима.
Ја пишем, јер се на тај начин најбоље изражавам. Немам сликарског дара – можда малчице, али недовољно да бих сликала, музички таленат сам оставила по страни још давних година, дајући предност неким другим својим интересовањима.
Тако, ето, док пишем – дишем.
Разумем, немамо сви исте таленте, нисмо клонирани, али заиста не разумем и нећу да разумем потцењивање нечијег труда, омаловажавање нечије храбрости, ругање са жељом да поделимо неке свакодневне тренутке из живота са драгим људима – неважно је да ли се познајемо лично или виртуелно, а и нема ту неких драстичних разлика, не прихватам тај стални негативизам, нихилизам, ту коначност и скученост мисли, те зидине из којих се и преко којих се не може, не сме.
А да су многи од тих дежурних критизера подигли свој глас некада када је то било потребно, а на овим просторима је скоро увек потребно, можда не бисмо дошли у ситуацију у којој смо?
Можда.

Колегијум v/s Мога Мила ударила шљива 2

 

IMG_20170304_201158

Слика преузета са Гугла.

 

 

Првом коме се догоде лоше ствари на послу, ко доживи – ни из чега и ни због чега њему знаног и видљивог! – избегавање, заобилажење, да сви до једног у том радном окружењу окрећу главу – у коначном скору и није тако лоше.

Они мање лукави или они који држе до неких вредности које нису заборавили код куће, с времена на време, удостоје очајника неким погледом сажаљења, неком речју охрабрења, неким гестом који бар није непријатељски, а све у страху од одмазде гледају око себе, да не буду примећени од оних којима то не би било по вољи.

Тај први злостављани пролази кроз лични пакао – сам.

Без кривице крив.

Без образложења унижаван.

Ако преживи, временом ојача. И огугла на зло, у мери у којој се на зло може огуглати. Буде ту и психостабилизатора и седатива и других ортопедских помагала за душу. Помогне то. И одмогне.

А бол изједа изнутра.

Преиспитује се, а шта  би друго, у дугим данима и још дужим ноћима.

Запиљи се у сопствени мрак, у тмину којој се не назире свитање.

Где је моја грешка?

Кад и како је почело?

Зашто?

Нема одговора на питања која се врте у круг, као и плафон што се врти, као и полице, и сто и столице, све се заврти у један исти ковитлац у коме се глава распада.

И онда, када се догоди неком другом, трећем… овај први, изубијан и растројен, горак и чемеран, посрнуо под теретом туге и нечовечности, урушен и споља и изнутра једноставно, чак и када би имао жељу да помогне, нема снаге. Ишчилела негде успут, у минулим годинама у којима се минути вуку, сати развлаче, дани трају, месеци никад да прођу.

А успут се урушава и Фирма, та мала, фина, радом и слогом окупана Фирма у коју се радо долазило и остајало и после радног времена, јер посла има и мора бити завршен. Буде ту и понека прослава, нечији рођендан, неки важан датум, очас се на спојеним канцеларијским столовима и разатртим каро папирима нађу кисели краставчићи и качкаваљ на картонским тањирићима, неко печено прасе с јабуком у њушки, наравно, неко вино које се пије из пластичних чаша, крене песма, шале и пошалице, анегдоте о сваком понаособ, јер се људи познају, јер се друже и не гледају један другог преко нишана.

Одједном, или се то само тако чини, ни посла, ни ентузијазма, ни дружења, осмеха, а камоли смеха, ни емпатије, ни хуманости, ничег што би подсећало на нешто чега је до јуче било. Уместо тога, суревњивост, дошаптавање, погледи преко глава оних који немају појма о чему се ради, ћутања, зидови, ћутања, мучнина, ћутања.

И стрепња.

Она којој се не зна узрок, не зна разлог, само се наслућује неким давно отупелим чулима.

Свако се херметички затвори у самог себе, сам са собом и у себи прича, ослушкује као зверчица кораке предатора, чуљи уши на сваки непознат звук, све му се чини сумњивим, у свему види опасност.

Онај први посрнули је, после почетног мука и неверице, схватио куда води нови пут на коме се нашао: у пропаст.

Али, није имао коме да каже.

Нико није смео, нити хтео чак ни да слуша!

Сада, када је свуда мрак и злосутна тишина, не само први и други и трећи, него и они ректални сарадници схватају да је ђаво (дошао!) и однео шалу негде са собом, заједно са Фирминим парама у Фирминим аутомобилима.

Свакакве битанге су се окористиле о Фирму, свакакав морални и ини шљам се наливао ракијом и испијао кафе, смишљајући заједно са недодирљивима у Фирми како се дочепати још неког туђег, незарађеног динара. А све под окриљем неке од дежурних странака на власти. Није од значаја која је у питању – за добру свињу нема лоших помија. Као да је битно која је комбинација боја на застави и какав је лого, кад је све то иста багра која се врти већ двадесет година као на рингишпилу.

И сав тај јад и чемер са стране гледа онај први, гледа и не сеири, мучно му је, горко и безнадежно.

И ча и да може, не би више прстом мрднуо.

Срећа, па (још увек!) не осећа радост због свега што види.