O ovim ti nisam divanila

door-1587863_1280-860x450_c

Preuzeto sa interneta.

 

 

A što su ti lepo ispali valjušci nasuvo, to je štogod! Ta ne sećam se da sam skoro jela take, svaka ti čast kako si i udesila, curo. Baš sam i mojoj Lepi kazla, pravi i ona, ne moš kasti, al sad dal sam ja bila za nji, pa mi se tako svidli, il si i baš potrefila.

 

Jel, sve da te pitam kako su Ljuba i Ljubica, di im je Vasa? Oćel se ženiti taj deran? Ništa nisi načula?

E, bože, bože, od tebe nema asne, al ni ovlicno! I što čuješ, neš kasti, ne znam kaka si to, pa ko da sam te kome odala! Nit kud idem, nit mi ko veliko dolazi, eto, bila mi Soka iz Šorića, Anka, znaš od ovi što su čelo naše bašte napravili ono malo kućice? Ni manje žene, ni veće jezičare, napako. Ta to ne moš nadlajati! A od tebe ništa čovek ne moš znati… Taka vam je sorta, ni tvoja mati nije volela nikog da iskuzira, nit da priča o nekim. Ako nema štogod lepo kasti, ta će se samo nasmejati i odmanuti rukom.

 

Namislila sam bila da nikom ni ne divanim o ovim, al saš čuti od mene ono što nisam baš nikom ni tela da pripovedam. Jel mi smo i svoji sa njima, a i uvek smo se srađali i lepo živili, kad god je kome šta trebalo, dal nama, dal njima, uvek smo se jedni drugima našli, pa ne volem da se baš mlogo čuje, al znam da od tebe neće otići dalje, sve kad bi ti i kazla da ispričaš svima, ne bi ti to kazla.

 

Znaš ti, kad sam ja došla za mog Paju, Ljuba se valda još nije ni rodio, il tek što se rodio, sad znaj kolko je mlađi od mene, mogu mu mati biti. Pa i jeste tako. Dolazili su i on i onaj njin stariji, kako mu se imelo… Mika? Jeste, dobro kažeš. Sigrala se dečurlija i u našoj i u njinoj avliji i po šoru.

Al kako sam mog Baćka dala na škole, tako nešto nisam ni premećivala da su ta deca odvrkla, zamomčili se.

Sad, Mika se oženio iz Sasa, bili smo i ja i moj Paja u svatovima, znaš kaki su svatovi bili – samo tako mož biti. Nit se ko oždero, da kažeš, nit se ko potuko, svirci nisu stali dva dana i dve noći, ta svi Banovčani došli da glede svatove. Bogata kuća, imadu svega, pa ne da se kere, a da ti pravo kažem, i šikuje im se.

Prošlo godinak dana, e sad bi bio red da se i Ljuba ženi. Nije da baš mora, al eto. Sestre poudavane, brat oženjen, a on osto – neženjen, pa se Banovci poplašili da će ostati deda momak, ej, dečko od dvaest i koju godinu!

Znaš kaki je naš svet, oma se raspitivadu kaće se deran ženiti, pa tu navodadžije, pa se svi nešto usprckali oko njega, a što više navaljivadu, ovaj sve više zateže. Samo ćuti kad ga neko pita kaće se ženiti, odmane rukom i ode za poslom. Najposle, počeli se i posprđivati sa njim, te ovaki je, te onaki je, te možda je i bolestan, pa njegovi nećedu da kažedu…

Kadgod, da viš, čulo se po selu da se on zagledo u Zagorku Miliću, pa mu se valda zato ni ne ženi s kojom drugom. Nijedna mu ne odgovara. Jeste ova bila lepa, jesu je njeni i udešavali, pa su je i na škole dali, kobojagi, nećedu da ostane seljanka, neg da se uda za nekog doktora, oficira, da ne ostane seljanka, da se ne muči na njivi i u štali.

Sećaš se ti nje? Pa, da. Kako se ne bi sećala. Ako niste i parice?

Šta sam ono tela kasti?

Da, jeste bila lepa, al je bila i zjakasta, da ti kažem. S jednim igra na igranki, a drugi je prati do kuće. Pa di to ide nuz poštenu devojku? Nisam ja to baš vidla, al sam čula od sveta, a što ćedu lagati, pa kaži?

A dolazio je počesto i neki špicasti, dal mu se Miloš imelo, ne mogu sade da se setim, govorili su da je doktor u Beogradu. Sad, dal jeste, dal nije, to se ondak nije ni znalo. Kobojagi, oni Zlatići iz Šorića su mu bili neki rod, il se samo bećario s njinim sinovima što su se, tobož, školovali u Zemunu – a nikad od nji ništa nije ni ispalo na kraju, ostali u Šoriću i dan danas, ko što i znaš, tek, taj Miloš je tog leta dolazio svake subate na igranke di se uvek i birala kraljica zabave, pa kad okrene igrati s ovom Milićom, samo lete po onoj sali i svi im se sklanjaju s puta!

E, kad nema tog doktora, dobri su joj bili i naši Banovčani.

A kad se zadesi na pendžeru, baš na onim njinim kibicfensteru, a prolaze ovi naši mangupi, to se furtom kliberi, celi šor odjekuje od njenog smeja.

Lađom joj ovi njeni doterali klavir iz Pešte, pa naučila da peva i da se sama prati na tim klaviru, ta niko ko ona! Uspija se, pa sva slatkorečiva, mislio bi čovek med i mleko.

Imala je prosaca i što se znalo i što se nije znalo. A sve i je redom odbijala. Sumljalo se na tog doktora, tog ufitiljenog, nakolmovanog, da će se za njega udati, bar se tako govorilo po Banovci.

I sad, ko je nji vido na kanalu, med guskama i patkama, baš tamo čelo Miliće bašte, ne bi ti znala kasti…

Kako, koga? Pa nji dvoje, nju i Ljubu, o tim ti divanim.

Ondak se i saznalo da se volu!

Nije Milićima pravo, radi su bili da se njina mezimica bolje uda. Nemaju šta da zamere ni Ljubi, ni Ljubinima, a ni njinom kapitalu. Al opet.

Od to doba, na igranki, samo s Ljubom tancuje. Ljuba je i kući prati. Dal se svrnu u neku kapiju il tako neki budžak usput, dal odu do Dunava, pa u breg, ko to mož znati i kome moš verovati.

Tek, doktor više nije dolazio ni na igranke, a ni kod Zlatići. Mora da su se nešto bili podžapali, čim se taj više nije dovlačio.

A Ljuba, božemprosti, ko i da nije od našeg sveta!

Ovi naši Sremci svi nekako omaleni, pa krivonogi, a on visok, plave oči ko moj Baćko, al ko nebo plave, kosa ko četka, gusta, gusta, malko grgurava, pa je tero na gore, taka je bila moda, pa uvek podšišan, obrijan, ko i da nije seljak. Valda se umetno na ujčevinu, oni su bili taki, feš, onako, lep svet. I mati mu je bila lepa, jeste bila malo broćasta, al izdaleka, a kad glediš izbliza, lepe obrve je imala, pa joj i nos lepo stajo, a kosa ista ko i u sina, plava, gusta, grgurava, pa joj uvek lepa delinska marama na glavi, ta lepa žena, nema tu šta da se divani.

Nije prošlo dugo, kad pročulo se po selu – Zagorka noseća.

Svi se nešto zapanjivadu, ko da nismo to već i znali da će tako biti.

Valda su se prijatelji sporazumeli kadgod, napravićedu neke svatove nadvoje, natroje, tek da se to obeleži, nek su deca sretna i pametna, imadu i jedni i drugi svega, ni brige i nije.

Okrenulo u tim i neko lošo vreme, okišalo, pa i zaladilo, nit se znalo kad su se venčali, nit da je bilo svatova, nit se nešto mlada pokazivala na šoru, nit je pevala, makar što su joj njeni doterali klavir i celu kombinovanu sobu sa mekanim stvarima, ko što se to i radi med svetom.

O mirazu i da ne divanim, nema šta joj nisu dali.

A ni Ljuba i njegovi nisu siroti, neg med prvim gazdama, što kažedu naši stari: vaška na vašku, para na paru.

Nisu Milići nikad ni bili stisnuti šaka, a ode su se obaška pokazli, valda još i zbog bruke što je pukla kad se čulo da im je ćer noseća, pa da se još i neokopili, sačuvaj bože!

Taka su bila vremena, sramota je to bilo, curo, da majkina devojka u miraz nosi dete u stomaku!

I tako, na proleće, rodi ona dečka. Ako je neko zloban i sumljo dal je dete Ljubino il od onog fićfirića, oma se vidlo: isti Ljuba. Plava kosica, plave oči, ta jedared lepo detence!

Nadenuli mu ime Vasa, po dedi, znaš da se Ljubin otac tako zvao.

Išla sam da ga darivam, živ bio, kažem ti, svoji smo, i petla sam zaklala, umesila pogaču, Paja pono balon najboljeg vina i dvolitru komovice, bela platna za benkice i ne znam dal je još štogod bilo, al mu je moj Paja metno dukat pod glavu, da kupi devojku, tako se to kadgod govorilo.

Gledim to detence, a gledim i mladu i mladoženju. Ona kanda još lepša neg što je bila, al nekako besna, nema tu smeja, ni razgovora, sve ko preko volje, a on nešto smrknut, oma se vidlo da tu nešto nije kako treba, curo.

Eto, kad se nisam se ni zapanjila kad sam čula da je očla.

Dal je Vasa imo tri il četir meseca, po godine nije imo, to znam, ostavi ga mati i ode!

Nije se vraćala kod svoji, očla je u Zemun, viđali su je naši Banovčani.

Zaposlila se u sudu. Nit je ona dolazila kadgod da vidi dete, nit je kod svoji dolazila, al ko da nikad nije ni živila u Banovci!

Sad, curo, moš ti brez Banovaca, šta su Banovci važni, al kako brez rođenog deteta i to još tako malog i nejakog? Ta to treba biti kučka, al ono đubre ovejano.

Znaš ti kad se štagod desi u selu, pa se o tim nešto čuje, svako tu ima nešto da kaže, te za jedno, te za drugo. A ode su svi zanemili. Šta i kasti na to?

Vasu podiže strina, od kad je progovorio, zvao je Ninica – i ostala Ninica, ko da joj se tako imelo! Nije ga od njene dece odvajala. I svaka joj čast za to. Baba se snuždila, nit je nešto veliko izlazila na šor, nit im je ko veliko dolazio.

Ljuba smrknut, ne sme ga niko ništa ni pitati. Il je na njive, il u štali, il u bašti. U bircuz nikad nije ni išo, a napako sade!

Kad je Vasa malko odvrko, svuda s ocom.

Na koli uvek moš viditi nji dvojicu, al curo, ko da ga je od dupeta oceko, što kaže naš svet. Isti istacki, samo ovaj što je mali, al se oma vidlo da će biti isti otac. I vredan, i radan, i nekako ozbiljan. A mali, nema ga šta viditi. Sve gledi kako Ljuba, pa tako i on.

I sad tamo di su naše komasacije, tu je Ljuba imo lepo parče zemlje, preko tri jutra, upravo do kanala. A s druge strane kanala su imali vinograd oni Ilijići s Bela vetra.

Valda su se tamo i gledili Ljuba i Ljubica. Ona je Ilijićima bila srednja ći, neudavana. Ne moš kasti da je baš nešto bila lepa, nije, pa je bila i omanja, podebela, al je bila jako vredna i dobra duša. Ko i danas što je.

Nisu se za nju otimali prosci, ako je i bilo kojeg.

Šta je tamo po vinogradu i oko kanala med njima bilo, ko to mož znati, osim nji dvoje i malog Vase, al da viš, jedan dan prolaze na koli Ljuba i Ljubica sa Vasom! Ljuba kočijaši, a ovi dvoje u šaragama.

Vasa se šćućurio nuz Ljubicu, pa je zagrlio, ko mater što se grli.

Tako jedared, dvared,

Nit je njojzi smetalo što Ljuba ima Vasu, a ona devojka, nit je Ljubi smetalo što ona nije neka lepotica, valda su se zavoleli onako, ljucki.

Nije baš Ilijićima bilo ni pravo, al je Ljuba bio uvek pošten i nije prošlo mnogo, dal koji mesec, upregne on jedne nedelje konje u fijaker, pa s bratom i ocom – pravac Ilijića kuća.

Došli da prose devojku, sve po redu i kako dolikuje.

Dal su Ilijići dali štogod u miraz, ne bi ti sad znala kasti, al svatovi su bili jako lepi,  veselilo se i staro i mlado, a glavni od sviju bio je mali Vasa!

Obukli mu one naše sremačke šlingovane gaće, pa košulju sa belim vezom oko vrata, pa crni prusluk, pa kod opančara naručili baš prave opanke za njega, a na glavici crni šešir sa šarenim ptičijim perima! Ona plava kosica, pa loknice, ta ko lutka je bio.

Ti znaš kaka je Ljubica – nju ne moš da ne voleš.

Ljuba procveto.

I mati mu se povratila, pa je moš viditi i na šoru i u dućanu, čas je tamo, čas tamo, ni daj bože one žene od ondak kad je Zagorka očla i ostavila Ljubu i dete!

Ljubica ko Ljubica, devera i jetrvu vole i poštuje, svekra i svekrvu još i više, u Ljubu gledi kao u boga, al najviše vole njenog Vasu.

Ona je to detence tako prigrlila, al da ga je rodila ne bi ga tako mogla voleti. Ako je u bašti, Vasa je sa njom, ako je pošla u dućan, vodi ga za rukicu, ako ide kod svoji, nikad brez Vase, ako je na njivi s Ljubom, Vasa je u šaragama il sa njima u brazdi. Lepota i za viditi!

Kako je koja godina prolazila, vidlo se da Ljuba i Ljubica neće imati svoje dece. Ne moš sve ni iskati od onog odgore, ako ga ima. Svili se nji dvoje oko njinog Vase, žive mirno ko retko ko, valda su jedini od ove mlađarije što se nisu delili, neg su ostali svi zajedno u jednoj kući. Doziđivali su nešto odnatrag u avliji, prepravljali, digli još jednu veliku kotobanju, pa ambar, nekolko obora, dokupljivali zemlje, moš kasti postali med prvim gazdama u selu.

Daćedu Vasu u Zemun, u gimnaziju, dobar je đak, greota da ostane seljak, makar što je iz bogate kuće. Nek svrši škole, pa posle kako oće. Žavo Ljubici da joj ode njen Vasa, al i ona svaća da je seljački život težak i pretežak, ko što i sama znaš, curo, i da je za njenog Vasu bolje da izuči škole, pa da radi neki lakši poso i da lepše živi. Na njinom kapitalu će ostati dva sinovca, Ljubinog brata deca, ima ko će raditi, Vasa nek ide svojim putom i samo nek je živ i zdrav.

 

A baš tog leta, kad je trebo poći na škole, jedan dan zaustavlja se crna limuzina pred njinom kućom i iz limuzine izlazi – Zagorka!

Sama šoferira. Kosa malko posedila, vidi se, prošle su godine i njena lepota, al opet, drži se ko i kad je bila mlađa. Puši cigaru na dugačku muštiklu, na glavi joj beli šešir, na njojzi bela aljina s nekim puketima poljskog cveća, bele sandale na štiklu, bela tašnica i bele rukavice.

Došla tako, ko da, curo, ništa nije bilo! I otkud joj oči da dođe na njinu kuću, pitam ja tebe? Šta ti misliš kaka je to opajdara bila! Belosvecka.

Ljuba taj dan očo u Pazuvu da svrši neki poso, a na gonku sede Ljubica i Vasa i trebe grašak. Ljubica išla rano u baštu i nabrala dve kante, pa to treba sad i otrebiti i skuvati.

Kad su čuli da je neko na kapiji, obadvoje ustali ko po komandi.

Ljubici ispale ljuske od graška iz verte, ukočila se žena načisto kad je poznala Zagorku. I ne gledi ona više u nju. Ona gledi u Vasu, prestravila se, sirota, šta će sad biti!

A ova lucprda stala, pa se okreće okolo i gledi u kuću, u avliju, u kućerak u kojem su baba i deda, pa sve onako s visoka pogleđiva, pa prći nos, valda joj sve tu smrdi – a nije, curo, valda znaš kaka je Ljubicina avlija, puna cveća, to sve miriši na ruže, na turski karanfil, pa onaj ladolež se uvek sve zamota oko oni stubova na verandi, ta lepota i za viditi.

Laju kere na nju, da je pokidaju, ne moš je odbraniti. Valda i one poznaju ko je dobar a ko nije.

Kadgod, setila se Ljubica da je uvede u sobu. Ušo za njima i Vasa, dete u čudu, ne zna ko je ova, ni što je došla.

– Otkud ti, Zagorka – pita Ljubica, a sve ko da nije njen glas, ko da neko drugi namesto nje divani.

– Pa eto, Ljubice, došla sam po mog sina, vreme je za školu. Fala tebi što si ga odranila, al dosta je bilo. Ako ima štogod od stvari, moš ti to spakovati da ponese, a ako i nema – ja ću ga ponoviti.

Divani Zagorka, al nekim oštrim glasom, ne ferma ona mnogo ni Ljubicu, a ni Vasu moš kasti. Nit ga je ko mati prigrlila, nit je prešla da ga poljubi – kaka je to mati, sačuvaj bože. Ko da je došla pod moranje! Setila se gospoja da ima sina, šta ti misliš, kake su to oči!

E tu se, viš, Vasa bolje snašo od Ljubice, makar što je bio deran, ako mu je i petnaesta bila.

Obišo oko astala, pa onako visok, feš, stao iza Ljubice, spustio ruke na njena ramena, zagledo se u rođenu mater i ovako joj kazo:

– Jesi ti ta što me je rodila?

Zagorka sela, valda se zgranula kad je mali progovorio i to takim glasom, ko mator.

– Ja sam, sine, tvoja mati…

Prekida nju Vasa:

– A di si ti bila dosad? Nit ću ići s tobom, nit mi trebaš, nit si ti moja mati. Moja mati je ova ode, a zove se Ljubica. I nemoj više nikad da si ušla u ovu avliju.

 

Valda se Zagorka zgranula, ko bi se i nado od takog dečkića takim rečima? Sedi tako furtom na toj stolici, gledi u sina kojeg nije nikad ni gledila, pa joj puklo pred očima da neće sve baš ići kako je ona namislila u njenoj ćupi, glupoša glupava. Di ćeš ti s Ljubinim i Ljubicinim Vasom tako da se sigraš, makar što si ga rodila!

Ne ferma nju više Vasa, on je kazo šta je imo i očo na gonak da trebi grašak.

Ova je tu sedila, sedila ko mula, pa najposle ustala, osvrnula se oko sebe i izašla na gonak.

Ljubica za njom, ko senka, ubledila, samo što se ne sruši.

Na gonku, Zagorka je još jedared probala štogod da kaže, aja, Vasa nju više i ne gledi. Usto, uzo Ljubicu za ruku, posadio je na šamlicu pored korpe s graškom, ko da su sami na ovim svetu.

– Idem ja, Ljubice, da donesem metlu i đubru da ove ljuske skupim. Dal da i odma bacim svinjama, il da ostavim u pominje?

 

Šta će, kud će, Zagorka se na onim štiklicama spustila s basamaka na avliju, kere se opet razlajale, jedva je nekako utekla do kapije.

 

Nisam, curo, čula dal je još kadgod dolazila, a čulo bi se to po Banovci.

Ako je Ljubica volela Vasu ko svoje dete, od to doba je on za nju bio sve i svja. Bojala se, sirota, jel krv nije voda, valda je strepila da će Zagorka jedared doći po njega, pa kad je došla, a ovaj je otero, makar što mu je mati što ga je rodila, Ljubica je odanula.

I tako i dan danji. Vasa pa bog.

Znam da je Vasa svršio škole, znam i da su mu njegovi kupili kuću u Zemunu, al ne znam oćel se skoro ženiti, zato sam te i pitala, jel sad znaš?

 

Iju, curo, znaš da sam sustala. Ako bi mi dojtila friške vode, eno ima tamo u onoj plavoj kanti na bele oči, tu ti je i lončić. Ne marim ovu vodu što ide iz česme, ja uvek pijem našu, bunarsku. Na nju sam naučila. A ti dođi kad dospeš od posla i raspitaj se kaće se Vasa ženiti, rada sam znati. Ne mogu mu igrati u svatovima, al volem da se oženi i da Ljuba i Ljubica ko i svi – imaju unučiće.

Ajd uzdravlje.

 

 

 

 

Advertisements

VOZAČI v/s VOZAČICE

 

 

46137-beograd-580x0

Pozajmljeno od čika Gugla.

 

Sujeta je veliki čovekov neprijatelj, a niko nije operisan od iste, neko je ima više, neko manje – ali je sujeta prisutna u nama i o sebi često mislimo da smo u mnogo čemu neprevaziđeni.

A u saobraćaju je, recimo, nikako ne bi smelo biti, jer može imati kobne posledice.

Moja sujeta ne seže ni do ključa od auta, a kamoli do volana, mada, kada fasujem kompliment tipa: Ti, bre Jasna, voziš muški, nasmešim se, ne bez ponosa 😀

I sad, evo pitanja: zašto su muškarci sinonim za dobru i sigurnu vožnju, a žene ne?

Da se manemo na čas rodne ravnopavnosti i tih preteranih proservanja koja mi idu na živce, jer su se mnoga u sopstvenu suprotnost, glupost i postala bljutava (ono: sociološkinja, ministarka, pa, shodno tome bi bilo i vozačica, je li – eto, tu je već glupost na snazi i delu), nego da se osvrnemo na par bitnih momenata.

– Slabo su kroz istoriju civilizacije žene bile kočijaši. Više su bile dame koje su vozili kočijaši, zar ne? Dakle, fali nam praksa ;-), a kao što znamo, repetitio mater studiorum est.

– Stručnjaci tvrde, ja ne sporim, jer nisam stručna, da se muška motorika znatno razlikuje od ženske i da je kod muškaraca motorika bolja.

– Muškarci su fizički izdržljiviji. To je nesporno.

Ako bi se ovo razmatralo kao početne premise, objektivan čovek će doći do zaključka da muškarci jesu bolji vozači.

Generalno.

Žene, nemojte me sad linčovati!

S obzirom da ne spadam u osobe koje robuju stereotipima, a i istine radi dodajem i ovo: poznajem žene koje su bolji vozači od mnogih muškaraca.

I sama spadam u tu grupu, bez lažne skromnosti. Vozim muški, što kažu muškarci koji nemaju komplekse superiornosti i kojima menjač nije produženi polni organ.

A da bi neko poneo epitet dobrog vozača, mora, pre svega, dobro da poznaje lične sposobnosti, da je svestan sopstvenih nedostataka (u mom slučaju to je noć kombinovana sa kišom, jer imam problem sa vidom, pogotovo u navedenim uslovima, pa se tako klonim noćne vožnje kad god mogu), kao što mora dobro da poznaje auto koji vozi.

Dalje, dobar vozač mora biti kulturan. (Jao, kultura, šta beše to?)

Ne možemo baš da se pohvalimo nekim finim manirima, nismo toleratni, više smo nekako tesni i besni. Takvi smo u svim sferama, da se ne lažemo, pa tako i svako od učesnika u saobraćaju, bilo da je vozač ili pešak, dođe do seksa na razne načine: što lično, što familijarno, što po drugim osnovama!

A klasifikovanja tipa: glupačo, idiote, retardirano govedo, kravo raspala, đubre, stoko, pa glagoli u raznim vremenima – od perfekta u futuru (‘kate stignem, jebo sam ti mater’), preko prezenta (‘usta te žvalava’), do imperativa (‘jedi govna’), da ne nabrajam, pa bliža i dalja svojta, sve čitanje sa usana ili dranje kroz otvorene prozore, u zavisnosti od godišnjeg doba i atmosferskih prilika!

 

Ima, jednostavno, ljudi koji nisu talentovani za vožnju. Loša percepcija, loša motorika, nesnalaženje u gužvi, usporene reakcije, a kad se to iskombinuje sa nebrigom za ostale, stvarno se čovek iznervira. Ako ne zna gde treba da skrene, nego stane kao retardiran i razmišlja da li će ili neće, a iza sebe vidi načičkane automobile koji znaju gde će, ali ne mogu od tog što je zakrčio raskrsnicu – pa što se ne skloni sa strane, uključi sva četiri žmigavca i razmisli gde će, kad će i kako će? Ne, to stoji, blene levo, desno, premišlja se i na kraju prođe, a svi ostali ostanu da čekaju sledeći semafor.

Pa stvarno, kako da mu se čovek na nalaje, što naglas, što u sebi!

Da ne pominjem problem parkiranja, kad neko zauzme dva mesta i ne zanima ga da li još neko možda može tu da se parkira – on je sebi bitan, ostali su nevažni!

I tako, sijaset slučajeva, naročito u većim mestima, naročito u špicevima, naročito kad čovek žuri…

 

Eto, takvi momenti određuju da li je neko dobar ili loš vozač, da li je vozač ili vozačica, nezavisno od pola.

HRAM SA OLEISANIM PATOSOM

slika-19617-541ff619705ea-velika

 

Pre izvesnog vremena naletim na četiri knjige koje su obeležile rani period mog detinjstva i koje su me podsetile na vreme prošlo, na neke mirisne i daleke dane, a tako bliske srcu.

 

Osnovna škola, kraj šezdesetih godina. Pošla sam u treći razred, ja, šesta generacija iz moje porodice – u istoj učionici ‘dvokatnice’, kako se zvao taj banovački školski objekat, kada je u našu učionicu, na čas srpskog, došla banovačka bibliotekarka, tetka Olga.

Znali smo je svi iz viđenja, pozdravljali kao što se pozdravljaju nastavnici, dakle, sa poštovanjem i pritajenim strahom da li će na pozdrav odgovoriti. Tako je bilo sa svim personama od autoriteta u Starim Banovcima: doktorica se pozdravljala tako, direktor škole, učitelji i učiteljice, nastavnici i nastavnice, šef mesne kancelarije, popa, direktor zadruge, veterinar, poštar, trgovci i svi drugi od opšteg značaja.

Došla bibliotekarka i održala slovo.

Znamo gde je biblioteka, već smo veliki, red je da se učlanimo u biblioteku, reče ona, a baš je tih dana dobila knjige za naš uzrast. Pa, da izvolimo.

Kada je otišla, naš učitelj Željko dodade još par reči na tu temu – kako je čitanje važno za nas, da čitanjem stičemo nova znanja o svetu oko sebe, da kroz knjige putujemo i upoznajemo drugačije ljude nego što su Banovčani, nego što smo mi, banovačka dečurlija, drugačije navike, a možemo i do kosmosa da stignemo!

Ko je šta od nas shvatio – shvatio je. Tema je završena. Da izvadimo iz torbi čitanke i sveske, pa da radimo ono što je za taj čas bilo predviđeno.

Pričali smo na odmoru o bibiliotekarki, o biblioteci, ko će, kad će i da li će otići da se učlani. Tad i nikad više…

Sećem se, razmišljala sam o tom odlasku u biblioteku i ranije, pre tetka Olginog dolaska. Ali me je to istovremeno i privlačilo i plašilo. Ni sada ne umem da objasnim taj strah. Viđala sam u prolazu, kada su nas vodili na predstave u dom kulture, kroz otvorena vrata biblioteke koja je bila pored ulaza u salu, police od poda do plafona, prepune knjiga. Osećao se miris, tako neki nepoznat, tajanstven. Sve te knjige, to mnoštvo… Taj šareniš je u meni budio neku želju, nejasnu, da uđem, da pogledam kako to sve izgleda unutra, izbliza, ali tamo su uvek sedeli neki ljudi, zamišljeni, nad šahovskim tablama.

Nisam skupila hrabrost.

A evo, od danas nam je put u biblioteku širom otvoren.

Nisam se više premišljala. Koliko sutradan, eto mene ispred tetka Olginog stola.

– A šta bi ti, lutko, da čitaš? – pita me finim, melodičnim glasom, dok me gleda preko naočara.

Ćutim tako, kao saksija zalivena, jer ne znam šta bih odgovorila. Nemam predstavu šta bih čitala. Nešto.

Tetka Olga ustade, ode negde iza, pa sa nekog dugačkog stola dohvati četiri knjige. Velike. Debele. Kasnije sam saznala da knjige ne mogu biti debele, nego obimne. Ove su tada, u tom trenutku, svakako bile debele.

– Ovo je kao poručeno za tebe. Hajde da sada otvorimo člansku kartu. Kako se zoveš?

Pita, a zna. E, zna privatno, ali, kaže, mi smo sada u službenom odnosu.

Šta je ‘službeno’, a šta li je ‘odnos’?

Nemam pojma, stojim tako, kao ukopana, kao da čekam presudu, a ne člansku kartu!

Dete kao i svako.

– Jasmina Karan – odgovaram smerno.

– Datum rođenja?

– 19. februar 1960.

– Mesto… dobro, to znam, Zemun.

Da li sad da je ispravim? Nije Zemun. Šta da radim? Ako ne napiše ispravno, ko zna, možda mi neće davati knjige?

– Ruma – odvažim se.

– Kako Ruma?!

Sležem ramenima. Ne znam. Tako mi je rekla mama. Ruma.

Upisuje: Ruma.

– Ime roditelja… dobro, to sigurno znam.

Upisuje imena mojih roditelja.

– Koji si razred? Koje odeljenje drži Željko? ‘A’ ili ‘B’?

– Treći ‘A’.

Uzima karton iz knjige, nešto upisuje, odlaže ga u duguljastu drvenu kutiju na svom pisaćem stolu i pruža mi knjigu i u knjizi – moju člansku kartu! Ej, sa mojim imenom i prezimenom!

Te sreće, tog osećanja! Sećam se tog trenutka kao da se juče dogodio, a dogodio se pre pedeset godina.

Tetka Olga nešto priča, ja se pravim da je slušam, ali je ne čujem. Do mene dopire tek ponešto od onoga što govori: poznata američka književnica… Devojčice… sestre… otac u ratu… sirotinja… još tri knjige.

Pamtim samo strogu rečenicu koju je na kraju izgovorila, a verovatno je ne bih ni zapamtila, da je nije bar dva puta ponovila:

– Čuvaj knjigu, pažljivo čitaj, jer i druga deca treba da je čitaju. Da je vratiš za sedam dana… čekaj… to je u sledeći četvrtak. A onda dobijaš drugu. I kaži majki da se članarina plaća preko škole.

Grlim onu knjigu uz sebe, kao svetinju.

Napolju je već mračak, duva sa Dunava, promiče i neka sitna kišica, ja trčim prema Šijačkom šoru kao na krilima, jedva čekam da stignem kući!

 

Dakle, to je prva knjiga, ne računajući slikovnice koje mi je mama kupovala, ne računajući ‘Politikin Zabavnik’ i Politikin dodatak za decu četvrtkom, pa čak ni ‘Biberče’, ‘Prekrasnu Vasilisu’ i slične knjige, koju sam pročitala. Sledile su za njom i ostale tri sjajne knjige Lujze Mej Alkot.

I baš ovih dana, do ruku su mi došle – sve četiri knjige!

Preplavile su me uspomene na banovačku biblioteku, na tetka Olgu Santovac koja je bila prava vila mog čitalačkog opusa tih školskih dana, s kraja šezdesetih.

Sećam se tog specifičnog mirisa knjiga, oleisanog patosa, topline koju je isijavala velika bubnjara u ćošku, sa korama od jabuka kojima nas je naša bibliotekarka ponekad častila. Kožare. Ona ih ljušti i daje nama, deci, a ljuske pažljivo ređa na ploču peći, okolo, jer bi se na sredini zapalile. Osećam te mirise i taj neponovljivi ukus, nakiseo a sladak.

Nije to bio moj prvi susret sa knjigama, u kući je bilo knjiga – Dostojevski, Tolstoj, Kronin, Iljf i Petrov, Tomas Man, Golsvordi, Andrić, Ćopić. Ali, to što su kupovale mama i tetka, nije bilo primereno mom uzrastu, pa me nije ni zanimalo.

Ovo je bio doživljaj koga sam se setila, eto, posle pet decenija.

I evo prilike da, bar ovako, izrazim veliku zahvalnost tetka Olgi, jer je odabrala pravu prvu knjigu za mene: ‘Devojčice’ Lujze Mej Alkot.

Kada bi bibliotekari znali koliko je važan taj prvi susret deteta sa knjigom, pozajmljenom, verujem da bi se mnogi od njih više potrudili da deci od tog čina naprave događaj koji će pamtiti i zauvek iz vezati za lepu, pisanu reč.

 

 

O KIKAMA I TOČKU ISTORIJE

 

 

 

PicMonkey Collage(276)

 

E saš čuti štogod! Baš ko i ti što nisi tela u školu, kad su ti se beogracka deca pocmevala kako divaniš sremački. Sećaš se? Ja se sećam ko da je juče bilo, pa i bilo je, kad se pomislim šta sam sve prošla u ovim mojim životu.

Moji poručili po Žikici Jekićem da dođem u Pazuvu.

Pitam Žikice jel su još štogod kazli, aja, govori on meni, dok se penje na kola, a u šaragama med džakovima sedi ona njegova opajdara, Desa.

Možda bi čovek štagod i kazo, al ne sme od nje.

Jedva da mi je i kazla ‘jesi uranila, Vera’.

Al nikad se nismo marile, jel ja ne volem te skotaste, nit sam kadgod volela. Ako nije na njivi, ondak je na šoru, nema za kim nije kazla nešto i koga nije oblajala.

Šta ću, uđem ja u avliju pa se mislim, bože mili, šta je sad bilo. Što su mi Nikola i Dada poručili da dođem, da nije štogod sa Smiljkom? Da se nije pobolela, napako.

Šta će majka pusta i pomisliti, neg tako sve nešto nakaradno, kad se bojiš za svoje čedo, a još nije ni pošlo za svojim životom. Kad se jedared uputi, ko prase u polje, lako ti je ondak, moš kako oćeš. Al dotle, pa to treba snašati, treba se so tim mukama bočiti. Ja sama, ko što znaš, mog Stanka nema, nemam oslonca. Sad dobro, jesu tu braća, tu je i Seja, ne kažem, al opet.

Odem kod Baće da vidim di je, dal će u Pazuvu ovi dana, pa da s njime odem i da se za dana vratim.

Baća i Lela na njivi, ajd doću posle podne.

Vraćam se ja kući, kad kuma Boža na šoru. Vidim, kapija širom otvorena, kanda da će s kolima nekud. Ne volem da ispitivam nikog ništa, al šta ću, moram ga pitati, ako ide za Pazuvu, da idem s njime.

Trčim ja što me noge nose, sva se zaduvala, kad iz avlije izlazi i kuma Kaja. Pošli u Golubince po neke prasice što je kuma Boža još pre dva četvrtka, na pijacama u Pazuvi ugovorio s čovekom.

E da sam nameštala, bolje ne bi namestila!

Pitam dal bi mogla sa njima, kažem u čim je stvar i šta su mi moji poručili.

– Kako ne bi mogla, kuma Vera, prečekaćemo te, samo se ti spremi.

Odem da se presvučem, sve nadvoje-natroje, natrpam šta sam imala da ponesem, premda ni Dada ni Nikola nikad nisu voleli da donosim štogod, jel su oni moju Smiljku gledili ko i njinog Batu. Sto puta mi je Dada kazla – nemoj Vera donositi, ako boga znaš, ta svega imamo. Ostavi, nek imate ti i Ljubica. Al opet, ne moš prazni ruku. A i znam šta moja Smiljka vole.

Neku flašu kompota od kajsija, neku višanja u dunstu, pa i dolmice što sam odjutros nabrala u bašti. Korpu s jajima iz precoblja sam već metla kod vrata. E, reko, saću uvatiti još onog gusana, i tako imam tri, jel znam da ovi moji u Pazuvi nisu imali gusaka – di ćeš sa guskama kad nemaš ni potoka, ni bare, ni Dunava – a one volu da su po vodi i oko vode.

Žurim ja, sva se ušmurala, da me ne čekadu ljudi, kad sam im se već natovarila, da ne dangube oko mene.

Sednemo ja i kuma Kaja odnatrag, kuma Boža kočijaši, pa pravac Pazuva.

Sporazumem se sa kuma Kajom da se svrnu po mene kad se budu vraćali iz Golubinaca, jel računam, ne svrću s puta, a mogu ja i do crkve otići peške, pa da i tamo prečekam. Al kad ne znam kaćedu proći.

– Ta mani se, kuma Vera, proćemo mi ovim šorom, ti samo izađi, da se ne zadržavamo s prasicima, neg ti budi spremna posle podne, tako oko šest sati, frtalj tamo, frtalj ovamo, ne mogu ti baš kasti u minut.

Ni nadala se nisam da ću se oma snaći, sve sam se mislila, bog zna kaće se neko krenuti i kako da ja to doznam… al eto, da i ja nekad imam sreće.

Ostavili oni mene u Srpskom kraju, baš pred Nikolimom i Dadinom kućom.

– Gazde, gazde, imal koga? Jel se vi nadate gostima?

Kad, prva istrčala moja Smiljka!

– Mama! – pa me zagrlila, ne pušta.

– Šta je bilo, čedo, zdravo sam se osekirala kad su mi poručili da dođem?

Vidim, ona nešto bleda, sva se snuždila, zagrlila me pa idemo kod Dade u kujnicu. Nikola je na građari, očo da kupi neke fosne, kaže mi Dada. I ona se obradovala kad me vidla, al baš.

Gusan se, da izvineš, usro – sav se ulopo, dal sad da mu odvezujem noge što sam zavezala s uzicom, il će ga Dada oma klati, ne marim. Nek radi šta oće, samo da ja čujem o čim se radi i što su me zvali.

Sela Smiljka u vr astala, Bata se tu sigra oko nas, ja mu oma dala višanja u jednu tacnu, dobro posula šećerom, nek dete jede. Nije ondak tolko ni bilo ti bombona i čokolada, neg tako, kompota i pekmeza od kajsija, il kad je neki veći praznik, pa dođedu oni sa liciderskim srcima, svilenim bombonama, lušama i šećerlemama, pa kupiš deci.

– Oš kasti već jedared, Smiljka, šta je bilo?

– Mama, ja više neću da idem u školu – pa u plač.

Iju, napako, pa šta je sad bilo?! U čudu sam se našla, nije to mala šala, već šesti gimnazije svršava, a ona sad oće da napušta školu.

– Meni se svi smeju što nosim ove kike, dođe mi da uzmem makaze i da i otfikarim, da mi se više niko ne pocmeva!

Ja ti sad ne umem kasti dal sam prvo počela da se smejem, il da je grdim. Naćarala sam je ko tuđu! Ona meni sad da izmišlja tako štogod! Kad je nisam išopala, oma tu, al reko, ajde da čujem šta je to bilo. Ondak mi u jedan par došlo i smešno – šta su ti deca! Nikad ne znaš šta će te sa njima snaći i kake ludorije i kake muke.

Dada samo ćuti, metla onaj velikarni lonac na šporet, pa u njega usula vode – al nikad nisam marila tu pazuvačku vodu, pogotovu onu s arteškog bunara. To meni smrdi na mućkove i bog. Moš kasti i da je zdravija od ove naše, iz obični bunara, al džabe. Ova mi pravo u nos udara.

Očla ona na guvno da zakolje guska, pa će ga ispeći s krompirom, baš dugo nisu jeli guščetine. Grašak se već skuvo, al moš ostati i za sutra, saće ona guska očerupati, taman dok se mi izdivanimo.

A Smiljka ronza, suze sve u četir reda, sva se umacurala. Te ovaj joj kazo ovo, te onaj joj kazo ono, ne moš sve ni uvatiti redom, neg sve na preskokce.

– Ajde ti meni, čedo, kaži šta ti je ko kazo, da ja znam. Al po redu.

Najviše je nju zadirkivo taj neki Siniša, što mu je otac bio profesor u gimnaziji. Valda se pravio važan, jel ko je on, a ko je moja Smiljka – on profesorski sin, med prvima u Pazuvi, a moja Smiljka banovačka seljančica. Šta ti misliš, to tako od deteta počne, a šta će tek posle biti, kad odvrkne?

Molim ja tebe, zbog tamo neke dečurlije da moja Smiljka ne svrši školu! Neće to tako moći, dobro mu stojim.

Valda si i ti na mater povukla to tvoje pisanje, šta ja znam, al ona je pisala take sastave, da je njena profesorica nosila pa i čitala po drugim razredima, po celoj pazuvačkoj gimnaziji. Nije moja Smiljka zbog toga ni umela da se važnira, uvek je ona bila skromna i povučena. Al ta profesorica je baš zavolela, pa kad imadu taj pismeni, Smiljki nijedared nije našla grešku. A valda joj se sviđalo i što je ova moja bila tako mirna, nije se tu nešto kerebečila, pa je ondak stalno o njojzi divanila i s drugim profesorima, a i sa đacima – prekorevala i je što se na Smiljku ne ugledaju.

Di ćeš ti, ne volu to deca, oma su zavidni, pa samo glede kako da je ubrišu, a kako će drukčije, neg tako što ćedu joj kasti da je seljanka iz Banovaca!

A najgori je bio baš taj Siniša.

Taj joj je kazo jedared, dvared:

– Mogul da vidim taj briljantni sastav naše drugarice koja sa tim seljačkim kikama vuče točak istorije unatrag?

E to je nju najviše najedilo.

I neće u školu, dok se ne oceku kike!

– Iju napako, Smiljka, pa jesi ti poludila načisto? Da ti sečeš kosu zbog nekog derana što njemu smetaju tvoje kike? Pa kad ocečeš kike, neš postati Pazuvčanka, neg ćeš ostati Banovčanka dok si živa! Ta ne smetaju njemu tvoje kike, čedo, njemu smeta što si ti vredna i što dobro učiš. Baš njega brige za tvoje kike. Valda tolko znaš, nisi glupava!

Dok smo se mi divanile i dok sam ja svetovala moju Smiljku, Dada i zaklala i očerupala guska, i otrebila krompira punu tepsiju i sve metla u šporet da se peče. Nit sam joj štogod pomogla, nit sam je premećivala dok je ulazila i izlazila. Ta nisam je čestito ni vidla.

Utim, eto i Nikole. I on se čovek zdravo osekiro zbog te dečurlije, nije to šala primiš se tuđeg deteta, makar što sam ja Dadina sestra, tuđe je dete veliki teret, stalno si na oprezu, više neg za svojim.

– A božićara ti, ta došlo mi da odem i da mu ja uši iščupam – baš vidim da se najedio – tolko sam bio besan. Znaš šta, Vera, ona je dete jedno po jedno, taka se skoro neće stvoriti na ovim svetu. Nit kud ide, nit je zjakava, iz škole pravo kući, eto sa onom Lađevićom devojanom dođe, malo što se izdivane na kapiji i ako kadgod odu do centra i natrag. Nigdi više. Da posluša šta god treba, do dućana, časkom ona to, uzme Batu za rukicu, pa začas. Da je drukčija, ne bi se ni primio da bude kod nas, al ovako što je so tom dečurlijom nabrljala, to je štogod. Ne moraš ti, otiću ja u školu, da ja kažem šta imam…

– Nemoj, tečo, ko boga te molim – sve kroz plač će moja Smiljka – pa oni ćedu me još više naduzeti!

I ajd sad, budi pametan.

Neg sreća, pa nema još mlogo do raspusta, a ondak će kući i valda će i ta dečurlija malko odrasti na leto, pa ćedu se i oni smiriti.

Eto, tako je i bilo so tim točkom istorije i sa Smiljkinim kikama.

Ocekla je ona kosu, to sam ti već izdivanila, al nije zbog točka istorije, neg zbog mode i još koječega.

Samo kad nije bilo nešto za veći jed, ovo smo prebobali, pa je već najesen bilo bolje, nit su je deca naduzimala, nit se ona više žalila. Valda je sve to došlo na svoje mesto.

 

Idi sad ti u dućan i kupi dve kile brašna, dok ne dođe Baća da mi donese iz mline džak – ne volem to kupovno, al šta sad mogu, nestalo mi ovog našeg, a doće posle podne Verica s decom, pa sam namislila da zamesim koju krofnu. Ček da vidim, kvasca imam, ne treba mi ništa više. Najposle, moš uzeti jedan limun, volem da nastružem koru u krofne, lepše mirišu.

Ajde, požuri, nemoj mi se tu razlačiti ko vašljiva kera… sad bi ona da joj ja divanim ceo dan! Imam posla, drugi put ću ti pričati još štogod.

I poljubi me u čelo.

UZ JEDAN STRESOVITI DAN, U NIZU ONIH KOJIH JE BILO I KOJIH ĆE BITI. A JUSTICIJA DŽONJA, KRMELJIVA I POSPANA.

mobbing.png

 

Onomad je održano ročište za mobing (po zakonu, inače, mobing spada u hitne sporove – šta bi bilo tek da nije takva preša?!), a povodom tužbe podnete 2014. godine, jer je prethodna odbačena iz razloga koji su poznati samo sudiji i nikom više na ovoj planeti.

Prethodno, da potsetim, održana su 4 (i slovima: četiri)  pripremna ročišta!

Pripremamo se kao da sam Kosmajac, Šarić, haški optuženik, boktevideo!

Naslušah se ja tako, onomad kao što sam rekla, o sebi svega i svačega, tikava, bundeva i koječega – ni da se smeješ od čuda, ni da plačeš od muke.

Mobing sa ‘sindromom praznog stola’ u mom slučaju traje od 2009. godine, da bi 2010. bio krunisan otkazom ugovora o radu!

Kao što je poznato širokim narodnim masama – pogotovo na društvenim mrežama, povela sam radni spor koji je okončan u moju korist i potvrđen na Apelacionom sudu, posle ravno 7 (i slovima: sedam godina), a takođe je u zakonu decidirano označen kao hitan spor.

Paralelno sa pokretanjem spora, obratila sam se Inspektoratu za rad koji me je svojim rešenjem vratio na posao.

Poslodavac je odbio izvršenje rešenja i tek posle urgencije mog punomoćnika – obavestio me telegramom da hitno (?!), koliko sutradan, dođem na posao.

Par dana posle otkaza, na moje radno mesto poslodavac je doveo drugu osobu koja je i fizički sela za moj radni sto sa računarom i drugim sredstvima za rad koje sam ja koristila do otkaza.

Smeštena sam u najmanju moguću kancelariju dimenzija 2,5 x 3 m, koja je navrat-nanos ispražnjena od ljudi i stvari, od svega i svačega. U toj prostoriji nalazila su se dva potpuno prazna radna stola, bez sredstava za rad (računar, telefon) koja su ostala tamo gde sam ih ostavila odlazeći, šokirana, zarozana, uplakana, očajna, nemoćna da se oduprem traumi koju sam doživela tog 26. oktobra 2010. posle dobijanja otkaza.

Na stolu koji mi je određen za korišćenje, sa zaključanim fijokama – i dan-danas su zaključane, zatekla sam aneks mog ugovora o radu, uz jasno upozorenje da se, ukoliko ne potpišem taj akt – stiču uslovi za otkaz po tom, novom osnovu.

Aneks je sadržao sledeće odredbe: poslodavac me raspoređuje na radno mesto stručnog saradnika, na određeno vreme, do završetka radnog spora.

Molim lepo, sve po slovu zakona.

Moj poslodavac je gromada od legaliste.

Dakle, otkaz sam dobila sa radnog mesta savetnika i sekretara za zastupanje ove institucije pred trećim licima, da ne nabrajam sve poslove koji su mi bili ugovorom određeni i koje sam besprekorno obavljala ravno 26 godina pre otkaza, a tim bednim aneksom sam degradirana do te mere da me je sramota i da izgovorim šta ta razlika i u poslovima i u statusu znači za nekog ko je, kao što sam ja, imao godinama uzlaznu liniju poslovnog uspeha, stručnog i ličnog usavršavanja.

Uporedo sa tim, zarada mi je smanjena za oko trećinu u odnosu na zaradu koju sam imala pre dobijanja otkaza.

Moj poslodavac nije samo gromada od legaliste, on je istovremeno jedna konsekventna i veoma inventivna osoba, sve u skladu sa svime.

A tek što je duševan čovek, pa to majka ne rađa!

Na primer, za sve ovo vreme od kada je, pod veoma čudnim i vrlo nenormalnim okolnostima uopšte i izabran za šefa ove institucije – ali to nije tema, pa da ne istrolujem rođeni status kao što mi, inače, često polazi za rukom, lagano i (za druge, ne i za mene!) neprimetno me je udaljavao od posla, poslovnih planova i poduhvata, od kolega, od stranaka, lagano deklasirao i izlolovao, da bi sve rezultiralo, još pre nego što mi je uvalio otkaz, potpunim izostankom bilo kakvog posla i bilo kakvog zadatka dodeljenog meni!

A ja, umesto da budem zahvalna do groba na takvim njegovim postupcima i ustupcima – jer, šta ću ja, na primer, na neformalnim proslavama i okupljanjima u firmi gde on okupi sve zaposlene da proslavi novu godinu, dan žena, dan koječega, ili onako, bez povoda i razloga? To su i tako  dosadni skupovi na kojima se ždere i loče, pričaju vicevi i anegdote – nisam ja za te opuštencije, suviše sam senzitivna osoba, pa što bi me čovek tome izlagao?

Lepo od njega.

I šta ću, recimo, na sednicama organa upravljanja ove institucije koje sam, do dobijanja otkaza neretko pripremala sama –  od utvrđivanja  dnevnog reda, preko pisanja materijala, izrada analiza, predloga i zaključaka i njihovog sprovođenja, kad lepo preko sekretarice može da mi pošalje usmenu poruku da mogu da idem –  kući?

Zašto bi, između ostalog, mene bilo ko od kolega i koleginica uznemiravao besmislenim pozdravima i predlozima: ‘E, ćao, Jasna, kako si?’, ili ‘Dođi da pijemo kafu, evo tu smo svi, kolega časti, dobio unuka!’, ili ‘Skupili smo se da proslavimo diplomu Persine ćerke, Persa donela neki roštilj, stiži odmah!’, kad lepo mogu da sedim sama, izolovana, kao u zatvorskoj ćeliji, prepuštena kontemplaciji – za koju on, naravno, čuo nije, ali to nije od značaja za sve ono dobro i plemenito što je za mene spreman da učini, je li.

Zašto bi me opterećivala bilo koja stranka koja dođe sa problemom iz mog delokruga rada, kada to krajnje neuspešno može da odradi koleginica kojoj su povereni moji poslovi? Ja sam, ipak, jedan mali, malecki stručni saradnik, naglo oglupavljena od dana otkaza i srozavanja sa savetničkog na mesto stručnog saradnika – šta zna stručni saradnik koji viri iz mene i koji je potisnuo sva znanja, stručnost i iskustvo sticano četvrt veka?

Ma hajte, molim vas.

Neophodno je da ostanem neuznemiravana svim tim trivijalnostima.

Brižan čovek, a ja monstruozno zakeralo.

Nikada mi, recimo, nije zabranio da donesem svoj laptop. A mogao je, nego eto, dobar čovek, plemenit do neslućenih granica.

Evo, dođe mi da samoj sebi kažem: ‘Pička mi materina nezahvalna!’

Nego, neću. Kulturna sam i pristojna osoba.

Na pitanje sudije zašto za mene nema posla u toj instituciji, moj poslodavac mober odgovara – pa, eto, nema posla ni za druge, takva je situacija.

U zemlji Srbiji koja slovi za poljoprivrednu, u kojoj poljoprivreda i prehrambena industrija još kako učestvuju u bruto društvenom proizvodu, u prevodu na srpski jezik: DŽI DI PI JU, za instituciju čija je osnovna delatnost primarna poljoprivredna proizvodnja, organizovanje iste, etc., čovek izgovara rečenicu: nema posla!

Pa, rođaci, recite mi da sanjam, da sam ustondirana, pijana kao letva ili bar mamurna.

Nema posla za asocijaciju zemljoradničkog zadrugarstva?!

U zemlji seljaka na brdovitom Balkanu – nema posla za firmu čija je delatnost vezana za selo, poljoprivredu, seljake, zadruge?

Čitava Zapadna Evropa, čitav svet se bazira na ‘coop’ firmama – pogledajte Italiju, najbliža je, svaki drugi logo vezan za hranu u sebi sadrži oznaku ‘coop’, skraćenicu od ‘cooperative’.

Zemljo, progutaj me na njegov red. Od muke, bruke i sramote.

Moj punomoćnik: Da li Vam je poznato da je tužilja završila postdiplomske master studije, na kojem modulu i koji je naziv rada kojim je odbranila tezu?

Odgovor: Ne znam, kako se zova, jel danas svi nešto doktoriraju, masteriraju… šta ja znam.

Moj punomoćnik: Vama je tužilja preko nadležne službe dostavila potvrdu sa fakulteta da je završla master studije i odbranila rad, kao i sam rad.

Odgovor: Nisam u toku…

Moj punomoćnik: Ta dokumentacija se nalazi u tužiljinom personalnom dosijeu.

Odgovor: Nije mi poznato.

 

Moj rad, inače, nosi naziv koji je u skladu sa sadržajem istog, a pogotovo institucije u kojoj sam zaposlena, doduše po aneksu: ‘Zadruga kao faktor razvoja sela u posttranzicionom periodu’.

Ima posla za stručne ljude sa organizacionim sposobnostima.

Nestručni partokratski kadrovi bave se drugim, važnim državničkim poslovima. Jer su tako u mogućnosti.

Naredno ročište za mobing, inače hitan spor, kao što sam već rekla, hitno je zakazano za 01.11. 2018. godine.

Hitno, da hitnije biti ne može.

 

Do tada, po juče izgovorenim rečima mog poslodavca i mobera, ‘njegova vrata su širom otvorena za sve zaposlene, pa tako i za mene’.

To što ja ne dolazim, iako me i ne poziva već devet godina, moja je odluka – nema on ništa sa tim.

Srce malo neupućeno.

Mogu da dođem kod njega kad god poželim, da pričamo, da se zezamo, da prodivanimo malo o lanjskom snegu i kako su šljive rodile, da se požalimo jedno drugom na bolove u krstima, da prodiskutujemo o aktuelnoj političkoj situaciji na Bliskom Istoku, da pretresemo novosti iz sveta kulture, filma, književnosti – a, da, to ne možemo, jer je njemu ispod časti i nivoa da se bavi tim glupostima, ali ima toliko drugih tema! Sa čovekom takvog kalibra obrazovanja i informisanosti, takve erudicije i harizme, uvek može lepo da se porazgovara.

Osim o poslu, jer posla nema, pa nema ni poslovnih tema.

Poljoprivredu vodi Krka penzioner, čovek osniva zadruge diljem Srbije, dok nadležna institucija  mudro ćuti i ne meša se u svoj posao.

Iskusno.

Kratka gorka priča

Diploma-3-1
Na ovaj dan, pre šest godina, na Fakultetu političkin nauka u Beogradu, modul Politička sociologija, politička teorija i institucije, odbranila sam master rad na temu ZEMLJORADNIČKA ZADRUGA KAO FAKTOR RAZVOJA U POSTTRANZICIONOM PERIODU.
Podrazumeva se da sam dobila najvišu ocenu – ovde skromnosti nema mesta.
Svoje radno iskustvo koje sam sticala četvrt veka u ovoj istoj istiituciji koju su nekada vodili čestiti, stručni, umni i plemeniti ljudi – za razliku od ovih, danas aktuelnih koji sve to nisu – pretočila sam u taj rad sa entuzijazmom i željom da svoje ideje pretvorim u realnost, što bi bio moj mali doprinos izgradnji brane od neoliberalističkih idiotizama – obezvređivanja onoga što vredi, sprečavanja rasprodaje bitnih resursa i urušavanja tekovina zadružnog pokreta u Srbiji, čiji su rodonačelnici bili Svetozar Marković, Mihailo Avramović, Svetozar Miletić i mnogi drugi čija su imena i dela sastavni deo istorije zadrgarstva i istorije Srbije.
 
Ovoj današnjoj Srbiji, međutim, nije potrebna ni ideja, ni pamet, ni sposobnost.
Ova Srbija glorifikuje neke druge vrednosti koje kreiraju psihopate, a promovišu šupljoglavi klimoglavci.

Nedelja

 

581de1e9-f4d8-44f6-941c-4c3a0a0a0a67-ciscenje13755598589802-preview

Preuzeto sa Google.

Iskreno, nisam naročiti ljubitelj nedelje.

Ako subotom obavim kuvanje za narednu sedmicu, ako opravim dve mašine veša, ako očistim podove i druge površine od prašine, nedelja ostaje za supu i supino meso, sos od mirođije, pire krompir, dinstano ili pohovano meso i šnenokle, ukoliko nije u subotu opravljen neki od onih kolača na brzaka – ono, red piškota, red voća, šlag odozgo.

Ali, ako i nedeljom mora neka vanredna mašina veša i dorađivanje koječega što se nije obavilo u subotu, e onda je nedelja prilično nervozna.

Uz kafu, čistim zelen i mećem supu da se kuva, usput prostirem veš i stavljam drugi da se pere. Ljuštim krompir za posle.

Brkovi zreli za depilaciju. Samo što sam zalepila vosak, iz kuhinje pišti, ciči, vrišti. Trk do kuhinje, da smaknem poklopac i smanjim temperaturu ringle. Kad sam već tu, stavljam krompir da se kuva. Meso guram u rernu. Još je nisam čestito ni zatvorila, iz kupatila štekće mašina, tutnji kao na prvoj liniji fronta – centrifuga je dovukla čak do vrata.

Guram se sa vratima, jedva savladavam pobesnelu mašinu, postavim je na mesto i slučajno mi pogled padne na sopstveni odraz u ogledalu: trake voska se zabetonirale iznad gornje usne!

Čupam ih i plačem naglas.

Sa brkovima, odoše i koža i sluzokoža.

Noge ću depilirati dogodine – ovaj bol danas ne bih mogla ponovo da preživim!

Pada mi pogled na prozor – kud sam i stavila naočare! – dobro bi mu došlo jedno pranje. Šta je to za mene, očas posla eto me sa priborom – neki ’glass’, magična krpica i udri.

Jao, zaboravila sam da raširim veš iz one nemani sa kojom sam se rvala malopre. Na terasi nema mesta, još se prethodni nije osušio. A i kiša će. Sklapaj sušilicu, unosi je u sobu da se veš dosuši. Usput se udarim o vrata, fotelju i kovčeg u kome stoje peškiri.

Psujem naglas.

Mažem ožiljke od malopređašnje depilacije Šaljićevim melemom, to mi se najbolje pokazalo u istoriji mojih mazohističkih poduhvata.

Ručak.

Sudovi.

Ako mi neko samo nagovesti eventualnu potrebu za večerom, ubiću ga na licu mesta.

Kupanje. Pranje kose. Sušenje kose.

Šta sutra obući? Šta obuti?

Jao, ostao mi veš na terasi u lavoru! Ovaj u sobi se osušio, sklapam, odlažem gde šta ide. Peglu sam odavno proterala iz upotrebe – pegla se samo izuzetno.

Iznosi sušilicu na terasu, širi veš, gledaj u nebo da li će biti kiše.

Još ostali nokti na nogama, nokti na rukama, seckanja, čupkanja i slične lepote u vidu ponekog viklera za na glavu, propiranja poneke šolje, tanjirića, čaše.

Ej živote, spuštena roletno.

 

Šta sam htela da kažem:

I ponedeljak ima izvesnih draži.

Piksla v/s Pepeljara

 

ce0d2028694ae5dc69f8825aa8c206ef

Enter a caption

Prvi put posle ratnog ludila, ja u Sarajevu 2001. godine.

Sreće i radosti moje!

Skupili se Slovenci, Hrvati, Crnogorci, Makedonci i Srbi kod Bosanaca i eto ti međunarodnog skupa!

Uvek sam taj grad volela. Malo je reći volela. Obožavala.

Neke ljubavi su večne.

Vode nas domaćini po Baš čaršiji, pokazuju znamenitosti, uslikavamo se kod Sebilja, pa ispred Begove džamije, pa da se vidi onaj most na Miljacki, pa ispred zgrade Vlade – kao da smo, božemprosti, prvi a ne ko zna koji put na sarajevskoj kaldrmi.

Na kraju šetnje, idemo na ćevape.

Lep kasnoprolećni dan, ješćemo napolju, za spojenim stolovima pored kojih se stoji.

– Deset s lukom.

– Oš popit nešto?

– Šta ima?

– Nejma ništa, bona, sve isto. Štaš popit?

– Pa šta ima, pitam?

– Ćuuuj, ša ima! Ima, bolan, svega. Oš pivu, oš kolu?

– Dajte mi neku vodu. Flaširanu.

Znam sebe. Ni veće žene, ni kilavijeg radovana.

Ode, prezrivo.

Pričamo tu nešto, smejemo se poliglotski, a pored našeg stola Nemci, Holanđani, ne mogu baš da razumem kojim jezikom govore.

Loču pivo, svaki čas ovaj naš konobar proleće noseći nove krigle. Ovi nazdravljaju, balave one somune sa ćevapima i lukom koji ispadaju po kaldrmisanoj ulici, šutiraju ih ispod stola, smeju se pijano.

Na našem stolu nema piksle.

Ja zapalila cigaretu, pijuckam nes iz putnog termosa-čaše i razmišljam, kao sremački kulturna žena: gde da otresem pepeo?

Sve se mislim, ovaj će videti da nam treba piksla, jer je i kolega Hrvat zapalio cigaretu, a vidim i Slovenka se sprema na istu akciju.

Ništa on, prolazi, trčkara, pa ga opet nema.

Konačno, izlazi ponovo, osmatra situaciju.

– Molim Vas – obraćam se, jer su ostali pušači okrenuti leđima i ne vide ga – da li biste bili ljubazni da donesete pikslu?

Učinilo mi se da klima glavom, računam, doneće.

Kad, evo njega sa našom porudžbinom, naređao tanjire, escajg uvijen u salvete, so, biber, tucanu papriku – sve je on to doneo i stavio pred nas.

Osim piksle.

Kažem opet, dok mi cigareta dogoreva, a pepeo otresam ispod stola, damski, da niko ne vidi:

– Možete li doneti pikslu? Nemam gde da ugasim cigaretu…

– Ćuuuj, pikslu?! Oš pepeljaru?

Sad ja klimam glavom i smejem se naglas.

– Što nisi odma, bona, rekla da oćeš pepeljaru? Kakva piksla?!

Eto, razumemo se na svim jezicima, ali u najpoznatijoj ćevabdžinici na Baš čaršiji konobar nije znao šta je – piksla.

 

 

 

 

 

Slučaj iz Banke

 

Davnih godina u onu veliku Banku na Terazijama, jednog prohladnog majskog dana, odlučnim korakom ulazi žena srednjih godina.
Prilazi prvom šalteru i pita gde može da nađe M. M.
Službenica je upućuje na treći sprat, u pravnu službu, značajno pogledajući za njom i nešto šapuće koleginici.
Stranka koja traži M. M. je u poodmaklim četrdesetim, ne može se reći da je zapuštenog izgleda. Naprotiv. Visoka, vitka, smeđa poluduga kosa skupljena u rep, diskretno našminkana, krupne zelenoplave oči oko kojih je sitna mrežica bora, obučena sasvim klasično, teget pantalone, teget-zeleni sako, zelena marama oko vrata, fine mokasine na uskim stopalima, ležerno prebačena poveća torba preko ramena. Više nego pristojan izgled. Ali, u poređenju sa M. M. izgleda bledunjavo, skoro neprivlačno, jer M. M. je, za razliku od nje, daleko mlađa i atraktivnija.
Toga dana je posebnu pažnju obratila na izbor garderobe, pa i inače upadljivog izgleda, sada je izgledala kao da je upravo sišla sa modne piste neke pariske revije. Vatreno crvena, uska suknja, blistavo bela bluza sa visokom kragnom ispod crvenog bolera, dugačka, gusta crna kosa, znalački našminkano lice – da istakne i onako krupne, prodorne oči, pune i zavodljive usne, blještavi sjaj krupnih, pravilnih, lepih zuba.
Žena se penje liftom na treći sprat. Nije zbunjena. Nije ni nesigurna.
Odaje utisak osobe koja je rešena da oposli ono zbog čega je došla.
Doduše, po stavu, po izrazu lica, vidi se da joj predstojeći razgovor neće biti prijatan. Ali, može se videti i odlučnost na njenom lepom, mekom licu.
U kancelariji na trećem spratu u koju je ušla, sede tri mlade žene.
Stranka nepogrešivo prilazi pravoj, iako je do sada nije videla.
– Dobar dan, Vi ste sigurno M. M.?
– Da, ja sam. Izvolite, šta Vam treba?
Iako M. M. ne podiže glavu sa predmeta koji radi, dežurni osmeh je na licu. Očigledno je naviknuta na rad sa strankama, pa je i ta ljubaznost podrazumevajuća.
– Vi mi trebate. Da li možemo da razgovaramo na nekom drugom mestu?
M. M. podiže pogled prema ženi koja stoji ispred njenog pisaćeg stola, polako odlaže olovku, poseže za ’kentom’ i skupim upaljačem koji stoje pored velike kristalne pepeljare. Bez neke žurbe, ostavljajući ženu da čeka više nego što je neophodno, pali cigaretu i tek posle poduže pauze, kroz dim i odjednom stisnute oči, pita:
– A ko ste Vi?
– Supruga P. V. – kratko odgovara stranka – Milena.
S lica M. M. je, u međuvremenu, skliznuo profesionalni osmejak. Ona prevrće očima u pravcu koleginica koje, to je sasvim očigledno, već znaju ko je ta sredovečna žena, a i razlog njene posete naslućuju.
Pa, zaboga, čitava banka poslednjih meseci bruji o vezi P. V., direktora njihovog sektora, sa mladom pravnicom M. M.! Neki ih osuđuju, neki ohrabruju, neki su zgroženi, neki odobravaju tu romansu između oženjenog muškarca koji se bliži šezdesetoj i mlade žene koja još nema ni trideset godina.
Dakle, došao je trenutak obračuna, zlurado se smeškaju koleginice koje su je, ne jednom, upozoravale na ovakvu mogućnost sleda događaja, pa i one sada odlažu svoje papire i olovke, pale cigarete i čekaju predstavu.
M. M. deluje pribrano. Čak hladno. Sračunato da ponizi ženu pred sobom. Glas opor, grub:
– Nema potrebe da idemo na drugo mesto, gospođo. Zašto ste došli?
Žena se osvrće po kancelariji, letimično baca poglede na svedoke ovog neprijatnog razgovora, ali ne odustaje.
– Dobro, ako želite, rećiću Vam ovde zašto sam došla.
M. M. se upiljila u nju, da pogled ubija – pala bi mrtva iste sekunde. Povlači dubok dim, šumno ga izbacuje što kroz usta, što kroz nos, pa dodaje:
– Ah, da. Pre nego što mi kažete zašto ste došli, da Vas pitam, da li Vaš muž zna da ste ovde? Ako ne zna da ga pozovemo da dođe? Zašto da propusti Vaše izlaganje.
– Ne, nema potrebe. Ovo je razgovor između nas.
– Između nas?! A zašto bih ja, uopšte, razgovarala sa Vama, ako nije u vezi posla? Ne pada mi na pamet! Ako ćete sada da mi držite predavanje o tome kako treba da se držim dalje od Vašeg muža, od vaše porodice, uzalud ste dolazili. Vrata su tamo, zatvorite ih sa druge strane i idite odavde.
Žena ispred njenog stola počinje da bledi, ruke joj podrhtavaju dok pokušava da nađe cigarete u tašni.
Nije očekivala ovakav napad – a šta je mogla da očekuje? Izvinjavanje, kajanje? To od M. M., očigledno, nikada neće doživeti. Ni ona, ni bilo ko drugi. Pa, ova devojka je tako arogantna, tako drska, tako nemoralna!
– Došla sam da Vam kažem da mog muža ostavite na miru. Mi imamo
ćerke Vaših godina, kako Vas nije sramota?
Preglasan smeh zagušuje ove njene reči.
– Mene da bude sramota? Mene? Pa kako tebe nije sramota da se takva
zarozana i štrokava pojaviš? Ko si ti? Šta si? Šta zamišljaš – da si moralni obelisk porodice V.? Hajde ti lepo kući, pa pristavi nešto na kašiku za ručak. Na P. ne računaj, idemo danas kod ’Tandafilovića’ – valjda ti je rekao da imamo Grke u poslovnoj poseti?
Žena je gleda u neverici. Pokušava da udahne, ali ne ide. Nakašljava se, pročišćava grlo, uzalud. Hrapavim glasom koji ni sama ne prepoznaje, tiho mrmlja:
– Kako Vas nije sramota? Kako možete tako da govorite, zar Vi nemate
mladiće u svom okruženju… Zašto ste se okomili na P.? Pa, kako možete, sram Vas bilo!
– Slušaj ti mene, gospođo Zaprško, ja volim P. i P. voli mene. Da li je to jasno? Mi se nikada nećemo razići, ni-ka-da! Zapamti! A kad bude čuo da si dolazila ovde da nas brukaš i sramotiš, ubiće te od batina! Možeš da crkneš od muke, ja ću ostati sa P. Toliko. A sad, marš napolje iz moje kancelarije!

Od krečno bele, preko sivolozelene, pa crvene, do tamnoljubičaste, menjaju se boje na licu zaprepašćene žene koja je došla da brani svoj brak i porodicu, da spašava što se spasiti može.
Dok gleda besnu tigricu koja ustaje sa stolice i obilazi sto ustremljujući se ka njoj, kroz svest joj prolaze lepi trenuci sa P., park oko Studenjaka, onaj njihov hrast na čijem stablu su urezali svoje inicijale, venčanje, pa vatromet slika sa decom, smeh, sreća, njen posao profesora engleskog u školi, njegov u banci, radost kada su dobili stan, dugine boje posle letnjeg pljuska, sneg kroz koji on prvi gazi da joj napravi prtinu do periferijske autobuske stanice, dok na ramenima nosi Tanju, a u naručju Tamaru, sveća na svečano postavljenom stolu za Sv. Jovana, godišnjice braka, rođendani.
I sve to bespovratno odlazi u neku tminu, u tišinu, zaglušujuću, opasnu.
Seća se vašara u njegovom selu podno Kopaonika i ringišpila, udaljenog laveža pasa, i sebe na tom ringišpilu kako se vrti, vrti…
Tup udarac tela o pod, uz škriputanje starog parketa.
I tišina.
M. M. zastaje u pokretu. Koleginice skočiše kao oparene, sa vriskom na usnama.
Jedna uspaničeno uzima telefonsku slušalicu:
– Zvaću P. V.
Druga vrišti:
– Bolje zovi hitnu pomoć, glupačo! A ti moli boga da nije umrla – obraća se M. M. streljajući je pogledom.

M. M. se uspaničeno nadnela nad onesvešćenom ženom, opipava joj puls, othukuje, frkće kroz nos:
– Baš ovde je našla da pada u nesvest, kretenka! Samo mi je ovaj blam trebao!
Vrata se naglo otvaraju, u kancelariju zajapuren ulazi P. V. Stoji zaglavljen u dovratku, zaprepašćen prizorom. Ne zna gde bi i kome bi pre prišao. M. M. se uspravlja, prilazi mu i savija ruke oko njegovog vrata, u očima joj suze, samo što ne kliznu niz lice. Plačnim glasom, ne obazirući se na koleginice i ženu koja leži na podu, histerično i nepovezano govori:
– Došla je ovde, zamisli, ovde… Napala me ni krivu, ni dužnu! Šta mi je sve rekla, kako me je izvređala… Pred koleginicama… Ljubavi, čime sam ja to zaslužila, reci. Zar našu ljubav da prlja, ona, ona… Znala sam da je luda, ali baš ovoliko… Molim te, reci joj da više nikada ne dođe, znaš kako me je uznemirila! Tri tablete za smirenje sam popila odjednom. O bože, pašću u nesvest, ne mogu da se držim na nogama….

On skida njene ruke, gura je od sebe i okreće se prema svojoj ženi.
– Milena… Milena!
Ona ne reaguje. Ruka joj mlitavo pada pored tela.
P. sad već kleči pored nje, ponovo uzima njene ruke u svoje, ljubi joj nadlanice i više ne može da zadrži suze.
– Milena, probudi se, molim te, Milena, srećo moja jedina, Milena, ljubavi ne napuštaj me, Milena!
Glas mu se gubi u jecaju.
Lekar iz hitne pomoći je mogao samo da konstatuje smrt.

***
Dugo su se prepričavali detalji ove tragične priče, trougla u kome je jedna žena izgubila život, u kome je jedan muškarac osedeo preko noći i nikada više nije bio isti i u kome se jedna devojka srećno udala za direktora drugog sektora u toj velikoj Banci.
Isto iz ljubavi.

Banovački snegovi

 

snesko-belic-sneg

Preuzeto sa Google.

Da pobegnem malo u neko srećnije vreme, vreme prošlo, u Šijački šor, banovački, u zime sa onim debelim snegovima i nanosima, sa zaleđenim Dunavom i ritskom šumom koja se vidi kroz izmaglicu…

Neka je bila, recimo, ’67. Možda godina pre ili godina posle.

Preko noći je napadalo pola metra snega!

Onog finog, sitnog, škriputavog, što se iskri na zubatom suncu koje plovi po nestvarno plavom, kristalnom nebu, bez oblačka.

Soba u kojoj se budim, bila sam mala, eto možda sam imala 6 ili 7 godina, blješti belinom. Kaljeva peć je odavno topla, ko zna kad je majka ustala i kresnula šibicu na već pripremljenu potpalu od suvih čokova na koje, kad se razgore, ubacujemo lopaticom ugalj iz velike kante što stoji između peći i zida.

U dva koraka sam pored prozora kroz čija okna se ne vidi ništa, osim šara koje je mraz noćas oslikao. Sva mašta ovog sveta ne ume na takav način da poređa figure pahulja, pilića, drveća, lišća, lampiona i čega sve ne. Toplim vrhovima prstiju otapam taj nestvarni vitraž, pravim sitna ostrvca – da bih videla ima li dece na šoru.

Na astalu postavljen fruštuk: miris sveže skuvanog mleka meša se sa mirisom prženih jaja i tek ispečenog hleba.

Snežni raj širom otvara svoja vrata!

Sanke su u predsoblju pored vrata, donete sa tavana još rano jutros dok sam spavala.

Kapa, šal, rukavice. Crvena vindjakna sa kapuljačom, debele vunene pantalone ispod kojih idu zimske hulahopke, duboke braon ‘krinke’ na koje sam posebno ponosna, jer niko nema takve! Sve je tu.

I moja majka koja izdaje uputstva:

– Nemoj da si očla naDunav (nije slučajno izostavljen razmak!), makar što ćedu druga deca ići, marim ja, nek idu, ti si još mala! Tu da si, na šoru, da mogu da te vidim s pendžera, ješčula? Kad ti se pokvase cipele i rukavice, oma da si se stvorila unutri da se prezuješ i da metneš druge rukavice. Sigraj se s decom što su tvoj par, nemoj sa ovim starijima, moš te pogoditi grudva uglavu, pa ti skrljati naočare. I nemoj da moram da te vičem dvaput. Ajd sad, idi.

Ko će dolaziti da se presvlači, dok traje okršaj grudvama?

Taman posla da izostanem sa tociljajke!

Dečja graja se čuje sve glasnije. Narode, stižem!

Tek što sam promolila glavu iza kapije, stiže me grudva – pravo u lice. Otirem sneg, skidam naočere i trpam ih u džep. Ko će još i o tome da brine, imam važnija posla.

Kući se ide kad na tebi već nema ni milimetra suve odeće, kad se ogladni, kad se zaledimo.

Sneško je napravljen, neko je doneo komadiće uglja da budu dugmad na kaputu i oči, neko šargarepu za nos, neko staru, neupotrebljivu metlu, neko dedin šešir što ga više ni na njivu neće nositi, ili stari lonac koji više nije ni za muškatle na gonku.

Tociljajka je dopravljana više puta u toku dana, poliveno je ko zna koliko kanti vode da se što bolje zaledi, izdubljene stepenice s druge strane za nas mlađe, da se lakše popnemo na visinu od najmanje metar ipo, pa da se tociljamo. Ko ostane na nogama, pravi je akrobata! Većina nas, završi u dubokom snegu pored tociljajke.

Iskreno smo zavideli deci iz Grčkog šora, s Belog Brega i Belog Vetra, jer su imali nizbrdice sa kojih su se spuštali sankama ili improvizovanim skijama. Pa čak i Pregravčani su bolje prošli u tom izvlačenju – i tamo se moglo, kako tako, spuštati po snegu.

A Šijački šor – ravan kao tepsija! Nigde brdašca. E zato su se pravile tociljajke, pa kad se popneš na tih metar i nešto, vidiš pola Banovaca – dok se ne smandrljaš u sneg, olupan kao bunarska kanta.

Zimski dan traje kratko, već u tri, pola četiri posle podne pada veče.

Ruke i noge utrnule od hladnoće, obrazi rumeni, nos curi, kosa zalepljena po čelu od snega i kape. Sve mokro. Do gole kože.

A sutra, pa tek sutra će biti zabave!

I sve do prvih ostrvaca blata koje pomalja svoje ružno, tamno lice ispod blještave beline snega. Ubrzo se traže po bašticama bokori ljubičica i visibaba, krene i đurđic, za njim napupi jorgovan, a sneg je već postao lanjski.