Priča u nastavcima

skupstin

 

Kad me neko, onako đuture, prozove komformistom, nezaiteresovanom, ‘tako mi i treba Beograđankom’, jer smo, eto, mi Beograđani baš onomad birali vlast, pa što smo izabrali i trpimo, a i drugi trpe zbog nas i našeg izbora, iz dubine duše mi se pokrene sav bes koji sam, znate, gospodo koji niste Beograđani, akumulirala svakog puta kada sam zaleđena ili skuvana, raznim (i) nebeogradskim (i ne samo svojim!) povodima, dreždala ispred Nemanjine 11 ili Skupštine, dok ste vi sedeli udobno zavaljeni u svoje nebeogradske fotelje i gledali nas preko televizije kao kriminalce okružene kordonima policije u četiri reda kako se davimo što u suzavcu, što u vodi ispaljenoj iz vodenih topova.

Devedeset prve sam odležala upalu pluća, friško okupana vodom na Trgu, dve hiljadite sam na Slaviji popila kamenicu u glavu, doduše slučajno, kad su gađani tenkovi koje je sa Banjice poslao Milošević na narod – pala sam kao pokošena i bila olupana kao kanta, o suzavcu da ne govorim – nagutala sam ga se za dva života.

 

Pa da vas pitam jedno pitanje:

 

Jeste li vi dovoljno učinili da nam svima bude bolje?

Advertisements

Kondom v/s Prašak za pecivo

kondomi

Nije ono što misliš je (uglavnom) ono što misliš.

 

Negde devedesetih, u vreme nemanja ničega, za razliku od današnjeg zlatnog doba blagostanja, je li, dogodi mi se izvestan ginekološki problem. Zapucam u dom zdravlja, dobijem uput za ginekologa, sa preporukom da obavezno ponesem kondom, neophodan za ginekološki ultrazvuk, a pitanje je da li imaju, pa bolje da kupim, nego da me vraćaju zbog toga što nemaju te artikle.

Uđem ko svet u apoteku, nisam ni glupava, ni neprosvećena i stanem pred onaj pult:

– Dobar dan. Potreban mi je kondom.

Ljubazna apotekarka pred mene postavi jedno petnaest vrsta, što u kutijicama, što u blisterima, što u aluminijumskim folijama, što u plastičnim kesicama, što na komad, što na više, što bezbojnih, što u koloru, što na tufne i štraftice.

Razgledam, nisam sad sigurna koji da kupim. Uzmem jedan, pa drugi, pa mi se učini da su ipak najbolji oni u kutiji, nekako mi deluju najsigurnije, valjda su svi ispravni i sterilni?

Iza mene red, dok se ja tu premišljam.

Uzmem, ipak, ’durex’, šta ti je reklama, jedino sam taj upamtila.

– To vam je brend – kaže mi ljubazna žena za pultom.

Platim i okrenem se da izađem, a usput se sretnem sa nekoliko pari očiju: jedne podsmešljive, druge začuđene, treće sa neodobravanjem.

 

Obavim taj pregled. Bude iskorišćen jedan kondom, od tri koliko ih je bilo u kutiji. Ostale odložim u fijoku, zlu (ili dobru?) ne trebali.

 

Prođe par meseci.

Dolazi mi drugarica na kafu i tračeraj, tu, iz zgrade, sedimo, ćaskamo o svemu i svačemu. U jednom trenutku, pita me:

– Izvini, Jasna, da li možda imaš jedan prezervativ?

– Imam – kažem ozbiljno, ustanem, otvorim fijoku i dam joj oba, sa sve kutijicom.

 

– Pa, jebote, da sam te pitala jel imaš prašak za pecivo, ti bi rekla ’nemam pojma, čekaj da pogledam’, a kad te pitam za kurton, odmah znaš!

 

Ispostavilo se da i njoj treba za istu svrhu.

Шалукатре изблиза

66eovm

Једна улица на Врачару у Београду.

 

Како лепих, старих кућа има, каквих дивних капија, каквих жалузина, гриља, шалукатри, шалона, то мајстори пуштали машти на вољу, па тих савијутака, тих украса – права уметничка дела по Чубури, Неимару, Врачару, Денковој Башти, свуда где још нису стигла нова архитектонска решења у виду стакла, никла и осталог кича.

Неки прозори широм отворени, са лаганим завесама од маркизета које лелујају од кућне промаје, неки на пола затворени, иза њих се виде тешке тамнозелене или бордо драперје, а на некима спуштени шалони, па читава кућа изгледа као заблиндирана. Херметички затворена.

Осврћем се, док полако возим кроз те београдске, помало и заборављене уличице тражећи једну са бројем 19 и видим, на већини прозора су спуштени шалони. Чврсто затворени.

И баш у једну од таквих, лепих кућа, кроз исто тако лепу капију од кованог гвожђа, улази постарији господин, носи у руци плетену корпу из које провирује неки зелениш и јабуке.

И ‘Политика’.

На глави шешир.

У другој руци штап.

Ципеле старовремске, јаке, навиксане и угланцане.

Капут од твида, мало изнад колена, браон панталоне, шал и рукавице у истом тону.

Као да је васкрснуо из давне прошлости.

Никако не припада тренутку садашњем.

А ни мени не доликује да овако пиљим у непознатог човека који улази у своју кућу.

Авај, не могу да одолим.

Зашто људи држе спуштене шалоне на прозорима, питам се?

Како се крећу у том сумраку?

Каква су чељад по тим кућама, са тим спуштеним шалонима?

Бледуњави од недостатка сунца, испијени, с подочњацима, меланхолични, окружени намештајем од пре два века, сликама на којима се и не разазнају мотиви услед тмине, или гобленима што су у мираз донеле још њихове чукунбабе – јер, макли се нису из тих кућа никад, осим до дућана на ћошку или пијаце на крају улице.

Шкиљи понека лампа у угловима, они удубљени у књижурине, резистентни на нове технологије – телефон са округлим бројчаником који тек каткад зазвони.

Векер на витрини.

Зидни сат са два клатна до пода.

Шкрипутави паркет који се угиба под ногама.

Трпезарија се одавно не користи, а на овалном трпезаријском столу са кога виси богата хеклана чипка, неколико хрпа којекаквих хартија, кристалне чиније напуњене беспотребним ситницама, нека празна футрола на ивици, маказе, месингани свећњак са свећом која је при крају. Масивна ваза са трепетљиком.

За стакла на витрини заденуте разгледнице послате ко зна када, са ко зна којих дестинација. Неке црно-беле. Пар новогодишњих честитки са којих је углавном  опао онај чаробни светлуцави прах.

У рамовима слике драгих ликова од којих се већина представила још давних година.

Нема прашине, јер повремено долази Зузана из Ковачице да опаја паучину и опере прозоре. Са њом све чешће долази њена ћерка, Ружена, и сама у годинама, да помогне мајци која ову, и још пар кућа у комшилуку, чисти већ пола века.

Доручкује се, руча и вечера у кујни што гледа на двориште.

Расте тамо, код комшијског зида, обраслог бршљаном, један грм орлових канџи, тик поред јасмина. Са друге стане је раскошна крошња кестена, испод које су дрвени сто са ногарима укопаним у земљу, и две клупе, једна наспрам друге. На столу је мушема веселих боја.

Чинија сезонског воћа.

Бокал воде прекривен везеном шустиклом, опхекланом танким концем. Мало ремек-дело покојне баке. Неколико чаша на послужавнику, окренутих наопачке, да не пада прашина у њих.

Ту је и дворишна чесма, са украсним лавабоом, мало окрњеним, али се и ту види мајсторска рука – свакој тривијалности надарен човек уме да удахне лепоту: на избледелој ружи, два голуба, све уоквирено украсним рамом, некад златном бојом оперваженим, сада ољусканим.

На чесми је саксија у којој лети цветају мушкатле.

У такву кућу улази господин са плетеном корпом.

У предсобљу одлаже корпу, штап, шешир и рукавице, капут оставља на округлом чивилуку, изува се и обува папуче, узима корпу и носи је у кујну.

На столу га чека кафа.

Ћутке пружа својој жени новине, јер, одавно су се испричали, па се разумеју и кад не изговоре ни једну реч, одлази у купатило, темељно пере руке.

И дан може да почне.

Још један у низу оних у којима ће бити веселих прича, дечјег смеха, граје, цике и вриске у игри, поверљивих разговора са Тамаром и Машом – али, не овде, не у овој кући.

Њихове ћерке су далеко, преко океана, са својим породицама.

И сва та цика и раздраганост постоји, негде тамо, на неким другим меридијанима.

Овде је живот стао онога дана када су отишле у неки бољи свет.

Да живе.

 

Од тог дана, откад су отишле, спуштени су шалони на овој кући.

 

Nemojte ćutati!

 
Ljudi, nisam imala snage juče da pišem opširnije o mom iskazu na ročištu, niti ću sada, jer bi me prepričavanje opet ispatosiralo.
Samo hoću da naglasim par bitnih stvari.
 
Dokle god se bude ćutalo na ovu temu, na temu mobinga, dokle god se ne bude podigao glas protiv zlostavljanja na radnom mestu – fizičkog, mentalnog, emocionalnog – neće biti pomaka, trpećemo sve gore i odvratnije stvari.
 
Mislite o tome, mislite o svm zdravlju, jer najveći broj oboljenja stiže iz te psihosomatske sfere, a trpljenje nečega što je nenormalno, nakazno, patološko, pri tome ničim izazvano – dovodi do narušavanja zdravlja. Kad jednom čovek oboli, ne valja ni sebi, ni svojoj porodici, ni prijateljima.
Nikom.
 
Nemojte ćutati na nepravdu koja vam se čini kontinuirano.
To ćutanje je štetno i vrlo opasno.
 
I nemojte okretati glavu kada se zlostavljanje vrši nad nekim u vašoj okolini, jer ne mestu zlostavljanog već sutra možete biti – vi. Nko nije nedodirljiv. Naročito oni koji imaju pameti, stručnog i ličnog digniteta. Te osobine se u našem društvu kažnjavaju omalovažavanjem i marginalizovanjem. Totalnim deklasiranjem.
 
Ovo govorim iz svog desetogodišnjeg iskustva sa sindromom ‘praznog stola’, sa trpljenjem prekomernog nadziranja, sa pisanjem desetina besmislenih izjava, sa pretnjama ‘da su se stekli uslovi za raskid ugovora o radu’ zbog, recimo, 8 (i slovima:osam) minuta zakašnjenja u prethodnih šest (i slovima: šest) meseci – bez obzira što nemam nikakav radni zadatak…
Na stolu za kojim sedim proteklih 10 (i slovima: deset) godina, stoji moj privatni lap top, dok svi drugi zaposleni imaju desk računare. Firmine, naravno.
Samo fiksni telefon na mom stolu nema ‘nulu’, što znači da mogu da zovem samo brojeve u Beogradu, dok sve ostale linije u ovoj nesrećnoj instituciji, jednoj od najstarijih u zemlji, a koja nepovratno propada zbog nestručnog načina na koji se vodi, imaju mogućnost pozivanja i van Beograda, što znači i mobilnih telefona.
 
Da ne nabrajam, potrajalo bi…
 
Nemojte ćutati.
Nemojte ravnodušno gledati mobingovane kolege.
Nemojte okretati glavu od zlostavljanih, a onda propagirati velike božićne i vaskršnje postove, pričešća i ostale duhovnosti bez pokrića u humanosti i empatiji. Nemojte se krstiti po tramvajima, dok vaš kolega trpi iživljavanje poslodavca, čemu ste svakodnevni svedok.
 
Nemojte, jer to nije ni ljudski, ni hrišćanski.

DokleN?

Održano ročište za mobing.
U svojstvu tužilje, davala sam iskaz skoro dva sata, ročište prekinuto i naredno zakazano za 10.12.2019. godine, kojom prilikom ću nastaviti izlaganje.
Znate li da mobing spada u hitne sporove, kao i radni spor?
Za kada bi bilo zakazano da nije hitno, ne daj bože?!

Na stranu to, jer to su opšta mesta u našem pravosuđu.

Retrospekcija koju sam imala u osvrtu na deset godina mog života koje su pojeli skakavci na mene je ostavila takav trag, da, kada sam izašla napolje iz suda, moj bračni supružnik, znate onaj glavni i odgovorni iz kućne radionice, zabrinuto zbori:
– Što su ti učinjeli, mrčo? Je li te ko tuko? Izgledaš ka da te je pregazio teretni voz!
– Ma, jok. Baš mi je prijalo ovo prisećanje na sve muke i šokove koje sam preživljavala. Posebno sam se obradovala pitanjima u vezi otkaza, marginalizacije, deklasiranja, urušavanja ličnog i stručnog integriteta….
– A jesi ublijeđela, viđi, da te nijesam vidio prije no što si ušla i da ne znam u šta si obučena, ako bih te poznao, eo, ne znam što da ti rečem. Druga žena.
– Eto, bar neka promena, šta reći.
– Aj ne sprdaj se, časti ti, no glavu gore, ada pušti, što je bilo – bilo je. Idemo dalje, ovo ti je maraton, jadna, nema odmora, borićemo se ka što smo se vazda borili. Do pobjede!

:ja u borbenom izdanju, patosirana:

Fordan ne valja

 

 

viber image 2019-03-10 , 08.28.44

Diplomirana pravnica Jeca.

 

Jelena diplomirala na Pravnom fakultetu, na moj rođendan.

Diploma uručena na svečanosti, prošle godine.

Upriličila svečani ručak, tu je i prikladna torta – kao što se vidi na slici.

Prošlo slavlje, preživali uz kafu i tortu jedno dva sata, oporavljali se takoreći, u beržerama sa sve tabureima, opušteni, da ne kažem – otromboljeni, kao što i priliči posle prežderavanja. Logično.

Sutradan:

 

– I šta ti je sada?!

– Eo da ti rečem, ne znam. Nešto me ođe pritislo, do vazduha ne mogu doć. Ne znam što je. Mora da je bio loš onaj fordan.

– ?!

– Ono na tortu, đe je bila ona kapa i onaj cvijet, đe me baš on zapade, i ona diploma…

– Misliš fondan?

– Mislim.

 

:pije sodu bikarbonu i uzdiše:

Devijacije, mahinacije i manipulacije

 

Polovinom devedesetih, u zgradi u kojoj sam živela, ispostavio se problem. Niko neće da bude predsednik kućnog saveta, skupštine stanara, šta znam kako se ta čuvena funkcija tada zvala. Svi imamo druga, važnija posla, svi se nešto izvlačimo, te mala deca, te stari roditelji, te posao, te ovo, te ono. Prihvati se zaduženja jedno čeljade, od skoro doseljeno.

Bude tu par nekih sastanaka, dođe po nas nekoliko, od preko pedeset stanova koliko je u zgradi, ispričamo se malo, raziđemo se – sa nekim zaključcima u vezi popravke lifta, postavljanja brave na ulazna vrata, interfona i tako tih sitnica.

Kad, jednog dana, skupi nas izabrano čeljade sa informacijom da se pojavio neki investitor koji bi da napravi sebi stan na krovu – a za uzvrat da sredi svašta nešto po zgradi što je dotrajalo.

Složimo se.

Potpišemo saglasnost.

Stiže i ugovor. Lepo sve napisano, onako kako je dogovoreno.

Posle nekog vremena, pojavi se prvi aneks. Pokriće i čitavu površinu krova koji je ravan, pa ispod krova šta stane od stambenog prostora – a svakako više neće prokišnjavati ljudima na sedmom spratu koji muku muče, jer su ploče na krovu zalivene bitumenom i ko zna čime još tretirane, počele da popuštaju.

Pitamo kakva je situacija sa statikom zgrade, kaže čeljade, sve je to u postupku kod nadležnih organa, sve će to da sredi investitor u saradnji sa izvođačem radova. Pa, na kraju krajeva, on će tu i da živi, nije mu u interesu da se sruši zgrada, je li.

Jeste, složimo se mi, neki i gunđamo, ali smo, ko zna zašto, uvereni da će stići i statičari i papiri, kao što dolikuje i kao što je zakonom predviđeno.

Logično.

Prolazi vreme, skele su već montirane na krovu, stiže građevinski materijal, radi se punom parom, gruva odozgo, samo zveči.

Svako u svojim problemima, svako u svom poslu, ne stižemo da se informišemo da li je statika odrađena, kako teku radovi, ima li tu nekih dozvola, šta se, uopšte, na krovu dešava. Preneli svoja demokratska i vlasnička prava na predsednika koji o tome vodi računa i skinuli brigu s vrata.

Vraćam se jednog lepog jesenjeg dana s posla, vozim polako iza autobusa i pogled mi ode na krov zgrade u kojoj živim – kad se nisam zakucala u autobus ispred sebe! Na krovu, iznikao čitav sprat, pa izvedena neka kosa konstrukcija na tom novoizgrađenom spratu i u toj kosini blokovima ozidan prostor!

Parkiram se i onako zgranuta odem na sedmi sprat, pa se popnem stepenicama do krova u nameri da vidim šta se to tamo radi. Računam, vlasnik sam stana, time i dela krova, kao neke zajedničke površine koja nije prodata, nego je data u zakup. Sve ja tako razmišljam, penjući se, dođem do vrata kojima se izlazi na krov, kad – vrata zaključana.

Kucam, lupam – niko ne otvara. Prolazi neki građevinac, ja mu pokazujem da hoću da uđem, on mi odmahne rukom u znak da ne može.

Spustim se do svog stana, pa pozovem odgovorno čeljade predsedničko, da pitam šta se to dešava, zašto ne može da se uđe na krov, kakav to sprat štrči nebu pod oblake, zar nije aneksom ugovora predviđeno da bude kosi krov i šta pod takav krov stane od stambenog prostora, a nije malo, otprilike četiri stotine kvadratnih metara… Štekćem ja kao iz mitraljeza, postavljam pitanja, a predsedničko čeljade, kao iz nirvane, smireno i opušteno odgovara:

– Pa, komšinice, bio je kućni savet, što nisi bila na sastanku, da si bila, ti bi znala da su se promenili i investitor i izvođač.

– U redu, nisam bila, ali je valjda trebalo da dobijem na uvid novi ugovor, ako se očekuje moj potpis?

– Nema potrebe, to se u opštini radi automatski, ta izmena.

Iskontaktiram narod po zgradi, neko ima, neko nema pojma, uglavnom, niko novi ugovor nije dobio, niti potpisao.

Da ne dužim, izmenilo se tu još nekoliko investitora, izvođača i podizvođača, sa znanjem ili neznanjem stanara, odnosno vlasnika stanova. Radovi su uveliko uznapredovali, a bogami, uznapredovale su i pukotine u temelju zgrade!

Naši potpisi sa prvog ugovora, uredno su prilagani uz svaki novi, tako da nije bilo potrebe da o novim uslovima budemo informisani, a kamoli da nam bude dat ugovor na uvid i eventualni potpis.

Ljudi se pobunili, sve je to otišlo na sud, pa veštačenjem utvrđeno da mora sve da se vrati u prvobitno stanje, jer je statika zgrade narušena i preti opasnost od pucanja instalacija, sleganja zgrade i tako dalje i tome slično.

U međuvremenu, preselila sam se na Novi Beograd, ali sam kasnije videla da je skinut i taj nazidani sprat i kosina krova – i sve vraćeno onako kako je bilo.

 

Na ovo sećanje me je navela priča o povlačenju normalnih ljudi iz politike, sa javnih funkcija, jer svi vidimo glib i mulj u koji se mora zaroniti, ako se želi neka vlast, neka moć, neki novac.

A onda, umesto takvog, normalnog sveta koji se grozi otimačine, krađe, kriminala – u politiku ulaze na velika vrata nestručne, bahate, kriminogene, morala i svih etičkih vrednosti lišene spodobe kojima mulj prija, jer samo u kaljugama i znaju da funkcionišu.

Posledice su neminovne.

Rušenje u Savamali, fontana na Slaviji čija je prodajna cena deset puta manja od naplaćene iz gradskog budžeta, novogodišnja rasveta koja se skida na dva meseca godišnje, tek da bi se naplatila demotaža i ponovna montaža, cena goriva na koju je nakarikano akciza i akciza tako da je naskuplje u galaksiji, u bescenje podate stotine hektara poljoprivrednog zemljišta oko Beograda i diljem zemlje, putevi koji se svečano otvaraju za pojavu i sečenje crvene vrpce, a odmah zatim zatvaraju, jer se obrušila zemlja, ili se otvorili krateri na friško asfaltiranim trakama, centri za socijalni rad koji otimaju i preprodaju našu decu po belom svetu, zdravstvo koje je na nuli, jer se ministar bavi dužinom polnog organa jednog od oponenata eliti na vlasti, umesto da reši pitanje zatvaranja gastroenterologije u Kliničkom centru Srbije, jer nema gastroenterologa – svi otišli preko granice, zato što niko nije udaren u mozak da ovde radi za petsto evra, kad svuda u svetu može za deset puta više, zatim ukleti autobusi u kojima jezde ukleti članovi i simpatizeri stranke na vlasti, sa članovima svojih porodica, od mitinga do mitinga, a ako se neko od njih ne pojavi, slede otkazi – razlog se uvek nađe, pa onda izmeštanje glavne železničke stanice u neka predgrađa, jer ko još normalan putuje vozom, kad se zna da vozovi u Srbiji kasne satima, što je prihvaćeno zdravo za gotovo, pa šta će nam onda železnička stanica, dovoljno je i ono malo nedovršenog jada u Prokopu…

 

Znamo li mi, uopšte, šta je u Srbiji ostalo srpsko?

Pitanje je postavljeno ovako, jer je, verujem, kraći spisak onoga što je ostalo, od onoga što je prodato.

 

I zašto nas čudi neki tamo lokalni moćnik sa pozamašnim dosijeom, kad ga štiti predsednik države u kome je subilimirana sva moć: zakonodavna, izvršna i sudska? Čemu se čudimo, o čemu pričamo, šta nas iznenađuje? Izbacuju starce iz stanova u centru Beograda, da bi u njih uselili svoj poslušnički svet, preletače i ostali talog – jer, dvaput bijen trostruko vredi.

 

Verujem da među nama ima ljudi koji žive pristojno, koji nemaju značajnijih ličnih ili institucionalnih problema, koji rade pristojan posao i zarađuju dovoljno za isti takav život. I znam da je takvih malo. Daleko više je nas koji imamo problema za čije rešavanje nam je potrebna međusobna solidarnost koje nema, ili je ima nedovoljno.

I znam da će, kada budu organizovani protesti za CHF, šira podrška ljudi koji nemaju taj problem – izostati. I ne samo što će izostati, nego će nas okrpiti svako ko bude išao peške tog dana zbog protesta… Kao što je bilo cirkusa i kada smo se skupili u Božidara Adžije, ispred Centra za socijalni rad, povodom otimanja dece iz primarnih i hraniteljskih porodica, pa nas policija štitila od besnih prolaznika i vozača, što je bilo više nego žalosno.

 

I tako. Nema potrebe lečiti posledice, to je neizlečiva, kancerogena rana – džaba medikamenata, džaba truda. Rešenja treba tražiti u uzrocima, a svi ih znamo, svi smo ih svesni na ovaj ili onaj način, u manjoj ili većoj meri.

A do tada, eto nama i manipulacije i devijacije i kriminalizacije – u nemerljivim količinama. I eto nam tema za debate, rasprave, svađe, slaganja, neslaganja, oponiranja, preziranja, za odbranu i poslednje dane, što reče jedan od mojih omiljenih književnika.

 

 

Škembići i ćebići

596d7ae6e8ffb0f479166d30869cc6c3_header

 

Moj bivši šef, nažalost odavno nas je napustio zauvek i tamo, u nekoj drugoj dimenziji, verovatno šarmira i svojom duhovitošću uveseljava i sebe i sve oko sebe, kao što je nas nekada…

– Ajde, Jaki, vodim te na ručak u ’Kalenić’. Na škembići. Ima tvoj šef da te časti, izašla mi knjiga, sad me zvali!

– Čestitam, svaka čast, ali za ručak moram da se zahvalim i odbijem, jer ne jedem škembiće.

– Kako, bre, ne jedeš?! Ne jedeš škembići? U ’Kalenić’ ne jedeš škembići?!

– Eto, ne jedem, ne sviđa mi se to.

– Pa vi moš da jedete nešto drugo, eto, ima brizle, ima crevca na žaru, jedite papci u saftu…

Nemam kud. Polazim.

U ’Kaleniću’ gužva, njega dočekuju sa širokim osmehom, kao i svugde gde ode, takav je tip čoveka – nema ko ga ne voli.

Završimo taj ručak, on sa dve porcije škembića i najljućom paprikom pride,  ja sa nekom pljeskavicom.

Polazimo, bečka je to škola, ustaje da mi prdrži pončo.

Vrti gore, vrti dole, gleda sa strane, drži za kapuljaču, okreće, prevrće i na kraju, kad vidi da ne može da se snađe, kaže:

– Kakvo ti je ovo, Jaki? Nemaš li pare da si kupiš normalan kaput? Na tam, na vam, ne umem da se snađem s ovi tvoji ćebići. Eve ti, pa se sama obuci.

***

Danas sam se obukla u ti ćebići, pa sam se setila Đere, neka mu je laka crna zemlja i neka počiva u miru.

Opsesivno-kompulzivna frontalno

 

 

Jel i vi, kad nagazite neku dobru stvar, istu slušate do besvesti?
Maltretirate ljude oko sebe divljenjem, egzaltacijom, suzama, smehom, već prema situaciji i prilici – a u skladu sa datom numerom?

Ja – redovno.

Jedno vreme sam, recimo, slušala Perfect Love (Simply Red). Ne samo što sam slušala, nego i spot gledala oko sto miliona puta… najmanje.
Onda, u nekom od perioda, otkrijem ja slučaj pod nazivom Diego Cigala – nema šta od njega odslušala nisam! Usput se, normalno, svima popela na vrh glave sa pevušenjem ‘So-le-dad…. sooooleeeedaaaad’. Pa kad sam, u toj euforiji, slučajno nabasala na koncert na kome mu je gost bio Andres Calamaro, majko mila, sama sebi sam se smučila! A tek okolini…
Čak je i mučeni moj bračni supružnik, koga mnogo ne tangira šta ja to slušam, jer ima svoj ukus i svoje favorite, odreagovao:
‘Ima li što drugo na taj jutjub, bogoti? Akoću više uć ođe, ne pada mi na pamet! Jesam li došao, jesam li pošao, ovaj zavija ka da mu je pola familije na samrti. Čegović je, reči mi bar da znam sa kim mi se žena zabavlja, na ne budem ka Koštunica – neobavješten?’

Zašto ovo pišem i zašto vas pitam.
Danima unazad sam opčinjena Denisom Edvarsom i onom njegovom frajlicom (‘A viđi je, molim te, kakva je… Ka koza u koljena, niđe je nema. Je li to žensko, časti ti?’), lepom kao što meleskinje, mulatkinje, ne znam sad baš tačno od koje je fele – znaju da budu!
Dotle ide moje lično ludilo, da sam našla reči, pa dok oni pevaju, ja učim pesmu napamet!

U redu je, znam da sam odlepljena, nema potrebe da mi to govorite, nego sam htela ustvari da pitam gde da kupim crne lakovane cipele, sa niskom petom? Može neka mašna, šnala, samo štikle ne.

Poyy 😉

🎶🎶🎶 don’t look any further 🎶🎶🎶

ME AND MINI ME ili ROĐENDANSKA TORTA

 

 

1

 

Režija je, dabome u mom neznanju, počela još pre desetak dana.

U vezi mog rođendana, jučerašnjeg.

Ulazi moj bračni supružnik u sobu u kojoj sedim za kompom i postavljam knjige na prodaju, zabarikadirana istima do plafona.

– Đe si? Ne vidim te.

– U kesi, dođi pa me istresi – odgovaram jetko iz budžaka, dok listam knjigu koju upravo postavljam na prodaju, ne bih li je opisala verno, da mi potencijalni kupci ne nađu zamerke u objektivnoj deskripciji.

– Moš li glavu pomolit, evo molim te, da te slikam.

– Da me slikaš… Sva sam za slikanje! Što, treba ti za špajz, da rasteruješ eventualnu gamad?

– Oli se pojavit, bitno mi je, čuješ što ti govorim?

Izmigoljim se nekako iz one hrpe oko sebe, ’bačim’ osmeh preko ramena, usiljen, normalno.

Nije zadovoljan.

– Moš li se nasmijat od srca, čuješ li što ti govorim?

– Ne mogu.

– Kad ćeš moć, može li se znat, gospođo, da te pitam?

– Za jedno par godina, kad isplatim kredit.

Usput se izbekeljim, damski i ženstveno. Da opečatim upravo izrečeno.

I bi mi žao. Vidim da nešto smera, vidim da se tu očekuje moj osmeh, prizovem par prizora sa smehotresom i nakezim se najiskrenije.

– E fala ti, đe čula i đe ne čula, kad si se nasmijala ka što mi treba.

– ?!

Ode.

Od posla i obaveza, od zakazanih, pa otkazanih ročišta, od poziva banke ’kad možemo da očekujemo uplatu, kasnite već dva dana’, zaboravila sam ovu epizodu sa slikanjem.

Par večeri kasnije, sedimo, pijemo kafu, neobavezno ćaskamo svako sa svojim telefonom, ’ka i vas normalni svijet danas’, tu i tamo razmenimo po koju, kad će on:

– Znam da si uvijek voljela Darela i ’Aleksandrijski kvartet’, na muku ga pročitah, znam da ti pored lampe na noćni stočić stoji sto knjiga što ig čitaš, viđu tamo i Oza i Andrića i onu tvoju, kako joj bijaše ime…? Ona što je pisala nakvo Sveto pismo?

– Misliš na ’Bibliju otrovne masline’?

– E, ta. I koju još voliš?

– Šta?

– Knjigu, jadna, knjigu. Koju još knjigu voliš da čitaš?

– Ti mene pitaš koje ja knjige volim?! Ne volim nijednu više, sve bih ja to spalila, samo da ih ne gledam. Smučile su mi se za ove četiri godine. A tebi nisu?

– Jesu, ali sam našao neku anketu na internet, na jedan sajt što prodaje knjige, pa mi treba spisak od deset omiljenih, imaju ka neku nagradnu igru, što znam ja, akoćeš da učestvuješ?

I ne pomišljam da je i to neka muljaža.

Ređam naslove svih knjiga i književnika koje sam volela i koje volim, pa još pitam da li je ograničeno na deset, ili može više – načitana žena, pa da se pokaže u punom svetlu i sjaju svoje pasioniranosti i opsednutosti pisanom rečju.

Bože dragi, kako je mene lako preveslati, to je čudo jedno!

Dođe i 19. februar.

U ponoć, kao što i dolikuje, nazdravlja se mom najlepšem danu, pljušte lepe želje i čestitke, padaju poljupci, neki sitni poklončići koji uvek obraduju slavljenicu.

Popodne ćemo se skupiti da obeležimo bitan dan rođenja moje persone. Koliko mu se radujem, tom danu, ne bih da lamentiram, jer sam već izlamentirala, pa da se ne ponavljam.

Sto postavljen, svečane salvete za izuzetne prilike, sve meni u čast.

Ništa ne treba da radim, samo da sedim i uživam.

I da čekam vojziju.

Dolaze.

Bračni supružnik nasuprot meni, sa telefonom spremnim da snima moju facu kad vidim poklon koji mi nose.

I evo je!

Torta.

Ljudi moji, ja sam se zagrcnula od iznenađenja i smeha kad su mi je stavili u ruke! Na vrhu torte – ja!

Mala, karikaturalna i veoma realna skulptura koja prikazuje mene – sedim na stolici ovako okrugla kakva jesam, na kolenima mi je laptop, u desnoj ruci neizbežna cigara, naočare su tu, kosa ista moja, majica, suknjica i noge… jao, noge u crvenim cipelicama… Naravno, na tronu sam. Oko mene, što u gornjem, što u donjem nivou – knjige i to sa mojim omiljenim naslovima!

Mašta ove naše dečurlije nema granica!

Torta je napravljena majstorski i spolja i unutra. Moj duboki naklon majstorici koja je opravila!

A svima koji su učestvovali u ovom iznenađenju – veliko hvala!

Učinili su da moj dan bude zaokružen ljubavlju, vedrinom, srećom, smehom i radošću.

Zato je bio potreban moj osmeh sa lica mesta, za kompom, dok radim i spisak mojih omiljenih knjiga kojima je ukrašena torta sa strane…