Ja nisam Nataša

Ja nisam Nataša.

Ona je moćna žena koja može da sazove konferenciju za štampu na štandu svog supruga, predsedničkog kandidata. Mi, obični ljudi koji nismo Nataša, nemamo tu privilegiju da na sva zvona dramimo o optužbama koje su nam, bez osnova, kao što i ona reče za sebe, stavljene na teret. Prinuđeni smo da se povlačimo po sudskim hodnicima, godinama. Ne bismo li sprali ljagu sa obraza i imena kojom su nas uprljali kojekakve bitange, slične onima koji su nju povredili.

Ja nisam Nataša.

Ni ja se ne drogiram, kao što je i ona izjavila, a nemam pojma zašto, kad ne čekam bebu?! Popijem tu i tamo čašu vina, belog. I ne mislim da je to loše. Naprotiv. Normalan sam čovek, vrlinama i manama, sa flekama na karakteru i sa empatijom u srcu.

Ja nisam Nataša.

Iako ne verujem u institucije sistema, institucionalno se borim za istinu i pravdu. A kako drugačije?! Jer, dok Nataša može bez mnogo problema, rasterećena materijalnih momenata i ostalih trivijalnosti vezanih za novac, da organizuje konferenciju za novinare, stane za mikrofon i u etar pusti vibrato svog potresenog glasa, mi, obični smrtnici, nemamo takve mogućnosti – čak ne znam ni koliko košta prostor u kome se sve to može organizovati, a nemam ni drugarice novinarke koje bi došle da plaču zajedno sa mnom i da me nežno prigrle posle mog izlaganja o svim jadima koji su me snašli u poslednjih sedam godina mog, takozvanog života.

Ja nisam Nataša.

Moje probleme zataškavaju sitne ribe deverike u srpskom pravosuđu, godinama. Jedna ocvala zamenica okružnog javnog tužioca za maloletničku delikvenciju. Jedan olinjali šmeker u pokušaju, advokat. I još jedna, isto toliko savenula korovska biljka, takođe advokat. Sa klikom oko sebe. I, bez obzira na tu tužnu činjenicu, nisam nikada izgovorila rečenicu: ’Ako se odlučim da ih tužim’, nego sam ih tužila. Zato što mi je savest čista. Nisam ni trenutka bila u dilemi.

Ja nisam Nataša.

Nisam, jer ja njen bol mogu da prepoznam, čak i da se identifikujem sa njim, a ona ne može, sirota, ničiji – osim svoj. Ne bole je tuđe muke, ne zastaju joj u grlu tuđe gorčine. Ne zna Nataša da moja mama nema para da kupi lekove koji joj život znače. Nije, možda, u toku koliko parova ne može da dobije decu. Koliko dece umire u Srbiji zbog nemaštine. Možda ona sve ovo i zna, ali nije izgovorila ni reč u tom smislu. Fokusirala se na sebe, satkanu od vrline, neporočnu, savršenu. I otkud sad ta optužba, o bože.

Ja nisam Nataša.

Obična sam žena, sa nekim tamo ’milenkom’ koji mi truje život, obična kao i hiljade drugih anonimnih žena koje gordo posrću i dostojanstveno se podižu u odbranu svog dostojanstva i integriteta, daleko od kamera i mikrofona, čije suze se slivaju u gulaš i pilav, u prljav veš dok uključuju mašinu, čiji se uzdasi ne čuju od buke usisivača.

Ja nisam Nataša.

I zato mi je žao Nataše, njenog plačljivog glasa u koji je izlila svoju emociju prema sebi samoj.

A možda da, ipak, popije koju čašu vina?

U susret aprilu

Dokle god se bude spuštao pogled i okretala glava od onih koji se nađu u situaciji u kojoj sam ja i ko zna koliko ljudi, dokle god se nepismenom i nestručnom, bez obzira na partijsku i inu podobnost, na preletačke i ostale sposobnosti, ne kaže da je ljiga, neznalica, nesposoban, dokle god se kote nove vrednosti kao što su licemerje, podanički mentalitet, imaginarni ili osnovani strah od glupavih, nametnutih autoriteta, ćutanje i ulizivanje – dotle će radni sporovi, ako ih uopšte i bude, jer koštaju bogaoca, dotle će tužbe za mobing biti otezane i rastezane ne sedam i deset godina, nego dok ne izumru oni koji su te sporove pokrenuli, ne bi li došli do pravde.

 

racuni-papiri

Šta je Mont Everest u odnosu na osvajanje pravde u Srbiji? Sitan napor.

 

Počne neprimetno.

I ne primetiš nagoveštaje i simptome.

Udubljena u svoj posao koji sam volela i radila predano, više nego korektno, više nego što se od mene očekivalo, nisam imala ni vremena, ni indicija, da na pravi način sagledam pletenje otrovne mreže netrpeljivosti, mržnje i zla oko sebe.

Kreatura sa kojom sam u to vreme, pre više od sedam godina, delila kancelariju, upadljivo se povukla – osim jutarnjeg i popodnevnog pozdrava, slabo šta progovori. Ni do tada nije bila neka bitna komunikacija među nama, ali se dešavalo da nešto iskomentariše, da nešto prozborimo, odavno udaljene njenim nekolegijalnim gestovima i mojim uzaludnim pokušajima da od blata napravim pitu. Dobro sad, znamo od čega se pita ne pravi.

Ne ide to, uvidela sam, pa tako i odustala.

Telefon na njenom stolu zazvoni, ona klima glavom kao oni kučići što su nekada davno bili postavljani na zadnju policu u autu, pa klimoglavili pozdravljajući vozače iza, izgovori bespotrebno ’da, da, da, da, da, daaaa’, užurbano grabi rokovnik na koji stavlja kafu, čaj, vodu, cigare i upaljač, pa tako uparađena, sa važnim izrazom lica odlazi kod novog šefa na radni sastanak. Kod istog onog koga je pre par godina slala da joj kupi burek i jogurt u pekari preko puta. Ali, tada nije bio šef, nego mali, sićušni šrafčić bez koga se uvek moglo, ali eto, primljen je da bi se učinilo nekom tamo.

Ja na sastanak nisam pozvana.

Učestalo to u meri da sam konačno, i pored lične nezainteresovanosti za kreaturu i njene akcije – poslovno suvišne, glupave i nesuvisle, shvatila da me novi šef ignoriše. Iako ga nisam slala svojevremeno ni po burek, ni po cigare. Džaba moje ljudskosti. Nisam naučena da gazim one ispod sebe i da se uvlačim u dupe onima iznad sebe. Ko je, uostalom, iznad mene? Poslovno, ne razmatram religijski segment i duhovnost.

April mesec.

Intenzivno radim na svom referatu, organizujem, kao i svake godine do tada, veliku manifestaciju koja podrazumeva značajnu finansijsku konstrukciju – čitaj: para nema, stvori ih kako znaš i umeš, koja okuplja veliki broj ljudi, zemljoradnika, od kojih pedeset najuspešnijih  vodim na prijem kod predsednika države – što znači besomučnu, dugotrajnu i iscrpnu prepisku i dogovore sa Protokolom Predsedništva, zatim te sve ljude treba nahraniti, napojiti i nagraditi.

Novog šefa – to je tek priča sa teškim zapletom! – informišem o toku priprema, jer i tako nema pojma šta radim, kako sve to organizujem i postižem potpuno sama, a i ne zanima ga. Ne meša se u svoj posao. Pametno. Bitno da ne tražim pare i bitno da se uslika.

U slobodno vreme visim na fakultetu, jer sam upisala postdiplomske studije – samo mi je to bilo potrebno za kompletnu sreću u životu mom! – trudim se da ne omašim nijedno predavanje, do kasno u noć pišem seminarske radove, iščitavam literaturu, usput kuvam za kućni narod, uključujem veš mašinu, retko stignem do krpe i usisivača, ali i to mora da se dogodi, bar povremeno. Da se ne davim od prašine i da nemam tu nesrećnu alergiju, i krpa i usisivač i džoger bili bi ređe u mojim rukama. Ali, majka priroda se pobrinula da se i to odradi. Na silu – na silu.

I tako mi je, nekako, izostala ta percepcija odnosa kolega i koleginica, kreature i novog šefa prema meni. Neoprostivo.

Ne bivam pozivana na te visokostručne kolegijume, izostaju pozivi za sednice organa upravljanja firme koje sam do tada, velikim delom, ja pripremala.

Neosetno.

Lagano.

Kao slučajno.

Kao bez namere.

Slomljena od obaveza, nametnutog i odabranog tempa rada, usled opšteg pada imunog sistema, razbolim se, i to ozbiljno. Bolovanje. Mesec dana. Dva meseca. Treći mesec.

Dobronamerne kolege, retko ko, ali ipak, zovu s vremena na vreme, raspituju se o mom zdravlju i sve češće pitaju kada počinjem da radim.

Da li sam neophodna?

Ne, ne. Onako.

Mislim, za manifestaciju sam sve organizovala i spremila. Potrebno mi je par dana pred održavnje, da sve još jednom proverim i to je to. Zašto me stalno pitaju kada ću doći?

Polovina avgusta.

Rano popodne. Vrelo, topi se asfalt. Mrzim vrućinu od rođenja. Zimsko čeljade, februarsko, valjda zato.

Reski zvuk telefona. Koleginica.

– Slušaj, ženo, ja ne mogu više ovo da gledam i da trpim! Ti se tu izležavaš i nerviraš me, a ovde ti se radi o glavi! Prekopavaju se svi registratori od vremena od kada radiš materijalno poslovanje firme i od kada je tvoj potpis na svakom aktu koji odavde izađe. Platni spiskovi, fakture, službeni nalozi, sve! Traži se nešto, neka tvoja greška, neki papir za šta će se uhvatiti da ti daju otkaz. Hitno dolazi, inače propast!

Doktor neće da mi zaključi bolovanje. Insistiram. Kaže, na moju odgovornost.

Pa, ok. Nisam prvi put neodgovorna prema sebi. Neka zaključi.

Pojavljujem se u firmi. Atmosfera ledena. Osim dve, tri koleginice, pa i one oprezne, ostali se sklanjaju, spuštaju glavu, u velikom su poslu.

Kreatura ne odgovara na moj pozdrav.

Sedam preko puta nje, otvaram fijoke. Raspored fascikli nije onakav kako sam ih ostavila. Onaj ko je preturao, nije zapamtio redosled i nije ih vratio na mesto.

Slučajno ili namerno.

Javim se novom šefu da sam došla. Pitam da li treba da dođem, treba li da se dogovaramo nešto oko posla. Kasnije, kaže.

To ’kasnije’ nikada se nije dogodilo.

Saznajem da je išao u banku da se raspituje za moj hipotekarni kredit i da proveri da li sam mesečne anuitete plaćala sa računa firme?! Saznajem da je izbrisao moje ime iz Agencije za privredne registre. Saznajem da je povukao moj deponovani potpis iz banke u kojoj firma ima tekući račun. Saznajem da nije vratio karticu za elektronsko plaćanje koja glasi na moje ime. Saznajem da sam pričala loše stvari o njemu?!

Manifestacija na kojoj sam, pored ostalih poslova, radila četvrt veka i koja je na pijedestal uvek stavljala najbolje i najspešnije poljoprivrednike u Srbiji, održana je te godine poslednji put. A Boris Tadić je bio poslednji predsednik Srbije koji je prisustvovao toj manifestaciji, uručio nagrade najboljima, dajući tome svemu značaj i publicitet, ne samo svojim prisustvom, nego i ličnim i institucionalnim angažovanjem na poboljšanju situacije u ovoj, za Srbiju bitnoj privrednoj oblasti. Ili nije bitna, šta znam.

Kreatura likuje.

Konačno se razmahala svojim pandurskim genom i postavila ga u prvi plan, gde mu i jeste mesto u njenom jadnom životu.

Pomno prati kada sam došla na posao, sa kim i o čemu sam razgovarala, ko je kod mene dolazio, kojim povodom i o čemu je bilo reči – pa, pobogu, ništa lakše, jer i dalje sedimo u istoj kancelariji!, da li sam izlazila tokom radnog vremena, koliko sam se zadržala. Sve to uredno beleži i podnosi izveštaj novom šefu, poentirajući na taj, jer druge načine ne zna i ne ume, sirota.

Njoj se pridružuje još nekoliko kolega i koleginica.

Ne, nisam iznenađena.

Ima jedna stara priča koja mi pada na pamet.

Mr. Smit i mr. Grin razgovaraju u svom klubu.

– Znate, gospodine Smit, čuo sam da je gospodin Blek veoma ružno govorio o Vama.

Mr. Smit razmišlja i ćuti neko vreme, dok seče kraj tompusa.

Lagano pali cigaru i odgovara:

– Gospodine Grin, to je potpuno neverovatno. Ja tom gospodinu Bleku nikada nisam učinio nikakvu uslugu.

Zato nisam iznenađena.

Prisećam se:

– Ne bih sutra i prekosutra dolazio na posao, spremam sinu svadbu, pa da ne uzimam dane godišnjeg, je l’ možeš da mi daš dva dana slobodno?

– Naravno.

– Tvoja mama radi u Bolnici Sv. Sava, a tu mi je teča. Ako može da obrati pažnju…

– Može.

(Ne znam kako, jer moja mama je direktor za nemedicinski deo. Žena je magistar pravnih nauka. Ali, dobro. Može da pita ordinirajuće doktore i sestre. Samo joj ja falim sa tečom moje koleginice!)

– Kupila sam neku komodicu, pa kad krenemo kući, je l’  bi mogla da mi je prevezeš?

– Naravno.

(Komodica je u Ruzveltovoj, ja živim na Novom Beogradu, a ona na suprotnom kraju grada. Nema veze. Ljudima treba učiniti – tako su me učili od malena.)

Sitne su usluge nabrojane. Bilo je i značajnijih. Ali, ja ne trgujem uslugama. Navela sam bezazlene primere koji su pali u zaborav, pred naletom novih vremena u kojima se cene neke druge vrednosti kojima ja, eto, ne raspolažem.

Nisam više pozivana nigde. Nikada.

Svi poslovi koje sam radila, dati su drugima koji ih nisu radili.

Tako treba.

Od tog avgusta, do oktobra, kada sam dobila otkaz, morala sam da se izjasnim po više pitanja, i to u pisanoj formi, u formi izjave, do te mere glupavih i bespotrebnih, da ih neću ni navoditi.

Posebna zloba i glupost ispoljena je u vođenju evidencije dolazaka na posao – na listu su upisana samo imena nebitnih i onih koji nisu u dovoljnoj meri iskazali lojalnost novoj vlasti. U ovu drugu grupu sam ja spadala. A pored mog, na listi još par imena.

Ostali mogu da dođu, mogu da ne dođu, od volje im k’o Šokcu post i Vla’u molitva.

Ali, poseban značaj, težište takoreći, čitavog tog sjajnog i maštovitog kreaturinog projekta koji je novi šef odobrio, bila je kontrola moje persone. Nema potrebe da naglašavam da je ta moja persona bila non grata. To su već opšta mesta.

Inspekcija za rad me je vratila na posao, pošto sam povela radni spor, naivno verujući da će taj spor koji spada u hitne, ne po mojoj proceni, nego po slovu zakona, biti brzo okončan. U moju korist, naravno.

Spor traje sedam godina.

Mobing sa svim elementima, osim fizičkog zlostavljanja, osam godina.

Pet dana posle mog odlaska, po dobijanju otkaza, na moje radno mesto primljena je kreaturina najbolja prijateljica, u tom periodu neraspoređeni zamenik okružnog javnog tužioca za maloletničku delikvenciju.

Eto slučajnosti!

Baš se upraznilo radno mesto na kome bi ona bila korisna.

Njen bračni supružnik je advokat.

Sestra bliznakinja je, takođe, advokat.

Mlađa sestra je pravnik. Ne znam da li je i ona advokat.

Tata je bio sudija.

Porodična manufaktura.

Zato moj radni spor traje sedam godina.

Sve vreme, do poslednjeg ročišta koje je održano u februaru prošle godine, predmetni sudija spor vodi u pravcu povoda otkaza, namerno zaobilazeći suštinu koja je vrlo jednostavna: dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.

Ja, ocenjena kao nedovoljno – ako i uopšte? – lojalna, moram biti eliminisana, da bi neko lojalan mogao da se vozdigne u visine.

Osim toga, ograničena materijalna sredstva takođe nisu bez značaja. Mojim otkazom, ostaje dovoljno para na računu firme da se plati neraspoređena zamenica okružnog javnog tužioca za maloletničku delikvenciju, poželjna u zemljoradničkom zadrugarstvu kao čir na mozgu. Ne sporim da u svakoj privrednoj oblasti ima delikventnih i devijantnih, ali je slabo ko od takvih – maloletan.

To je kao kad bi ortopeda poslali u oftalmološki kabinet da određuje dioptriju.

Dakle, Inspektorat za rad, i pored onolikih urgencija iz firme, iz Palate pravde, iz Tužilaštva i ostalih državnih institucija koje, očigledno, nemaju važnija posla, da ne budem vraćena na posao, svojim rešenjem čini suprotno – vraća me.

Tu novi šef ulazi u problem.

Šta sa mnom?

Gde da me udene?

To što očima ne može da me vidi, ne znači ništa. Rešenje mora da sprovede.

Srozava mi zvanje sa samostalnog savetnika, na stručnog saradnika, u nedostatku pozicije ’doživotni mlađi referent’. U skladu sa tim, plata ide dole za trećinu.

Jedino ja nemam kompjuter. A i šta će mi, kad nemam nikakav posao?

Jedino ja imam isključenu nulu na telefonu. Nema potrebe, jer šta ima da komuniciram sa bilo kim, kad i tako nemam nikakav posao.

Logično.

Nerado se gleda na svakog zaposlenog ko sa mnom razgovara.

U kancelariju u koju me je smestio niko ne ulazi.

Neko zato što ne sme, jer se plaši za svoju poziciju.

Neko zato što ne želi, jer je produžena ruka novog šefa i njegove zdušne pomagačice.

U svakom slučaju, oko mene pustoš.

Zato mi se popodne, posle radnog vremena, telefon usija od poziva istih tih ljudi koji kriju pogled od mene, potiskujući stečeni uslovni refleks srdačnih razgovora sa mnom.

Nešto praštam, ljudski je.

Nešto zlopamtim, takva sam.

Šta navesti kao zaključak, a da ne bude patetično, maliciozno, cinično, defetistički, depresivno, paranoično?

Nema zaključka.

Dokle god se bude spuštao pogled i okretala glava od onih koji se nađu u situaciji u kojoj sam ja i ko zna koliko ljudi, dokle god se nepismenom i nestručnom, bez obzira na partijsku i inu podobnost, na preletačke i ostale sposobnosti, ne kaže da je ljiga, neznalica, nesposoban, dokle god se kote nove vrednosti kao što su licemerje, podanički mentalitet, imaginarni ili osnovani strah od glupavih, nametnutih autoriteta, ćutanje i ulizivanje – dotle će radni sporovi, ako ih uopšte i bude, jer koštaju bogaoca, dotle će tužbe za mobing biti otezane i rastezane ne sedam i deset godina, nego dok ne izumru oni koji su te sporove pokrenuli, ne bi li došli do pravde.

Za suprotstavljanje nasilju i ovakvim gnjidama nije potrebna hrabrost.

Potrebna je odluka.

I lična potreba očuvanja integriteta, ljudskog dostojanstva i stručnog digniteta.

Ja bez tih atributa, nisam ja.

Ne znam za druge, neki možda i mogu da žive tako, u senci mobera koji svoju inferiornost i impotentnost u bilo kojoj sferi svog bednog života leče arogancijom, bahatošću, prepotentnošću.

Takvima nema spasa i bolje da nisu čitali ovo što sam napisala.

Oni drugi, koji žele da se odupru, neka to učine što pre, odmah, danas.

Cena je visoka, ali se plaća daleko veći danak – ne u krvi, u zdravlju! – ako se ćuti i čeka da prođe, jer neće proći. I ne dešava se uvek drugima.

To je pošast koja uzima maha, razjeda ljudsku suštinu i ustavom i zakonom zagarantovana prava na normalan rad i život.

Od svih, možda najviše prezirem one koji mi kažu – ma, šta te briga, ne radiš ništa, a primaš platu. Tu količinu površnosti na mogu da podnesem.

Iza mene je dvadeset šest godina ozbiljnog rada.

I sedam mučnih godina u kojima, kao nemi i nemoćni svedok gledam raspadanje firme, jedne od najstarijih republičkih institucija, kako se raspada i tone u blato. Nestaje. Pod nestručnom i zlonamernom dirigentskom palicom nekog ko toj instituciji nije dorastao, jer su na njenom čelu, od osnivanja do pre osam godina bili uspešni i ostvareni privrednici, doktori nauka, stručni, inteligentni i obrazovani ljudi koji su nesebično radili za dobrobit srpskog sela koje se gasi i srpskih seljaka i domaćina koji više nemaju kome da se obrate.

Bruka i sramota.

Iza mene je, takođe, osamnaest godina institucionalnog obrazovanja koje je neko, iz samo sebi znanih, svakako glupavih razloga – gurnuo u zapećak.

Pa, dobro. To je opšti trend. Srbiji nisu potrebni obrazovani ljudi koji nešto znaju da rade. I koji hoće i žele da rade. Ne.

Srbiji, ustvari, uopšte nisu potrebni ljudi.

Srbiji su potrebni neljudi.

Bezoblična, amorfna masa koja jednom u četiri godine izglasa šta već treba da izglasa, a onda ode u zaborav do sledećih izboga da  ćuti i da trpi.

Ja neću da trpim, bar ne ono što ne moram.

Eto, neka to bude neka vrsta zaključka.

 

 

 

 

Turistička tura devedeset treće Destinacija: Bugarska.

 

U autobusu je grejanje aproksimativno. Ako radi, skidamo se u potkošulje, pantalone se moraju neizostavno skinuti, jer preti toplotni udar, a i isparenja iz dihtujućih kanistera koji su se već vozali ovim putem i povodom, bivaju nepodnošljiva. Ako ne radi, cvokotanje koje za sobom povlači ponovno oblačenje svega što je svučeno.

Jebiga, rođaci, opredelite se.

download

 

Decembar te, devedeset treće.

Police po samoposlugama prazne, tu i tamo stigne neka svinjska polutka, ’francuska obrada’ i neko brašno, ulje, šećer, preko sindikata. Pa i to sve ređe. Najunosniji biznis, šticung. Kurs, solarni. Nema goriva, osim kod uličnih prodavaca, u kanisterima sumnjivog sadržaja. Gradski prevoz ne funkcioniše.

Razmišljam šta bih, gde bih, kako bih.

Donosim odluku: idem u šverc.

Benzin i nafta, destinacija: Bugarska.

E sad, kad sam smislila, potrebno je osmisliti.

Savetodavaca na pretek.

Prvo, vojni otpad i kupovina rashodovanih kanistera koji ’vataju 22,5 litra, fest napunjeni. Obavezno proveriti da li poklopci dihtuju. Kako, rođo, kad su na otpadu prazni?! Odokativnom metodom biram pet komada. Malo mi je to, a bi mi se put isplatio, kažu poznavaoci prilika.

Od komšije, novopečenog buržuja, pozajmljujem dva plastična bureta koja mu i služe u tu svrhu. Dogovaramo se za ušur. Ma, sve će mi otkupiti, nema frke. Dobro, plasman obezbeđen.

Drugo, nabaviti – čuj, nabaviti! – negde oko 500 maraka koje ću „vrnem čim gi obrnem“. Problem rešava supruga gorepomenutog komšije, buržujka. Kaže, neće, eto  kupovati bundu ove nedelje, ostaviće za sledeću, kad se vratim i kad joj isporučim pozajmljeni novac. Okay, neko ima za bundu, ja nemam za ’leba. Prirodno.

Treće, pronaći agenciju – čuj, agenciju! – koja ’vozi Bugarsku’ ovih dana. Moja najbolja drugarica zna za takvu agenciju.

I ona će sa mnom. Sjajno.

Sve ugovoreno i rešeno. Polazak petnaestog decembra popodne.

Mislim u sebi, srećno i poletno, sedeću sa mojom drugaricom i bar ćemo se istorokati do Sofije, zna se da žene uvek imaju teme, a tek nas dve.

Ali, ne lezi vraže.

Društvo mi, na sedištu pored, do prozora, prave – kanisteri. Burići odoše dole, u bunker autobusa, a za kanistere nema mesta. Oni će gore, sa putnicima.

Moja drugarica se smestila preko puta mene, sa sličnim saputnicima pored sebe, do prozora. Dobro, mislim, možemo mi i ovako da se ispričavamo, nije problem. Kao preko plota.

U autobusu kapaciteta 55 putnika, nas dvadesetak i stotinak kanistera, svi sa vojnog otpada.

Idemo na Dimitrovgrad. Žurimo da stignemo smenu u kojoj vođa prvog, od dva agencijska autobusa, poznaje carinike. Na tamo su problem pare, na ovamo je problem gorivo i sve ono što se kupi od hrane, odeće, obuće, kućne hemije i drugih potrepština.

Prvi put idem na ovakvo putovanje, opskbljena savetima, uputstvima, preporukama, smernicama. U rancu, pored tri sendviča, vekna hleba, čajna kobasica – jer nije kvarljiva, nekoliko pašteta, dve flaše vode. Na meni, tanke hulahopke, debele hulahopke, helanke, pantalone, fusekle, vunene čarape, tečine patike – jer u svoje ne mogu da uguram tako opremljena stopala, potkošulja, majica, tanji duks, deblji duks, džemper – model ’hvala ti, bako’, jakna, opet tečina, jer u svoju ne mogu da se upakujem, na glavi kapa u istom fazonu kao i džemper – o, bako, hvala ti i na kapi i na bojama koje si u nju uštrikala (nijedna sa nijednom veze nema, ali ko te pita za modne trendove u švercerskom autobusu, na teškim minusima!), a posebno ti hvala na dve kićanke koje mi vijore oko ušiju!

U autobusu je grejanje aproksimativno. Ako radi, skidamo se u potkošulje, pantalone se moraju neizostavno skinuti, jer preti toplotni udar, a i isparenja iz dihtujućih kanistera koji su se već vozali ovim putem i povodom, bivaju nepodnošljiva. Ako ne radi, cvokotanje koje za sobom povlači ponovno oblačenje svega što je svučeno.

Jebiga, rođaci, opredelite se.

Sastav putnika raznolik po svim kriterijumima, od godina, pa redom. Ima znatno više žena. Pa posle neka mi neko mrsomudi o rodnoj ravnopravnosti. Vrlo smo rodno ravnopravne, i preko toga. Po obrazovanju nema mnogo razlike – svi smo fakultetski obrazovani, neki sa magistarskim, a bogami, troje i sa doktorskim titulama. Nesnađena intelektualna elita. Srpska. A mora da jede, mora da se pere. Elita, na nju mislim.

Čavrljam sa mojom drugaricom, nije mi dosadno. Druge i ne vidim od kanistera kojima su zabarikadirani.

Plan je sledeći: kad pređemo Gradinu i približimo se Sofiji, stajemo na parking i čekamo ponoć, jer je posle ponoći dozvoljeno točenje goriva u kanistere i burad, do tada ne može. Posle obavljnog posla koji će, odmah nam je saopšteno, mada to većina putnika već zna, trajati nekoliko sati, idemo na Zelenu pijacu i na Ilince – otvoreni tržni centar, sličan našem novobeogradskom buvljaku, gde ćemo kupiti hranu i ostalo što nas zanima.

Na graničnom prelazu, gužva. Više desetina autobusa, sve turistički kao i ova dva naša. Beograd, Novi Sad, Sombor, Kikinda, Pančevo, Jagodina, Niš, Kragujevac, Vranje, Leskovac, Novi Pazar, Kraljevo. Čitava Srbija u autobusima, sve to krenulo u obilazak Bugarske, turistički dabome, a neki od njih će, u svojim turističkim pohodima, dobaciti i do Istanbula. Šta već kome treba i šta već ko švercuje. Po potrebi, turističkoj.

Naši carinici, komada dva, ušli su, izlupali pečate i štambilje u pasoše i kulturno izašli. Sa lovom koju im je vođa puta dao, što ulazi u cenu aranžmana. Nije korupcija u pitanju, sačuvaj bože, to je ulaganje u budućnost, jer sutradan se vraćamo i ista smene će nas pustiti da prođemo bez carinskih troškova, ili će to biti neki minorni iznos.

Sve kao po loju.

Bugarska carina.

Troje brkatih, od kojih jedna žena, skupljaju pasoše i pomno razgledaju kanistere. Putnike ne fermaju. Nikog ništa ne pitaju. Odnose pasoše.

Vođa puta vidno zabrinut! Nije to ta postava na koju je računao.

I šta sad?

Ništa, čekamo.

Vidim, drugi autobusi prolaze, odlaze u noć. Pokupiće nam svo gorivo na sofijskim pumpama, bojim se?!

Sat vremena. Dva sata. Prošla ponoć. Dobro, kad pređemo granicu, Sofija je blizu, nije problem. Stižemo.

Konačno, vraća se vođa puta sa pasošima. Platio je sto maraka da nam udare te pečate preko reda. Kog reda, kad svi odoše? Doplata. Svako po pet maraka.

Ma, dobro, samo da krenemo.

Sofija.

Štrokava, siva, muljava. A i jutro je takvo. Okolo, naokolo, od jedne do druge pumpe, jedva se našla jedna, omanja, na kojoj može da se sipa gorivo u kanistere i buriće. Ali, gorivo je nešto skuplje. O kvalitetu ne razmišlja niko.

Ma, dobro, samo da sipamo.

Postupak je sledeći: prvo se toče kanisteri, što podrazumeva da nosim mojih pet, punim i vraćam ih na sedište pored sebe, a zatim burad iz bunkera koju takođe nosim na točenje, pa vraćam u bunker.

A šta sam zamišljala, da će to neko drugi da uradi umesto mene? Kako da ne.

Tri puta se vraćam po kanistere, u sebi psujem sebe alavu i glupavu, i slažem ih na mesto koje mi je određeno u tu svrhu. Problem je što funkcionišu samo prednja vrata, pa tako moram da čekam da i drugi turisti izbace svoje kanistere, a neko ima daleko više komada od mene, pa shodno tome i više puta cirkulište tamo-amo. Sa burićima mi je lakše, samo ih je dva i lagani su. Kad su prazni.

Gorivo sipano. Obračunato. Plaćeno. Sledi vraćanje napunjenih kanistera i buradi u autobus, što je teži deo turističke ture.

Ponesem dva kanistera, cca 50 kg i umalo ne ostanem ukočena na licu mesta!

Au. Šta ću sad, kukala mi majka! Probaću jedan po jedan.

Pomoći ni od kuda, jer, kao što sam rekla, uglavnom su žene u ovoj šverc-komerc situaciji.

Dovučem nekako svih pet kanistera do autobusa. Sad predstoji unošenje. Tri nepremostiva stepenika, pa kroz uzan prostor između sedišta, do mog mesta. Slažem ih kao što su i bili, jedan preko drugog.

Složeni. Ja izmoždena.

Sedam na svoje sedište i setim se da nisam unela dva bureta!

Ponovo ustajem sa sedišta, izlazim i suočavam se sa nemogućom misijom.

Naravno, plastične drške na burićima su odmah pukle i jedini način je da ih položim i kotrljam do bunkera, što i činim.

A kako ih ubaciti u bunker, to je pitanje.

Evo, ubaciće ih bugarski pumpadžija, nije skupo, za dva bureta deset maraka.

Može, bratko, samo ih ubaci.

Otirem ruke o pantalone, ko me uopšte gleda ovakvu, izgledam kao da sam upravo izašla iz kontejnera.

Na pantalonama krv.

Odakle sad ovo?! Metalne ručke na kanisterima imaju oštre ivice sa unutrašnje strane, pa kako sam ih nosila, tako sam isekla dlanove. Nije strašno, površinske posekotine. Od hladnoće nisam ni osetila, a od muke ni videla te povrede.

Nebitno, samo da se sklonimo sa te pumpe, jer bugarska policija tera srpske autobuse i ne dozvoljava točenje goriva mimo rezervoara.

Upala sam u švercersku paranoičnu psihozu. Samo da me ne vidi, samo da prođem, samo da me ne ocarini, samo da… samo da… stignem kući.

Ej, živote, tužan li si.

Zelena pijaca.

Novogodišnja atmosfera, prepune tezge, voće, povrće, začini, pirinač, čokolade, bombone, lampioni, konzervirana hrana – sve ono što kod nas nema.

Kupujem, odnosim u autobus. Vraćam se, kupujem.

Kao s lanca.

Kao i svi drugi saputnici koje uočavam pored tezgi.

Gladni smo svega. I ništa nam nije skupo, a Bugari deru kožu s leđa. Bratski.

A ovo bugarsko izobilje mi se pričinjava kao raj na zemlji.

Ilinci.

Konzerve praške šunke. Krastavčići u teglama od pet kila. Marinirani šampinjoni. Ulje u praktičnim metalnim konzervama, divno oslikano suncokretima. Deterdženti u šarenim kutijama od deset kila. Paste za zube. Sapuni. Šamponi. Odeća. Obuća. Gumene bombone. Sirevi. Kolači. Suvo voće. Šerpe. Termosi. Escajg. Peškiri. Posteljina.

Gomile. Hrpe.

Sve ono što dugo nisam videla!

Kako odoleti?

Jedna, druga, treća ’krmača’, još bih ja tu svašta kupila i natrpala, ali me savest opominje.

A tek carina.

Već je popodne, skupljamo se oko autobusa, veselo ćeretamo šta je ko kupio, pošto, gde. Poneko se vraća, ne bi li kupio još nešto povoljno, za šta je upravo čuo od kolege švercera.

Mogli bi i da krenemo, svi smo tu, svi smo saglasni.

Vozi, majstore!

Pa, zadovoljna sam. Smeškam se, zamišljajući moje dete koje će se radovati tom šarenišu od slatkiša. Sa mamom ću podeliti deterdžent i sve ostalo što sam kupila od hemije i hrane, ona je tek nesnađena. Znam da će se radovati.

Stižemo na Gradinu.

Nema gužve, divota.

Vođa se vraća iz izvidnice, vidno zabrinut.

Idemo na Strazimirovce, kaže, jer nas ovde ne puštaju.

Zbog goriva. A Bugari su, inače, neobavešteni da srpski autobusi danonoćno voze mučene putnike koji švercuju gorivo, pa se odjednom setili da gorivo ne sme da se prevozi na ovaj način. Pa šta su mislili, da idemo da razgledamo bugarske znamenitosti i da se poklanjamo senima Todora Živkova, opremljeni buradima, kantama i kanisterima?

Sve je to zbog toga što nije u smeni ’naša’ carinska postava u koju smo ’uložili’, pri ulasku u Bugarsku. Njih bismo morali da čekamo do sutra uveče! Kakav peh.

Bogami, i veterani zabrinuti, pa se i ja snuždila. Šta li će sad da nam rade?

Kratka konslutacija sa vozačima oba autobusa i – rikverc.

Sa Gradine, na Strazimirovce.

Strana južna, priča tužna.

Gde su Strazimirovci, nemam pojma. Vidim, ne znaju ni drugi. Pojedini negoduju, ali brzo odustaju, bolje da nekako prođemo, nego nikako, jer jedan Bugarin ispred autobusa, carinik, sav crven u licu, izdramio:

– Mitnica! Sićko na mitnica!

U slobodnom prevodu: svo gorivo da prospemo, pa da prođemo. Ajao.

U neko doba noći, mora da sam zaspala, stigli smo na drugi granični prelaz.

Strazimirovci.

Ulaze bugarski carinici, skupljaju pasoše, namrgođeni, neljubazni, besni i tesni. Priviđa mi se Tuta Bugarin i samo razmišljam – koji li je dan, da nije onaj predviđen za klanje?

Na prelazu nigde nikog. Pustoš neopisana.

Autobusi moraju da se parkiraju sa strane. Zašto, kad nigde nikog nema, to znaju samo ptice i bugarski carinici, niko više.

Svi napolje, sa torbama. Neka kanisteri ostanu. Njih će prebrojati.

Iskobeljavamo se iz autobusa, natrontani, sa sve ’krmačama’, torbama, rancima, koferima, kesama. Svako stoji pored svojih stvari, čini mi se, čitavu večnost.

Hladno, hladno, puca i drvo i kamen. U tišini se čuje kako otpadaju grančice pod snegom.

Bio bi ovo pristojan pejzaž u nekim boljim okolnostima.

Ovako, da mi nije kape sa kićankama što ćarlijaju, zaledila bi mi se siva moždana masa, sinusi otpali zajedno sa nosem, ustima i obrazima.

I tako cvokoćemo kao poslednji dronjci na planeti, mi, čuveni šverceri, sa po dve-tri salame i po kojim kolutom bugarskog kačkavalja, osuđeni na poniženje.

Svaka torba je otvorena i pregledana, svaki kanister prebrojan, radi se strogo po pravilima i po zakonu, dakle, ofrlje.

Carina razrezana. Ili plati, ili ostavi robu.

Neko nema dovoljno para. Neko bi da se raspravlja sa carinicima. Neko se svađa sa vođom puta.

Opšta pometnja.

Plaćam smerno, nevešta u cenkanju, pa bih da uđem u autobus.

Ali.

Ne može niko da uđe, dok ne bude plaćena carina, jer šta oni znaju, može neko da se provuče unutra i bez plaćene carine. Bagra je to, švercerska.

O, bože. Noge, sa nekoliko pari čarapa i u dubokim zimskim patikama – ne osećam. Smrzla se načisto. Priviđaju mi se moje kupatilo, pidžama i krevet.

Svi su platili. Krećemo.

Još da pređemo našu granicu i u Srbiji smo. Gde god bili ti Strazimirovci.

Na ničijoj zemlji, opet smo parkirani sa strane.

Izgleda da smo ove noći jako zanimljivi carinicima obeju država. Da li im je dosadno ili šta.

Vođa se vraća sa pregovora. Loše vesti, vidi se po njemu.

Ne daju naši da pređemo.

Pa šta ćemo sad?

Ne zna. Sad će, kaže, nova smena, pa će ići ponovo. Moramo da čekamo. Ili da se vraćamo u Bugarsku, pa da opet probamo na Gradinu. Ili na Vršku Čuku.

?!?!

Ušuškana u prnje koje sam sa sobom i na sebi ponela, izdrogirana isparenjima svih mogućih naftnih derivata u autobusu, garniranih duvanskim dimom, jer ’može da se puši, samo da se ne pali upaljačem, od cigare nema se zapalimo’, ja sam se obeznanila.

Zora me je zatekla u pokretu, na nekim planinskim prevojima, bokte pita gde.

Vođa se nagodio sa našima, ima samo da platim ’još deset marke’ i da srećno stignem kući. U autobusu sa dvadeset putnika i osam tona goriva.

Sunčev sjaj se spojio sa plutajućim tresetnim ostrvima u Vlasinskom jezeru. Te lepote, tog prizora! Čak i onako mamurna, kao da sam bančila pet dana neprestano, nisam mogla da ne primetim tu divotu. Blista sve. Sneg, netaknut. Tek ponegde, tragovi šumskog življa na padinama i u dolinama pored jezera.

Na bezlisnim brezama, inje. Na borovima i jelama, lagan, vazdušast, providan sneg. Poneka ptica. Jedna srna.

Opet sam zaspala.

U Surdulici, policijska kontrola. Rutinska. I rutinski vođa dotura kesu sa viskijem i boksom cigareta.

Ispred Niša još jedna globa. Iza Niša ponovo. Kod Velike Plane, takođe. I poslednja kod Umčara.

Aman. Sreća, pa je i to uračunato u ovaj aranžman. Uzgredni troškovi. Alava naša panduracija. U državi koje nema. Ako i postoji, ne funkcioniše, pa to je isto kao da je nema.

Kasno popodne, Beograd.

Nije mi do života, ne vidim više ni osmeh svog deteta, sva utrnula, potpuno spremna za detoksikaciju od svega i svačega, tuđim nogama izlazim iz autobusa, maglovito svesna sati i sati koje sam provela u toj dušegupki.

Sve je istovareno i potovareno po kolima koja su došla po nas, turističke ale, belosvetske putnike.

Kod kuće, nova epizoda mog života.

Da bih se domogla kade, je li, potrebno je sa sebe skinuti odeću. Svu.

Krenem od jakne, džempera, pantalona. To je lakši deo. Patike su već otpertlane i odložene na terasu. I ovo ostalo mora napolje, zbog smrada na naftu i benzin. I duvanski dim, da ne zaboravim.

I sad, redom. Do helanki. Tu mi je već nešto bilo sumnjivo. Skidam ih, a sa leve strane osećam neki čudan bol, kao neko peckanje.

E, ako sam fasovala opet neku alergiju, stvarno sam kilava načisto.

Kakva alergija! Meni je jedan kanister, od onih čuveh pet, lagano curio a da nisam ni primetila, natapajući sve slojeve naftom. I sad mi je ta nafta nagrizla kožu, koju sam, zajedno sa hulahopkama – skinula. Opekotina, nema šta. Nema krvi, ali peče i to dobro peče.

Potopim se tako uvoštena, pa čitav postupak ribanja i pranja ponovim par puta, džaba. Miris derivata i dalje prisutan.

I ostao je – do sledećeg turističkog pohoda u susednu nam i prijateljsku Bugarsku.

Istim povodom, naravno.

Ostalo je legenda.

Uključujući Avrama i preporod.

Ne Avrama Izraela, on je nastupao devedeset devete, nego čiča Avrama sa konvertibilnim dinarom, koji je zablistao naredne, devedeset četvrte godine. I nekako se brzo ugasio.

U zemlji Srbiji zvezde se brzo ugase.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Moje smilje i bosilje

pruga

Preuzeto sa Interneta.

Kako mene moj baba nije teo da školuje, tako sam ja tela moju decu da iškolujem, da imaju svoje parče leba i da ne glede u nebo da l će kiša kad ne treba, il je neće biti kad baš treba. Težak je saljački poso, to zna svako ko se so tim boči kroz svoj život. Kolko sam puta, ni broja se ne zna, došla sa njive ko krepana kera, i gladna i žedna, da sam jedva mogla i noge oprati od zemlje. I šta imaš od toga? Dok platiš državi porezu, dok poplaćaš kojekake račune, ništa ti i ne ostane. Da mi nije bilo one moje mašine što mi je dejka kupio i da me nisu dali na zanat kod gospoja Kate, teško da bi se mi bela leba najeli. Di ćeš ti, sama žena kroz život, pa ni to nije lako, svaka šuša te može zapišati, da izvineš. Al šta ćeš, nikom nije lako, svako ima svoju muku. I baš kad misliš kako onaj tamo lepo živi, znaj da taj ima i veću muku od tvoje, tako je to udešeno da niko nije bez jeda i sekiracije.

I šta god da si teo u životu, nikad ne ispadne tako kako si namislio. Eto, baš to što sam tela da se ove moje dve školuju, nije ispalo onako kako bog zapoveda, neg sve nadvoje, natroje.

Nisam ja ni znala da se moja Smiljka zacopala u tvog oca, otkud ću znati, kad mi nije kazla, a da je bila kod kuće, ja bi to na neki način i vidla i saznala. Ovako, kod tetice i teče u Pazuvi mogla je da radi štogod oće. Oma sam ja posle njene mature premetila da mi se Smiljka nešto promenula. Ko da nije ona. Nit se nešto smeje ko što je umela, nit nešto veliko divani, uzme tako knjigu pa gledi u nju, a vidim da ni ne zna šta čita. Pitam je ja tako:

– Smiljka, čedo, o čim ti to čitaš?

A ona meni:

– Čitam, mama, „Anu Karenjinu“.

Iju, napako, pa i ja sam tu knjigu čitala, makar što se nisam školovala, to je o onoj što se bacila pod voz zbog onog njenog švaler dike! Šta je i uzela to da čita, mislim se u sebi, da nije, sačuvaj bože, skrenula s pameti?

– Što ne uzmeš neku drugu knjigu, šta ćedu ti taki gadiluci? Ostavila čoveka i detence, pa se spetljala s onim, što se zbog njega posle i bacila pod voz!

– Iju, mama, pa otkud ti to sve znaš?

– Kako, napako, da ne znam? Ja sam pismena, umem da čitam, valda sam i tebe učila da pišeš, čedo.

– Znam, mama, neg nisam znala da si stigla od posla i da čitaš.

– Kad je zimsko doba, brzo se smrkne, a šta š drugo. Ne volem da idem po tuđim kućama ko neka poselarka, neg kad svršim poso, ja il sednem za mašinu pa šijem, ako imam nešto naručeno, il čitam. Čitala sam i „Zločin i kazna“, pa „Čarobni breg“, iju, al je taj siroma nabrljo! Kako se i ti pisci svega sete!

Smiljka se smeje naglas kad ja tako divanim. Umela bi ja i varoški, al me čisto uvek bilo sramota. Otkud ćeš u Banovci divaniti ko sa varošanima? Kad se setim moje gospoja Fride, ja bi oma okrenula na varoški, al šta ćeš kad živiš med ljudima koji drukčije divane, oma bi se sa mnom posprđivali. Pa uzmi se, da ja sad sa kuma Kajom na šoru divanim i da kažem „ostavila sam na stepenicama“? Moraš kasti „metla sam na basamke“.

Smeje se Smiljka, al vidim ja da tu nešto nije kako treba.

Najposle, pitam ja nju:

– Što si ti meni nešto zamišljena? O čim se tu radi, kaži mami.

Kad ti se ona zaplakala! Suza suzu stiže, vidim ja da je nešto ozbiljno, pa se i poplašim, šta je, napako. Šmrca Smiljka, šmrca, pa će meni tako, kroz plač:

– Ja sam, mama, bila s jednim momkom…

Pa opet u plač.

– Pa, dobro čedo, bila si, sade više nisi, svako svojim putom – ti ćeš u Beograd na fakultet, a di će on, ni brige te nije. Pa, je l tako?

– Al, mama, ja sam sa njim ozbiljno namislila, mi ćemo se uzeti.

Oma mi se smračilo pred očima. Tako sam je šopila, da su joj ostali moji prsti i na obrazu još tri dana! Pa, sin te dečiji, ja od usti otkidam da te školujem, a ti ćeš mi se udavati, još se ni opilila nisi kako treba, još ni nos ne umeš da ubrišeš. Pa, ako sam ja ostala tako neškolovana i onaki težak život što sam ga proživila i još se mučim, neš ti, pa da sam te na oko rodila. Tolke godine školovanja da šćerdaš!

Al da viš, baš je tako i bilo. Moralo je biti. Moja Smiljka ostala noseća.

Sad što je bruka po Banovci, ni po jada, ne marim ja za tim, ko za lanjskim snegom. Znam kaki je naš svet. Olajavaće, olajavaće, pa će i prestati, ko da je jedna bila u svecki usti. Al ona baš zaintačila, vole momka, pa bog. Doduše, nije zgodno ni da rodi neudavana, zna se nekog reda, valda.

Ajde, najposle, nek dođe da ga vidim kaki je i šta je, čiji je, da l je čemu, da nije neka vancaga, šta zna moja Smiljka, dete je to još.

Kazla mi je oma da oni nisu od našeg sveta, sremačkog, neg su kolonizirani posle rata, pa su sade u nekoj kući u Putinci. Al što nisam marila te Bosance, Ercegovce, Crnogorce, Dalmatince, puni su i bili Banovci. To je došlo s koca i konopca, pa sad, da su se oni umešali med nas ko med svoje, ajde. Aja, teraju oni po svome, od aljina i čakšira, do marama i kačketa! Još izdaleka moš viditi da l je Sremac, il Bosanac. A čudni glasova, majko mila, ta to se deru ko ludi kad nešto slave, to nema ni tambure, ni frule, neg one njine gusle, očin i znao o čim zapevaju, bože me prosti, ko da je neko umro! A piju ko smukovi. Ko šta radi, oni peku rakiju. I samo kukaju što im ode nisu dobre šljive ko kod nji, u Bosni. Ta šta ste odande i dolazili, kad vam je sve tamo bilo bolje, mislim se ja.

I sad da se pomešamo s takima? Jao, Smiljka, Smiljka, glupošo glupava. Mesto da si završila škole, pa da biraš za kojeg ćeš se doktora, jel advokata udati – ona se oma skrljala za te dođoše. Ej, muko moja. Sve ja to premećem po mojoj glavi, šta mi sade vredi da njojzi čitam bukvicu, kad je već naradila šta je naradila. Sad nek ide mast u propast.

Kako mi se ispovedila, tako je oma i sinula. Valda joj laknulo. Briše pendžere, pere firange, riba patos, samo što nije zvala Daricu Ciganku da kreči! Ja se mislim, kaka je to gospoda što se moja Smiljka u njinog sina zagledala, kad se tolko obuzela s krpama i š četkama? Pa je sve pitam, ne bi l štogod više znala sa kakima ću se oroditi, da ne kažedu ljudi: Iju, napako, sa kim se naše dete uvatio u kolo. Al ona samo ćuti o tim, a puna usta o njegovoj lepoti! Ta došlo mi da puknem. Ko da je ona sakata, ćopava, ćorava, pa se tolko uzdivila njemu, kaki god da je.

A kad je još na koncu ščepala četku da s njome potkreči kuću sa šora, ja se načisto prestravila. Reko, ode ćemo se obrukati, čim se ona tolko usplela!

Očla Smiljka s ujom kolima u Pazuvu, pa će se naći s momkom i kašće mu da dođe kod nas, da l sam, da l sa svojima, kako on i njegovi odredidu. Ja ostala s Ljubicom, ona još po kući, ja po bašti i po avliji, da sve doteramo, da se ne osramotimo. Nije mi više ni do tog sveta šta će misliti, neg i sama vidim da mi baštica baš i nije pod konac, na kotobanji se odvalile dve, tri letve, pa to zakucaj s ekserima, brava se na vrati od obora pokvarila, pa zovi šlosera da opravi, da ne stoje one ciglje ko kod neki propalica.

Ljubica pretresla svu posteljinu, iznela jastuke i jorgane na avliju, na sunce, sve krpare fest istresla, pa iznova izribala patos, žuti se ko dukati.

Ne mogu kasti, moja je Ljubica uvek bila vrednija i sposobnija za te kućevne poslove od Smiljke. Ovoj samo da je knjiga da čita, da nešto večito piše i sastavlja, to je uvek najviše volela. Al džabe joj sad, kad od tog posla ništa neće biti, udaje se. doće i dete i – zbogom školo.

I tako, u tim spremanju i zagleđivanju u svaki ćošak, da negdi ne zaostane neka paučina, što se kod nas kaže „devojački peškiri“ – to se naš svet posprđiva s lenjim i aljkavim devojkama, da l treći il četvrti dan kako je očla, šilje Smiljka telegram, da ćedu ona i njen momak s njegovima doći kod nas u prvu nedelju. Sad, bolje je bilo da je ona najpre došla kući, pa da ondak dođedu oni, al kad je sve preko reda, nek bude i to.

Oma se ja uspentram na tavan, skinem tu jednu šunku što sam je čuvala kad dospe paradajz, da se osladimo i oslanimo, al šta se može, red je da se taj svet ugosti ko što dolikuje. Zaklaću petla i metnuti ga na supu, mogu suvati i graška, sade dok je mlad, pa s mladim krompirom i s mirođijom,  kupiću u kasapnici dve kile od plećke pa s njome u rernu, Ljubica će namesiti neki kolača i eto. Nek se i to nekako svrši.

Svanula i nedelja. Ja zajutra rano ustala, dok je još rosa da počistim avliju i ispred kuće po šoru, došla moja Seja da se nađe ako štogod zatreba, ako ništa drugo makar da izgleda na šoru idu l gosti. Astal pokrili najboljim čaršavom, onim što je još moja pokojna mati tkala platno, a ja i Seja i Dada vezle kosovski vez po njim, pa na njega najlepše tanjire, one od moje pokojne gospoja Fride, pa lepe čaše i bokale, ta idi, ko na ilustracijama. Ljubica metla puket ruža u vaznu, izluftirala sobu, isterala muve, pa zatvorila pendžere da ne bude vrućina. Sedimo nas tri u kujnici, pa svaki čas neka od nas izađe na šor da vidi je l idu gosti.

Ljubica i je prva vidla. Utrčala u kujnicu, sva se zarumenila:

– Mama, evo i, idu! Tejka, evo ide Smiljka sa njima!

Dete se svo usplairilo, ja je smirivam:

– Nemoj, čedo, tako. Smiri se, pa i to su obični ljudi, ko i mi.

A ona u plač:

– A kako ću ja bez moje Seje?

E, kako ćeš, mislim se, da nije bila tako glupava, sad bi išla na banovačke igranke i tancovala s varošanima što dođu kod svoji na ferije, a ne bi s tavana dovlačila kolevku i sa nje skidala prašinu.

Izađemo sve tri na kapiju, red je da dočekamo goste na šoru, a ne da sedimo u kujnici. Vidim, već su i blizo, prošli bunar u našim šoru, al ne mogu da vidim ko ide iza moje Smiljke i njenog momka. Da l još dvoje, il troje? Kad su se premakli, vidim – troje. Smiljka mi došla nešto mala i sitna spram nji, a oni svi nebu pod oblake. Visok joj taj njen deran, a iza njega jedan još veći, mora biti da mu je to brat. Mati i otac nisu baš tolko, al nisu ni mali ko što je naš svet. Ne kažem, ima i kod nas visoki, al retko. Eto, Baćko Sejin je spado u visoke i ne znam da l je još koji bio u našim šoru, sve neki omanji. Taka nam je valda forma, šta li.

Vidim ja, Smiljka se suzdržava, a potrčala bi do nas, neg sad se ulaktila sa momkom, pa ne može.

Kad su već stigli pred nas, ona se baci meni oko vrata, pa će:

– Ovo je moja mama, ovo je moja sestra, a ovo je moja tetka.

Momak lep ko upisan. Ne znam da l sam lepšeg vidla u mom veku. Jeste moj Stanko bio lep, ne moš kasti, al ovaj je triput lepši od njega, što jeste, jeste. Al nekako mi se učinio ladan. Pružio mi ruku, kazo kako se zove, kazo kako mu se imelo ocu, materi i bratu, oma smo se tu i rukovali, s prijom sam se i poljubila, al sam se malko lecnula od te neke ladnoće s kojom smo se pozdravili. Nešto su mi bili jako uštirkani, ko da su došli na silu. Nisam ja ni znala da je baš tako i bilo!

Uđemo u avliju, pa unutra u sobu. Utim došo i Sejin Baćko, pa došo moj Baća s njegovom mladom, posedali za astal svi, sem Ljubice i mene. Nas dve ćemo prvo uslužiti goste, pa ima kade, sešćemo. Kad smo očle u kujnicu da donesemo šunke, sira, bareni jaja, leba i gibanice da se ljudi posluže, ja i Ljubica se zagrlile, a suza suzu stiže. Kaki su ovi ljudi, misli se ona, a mislim se i ja. Pa to nema ni da se nasmejo neko od nji, ko da su došli pod moranje, napako. U kaku to familiju ide moja Smiljka, čedo moje? Tako što je nežnog zdravlja, tako što je dobra ko lebac, da ne divanim kolko je lepa, nije red, moja je. Oma sam vidla da je tamo niko neće voleti i oma mi se ražalilo – džaba i ovog spremanja i ovog ručka, džaba svega ako moje dete ne bude sretno, a kako š biti sretan, ako te ne volu oni kod koji ćeš živiti?

Štogod da sam mislila, žalosna mi majka, sve je tako i bilo.

Baćko naso rakije muškima, Ljubica nasula ženskima soka od višanja sa sodom, to je ondak ušlo u modu da se pije, pa ćedu prijatelji nazdraviti.

Usto deranov brat, pa kad je počo da veze, sve nešto rimovano, valda tako kod nji idu te zdravice, pa nikad sesti. Vrnča, vrnča, pa sve se ko i smejulji, ko i svi oni, al ja to skoro da nisam ni razumela, na tim njinim jeziku, a u sebi se pomislim, dobro da nisam iznela supu, neka je ukraj šporeta, oladila bi se sto puti do sad, ko i ova gibanica što se oladila i više i nije ni za šta. Otac i mati glede u starijeg sina, pa svi sretni što je on tako otego tu zdravicu, volu ga ko boga, oma se vidi.

Kad je svršio taj njegov divan, kucnemo se sa čašama, pa ćemo se sad kao i  upoznavati.

Prijatelj neki miran i čovek, mršav, mršav ko grančica. Puši cigaru što je smoto u papirić, a miris i nije tako gadan ko kad ovi naši puše, valda je neki drukčiji duvan, ne umem ti kasti. Malo, malo pa se zakašlje. Vidim, i bolešljiv je. Prija, al oma se vidlo, gorda, važnira se, malo divani, al kad kaže, sve nešto izokola, ne moš je baš ni razumeti šta je so tim tela. Mladoženja ćuti i gledi u svoje ko u bogove, a pogotovu u brata. I opet mi došlo žao mog deteta. Kako će ona sa njima izaći na kraj, bog nek joj je upomoć.

Počo najpre prijatelj:

– Evo, mi smo došli, prijo, da se upoznamo. Reko nam je naš Simo da su se on i tvoja šćer zagledali, pa i da je buduća nevista, da izvineš, u blagoslovenom stanju, nek je živa i zdrava i ona i naše unuče što nosi.

Smiljka spustila glavu, porumenila, nije joj svejedno, a ja bi je tako preko astala još jedared išopala, valda bi mi lakše bilo. Šta joj je to trebalo, glupoša.

– Mi smo ti od Duvna, a sad živimo u Putincima, tu smo kolonizirani. Imamo malo bašče, dvije koze, kuću, dva sina, dve šćeri, udate i sin Savo je oženjen, samo još Simo osto, ko najmlađi, al evo i njega ćemo oženiti, ako bog da. Ja sam, draga prijo, očekivo da će Simo završiti fakultet, pa da će se onda ženiti, al sila boga ne moli. Nek su djeca sretna, živa i zdrava, lako je za nas.

Sad bi i ja trebala štogod pametno kasti, pa se najpre malko zakašljem i počnem, nije mi ni svejedno, al šta ću:

– Dobro došli, prijatelji, poslušte se, eto, spremili smo najbolje što smo umeli da vas dočekamo. Moja Smiljka nema oca, umro je, ja sam njojzi i mojoj Ljubici i otac i mati. Tela sam da školujem moju Smiljku, al eto, šta se desilo, desilo se. Mogu oni učiti i završavati škole, makar što je dete na putu. Pomoćemo ko roditelji, pa kolko se može…

Dotle se prija uspijala, pa čas gledi u plafon, čas u šifonjer, čas u starijeg sina, al u nas nikako, a kako sam ja ovo kazla, ona ti se iskrlještila pravo u mene:

– Mi ne moremo školovat ni našeg Sima, a kamol još i tvoju Smiljku, nema se. Nismo mi bogati ko vi, Sremci, nit imamo zemlje, nit stoke. To malo baščice i to malo kućice. Što smo imali, to je ostalo tamo oklen smo došli. Savo je se zaposlio, nevista se zaposlila, nek se i nji dvoje zaposle, pa nek se školuju. Kad su znali do sad, znaće i od sad. Nisu oni više djeca.

I stisnu usta. Jedna crta ostala.

E lepo ko da me je pljunula.

I sve posle šta je ko kazo, nit sam čula, nit sam zapamtila ko svet. Smračilo mi se pred očima od tog prijinog divana. Sve sam razumela i sve mi je bilo čisto ko na dlanu. Čitav moj život, čitav Smiljkin život! Beda.

Samo mi ostalo u pameti kad je prijatelj pito oćemo l im „pravit kavu“, baš je tako pito.

E tu sam se obrukala, al načisto. Mi ti tu njinu kavu nikad nismo ni pili, nit smo je imali. A trebala sam kupiti, neg sam zaboravila u žurbi. Setila sam se oma moje gospoja Fride, jel je i ona uživala u toj kafi, valda zato što je i ona pušila, šta ja znam. Ne da mi je bilo krivo, ne mogu ti iskasti. Otkud se nisam setila da kupim, đavo me znao. I uvek mi ostala ta gorčina kako su se gledili, pa ko ispod oka, što nemamo kavu. Posle sam kupila, nek ima, nek stoji, makar što je niko nije tražio. Valda se i ubuđavila, do kraja sam je i bacila. A da viš, sad i ja popijem, onako, osladim i metnem mleka, pa to dođe ko bela kafa. To volem.

Registrovali su se sami, u Pazuvi, s kumovima. Nit su koga zvali, nit je ko došo.

Nisam moju Smiljku vidla blizo četir meseca.

Ne mogu kasti, pisala mi je često, i češće neg što sam se i nadala da će pisati. Al ni jedared nije napisala da joj je teško, da nešto ne može, nit se kadgod požalila. Samo mi je par puti napisala da bi volela da dođemo ja i Ljubica, zaželila se, pa eto, kad budemo mogle.

Oma sam mogla. Al oma!

Pakovala sam šta ću im odneti jedno dva dana. Zaklala dve patke, dve kokoške, sva jaja što sam imala ponela, celu polu slanine, Ljubica namesila šapica s orajima, Seja napravila carigracku tortu, onu što je ona uvek volela da pravi, s oblatama, pa s onim šamom od belanaca i šećera, pa natrpa vazdan oraja, jel je Smiljka uvek volela tu tortu,  Baćko dono balon komovice i balon vina iz njinog podruma. Natovarila sam se ko magarac! Kad je moj Baća došo po mene i po Ljubicu da nas odveze s kolima u Pazuvu na voz, samo se prekrstio i kazo:

– Ako si ti pametna, bog me ubio. Je l ti ostalo nešto kod kuće, il ćeš biti gladna s ovim detetom po godine?

– Ćuti, Baća, ne znam šta bi dala, samo da Smiljka tamo nije gladna…

Nit nas ko čeka na stanici, makar što sam javila kad dolazimo. Sreća, pa su blizo stanice, al sam opet morala platiti nosača, jel bi se ja i Ljubica iskilavile s paketima što sam ponela.

Kad sam vidla pred kojom kućom smo stali, srce mi se uzlupalo. E, moja Smiljka, di si ti došla, čedo moje! Kod onake moje kuće, kod onake avlije, bašte – di si ti zabasala! Onako što smo pretresali našu kuću, da sve bude pod konac, potkrečavali sa šora da se ne brukamo, a vidi ovo! Samo što ne padne. Derala bi se naglas, al ne smem, neću zbog moje dece.

– Gazde, gazde – vičem ja na kapiji, al džabe. Niko da izađe.

Platim ovim nosaču, unese mi on u avliju to što sam donela, pa ja polako do basamaka, jedan po jedan paket, a sve teško ko đavo. Najteži mi bio onaj džak brašna što sam ponela, ko velim, ajde da ponesem, moja Smiljka vole to belo brašno, što ga mi zovemo „mutmel“, nek ima ako će mesiti kiselo testo il štogod drugo.

Kadgod, izašo prijatelj, izvinjava se, kaže nije čuo, svira radio. Izljubismo se sa njim, pomogo nam da unesemo stvari u precoblje, pa zove moju Smiljku da dođe iz kujne.

– Neka, nemoj je zvati, saću ja kod nje u kujnu da je iznenadim.

Kad sam otvorila vrata od kujne, mal me šlog nije strefio! Moja Smiljka se ni ne vidi od pare što se diže iz lonca na šporetu. Onako trudna, već se i vidi stomak, obučena u neka aljine što nisu njene, valda su joj njene otešnjale, pa mi došla ko tropaćka, znojava, sva zajapurena od vrućine, kida valjuške u tu vodu što vri! U drugim loncu bari krompir. Vidim, kuva valjuške nasuvo.  Nema ko drugi, neg nova snaša. Kad mi srce nije tad prepuklo, neće nikad!

– Smiljka! Pa šta to radiš, čedo?

– Jao, mama! Kako to da si sad došla? Voz je trebo u dva, a sad je tek pola jedan? Majko moja, majčice! Je l došla Ljubica?

Utim ušla i Ljubica, zagrlile se nas tri, šta ćeš, oma smo se i rasplakale. Meni se neki teret navuko na dušu, oću da presvisnem od muke. Tolko što sam je štedila i moja leđa podmetala kad god je trebalo i di god je trebalo mesto nje, ode je upregli da radi, vidim ja to, ne mora mi niko kasti.

Pitam:

– A di ti je svekrva? Što ona ne kuva, neg ti?

– Otišla je u crkvu, vole neki put da ode na podne da čuje pojanje, bude sat, dva, pa dođe kući.

– Otkud da ode, kad zna da ćemo doći? Baš se čudim.

– Nije to sad važno, mama. Kazli su da će danas doći i golubinački prota, pa će pojati zajedno s ovim, putinačkim. Zato je očla. Pa, kako ste, Ljubice, ti ko da se nisi mene zaželila?

A moja Ljubica sela ukraj, na neku majušnu šamlicu, ko špileraj, pa gledi okolo, dete ko dete. Nepoznato joj.

– Nije, Sejo, neg eto. Da ti pomognem, poli mi vode da operem ruke, pa ću ti ja iskidati te valjuške, a ti idi s mamom u sobu, da vidiš šta smo ti donele.

Tako i bude.

U sobi sedi prijatelj, ne mogu kasti, dobar je čovek bio, al nekako tih, miran, povučen. Samo ćuti, a blagost mu iz očiju viri. Taki je uvek bio i osto do smrti. Napaćena duša, to sam tek posle uvidla. Ko deran, samo što se oženio, očo u pečalbu, bog zna di, da l u Belgiju, ne umem ti baš sad kasti, al daleko od kuće. Radio u nekim rudniku, tu se valda i pobolo na pluća, pa je stalno kašljuco. Baš sam ga jedared i pitala što puši, kad tolko kašlje, a on mi kaže:

– Dok sam radio u tim rudniku, pauzu su imali samo oni što puše, a mi nepušači nismo ni imali vremena da predanemo i da se odmorimo. E onda sam i ja počo da pušim, da bi se odmorio.

Bože, bože, pa ja ne bi dala moju njivu ni za šta na svetu. Uvatim brazdu i teram koliko mogu i kad i kako mogu. Nit mi ko naređiva, nit koga moram slušati. Al, oćeš. Oni u tim Duvnu ni nemaju njive, neg sam go kamen na kamen, zato su se svi i razbeža0li odande, ne moš izraniti čeljad sa te posne zemlje.

Pokazivam ja mojoj Smiljki šta smo sve doneli, ona sva sretna, pa malo, malo kaže:

– Što si, mama, ovo donosila, treba i vama. Imamo mi ode da jedemo, ne sekiraj se.

A meni se oma stvorila slika kako stoji nad onim loncom, di joj se od pare ni oči ne vide, pa joj kažem:

– Neka, čedo, ti si sad noseća, treba da jedeš bolje, džaba ti valjušaka. Mesa moraš jesti, jel ti meso daje snage.

– Znam, mama, znam, al i tebi i Ljubici treba, ona je još dete.

Mislim se, i ti si još dete, ćurko, al šta ću sad o tim.

Nije prošlo malo, kad eto ti prije. Ukočena ko što je i kod nas bila, ko da je progutala kolac, leđa uspravna, gazi ko oficir. Nismo se ni poljubile, samo smo se rukovale, tako je ona tela. A kaka god da je bila, tako uštogljena, ja bi se opet s njome izljubila. Džabe bi ja tela, kad ona neće.

– Dobar dan, prijo, jeste stigli? Nevista, jesi l poslužila goste?

– Bože, prijo, pa nismo mi gosti, mi smo svoji, šta ima da nas služi.

– Mora bit kave, kakva je to kuća gdje ti ni kavu ne zgotove kad dođeš u goste. Ajde, nevista, poitaj, napravi nam kave, saće i Simo s voza, pa da ručamo. Jesi l šta kuvala?

Eto sad, što je morala da mi prebaci za tu kafu, izela je kafa? Al sam se ujela za jezik i nisam joj ništa odgovorila, a imala bi štogod oćeš, samo nisam tela zbog mog deteta što je tu, u njinoj kući.

Nit je mene moja prija pitala kako sam, šta sam, kad sam došla, nit se nešto skanjerala što me nije dočekala kod kuće ko što je red, al ništa od ništa. I baš sam se mislila, kake li su joj ćeri, kad je ona taka? A da viš, nisu bile ko ona, ni jedna. Onu stariju sam više volela, dobra je to duša bila uvek, napaćena isto ko i njen otac, al drukčije, da sad o tim ne divanim. Posle joj je čovek umro, ostala s troje dece, s malom penzijicom, al i je svo troje  izvela na put i svi su pravi i čestiti. Eto, fala bogu. Ni ova druga Smiljkina zaova nije bila loša da kažeš, al ko da je i ona uvek imala tu motku u leđi, ko i njena mati. Tako je i gorda bila, valda je od take sorte, šta im ja znam. A da su svi bili lepi, jesu, ne mogu ništa kasti. Pa nek su se tako i držali, nije ni to lošo, da viš, bolje neg što sam ja, uvek svima i svakom na ruku. Ni to nije dobro.

Ljubica postavila astal, iznela valjuške, pa još obarila koje jaje, nasekla slanine, otrčala u njinu baštu i nabrala paradajza, pa i to isekla s lukom, začas svega, šareni se ko na Vaskrs.

Lupnuše vrata, evo i mog zeta. Da nije bilo prije, prosto sam vidla, obradovo se i meni i Ljubici, al ga mati ošinu pogledom, pa je siroma zasto, ne zna kako da se sa nama pozdravi.

– Mama, kad ste došli? Zdravo, Ljubice, kako si?

Eto, nisi za njega mogo ništa lošo kasti. Jedan fini dečko, al šta će, kad su njegovi taki, nije on kriv. Gledim ja kroz staklo na precoblje, pa vidim kako se sago da poljubi Smiljku. I tako mi došlo nešto toplo oko srca, nek je bar on vole, nek su deca sretna, pa kolko tolko.

Ručali smo lepo, Ljubica sela uz njenu Seju, pa dete svo sretno, priča i sa njom i sa Simom, smeju se, mladi i veseli. I ja se sa njima šalim, pa se i prija kadgod otkravila, i ona se nasmeja, da viš, lepa kad se smeje, a onako, kad se umusi, baš ko neka nadžak baba.

Prijatelj fali rakiju što smo donele na sva usta, vidim malko jede, valda mu neće organizam, pa zato i jeste taki mršav. Od svega je pomalo probo, sve je pofalio, nutka mene i Ljubicu, sve mi se sad prekazuje da i nije tolko lošo kako sam se ja poplašila da jeste. Al opet, dok smo tako sedili, a Smiljka i Ljubica prale sudove, meni nešto došlo upamet da pitam:

– Simo, čedo, nas smo dve same kod kuće. Bi l ti i Smiljka prešli kod nas da živite?

Sima se zamislio, pa gledi u oca i mater, pa u mene. Ne zna šta bi kazo, a vidim, nije da mu se ne sviđa šta sam kazla. Najposle, kad ovi dvoje ćute ko zaliveni, valda i sramota da im sin bude kod žene i ženine matere, on će:

– Mama, ostavte da razmislim o tim i da se dogovorim sa Smiljkom. Javićemo šta smo rešili. Meni bi to bilo bliže Pazuvi, di sam se zaposlio, a i bliže mi je fakultet.

Ostalo to tako, pa nek i razmišlja. Samo boga molim da se meni moja Smiljka vrati kući, da je ja gledim i da je od svega čuvam. Uvek sam se bojala za njeno zdravlje zato što je Stanko tako mlad umro. Šta ja znam da l je to nasledno, je l nije. Al da je dobro da se muči i mnogo radi, nije. Otkud je za nju da rinta po celi dan, da diže teško, nije ona to ni naučila, nit treba da uči. Nek se porodi, pa nek uči njenu školu koju je tela.

Zadržavali su nas da noćimo kod nji, a ja nisam tela. Vidla sam moju Smiljku, vidla di i kako žive, dosta je i to. Valda će dati bog da pređu kod mene, pa će mi biti lakše na duši. Ispratili nas na voz Smiljka i Sima, mašemo mi, mašedu i oni, sve mi se prekazuje da će oni skoro kod nas.

Al retko kade mene prevari to što mi se predskaže.

Nije prošlo mesec dana, eto nji dvoje sa dva kufera.

Moje sreće, moje radosti! Ta, da sam mogla celi svet zagrliti!

Tolko sam im ugađala, tolko sam oko nji letila, tolko sam bila sretna što su moja deca kod mene, makar dok se moja Smiljka ne porodi, pa kad dete malo odvrkne, nek idu svojim putom i životom, znala sam ja da oni nećedu ostati u Banovci.

Sima je bio vredan dečko, radin, volo je školu, nikad nije nešto bio razgovoran, više je bio ozbiljan i otresit. Kad god je išo je kod oca i kod matere da i obiđe, ja isprva spakujem nešto što mi se nađe u kući da i pozdravim. Al kad sam vidla da oni baš nikad ništa, onda sam i ja alalila. Tako su teli, da budemo na faše, a ne ko pravi prijatelji. Od volje im, mislim se, ko Šokcu post.

Ta mi je zima bila lepa, al jedared lepa, ko ona što sam je pre dvadest godina provela sa mojim Stankom i gospoja Fridom u Zemunu.

 

Mesec i po dana posle Božića, moja se Smiljka porodila. Bio neki lep dan, februvarski, granulo sunce preko onog snega što se na njega navatala ledena pokorica, pa ko da se smeje s neba. Nigdi jednog oblačka, nebo plavo ko one tocke suknje.

Taki je dan bio, čedo, kad je tebe tvoja mati rodila, nek si mi živa i zdrava, a sad sve ostalo, kako je bilo da je bilo.

 

Ej, bože, bože… I dotad se život igro sa nama, al ni pomisliti da će nas još jedared tako ošinuti, da nikad do kraja ne dođemo sebi!

 

Ja sam se čisto i zamorila, nije šala kolko sam divanila. Ajd pa ćemo drugi put o tim što sam tela, premda ti i znaš o čim bi ja pričala. Al sad ti idi i prostri onaj veš napolje, viš kaki je lep dan, dok ja malko prelegnem, pa ćeš mi posle nešto čitati iz ti tvoji knjiga, nije valda makar šta?

Di sam stala? Odakle da počnem?

unnamed

Preuzeto sa Interneta.

Zastanem, tako, pred praznim listom virtuelnog papira i ne znam šta bih pre, ne umem da krenem, a uspomene na moju baku naviru kao blage senke minulih vremena. Sećam se, uvek je nešto radila, čak i kada sedne da se odmori, u rukama igle i kao pletisanka niže petlje čarobnih boja u meke džempere, kape, šalove, ili hekla šustikle, ili veze jastuče…

„Da vam ostane posle mene uspomena“.

 

Posle nje, ostala je ona.

 

***

 

A valda nam ni ta sudbina nije bila na ruku, očin je znao i sudbinu. Ne umem ti kasti, da l je do sreće, il do pameti? Il, ko što je baba Olga govorila: „Ko je sretan, taj je i pametan.“

Kad je moja Smiljka krenula u gimnaziju, u Pazuvu, živila je kod moje Dade i kod mog zeta Nikole, a da di će. Voleli su je uvek ko svoju ćer i mojoj Dadi nikad nije bilo teško za nju ništa učiniti – i da opere i da ispegla i da skuva, da je uvek čeka ručak na astalu kad se vrati iz škole. A i njin Bata, čedo moje, eto i njega više nema, siroma mlad je umro… Pa ja sad kad se pomislim, više ni ne znam ko je još živ? Svi moji odoše još otkad, a mene onaj odgore nikako da se seti! A valda će i taj dan doći.

Odjedared, sad ne znam je l bila šesti, je l sedmi, biće da je bila u sedmim razredu gimnazije, moja Smiljka ocekla kosu. Al oma sam znala da je našla nekog momka! Čim se ona ondulirala, nije to bez ničeg. Došla kući s baciklom, poznala je nisam.

– Iju, napako, kažem, pa di ti je ona tvoja divna kosa, Smiljka, ubio te gospod?

Došlo mi da je tako izlemam, ko što nikad nisam. I bila bi bijena, znala je ona to, neg je povela njenog teču da je brani.

– Ta nemoj, Vera, vidio sam da su se sve njene parice isto tako ošišale, sad je taka moda, mani dete.

– Moda? Izela je moda. Saću ja njojzi dati modu po nosu!

Pa da je dovatim za to malo kose što joj ostalo na glavi, jel sam se baš bila dobro nabesila na nju i naoštrila da je izgazim. Al ne da Nikola, stao među nas, ne moš je ni dotaći, pa se još i smeje ko lud na brašno. Prošo mene malo taj jed, sedimo ispod čardaklije, da l je već bio maj mesec, lepo neko vreme, sunce baš ugrejalo. Nikad moja Smiljka mene nije lagala, ne mogu to kasti. Nit mi je štogod prećutkivala ko što deca znaju.

Divanimo tako, ja zamesila malo listića, iznela tu na avliju i pekmeza od kajsija, još od preklane, a lep, žut, ko dukat. Jedemo mi te listiće, Nikola se nešto raspričo o njegovim bratu i bratancima, a meni samo u glavi kako da ispitam Smiljku o čim se tu radi i što je ocekla kosu. Al već znaš kaka sam, ne umem ja to izokola, neg oma posred srede:

-Jel, čedo, ima l tamo da ti se sviđa neki momčić, a?

A ona se zacrvenila ko ona majska ruža puketuša, što se uspuzala nuz kuću, baš iza njeni leđi.

-Ima, mama. Sviđa mi se jedan dečko iz Pećinaca. On je stariji godin dana od mene, saće maturirati, pa će studirati medecinu. Njegovi su jako bogati, oće da ga školuju.

Kad je kazla da je iz Pećinaca, a mene, viš ode, oma preseklo. A još kad je kazla iz čije je kuće, umal se nisam šlogirala!

– Nemoj, Smiljka, ako boga znaš. Pa, mi smo, čedo, rod. Moja je mati bila iz Pećinaca. A to je njena ujčevina. Ajao, napako, to nikako! Oma da si kazla tim dečku da ste rod, oma, jesi čula?

Ona se čisto trgla, znaš kad vidiš da se neko iznenadio, pa će meni:

– Mama, ne sekiraj se, on je mene samo nekolko puta dopratio od škole do Srpskog kraja, samo smo pričali, nemoj da se brineš…

A vidim, krivo joj, pa dete je to, al bolje što mi je oma kazla. Nismo mi bili baš tolko blizak rod, a nismo se nešto ni srađali, pogotovu otkad je dejka iz Pećinaca, mamin otac, umro. Al, opet, sramota je to. I dobro da mi je kazla. Da ne beše ondulacije, ko zna kako bi sve to ispalo.

E, da mi je tako kazla i za tvog oca, drukčije bi sve bilo. A možda i ne bi. Ne moš to ni znati. Al opet, da nije bilo sve kako je bilo, sa kim bi ja sad divanila?

Tako ti se, eto, svršila i ta parada s njenom kosom i ondulacijom. I nikad više nije pustila kosu da joj izrasti, ko što je bila dugačka kad je očla u Pazuvu u školu. A znaš kaka je bila, gusta, gusta, a loknava, pa je samo uvrneš s prstom i ona stoji tako kako je namestiš. Ta, divota jedna. Ja sam imala uvek lepu kosu, pa i dan danas, ovako matora, viš, ni sede baš nemam. Al u tim se Smiljka na njenog oca Stanka umetnula, on je imo jako lepu i poslušnu kosu, isto ko i ona. Kako god da je namesti, ona tako stoji.

Posle podne, odoše Smiljka i Nikola u Pazuvu i nije prošlo ni mesec dana, počo raspust, došla ona kući, dovela i našeg Batu. Celo leto su bili u Banovci, bar sam i se nagledala. Smiljka, Ljubica, Bata, pa još dođu i Baćini, pa od mog Bate deca, puna avlija! Lepo i je bilo i viditi i čuti. Sigraju se po ceo dan. A Smiljka, ko najstarija, uvek je tela i da mi pomogne. Što u bašti, što na njivi, da narani svinje i počisti obor, da narani živinu, da sa tom dečurlijom otera patke i guske na baru, čelo naše bašte, pa se tamo malko i kupaju, al se tu nisam sekirala, jel nije duboka voda. Bilo je to jedno proširenje na Budovaru, di su deca mogla da se brčkaju s guskama, a okolo lepa mlada travica, pa ponesu i vode i da nešto jedu, po ceo dan i nema kod kuće.

Al mi je bila velika briga kad se spreme da idu na Dunav. Ti dana sam bila ko na iglama. Nije to šala, Dunav je opasna voda, a još kad su počeli da vade šljunak kod Venecije, pa napravili šljunkaru, stvorili se virovi po celim Dunavu, ja ne znam kolko se sveta udavilo u njim! Ta, straota jedna. I ne dave se, čedo, nikad neplivači, oni se kupaju tu, oma ukraj obale, neg se dave dobri plivači. Kolko se jaki i mladi ljudi podavilo, broja se ne zna!

A moja Smljka, tvoja mater, nikad nije znala za strah. Ta je skakala sa šlepova i plivala ko riba, nit znam kako je naučila, ni kad je naučila. Tek čujem od Pere Savićeg kako je skočila sa šlepa najdalje od sve mladeži! A mene samo oblije ladan znoj.

Znam ja da je i tebe vodila da preplivavate Dunav, nemoj sad da se smeješ, ne znaš koliko sam se osekirala kad sam to čula. Pa, nije to šala, napako, ode kod Banovaca je Dunav ko more. Ako nema i dva kilometra odavde do rita? A tek tamo di je gaz, ta to ima virova i čuda, ne smem ni da mislim o tim. Nekad valja i da čeljade bude kukavica, a ne samo da srlja ko muva bez glave.

Kad, jedan dan, samo što je prošlo podne, ja izašla na šor za kuma Kajom, vidim idu neka deca šorom, digla se velika graja. Reko, da vidim ko je to. A ko bi bio, neg moja Smiljka, vozi je Mita Pevčev na baciklu, a dečurlija trče za baciklom. Došli ispred kuće, ja i ne gledim u noge, neg pitam šta je bilo. A Mita, mi smo neki dalji rod, al smo se srađali, pa mi kaže:

-Pa, tetka, je l ne vidiš Smiljkinu nogu?

Ajao, a njojzi krv lipti sa pete, ne moš prašina na šoru da upije!

Iju, gospode, šta je bilo?

– Ta, govori Mito, čedo, šta je to bilo? Šta si to radila, Smiljka?

Ona bela ko kreč. Valda se i poplašila, pa se i bojala šta ću ja kasti, a i moralo je to nju zdravo boleti. Ćuti ko zalivena. A vidim da će pasti s tog bacikla, s one štangle na kojoj sedi. Na nogu ne mož da se osloni. S jedne strane ja, s druge Mita, već je i on bio momčić, ako nisu isti par on i Smiljka, sad ne mogu da se setim.

– Skakali smo sa šlepa i nju je gurno jedan dečko iz Kasarne, pa se nije oma snašla. I kako se dočekala na noge, tako joj je peta upala u jednu razbijenu vinsku flašu što je bila u vodi i nije se mogla viditi…. Oma je onaj Mile Đakov izvadio iz vode, a zaranjo je valda pedest puti… Kad smo vidli na čega se ona posekla, dobro je i prošla, mogla je bez polak noge ostati!

Majko mila, kad sam joj sklonila peškir s noge, svo meso s pete visi, a krv samo lije!

Pošljem Ljubicu kod Baće da vidi je l kod kuće, da oma preže konje za Pazuvu, da joj ušiju tu petu. Ne vredi da je vodim u našu ambulantu, kad je Laza večito u bircuzu, a sad po ovoj vrućini, bog zna di je. Samo bi izgubila vreme.

Plačem ja naglas, moja Ljubica sa mnom zajedno, Bata i sva druga deca se unezverila, poplašili se kad su vidli tu ranu i tu krv. A moja Smiljka ćuti, taka bela, pa počela i da žuti, al od sebe glasa ne pušta. Stegla zube, trpi, ko da je nisam ja rodila. Sad, ne kažem, nisam ni ja pekmez, al nisam ni taka jaka ko ona. A nisam nikad ni bila.

Ni ne grdim je, šta ću je grditi, vidim, samo što je živa.

Ućutala se, stegla pesnice, trpi i malo, malo pa kaže:

-Mama, nije to ništa, ne bole me, nemoj da plačeš.

Kako ona to kaže, a ja opet u plač!

I setim se, eto, kako je Zdravko, od mog devera sin, kad su još bili mali, gurno s krova. Uzveli se nji dvoje preko ringlova što je pustio grane sve preko platna i krova, upravo do odžaka! A Zdravko, siroma nije bio kako treba, valda iz sigranja, šutno je nogom. Zapetljala se Smiljka u granje ringlova, sroljala se s krova, pa tresnula svom težinom na zemlju.

Sva se oderala, celom jednom stranom, a ugruvala se, ta sva je bila modra po godine.

Ja bila na njivi, isto ovako bilo letnje doba, pa nisam ni znala šta je bilo. Došla kući umorna, vidim, moja Smiljka već zaspala. Operem se, presvučem, da l sam nešto jela, ni ne sećam se, pa kad je to sebi bilo. Legnem i ja. Kadgod, valda je bilo dva, tri sata, prošla ponoć, rekla bi da čujem neko ječanje. Ustanem, upalim svetlo, kad imam šta viditi! Kako se pokrila samo s čaršavom, bila i vrućina, mojoj Smiljki čaršav sav krvav! I plače u snu, valda je bolelo kad se okreće, jel se krv sva skorepila, pa se zalepila za čaršav, a čaršav za nju.

Probudim je ja polako, da vidim o čim se radi, kad ona u plač:

– Nije Zdravko teo, mama, nemoj ga grditi. Sama sam pala, nemoj ništa kasti strini, mama, molim te, mama… On se prvi popo na krov preko ringlova, ja za njim, pa sam se okliznula… Nije me on gurno, mama, sama sam se okliznula na crep…

Suza suzu stiže, plače dete, sklopila ruke i samo moli da ne kažem ništa mojoj jetrvi, ni da ne grdim Zdravka. Kad sam vidla kako se oderala i ugruvala, došlo mi da i pobijem! Pa, mogla je vrat skrljati! A znala je Smiljka kaka je moja narav i da bi oma očla, usred noći, da kažem šta imam, zato je i ćutala i trpila bolove. I uvek je taka ostala. Trpiće do sudnjega dana, al neće kukati, nit će koga mrziti.

Da je to Ljubici bilo, napako, ta bi nadala dreku, čuo bi je ceo Šijački šor. Ma kaki Šijački šor, čuli bi je celi Banovci! Eto ti, a rođene sestre po materi.

I tako ja u tim mislima, i sad bi mogla plakati kad se setim te njene pete što je tako odvaljena visila, kad evo mog Baće, doletio, sav se zaduvo. S vrata viče:

-Šta je to sa Smiljkom? Kazla mi Ljubica šta je bilo, dobro je i prošla, mogla se sva skrljati. Ajde, Smiljka, uja uprego konje, da te odnesem do kola. Vera, daj neko ćebe, štagod, da bude mekano kad nasloni nogu. Imam ja pokrovac u koli, al nije to mekano, a i s njime pokrivam konje, pa nije baš ni čisto.

Ko tuđim nogama odem do šifonjera, a ruke mi drkću, izvučem jastuk, uzmem dva, tri čaršava da namestim u kola, da mom detetu bude zgodno, pa se povratim natrag, da se preobujem, da baš ne idem u natikačama. Kad ja na šor, oni već očli! Baća povo sa sobom Batu i Ljubicu, a mene ostavio. E, što sam bila i besna i žalosna. Pa kako tako da ode, bez mene? A posle, kad su se vratili, kaže mi Baća:

– A di da te vodim, Vera, taku šmrkavu i zarozanu, još i o tebi da vodim brige? Samo si nam još ti falila. Evo, zašio je doktor petu i kazo je da dođemo za nedelj dana da skidamo konce. Metno je i dve kopče za svaki slučaj, da se rana ne otvori. Ja ću je sutra baciklom odvesti na previjanje kod nas u ambulantu, ako onaj Laza ne bude ožderan ko što je uvek. Doktor je kazo da ne izlazi napolje, jel je vrućina, da joj se rana ne zagadi od znoja. Tako je sve kazo, a i ona je čula. A da je heroj, heroj je. Nit se derala, nit je jaukala. Al mi se zato dvaput onesvestila na rukama, pa sam moro da prečekam dok joj je doktor dao nešto da popije, ko neku vodicu, pa dve nekcije. Ni njima nije lako, tolka krv, tolko je to sve bilo razjapljeno, kost se lepo vidla, beli se kroz meso i kroz krv. Ona, ni ‘jao’ nije kazla. E, sejka moja, za to će ti uja sutra kupiti najveći sladoled kod sladoledžije…

Kako je to sve kazo, ja se srušila. Počela da mi se okreće soba, pa sve vidim duplo. Al sam oma došla sebi, čim me Baća polio vodom iz bokala.

– Je l sad vidiš što te nisam vodio? Da mi se tako i ti skljokaš, pa šta ću s obadvema?

Mislim se, pa nisi mi moro ceo bokal vode izručiti na glavu, al znam ja njegove uncutarije. Baš je teo da me dobro okupa, da dođem sebi, a ne da se ovo dete još više poplaši.

Smeje se Baća, bome se i moja Smiljka smeje, šta će dete, valda je prošo taj prvi stra, a odjedared Baća se lupi šakom po čelu:

– Ajao, Vera, pa ja zaboravio da svrnem po Ljubicu i Batu, a ostavio sam i kod Dade i Nikole! Pa viš da ni ja nisam kako treba! Saće se Dada pojesti živa. Ej, kaka sam ja blesa, pa to nema u krstu sveta!

Bože me prosti, ja nisam na nji ni pomislila, od čuda što me snašlo! Tek sam ja blesava! Sad, Ljubica vole kod moje Dade, već se iskala da je pošljem na posedak, al ja sve reko nek deca budu malo i kod mene, volem kad mi je puna kuća.

Samo što je to kazo, nije prošlo dugo, on se sprema za Pazuvu da ode po decu, čujemo mi kapiju, a u sobu utrčali Ljubica i Bata, za njima klanca i Nikola. Kad su vidli Smiljku, Baću i mene, laknulo im.

A šta je bilo. Kad su vidli da nema Baće, Dada poslala Nikolu kod doktora da vidi šta je bilo, da nisu Smiljku odveli u Zemun, u bolnicu. Pa kad mu je doktor kazo da su očli kući u Banovce, da je on uradio sve što treba, oma je Nikola znao da je Baća tako uzrujan i zaboravio da svrne kod nji, pa je seo na bacikli, napred metno Batu, natrag Ljubicu i pravac Banovci.

Od muke smo se i smejali Baći kako je zaboravio i na Dadu i na Nikolu i na decu.

Viš ti kako je nekad bilo – ni telefona, a tek ovi što se sad stalno sigrate sa njima? Bio po jedan u mesnoj kancelariji, u pošti i u zadrugi. Pa kad nekog treba da zoveš, spremaš se tri dana, glancaš cipele, peglaš aljine, namodiš se ko da je svetac, samo da bi otišo da telefoniraš.

 

A tvoj tata… Pa to je bilo posle, kašću ti i o tim sve. Kamo sreće da je bilo drukčije, a šta možeš. Tako nam je valda pisano. I sad, kad se okrenem i gledim u moj život, ne mogu kasti, bilo je i lepoga, al je bilo muke i tuge, valda ko i kod svakog, samo što drugi ni ne divane o svojoj bedi, neg samo o lepim, pa ispada ko da su svi drugi sretniji.

 

A nije tako. Osvedočila sam se kolko puti.

Ja sam taj mrgud i pogrešan saputnik!

06122008054

Preuzeto sa Inteneta

U seljobus ulaze dvoje, srednjih godina, nastavljajući razgovor započet još na stanici, očigledno.
– E, a šta ćemo ako uđe kontrola, a? – pita plavuša (izrastak s dva prsta, kao propala ruska grofica).
– Zabole me ako uđu. Ja se sagnem, pa kažem da niko ne čuje: „Ost’o sam bez posla, sestro, nemam za kartu“ i ako je normalna, prođe i ostavi me na miru. Ako nije, e onda im jebem mater svima, pa se bar drugi švercuju…. Hahahaha….
– Ahahaha… – smeje se drugarica prijateljica – E baš si lud.
Veseli neki ljudi.
Seli iza mene, i da neću – sve čujem.
– Znaš da sam ja i prest’o da radim 15. januara.
– Ma nemoj? Nisam znala. A što?!
– Rekli mi doktori. Iš’o sam prošle godine sto puta i na sto mesta… Stalno mi se spava. I ne znaju zašto. Pritisak mi dobar, dali mi i onaj halter da nosim i nosio sam i ništa… Rekli mi da idem u Nemanjinu i da skupim papire da predam tamo i da idem u penziju…
– Kako, bre, to?
– Jebiga, kod „Franša“ zamalo da izginem i pobijem ljude. Udario u ivičnjak, a on visok pola metra… Sjeb’o sam i točak i felgu i pop’o se preko ivičnjaka, a na stanici ljudi. Mog’o sam nekog osakatiti…. A u Mirijevu sam zasp’o i pustio kočnicu na semaforu, znaš onaj kod pijace? E tu sam udario u neki kamiončić. Samo mi na Novom Beogradu dobro, sve ravno i da ’oćeš ne možeš nikog da udariš. Ahahahahaaa….
– Da, kad je ravno. Ahahahaaa….
– I sad mi se spava, al’ evo pričam s tobom, pa se ne dam. Kad sam bio prošle nedelje kod psihijatra, neka sva na note, te ovo, te ono, te ’de sam odrast’o, te ’de sam se rodio, te kad su mi umrli roditelji, te kol’ko imam dece, jesam ženjen, pa prekrsti desnu nogu preko leve – kad me udari s onim čekićom, umalo da joj razbijem zube…. Ahahahaaaa…. Sad levu preko desne, kaže. Opet mi odlete noga, al’ se ona sklonila u stranu. Pa kaže: zažmuri, pa ispruži ruke, e sad čučni, pa ustani, sad idi do vrata, pa se vrati i idi do prozora. E jebote, al’ me prošetala k’o budalu…. I kaže: zdrav si ti, Svetozare, ništa ti ne hvali. A što mi se spava, pitam ja nju. Ne zna da mi kaže, nego sve nešto priča sa koleginicom i smeju se k’o lude…..
– Kako su ti deca? – menja temu saputnica, jedva došla do reči.
– Rade obe. Ova mlađa ’oće da se udaje. Kažem, evo ti sprat pa tu živite. Neće. Udaje se i ide u stan na Karaburmu da živi sa svekrom i svekrvom i zaovom. Neće ni svadbu da prave…. A baš sam mislio da napravimo nešto veće, al’ kad neće. Nego još imam dve ’iljade evra duga, pa sam im’o nameru da to vratim pre nego što odem u penziju i da posle mogu da se raskomotim…. Al’ šta se može. Ja bi’ radio još par meseci i to bi’ taman vratio, al’ ako ne može… Kako su tvoji?
– Dobro su. ’Ajde pa ćemo se čuti. Ja ću ovde da siđem. Pozdravi Rajku i decu.
– Pa, čekaj, sićiću i ja s tobom. Mrzi me da se vozim sam. A i ne žurim nigde….
(O, blago tebi, mislim se – nit spiska, nit sprova! Divota.)
Sad oboje stoje tik ispred mene, pripremljeni da siđu na sledećoj stanici.
– Je l’ ste vi otkupili stan?
– Nismo. Uzeli smo na četr’es’ godina…. Sad mi povećali ratu sa 1800 na 2000 ’iljade.
-Ja sam moj otplatio. Izdajem ga, vajdica. Skupi se i tu neka crkavica, pa Rajka na pijaci proda ponešto od ove dece, nove stvari, da l’ su obukle, il’ nisu…
Sišli na Autokomandi.
I da me nije bolela glava, zabolela bi me.
Ispriča se čovek sam sa sobom, ismeja se naglas i grleno, onako, prostosrdačno.
I lepo vidim, ja sam mrgud.

Ja sam taj pogrešan saputnik.

9. februara 2016. godine

Kiseli smešak sa tanjira

 

meso_upitnik

Slika preuzeta sa interneta.

Ima jedna anegdota koje se redovno setim, kad god je reč o kvalitetu mesa koje jedemo.

Dogovorili su se tehnolog za mleko i tehnolog za meso da odu na ručak. Razmatraju pomno jelovnik, i na kraju tehnolog za mleko kaže:

– Odlično poznajem preradu mleka, znam šta se sve stavlja od emulgatora i konzervanasa tokom procesa prerade, znam kako se prave sirevi i koliko to sve ne valja – ja ću, ipak, poručiti sir.

Tehnolog za meso i dalje gleda u jelovnik, razmišlja, i na kraju kaže:

– Odlično poznajem preradu mesa, znam šta se sve stavlja i u meso i u prerađevine, od nitrita, nitrata, preko čileanske šalitre, do raznih neispitanih otrova i koliko to sve ne valja, tako da ću naručiti, takođe, sir.

Mnogi od nas i ne razmišljaju šta jedu, kakvog je to kvaliteta, čime sve tretirano, koliko puta reciklirano – Bože me ‘prosti, kao ovi naši politikanti, pardon, političke elite!

A zašto ne razmišljamo?

Pa zato što jedva krpimo kraj s krajem, ko će još da razmišlja o poreklu mesa, o njegovoj starosti, o kvalitetu, a tek o prerađevinama od takvog đubreta! Godinama već znamo da Srbija izvozi, što na belo, što na crno, kvalitetno meso i prerađevine od mesa. Bebi-bif naše tržište ne viđa često – valjda naša deca, mi, nismo dovoljno fini za takvu vrstu hrane? To se izvozi belom svetu od koga, za uzvrat, uvozimo svinje stare kao kornjače, koje su se prasile dvesta puta, uvozimo goveđe meso iz ko zna kojih belosvetskih rezervi – i sve bez glava, jer se na osnovu mozga najlakše utvrđuje starost životinja, a na osnovu krvi iz vrata – gde se najčešće daju vakcine, kakvim su sve otrovima pelcovane…

Veterinarski inspektori ćute i zatvaraju oči pred ovakvim zlodelima, zbog korupcije, a bogami i straha od rodoljuba na vlasti – ne samo aktuelnih, nego i onih pre, i onih pre, pre… Ne zna se koji su gori.

Setimo se samo priče o aflatoksinu i tadašenjem ministru poljoprivrede, a sada ministru privrede, kako nas je bezočno lagao sa svih televizija i svih štampanih medija, a da se nije udostojio čak ni da nauči korektan naziv tog otrova, nego je pedeset puta ponovio „alfatoksin“, valjda uljuljkan komplimentima koje dobija kao „aFlamužjak“, šta li.

Da ne govorim o tome kako i na koje sve načine uvoz mesa seče naše stočarstvo u korenu, jer su o tome napisane studije za koje niko nije zainteresovan. Kao da živimo u blagostanju i da nam se preliva na sve strane, a ne u bedi i sirotinji kakvu nismo zaslužili.

Ili jesmo?

A još od pre Drugog svetskog rata postoji priča o Gavriloviću iz Petrinje koji je poslao sina na školovanje u Evropu, pa ovaj, kada se vratio kao školovan mladić, obilazeći sa ocem fabriku, pita:

– Šta je ovo, tata? – pokazujući na otpad, drob i neku smrdljivu džigericu u nekom budžaku.

– To je, sine, za bacanje – odgovara stari lisac.

Na to se mladi kapitalista zamisli, pa, vajkajući se odgovori ocu:

– Da se baci? Pa, šteta… Pa, šteta…

I tako nastade pašteta.

 

Znam da ne mogu da se zaštitim ni od čega, da će me to od čega bežim stići gde god i kad god – u gostima, u restoranima, ali, eto, znajući mnogo toga o našoj prerađivačkoj, u ovom slučaju mesnoj industriji, branim se koliko mi to mogućnosti dozvoljavaju.

Ne znam koji i kakvi snimci iz bilo koje fabrike za preradu mesa mogu bilo koga od nas da šokiraju – svesni smo svega, nažalost, i takođe nažalost, mudro ćutimo i čekamo da nam porastu repovi, ako preživimo ovaj nutritivni teror.

Хоризонтале, вертикале и трансферзале (Или: Сјаште ми зглаве)

 

sve

Знате оне људе који неког похвале, само да би другог унизили?

Оне који ујутру устану бесни и тесни, намрштени и острвљени на цео свет?

Оне који су незадовољни свим и свачим, јер мисле да су, из само њима познатих разлога, завредили бољи живот, а тек боље окружење?

Оне који се ретко смеју, па тај смех, када се случајно и догоди, изгледа гротескно и језиво, јер је неискрен и намештен за појаву?

Оне који вам, ако дозволите, одузму сву енергију, па после сусрета са њима имате утисак да нећете стићи до куће, јер сте патосирани и немате снаге ни да трепћете?

Оне који су надмени без видног повода и разлога, тек тако умишљени?

Не верујем да их баш немате ту, око себе? Нека злобна стрина, можда тетка, комшиница, колега на послу?

То су они који вам никада неће упутити комплимент.

То су они исти који ће свим срцем, душом, а поготово потврдним пропратним текстом, прихватити вашу похвалу ако се, којим случајем преверите, па им је упутите. Глорификоваће себе до небеса!

Они што ће вам увек, када вас не виде неко време, запрепашћено рећи: „Што си се угојио/ла!“, или „Јао, што си пропао/ла, да ниси болестан/а?“ Јер, боже, они су увек тако искрени и не желе да подилазе. Да увреде, то могу без проблема.

То су исти они који пате од комплекса супериорности и комплекса недовољног уважавања.

Нису ли то они исти који ће, као моралне вертикале својих породица и ближе својте, држати етичко слово о свом поштењу, занемарујући чињеницу да питање морала није везано искључиво за партнерску верност, него и за друге вредности које они, сироти, и кад би се о њих саплели, не би препознали.

Да, да, то су они који имају довољно времена, жеље и енергије да смишљају како ће неког повредити, омаловажити, унизити – ако им се тако нешто допусти.

 

И сад, питам се ја како је њима у њиховим малим, јадним животима када остану сами са собом?

Да ли су бар тада искрени према себи и остатку света, или и даље држе те бедне маске на својим туробним, мрачним лицима?

Имају ли макар толико људскости да се погледају у огледало… и, можда некад, пљуну на одраз који у њему виде?

 

Питања су реторичка, јасно, јер знам да и када остану сами са собом, такви људи не могу да изађу из сопствене тескобе и скучености, не умеју, или немају потребу да скину маску са којом иду кроз живот. Тако затарабљени у неки свој, амбивалентни свет, не виде даље од носа, јер им је ракурс увек у погрешној равни у односу на нормалан свет и народ.

И знам да су неискрени и тада, са истим тим маскама лежу и устају, а ко зна када су последњи пут погледали своје огољено лице у том огледалу.

И знам да никада неће пљунути у сопствени одраз, јер немају чак ни за то потребан ниво човечности.

 

Е, да. Знам да и ви такве презирете. А мени трзају на жуч.

Poslednja čaša vode

 

devojka-sa-ruzom-1414784667-50468

– Majka, hoću nešto da te pitam.

– Pitaj, čedo.

– Kad smo se iz Šijačkog šora doselili ovde, na Beli Breg, kad smo zidali novu kuću, deda Jovica je tada živeo kod tetka Ljubice, samo nas je jedna, tejkina kuća, razdvajala. Ja sam tada imala dvanaest godina, nisam bila baš toliko mala, da mi nisi mogla reći kako je sve to bilo među vama i kako ste se razišli. Uvek si, dokle god je bio živ deda Jovica, govorila da treba da ga poštujem, da poslušam ako me pošalje u prodavnicu. Zar ga nisi mrzela posle svega što se dogodilo? Pa, toliko si propatila to kratko vreme koliko si sa njim provela…

E, viš, da ti kaže majka. Ja nikad nisam bila mrzeća, nikad nikog nisam mirzila, ko što i sama znaš i ko što sam i vas učila, tako ni njega nikad nisam mrzila. Kazla sam ti, nije on ni bio tolko loš, kolko su njegovi bili protiv mene, kolko me nisu marili, jel su valda mislili da je trebo uzeti devojku, a ne mene s malim detetom. Mislili su da ja nisam prilika za njega. Njegova Lela je tu bila glavna, sve je mislila da je njen Jovica zaslužio neku bolju od mene. Nek je pokoj njenoj duši, samo je ona znala kako je umirala – boga je molila da joj uzme dušu, a bog nije teo. Ništa to nije ni slučajno, ni za džaba. A ko što i ti znaš, Jovica je isto tako lošo u svojem životu prošo. Nit se više ženio, nit je s materom nešto veliko divanio, samo kolko da ne bude da ne govore, a u istoj kući žive, sramota bi bilo i od sveta.

Dok je Ljubica još bila mala, dok nije pošla u školu, retko je viđo otac, jel mu je moj Baća strogo zapretio da će ga ubiti, ako samo dođe do avlije, a kamoli da uđe unutra. Znao je Jovica kaka su moja braća, dobri ko lebac, al ako u njino dirneš, oma bi radila brica. Taki su naši Sremci, čedo, a nije to baš ni dobro, al šta ćeš, ne moš od svoje prirode pobeći. Pravo da ti kažem, uvek sam i strepila da bi se mogli zdrpiti di god bilo, da l na šoru, da l u bircuzu, da l na njivi, da l na pijacama, napako, da padne krv za ništa. Šta je bilo, bilo je, ne moš to terati doveka. Al, da viš, kad je Ljubica pošla u školu, opet sam imala muke s Jovicom, a i s Lelom. Ne mogu kasti, Jovicin brat se nikad nije petljo u te naše stvari. Držo se po strani, kad god da smo se vidli, uvek se lepo javljo i uvek pito za bratanicu. Što kažu, krivo sedi, a pravo besedi.

Sad, da bi došla do škole, Ljubica je morala proći pored ocove kuće. I ondak on izađe, il baba, pa je svrate kod nji na ručak, il na večeru, pa joj ugađaju, pa joj kupuju šta god oće, samo da bude kod nji. Ne znam da l je baba Lela baš tolko volela moju Ljubicu, imala je već i unuke od drugog sina, il je samo tela meni da štrucira, očin je znao. I sad ti vidi, sva šijačka deca dođu iz škole, samo moje Ljubice nema. Ja izađem na šor, pa izgledam, oće l naići, nje nema.

Kad je to bilo prvi put, baš sam se i poplašila, reko, da se nije dete uputilo na Dunav s nekim, da se nije udavila, svašta mi prolazilo kroz glavu. Al, naišla još neka deca, pa mi kažu da je Ljubica očla kod oca, vidli su kad je ušla u njinu avliju. Meni laknulo, al nakratko. Već se i mračak vata, nje još nema. Da idem po nju, ne bi, nikad ne znaš kako moš proći s ludama. Ajde, čekaću još. Znam ja da je otac vole, znam ja da joj ništa neće biti, al mati ko mati, sekiram se što je nema, pa da l je jela, pa ima l šta da presvuče, pa oće l se oprati pre neg što legne, jel već vidim, neće doći kući. Sedim tako za astalom, ja s jedne, moja Smiljka s druge strane, plačemo ko dve blese, i još molim boga da ne svrati moj Baća, jel bi on oma očo po Ljubicu, a ovaj je možda ne bi dao, pa bi nastala čitava tarapana. Iju, napako, kad sam preživila tu noć. Nit se kome žaliti, nit koga šta pitati, ćutim tako i žderem se, a ne mogu ništa uraditi. Ta, kad se toga setim, bolje da me je nestalo!

Ne znam ni da l sam oka sklopila te noći. Čim je svanulo, ja se obukla, pa preko Šorića, skroz oko Bela Vetra i Šicare, pravo pred školu, da vidim oće l moja Ljubica doći u školu. I još nisam rada da me svet vidi, pa sam se šćućurila preko puta, unakrst od škole, već blizu Novakovići, računam, vidiću je, moja je, poznaću je i poizdalje. Dolaze deca sa sviju strana, al ja gledam samo Šijačane, jel je med njima moja Ljubica. Kadgod, vidim je ja! Drkćem od strepnje i od sreće što vidim moje dete živo i zdravo! Pa onda mi dođe u pamet, valda nije taj Jovica tolko lud i blesav da svom detetu napravi neko čudo? Valda je vole ko što svaki otac vole svoje dete. Onda se setim našeg ludog oca, pa vidim da ni svaki otac nije isti. Jao, majko mila, ala sam se napatila ti dana. Opet se vratim kući istim putom, da me ne vidi niko od Jovicini. Oko podne izađem na šor kad vidim da su se deca pustila iz škole, moje Ljubice opet nema sa njima. Uđem u avliju, zatvorim kapiju, pa se naslonim leđima i plačem naglas, zapevam do precoblja, a kad uđem u sobu, padnem na kolena od nemoći, zuji mi u glavi ko da će eksplodirati, obnevidim od suza, makar što znam da mi to moju Ljubicu neće vratiti. I tako nekolko dana. Kad, jedan dan, evo moje Ljubice, vratila se s decom iz škole! Vesela, smeje se, grli mene i sestru, pokaziva nam kake joj je cipele otac kupio, pa dve lutke, pa još neke teke, al neke naročite, ne onake obične  kake sam joj ja kupila za školu, pa računaljku. Ja ne znam šta ću od sreće što je došla kući, ljubim je u kosicu, stegla je u naručje, umalo nisam dete ugušila!

– A što plačeš, mama – pita me Ljubica.

– Od sreće, čedo, što si došla kući.

– Ali, mama, i ono tamo je moja kuća. A baba Lela je kazla da ti i tako više voleš Seju, neg mene, pa bolje da ja onda budem kod nji, tako je kazla. A tata je reko baba Leli: ‘Ti da ćutiš, dosta si govorila! Ceo si mi život upropastila, ne truj ovo dete!’ Onda se baba Lela nanjorila i više ništa nije kazla…

Ljubicu nikad ništa nisi moro pitati, ona sve izdeklamuje ko u crkvi: i šta je ko kazo, i šta je ona kazla, i ko je šta kome reko, i šta je jela, i šta je pila, i šta je učila u školi, al sve, od početka do kraja. Tako sam ja oma znala u čemu je stvar. I znala sam da će je Jovica zadržati kad god može i kolko god može i zato što je vole, i zato što zna da ću se ja sekirati, a i u štruc svojoj materi, jel ako Lela nije marila mene, nije ni dete koje sam rodila, makar što je i od njenog sina. Sve mu je to baš tako i odgovaralo da bude.

E, moj živote, neživote.

Saznalo se to brzo u selu, nisu Banovci Pešta, pa da se nešto ne sazna. Svet ko svet, otrcava koga god stigne, a da neće o ovim slučaju. Tako došlo i do mog Baće. Čim je ušo u precoblje, oma sam znala da je čuo to za Ljubicu, kako je zaustavljaju iz škole i kako joj ne daju da dođe kući.

– Zašto ti to meni nisi kazla, Vera? Je l ja to treba da čujem od kojekoga? Ja sam njemu reko šta sam imo, al izgleda da ću još štogod morati.

– Nemoj, Baća, ko boga te molim. Nemoj napraviti neko čudo, da se svet s nama pokoriše. To je njen otac, pa i neka je vidi…

– Vera, jesi ti luda, il šta? Jedna je stvar da je vidi, a druga je stvar da je zadržava kod nji, da dete ne dolazi po nekolko dana kući. Il je tebi svejedno? Šta je s tobom?

– Znaš ti, Baća, da meni ne mož biti svejedno, al neću da se s njima bočiš i da svet sa nama ispira usta. Ja znam kaki si ti. Ako ti nešto kažu što ti se ne svidi, znam da ćeš poluditi i da će biti krvi. Bar te tolko znam, brat si mi. Zato ti kažem, neka, proće i to jedared, neće ona uvek biti mala, valda će i odrastiti, pa će moći sama da reši šta će i kako će i kod koga će.

Ćuti moj brat, puši cigaru, sago glavu, pa mi nešto došlo žao i njega i mene i tog mog deteta što je tako mala, pa s njome može ko šta oće da radi. Kad  ne moš nešto da rešiš, najbolje da to malko ostaviš po strani, pa će se valda nekako i rešiti. Ne moš ništa na silu, što kaže naš svet, što stiskaš jače, to jače ockače. Upantila sam to još kad mi je moja bajka kadgod govorila. A sad sam se setila i dejke, dobar je bio, mogo si ga na lebac mazati, pogotovu prema nama, deci, al kad ga bajka baš zdravo najedi, znao joj je kasti: „Ćuti ti, magarice jedna!“ Bajka se uvredi na mrtvo ime i prezime, ćuti, ćuti, pa mu kaže: „Iju mene, doboga, tako da mi kažeš?! Pa ja sam bila jedna fina i suftilna devojka, bog s tobom, Gajo“ – i onda ne govore ceo dan. Al sutra opet ispočetka, lepo, najlepše što se može. E, a taki su bili moji. Ovi Jovicini su drukčiji. Mogo si sa mojima i da se sporazumeš, al sa Lelom se nije moglo. A onda ni s Jovicom.

Eto, nekako se ja ubedim sa Baćom da ne ide kod Jovice, da pusti nek ide kako ide. Vidla sam da mu je bilo krivo, al bi meni bilo krivo da je moj brat strado zbog mene, makar što mi je bilo i teško i žao.

Džaba da ti majka sad divani sve jedno isto. Tako je s Ljubicom bilo kroz celu njenu školu, dok je bila u Banovcima. Tek kad je pošla u srednju školu, kad je malko poodrasla i sazrela, počela je da svata šta sam joj ja govorila, a šta joj je govorila njena baba Lela. I šta je istina, a šta nije. Al rekla bi, čitavog njenog života je ona stalno mislila na ono s čime su joj Jovica i njegova mati punili glavu, da sam ja ovaka i onaka, da je ne volem ko što volem Smiljku i taki neistina.

I kad je Jovica kupio plac ode, zajedno sa Ljubicom i njenim Zdravkom, Smiljka je oma tela da i mi kupimo pored nji plac, pa da zidamo kuću. E onda su i Seja i Baćko rešili da prodaju njinu kuću, da i oni budu sa nama, baš zato što nisu imali dece. Baba Olga je već bila umrla kad je to bilo. Oma sam ja znala da će Jovica biti blizu, al šta sam mogla. To je Ljubicin otac, znam da je volo ko svoje jedino dete, pa nisam tela da kvarim ni njojzi, ni mojoj Seji i Baćku, ni Smiljki. Ako ćemo živiti blizu, makar nismo u istoj kući, pa sad šta. Prošlo je godina i godina, otkad je umrla i baba Lela, mislila sam se, neće više biti nikaki problema. I nije ni bilo, da ti pravo kažem. Dobar dan za dobar dan i to je bila sva naša priča. Moja i Jovicina. Posle, kad je Ljubica rodila Voju, išla sam kod nje, šta ću, moja je, moje je unuče isto ko i ti, čedo, pa šta mogu.

Nije prošlo dugo, čujem ja od Ljubice da se Jovica pobolo. Al zdravo se pobolo, na smrt, moš kasti. Ljubica plače, žao joj oca, a valjo joj je u njenim životu. Sav tišljeraj na kući joj napravio i to znaš kaki, dobar je majsto bio, nije mu bilo ravnog. I Dadin Nikola je bio dobar tišljer, al ruku na srce, nije bio taki ko što je bio Jovica. Pa i nismo svi za sve, šta ćeš. I ja sam bila bolja šnajderka od Dese Miliće, ta od sviju koje poznajem. Ja kad ukrojim armoh, to ne mož biti da ne valja. Samo dubi.

Moja Smiljka smestila Jovicu u bolnicu, znaš da na takim mestu radi da može sve što treba i kolko i kako treba, nema doktora do kojeg ne može doći, a došla je do najbolji doktori, makar što nije bio baš neki očuva prema njojzi, sve je to Smiljka zaboravila. Taka je uvek bila, ni ona nije mrzeća, ko ni ja što nikad nisam bila. Valda je i na njenog Stanka povukla, a Stanko je uvek bio bolji i od mene, to bar mogu priznati. Sve je to moja Smiljka zbog sestre  činila, a i Jovicu je poštivala, ako ni zbog čeg, onda zbog godina, a i eto zbog te njegove bolesti. Niko u bolnici nije ni znao da Smiljka nije Jovicina ćerka, isto ko i Ljubica. Obilazila ga je svaki dan, nosila šta treba, išla i sama i s Ljubicom, kako se kad potrefi, ranila ga, pojila ga, nabavljala lekove iz bela sveta što i nije bilo kod nas. Al sve je to bilo za džabe. Jovicu pustili iz bolnice da umre kod kuće.

Šta ti je taj život. Ništa.

Kad je došo kući, leži ko proštac, nit može poradi sebe do kupatila, al ništa od ništa. Ljubica našla medicinsku sestru da ga gledi dok je ona na poslu, pa i posle, a di ćeš ti, malo detence u kući, ovaj težak bolesnik, oslabio – od onakog čoveka, šaka jada. Kost i koža. Znao je i on da mu nema duga veka, a to smo svi i vidli. Žut, žut ko limun, nit šta jede, nit šta pije, ona mu sestra samo menja neke flaše s crevetom, pa kap po kap kroz iglu u venu. Prošlo jedno mesec dana, ja očla kod Ljubice da uzmem Voju i da ga donesem kod nas, pa ti bi se toga mogla i sećati, već si bila velička, kad će meni Jovica, sa one samrtničke postelje:

– Vera, stani, pito bi te nešto.

Nikad do tad ništa nismo ni divanili. Kažem ti, dobar dan za dobar dan, zbogom za zbogom, nit sam ja njega nekad nešto pitala, nit on mene. Šta imam i da pitam. Nije mi baš ni bilo zgodno što smo tu, na tim bregu, al eto. Valda je tako sve udesio onaj odgore, i taj nije imo preča posla, neg nas tu nacrto, ko da je baš tako teo.

– Pitaj – kažem, a dete mi na rukama i već sam se uvatila za kvaku.

– Sedi samo da ti nešto kažem što ti nikad nisam kazo.

Ajde, sednem, neću da se ogrešim, bolestan je čovek, vidim da je na umoru, reko, neću da nosim taj greh na duši.

– Teo sam da ti kažem, Vera, nešto o čim ja već dugo mislim, a nisam znao kako da ti to kažem.

– Ta, kaži već jedared, šta se skanjeraš. O čim si mislio?

– Ja sam mnogo pogrešio u mojim životu spram tebe. I nikad se nakajo nisam, to sam teo da ti kažem. Eto, nema Lele odavno, a nikad da ti kažem kolko te je mrzila i kako je trovala i mene i Ljubicu protiv tebe. Grešna joj duša, Vera, grešna, da grešnija nije mogla biti. Na samrti je samo tebe zvala i molila se bogu da joj oprostiš…

– Slušaj, Jovice, da ti kažem. Ja sam njojzi odavno i oprostila, mlogo pre neg što je i umrla. Radi mene, mogla se lako s dušom rastati. Ako si to teo da znaš, eto, sad sam ti kazla. I tebi sam oprostila, neka te to ne sekira. Tako je bilo kako je bilo, da je moglo bolje, valda bi i bilo bolje. Al nek su ova deca živa i zdrava, nek je njima bolje neg što je bilo nama, ja ću biti sretna i zadovoljna.

– Nisam samo to teo… – pa se opet ućuto. Valda nije imo snage da govori, šta li – teo sam da ti kažem, šta je bilo, bilo je, ja ću brzo umreti, osećam i znam. Pa sam teo da ti kažem ovo. Mi se nikad nismo venčali. Ako bi ti tela, ja bi da se venčamo sad, makar pred moju smrt, da ti ostane moja penzija. Znaš da sam bio prvoborac, znaš da moja penzija nije mala, pa sam mislio, eto, ako je već sve bilo kako je bilo, makar da sad kad umrem, ti budeš zbrinuta. Znam ja da zbog dece nisi ni stigla da zaradiš sebi penziju, a ove naše zemljoradničke su beda bedina, pa sam to namislio da ti predložim. Nek dođe Mile matičar, nek nas venča ode, da samo imaš tu artiju… Eto, lakše bi umro kad bi znao da ćeš u starosti imati svoj dinar, makar što imaš i Smiljku i Ljubicu. Ako sam grešan bio, ne moram baš taki i otići na onaj svet.

Ja se zabezeknula.

Ni na kraj pameti mi nije bilo tako štogod. Nit sam kadgod pomislila na njegovu penziju, nit bi mi to nekad palo na pamet. Gledim ja u njega takog, nemoćnog, pa se setim kako me je tuko i vuko po onim patosu kad je bio mlad i jaki, kako mi je glavu udaro o daske, kako me je noseću džako nogom iz sve snage u leđa, kako se nisam ni branila, neg sam se samo skupila kolko sam mogla i rukama pokrila da me ne šutne u stomak i da mi ne ubije dete… Ej, kako sam ti bila bedna, čedo, oma mi se ražali kad se toga setim… I sve se ja tako premišljam u mojoj glavi, pa opet pogledam u njega takog kaki je bio, i kažem:

– Neću. Kad nismo imali nikakvog života, ne treba mi ništa od tebe.

Uzmem dete i izađem. Al valda od tog sećanja kako me je trudnu tuko, tolko sam se uzrujala, jedva su me noge odnele do moje kuće. I tako malaksala, sednem na basamke ispred kuće, prigrlim Voju, a suza suzu stiže. Taku si me i ti zatekla, je l se sećaš? Pošla si u školu, pa kad si vidla mene i Voju na basamcima, sela si pored nas da me pitaš šta je bilo. A ja ti kažem kako su malopre šorom prolazili neki kotlari, pa sam se poplašila da ne dođu gore, kad još nema ograde, napako, da mi otmu dete iz ruku. Ti si se, čedo, nasmejala glasno, pa mi kazla:

– Majka, nemaš ti koga da se bojiš, kad sam ja tu – i poljubila mene, pa Voju, a on pružio ručice da ga uzmeš… A tek njega kolko sam željna! Cela života. Pa kad je i ta Amerika tako daleko, šta ćeš. Valda ću ga još kadgod viditi, dok sam živa.

Uđem unutra, naranim dete, metnem ga da spava u tvom starom krevetiću, pa ko da mi nešto ne da mira, vrtim se po kujni, izađem na terasu, pa opet uđem. Najposle, zaključam kuću i pravac kod Jovice, al ko da sam nešto predosetila.

Ja unutra, kad sestra meni kaže:

– Gospođa Vera, ja bi morala do ambulante da uzmem još dve inekcije. Da l bi Vi mogli biti ode dok ja trknem, oma se vraćam.

Ja računam, neće se dete probuditi, ko što i nije, tek što je zaspo. Znam da će se ova brzo vratiti, već je bilo taki slučajeva da mora još nešto da donese.

– Ostaću – kažem – a ti požuri, da mi se dete ne probudi.

Samo što je izašla, ne znam ni da l je do šora stigla, probudio se Jovica, gledi u mene, a čisto ko da me i ne poznaje. Govori nešto nepovezano, nešto šapuće, izgleda mi ko da se razgovara s pokojnom materom. Izrasla mu brada, obrazi upali, oči sijaju, al onako nezdravo, ko u groznici. Ne znam šta bi mu kazla, vidim da me ni ne vidi, a valda me ni ne čuje. U jedan par, da l mi se učinilo, il je kazo ‘vode’.

– Jovice, je l bi teo nešto? Jesi žedan? Oćeš vode?

On ćuti, al ko i da klima glavom. Sad, nit znam da l mu smem dati vode, reko, valda će ova sestra brzo doći. I dok se ja tako premišljam, oću l mu dati čašu vode, il šta da radim, čujem ja nju kako ulazi. Oma je pitam, a ona kaže da može piti vode.

Donesem ja njemu čašu s vodom, prinesem mu da pije, dok je sestra petljala so tim inekcijama, on me uvatio za ruku, popio gutalj vode, pustio mi ruku, iskreno glavu ustranu – i izdano. Ova se sestra usplela oko njega, pa mu masira srce, pa ga viče po imenu, pa ga pljeska po obrazima, al ja vidim da od njega nema ništa. Umro čovek. Nađem ogledalo, prinesem – ne magli se. Taki mu je bio kraj.

Moja je Ljubica teško podnela ocovu smrt. I dan danas pati što još nije poživio, jako mu je bila privržena i bila je dobra ći. I da znaš, uvek mislim da je njega više volela, neg mene. Krivo mi nekad bude, a nekad pomislim, pa i on je nju volo, valda su ćeri više i vezane za očeve, neg za matere.

Na saranu nisam išla. Al često, kad god idem na groblje kod moji i kod Stanka, svrnem i do njegovog groba, posedim malko na klupi i uvek mi se vrati ona slika kako me je tuko. Zatvorim oči, pa se pomislim, neću više ni doći, kad samo o tim posle mislim. A kad opet dođem drugi put, ja opet svrnem, pa sama sebi kažem – kaki je bio da je bio, Ljubica mi je dobra, a naša je ćerka. I ne žalim što sam mu baš ja dala tu zadnju čašu vode. Nek mu bog sudi, ko što će i meni, i svakom od nas. Valda kako radimo, tako nam se i vrati, šta ja znam, tako su mene učili, pa tako i ja vas učim, čedo moje.

Teška ruka tišljerska

Samo što smo ostali sami, ni okrenula se nisam, a već sam se našla na patosu. Iz nosa mi curi krv, osećam kako mi u glavi gruva ko na frontu, a rekla bi da sam i nogu nezgodno ukrivila, teško da je nisam i uganula. Još se nisam ni osvestila, a u krstima osetim taki udarac s nogom, tako me je džakno, ko da mi je bubreg odvalio. Tela bi nešto da kažem, da se branim, al ruke ne sklanjam sa stomaka, sve me stra šutnuće me u stomak, ubiće mi dete što ga ispod srca nosim. Njegovo dete.

modrica-povreda-foto-profimedia-1480017877-1042935

… I celi moj život sam proživila, a nakajala se nisam što sam prestala da se udam za Jovicu. Niko mi nije kriv, niko me nije ni tero, nit me je, da kažeš, nagovaro, al eto. Sve sam se sama premišljala, baš ko što mi je i Spomenka kazla, pa i moj Baća, a i sa Sejom sam se savetovala, pa sa Dadom, pa sa Batom, s materom, ni dejka nije imo ništa protiv, a ni baba. Da viš, ni moje zaove, ni deveri, niko nije imo šta lošo kasti za Jovicu. Svi su kazli da je dobar momak, da je dobar majstor, tišljer, da ću, eto, imati zaštitu i ja i moje dete. Moj svekar je samo kazo da u mojoj kući, što je on dao plac meni i mom i njegovom pokojnom Stanku, na kojim sam napravila kuću s mojim i Stankovim novcima, a i moji su pomagali šakom i kapom, možemo biti samo dok Jovica ne napravi njegovu kuću. A ondak da se ocelimo. Ni to nisam očekivala, jel znajući kaki je i kako se na mene bio izuzo, mislila sam da će nas oma isterati, makar što je kuća moja. Al i sa njime sam imala petljancije, do suda smo stigli, šta da ti kažem.

Kad sam već rešila da probam da nađem moju sreću s Jovicom, nisam otezala – šta da se sad skanjeram? Kazla sam da oću, a baš da l sam dobro i promislila, bog bi me znao. I to ti je lutrija. Moglo je biti i drukčije, al eto, nije.

Dok se ne odeli od njegovi i dok ne napravi kuću, bićemo kod mene, u mojoj kući. Nisam oma tela ni da se venčavam, šta da žurim, ima kade. U crkvi se i tako ne možemo venčavati, ne da nova vlast, jel kažu nema boga, a ondak ti je džabe i da ideš u crkvu, a registracija u mesnoj kancelariji mož biti kad god oćeš. Nit sam ja neka mladica, nit je i njemu nešto bilo stalo da se tamo potpišemo. Ima kade.

Pre neg što će preći kod mene, zove mene Jovica da dođem s Smiljkom kod njegovi jedne nedelje, na ručak i da dođu i Seja i Baćko, Dada i Nikola i moja braća. Namodimo se mi te nedelje kad smo ugovorili, pa šorom do njine kuće, a nije ni daleko. Nema ko od Šijačana nije izašo da nas vidi. Mi se svi se lepo obukli, ruku podruku, pa polako. Ako će nas glediti, nek bar imaju koga i šta da glede – što ovi na šoru, što oni iza šalukatri.

Ja ne znam kako ti, al ja oma osetim kad me neko ne vole. Al znaš šta znači, oma. E tako je bilo s Jovicinom materom Lelom. Sad, ne mogu kasti, i njegov otac i brat su bili, da kažeš, i ljubezni i lepo su nas dočekali. Al Lela… Ta nam je i došla glave. Saš čuti.

Širom otvorena kapija, plus kapidžik, da l su mislili da ćemo doći na koli, jel u fijaker i tako nismo mogli svi ni stati, pa još metli i koji puketić cveća, da se vidi da čekadu važne goste. Ispod duda namešten astal, proletno doba, lepo vreme, moš se komotno sediti napolju. Na astalu lepi tanjiri, beštek, sad nije baš ko kod nas, al dobro. Šta su ljudi imali, to su i metli, ništa ne zameram. Pa još i lepu vaznu, a u njojzi ruže. Na tri mesta olbe s vinom i nekolko satljika rakije. Nasečen lep beli lebac, u lepim lebaricama, sve izvezene s lilavskim koncom, pa obeklane, to sam oma i vidla. Čaše od debelog stakla, obične, ni nalik onima iz koji je mene i Stanka posluživala moja pokojna gospoja Frida. Ni to ne zameram, jel je gospoja Frida bila prava gospoja, to je bilo ono starinsko bogactvo što banovački svet nije nikad ni vido.

Posedali mi za astal, sve po starini. Ja metla Smiljku na krilo, al dete ko i svako dete, oma sišla s mog krila, pa krenula po avliji. Ne znam da l ima još neko čeljade koje je tolko volelo mačke, al otkad se rodila moš kasti, neg što je ona! Pa kad je vidla mačiće u nekim budžaku, oma se kod nji šćućurila. Uzme u rukice jedno, a drugo joj se penje po aljinici u krilo. Ona uzme i to drugo, evo i trećeg. Naređala i sve, skupila u aljinu, pa pravac do astala, da nam pokaže mačiće. Taman da joj kažem da ostavi mačiće i da dođe da sedne za astal, jel je Jovicina matera već iznela supu, kad se ona okrete prema mojoj Mirjani, pa se razdera, moro je čuti čitav komšiluk i tri šora dalje:

„Ostaljaj te mačketine, otac te jebo, valda nećeš sad taka sesti za astal da jedeš?“

Ja pretrnula! Iju, napako, šta je ovo, ako boga zna ova žena, šta joj bi? Gledam u moje, svi ćute, zgranuli se. Jovica oma sukno na mater:

„Šta je tebi? Šta se izdireš na dete? Pa ako je uzela mačke, nije ti glavu razbila!“

Moja se Smiljka rasplakala, došla kod mene, spustila aljinicu, a mačići kako su padali s visine, sve joj izgrebali nogice. Dreka odjedared. Ajde, smirim ja nju nekako, odemo do bunara da opere ruke i da joj istresem aljinicu od mačeći dlaka, za nama ide Jovica, vidim, krivo mu na mater, ne zna šta bi kazo, krivo i meni, al se ne dam. Ako sam već došla, neću sad da pravim komendiju i od moji i od njegovi. Računam, valda joj tako došlo, pa će je i proći. Nije baba, nema još unuka, poboravila šta su mala deca, naviće se, najposle, ima još jednog sina što će se oženiti, pa će imati unučadi, ima kaće se i navići.

Lepo smo ručali, malko se izdivanili, Jovica je kazo šta je imo, moj Baća je isto imo šta da kaže, Jovicin baba nam je kazo da nam želi da budemo sretni i pametni, a Jovici posebno da gledi Smiljku ko svoje dete, jel je sirota bez oca, pa i kad sutra, ako bog da, budemo imali dece, ona uvek bude na prvim mestu. Lepo je čovek sve kazo, svaka mu na mestu bila i sve sam dobro upantila, ko da je juče bilo.

Samo je Lela sedila i uspijala se, jednu reč nije progovorila, ni „dobrodošla, snavo“, ni đavole, ni sotono. Da sam bila pametna, ko što nisam, trebala sam sve to pokvariti, pa nek ide u očin, da izvineš, i taj štrapac po Šijačkom šoru i taj ručak što mi je preso zbog mačića i Smiljkine dreke, a najvećma zbog te Jovicine matere take kaka je bila. A uvek je taka i ostala.

Da sam se oma digla i očla s mojima, zacelo bi pukla bruka, al svako čudo za tri dana. Svet bi pričo, pričo, pa bi i presto. Al eto, kad nisam bila pametna.

Već u drugu nedelju, Jovica se skoro i preselio kod mene.

Lepo smo počeli da živimo. On našo poso na građari u Pazuvi, ode zajutra rano, ja ostanem kod kuće s detetom, il nešto šijem, il sam na bašti, ručak uvek na vreme, pa i neki kolačić se uvek nađe na astalu, nije nam falilo ni novaca. Sve je bilo, da kažeš, kako treba.

Ti dana, nekako, umro naš dejka. Sve smo se nadali da će još poživiti, al eto, očo tamo di će mu valda biti bolje, neg što mu je bilo na ovim svetu, na kojim se mučio, cela života stvaro i radio, a došli kojekaki gulanferi i golaći posle rata da mu uzmu najbolju zemlju i oteraju najbolje konje, najbolje krave i najbolje svinje. I ako je neko mrzio tu novu vlast, mrzio je naš dejka, valda više i od naši domaći Švaba, naši Milerovi što i je nova vlast proterala iz Banovaca ko poslednje vaške.

Saranili smo ga kako dolikuje, nije baba tela brez pope, pa makar nam komunisti zapalili sve što imamo, i punktum. Kolko god da je ovako bila dobra duša, i pobožna, i učinjena, ta kad nešto zaintači, il crći, il pući, al to biti mora. Ko je od Banovčana smeo, taj je sanduk i spustio, za tog je popa i opojo, ko nije smeo, taj na saranu nije ni došo, a ako je i došo, pogno je glavu u zemlju i nikog pogledio nije. I po tim si vido kaki je ko u selu.

Ja sam za mojim dejkom tugovala, i dan danji kad ga se setim, oma mi suze krenu na oči, tolko sam ga volela i poštivala, ko što su ga i moja mati i čika i sva njegova unučad i praunučad poštivali. Taki je bio, bio je nekad prvi čovek u selu, knjaz, za sve se pito, mirio zavađene, gledo da sve bude u korist sela, zauzimo se i da Banovci imaju najveće i najbolje pristanište od sviju sela na Dunavu, da se furtom nasipa put za Pazuvu, za Belegiš, za Kasarnu, biro je uvek najbolje serežane, šta god je ko imo od muke, prvo je kod našeg dejke dolazio da se savetuje, il da mu dejka uzajmi novaca. A kolko nji mu nikad nije vratilo ni marjaša od onog što je dao, broja se ne zna, al je dejka uvek govorio:

„Daj čoveku kad ište novaca, al tolko kolko ti neće biti žavo ako ti ni ne vrati.“

A šta ćeš. Život ide dalje, što se kaže, koga nema, brez njega se i mora i može. A dejka je umo da kaže i „ko god da se rodio, grob mu se otvorio“, pa jedared svakom mora doći kraj.

Mene je samo uvek bilo žavo što je naš baba bio taki, pust i lud u mladosti, a posle se uvatio puta, pa nikad kući nije ni dolazio, nije bio kako treba, siroma, bolestan je bio, a to je dejku izjedalo iznutri, zato je i umro tako nesretan.

Nije još ni jesen stigla čestito, a ja osetim da sam noseća. Nije to meni bilo ko prvi put, kad nisam znala šta mi je. Sad sam oma poznala. Sva sretna, kažem ja to Jovici, pa i on sretan, uzo Smiljku u ruke, mene zagrlio, pa kaže:

„Eto, Vera, saćemo i mi biti prava porodica. I sad bi se trebali i registrovati u mesnim odboru, da ne bude naše dete rođeno ko kopile, greota bi bilo, pa kaži i sama, kad već i živimo zajedno.“

I ja se pomislim, trebali bi. Sad, ne bi mi ni pravili neke svatove, da kažeš, nisam se ni prvi put, ko devojka, udavala sa svatovima, al opet bi ovo  trebalo nekako i da se obeleži, šta ja znam. Da zovemo moje, njegove, pa kumove, da dođu posle te registracije, da se ruča, da to bude u neku nedelju, pa da bar mi zapantimo. Opet, nisam rada da se sad to sve radi, samo što smo dali dejki četrdest dana, treba da prođe makar šest meseci, tako sam ja mislila. Taki bi red i bio.

Ti dana, valda da podeli sreću i s njegovima, očo Jovica kod svoji. Čekam ja njega na večeru, nema ga. Već prošlo i deset sati, ni traga. Ja da se spremim da legnem, kad čujem, lupila kapija. Evo ga, čujem ulazi u precoblje, pa i ta vrata, ona što je opravljo, tresno, samo što se nisu razbila stakla. Iju, šta je sad, napako. Da se nije štagod desilo?

„Jovice, jes to ti?“

Ćuti.

„Jovice?“

„Šta je?“, razdero se on iz precoblja, „a ko bi drugi bio? Da nisi nekog drugog čekala, a?“

Al ko da me je neko polio kantom ladne vode usred zime. Ukopala se ja na mestu di sam bila, nit znam šta da kažem, nit sam pametna o čim se radi.

„O čim ti to? A koga bi drugog ja čekala?“, pa se okrenem šporetu, a suze mi u očima, što nisam rada ni da vidi, pa pitam „Oćeš večerati?“

„Neću, jeo sam kod moji. Daj mi lavor i ugrej mi vode da operem noge, ako si me čekala, što mi nisi već usula vode?“

Ubacim ja drvo u šporet, naspem vode u lonac, izađem u precoblje i donesem lavor, uzmem peškir, pa i njega donesem, a ponesem sa umivaonika i sapun.

Dok sam ja sve to spremila i dok sam se okrenula, a pred njim flaša s rakijom. Nateže iz nje, al s dobrim cugom, briše usta s rukavom, pa se s  onako zabalavljenim ustima nakezio na mene:

„Pozdravila te moja Lela, kazla mi, ‘Sine, ala si se ti usrećio, take mlade ko što je tvoja nema u čitavim srezu, jel je uz mladu stigo i miraz. Šta ti je trebala krava s teletom, a lepo sam ti kazla da se s njome ne ženiš, al ti glupander, našo s kojom ćeš, kod tolki devojaka što su te tele. I, kažeš,  noseća je? Pa kad pre noseća, je l si ti to dobro izračuno? Da ti se u poso nije neko umešo, da ti nije kogod pomago u tim poslu? A da ti nije poturila tuđe, ko zna s kime se sve vucarala otkad je onaj nesretnik umro, pa sad  tebe našla?’ A ja mojoj Leli kažem: ‘Lelo, o čim ti to? Moja je Vera poštena.’ A mati meni: ‘Jeste, jeste, poštena je… Di si ti vido poštene udovice i raspuštenice? Da je poštena, ne bi tražila priliku da se udaje. Kurve su to, moj sine, kurvetine. Da je poštena, kad joj je čovek umro, u Dunav bi se bacila, a ne bi tražila momka da se udaje.’ Al ti, Vera, nemoj da se sekiraš. Pusti ti moju Lelu, to šta ona priča, mene se ne tiče.“ Ja i ne čujem šta mi više govori, držim onaj lavor s vodom, peškir prebacila preko ruke, sapun u lavoru, lepo ne znam ni di ću, ni šta ću.

Kroz glavu mi samo prolazi, zemljo, otvori se, progutaj me od sramote šta sam sve čula za samu sebe! Moja, moš kasti, svekrva take gadiluke govori svom sinu, a mom čoveku s kojim sam noseća – o meni! S čime sam ja ovo zaslužila, ako boga zna? Čemu li se nadam, šta li imam u ovoj mojoj glupavoj ćupi?! Pa, zar od onake ljubavi što mi je Jovica izjavljivo, od onakog obletanja, od onaki obećanja kako ćemo mi ovako, kako ćemo mi onako, kako ćemo biti jedna duša, ja da iz njegovi usti čujem ovake bljuvotine?

Kad sam ja ispustila taj lavor što sam držala u rukama i kad mi se smrklo pred očima, ne znam. Počeli su da igraju zidovi oko mene, plafon čas gore, čas dole, sijalica da se okreće ko na ringišpilu i ja s njome zajedno.

Kad sam otvorila oči, vidim odjedared otražnjenog Jovicu iznad mene kako me diže s patosa, mokru od vode što se prosula iz lavora, a krajičkom oka, u ragastovu od sobe, skroz iskrivljenim unatraške, vidim moje dete, uplakano na pragu, u spavaćoj košuljici što sam joj ja sašila od našeg platna, na usnovice, što je moja mati tkala.

Spustio me Jovica na otoman na kojim je otoič sedio i blesavo se smejo i pričo šta je sve njegova mati govorila o meni. Moja Smiljka mi pretrčala, pa mi rukice metla na obraze, briše mi suze i kaže: „Mama, mamice, nemoj plakati, mama, biću dobra uvek“, a suza suzu stiže. Ona, sirota, misli da sam se ja rastužila nešto zato što me ona nije slušala. Siroto moje čedo.

Jovica uzo onaj lavor, pa s peškirom skuplja vodu što se prosula po kujni i čujem kako mrndža sebi u bradu:

„Šta mi bi da pijem, šta mi bi, budala jedna to sam ja, šta mi bi da sve ovo kažem, baš da sam glupander…“, pa onda meni: „Vera, jesi došla sebi? Nemoj to primati srcu, pusti ti Lelu, proće to nju. Kad ti rodiš, vidićeš, oma će drukčija biti. Ne sekiraj se. I neću više okusiti rakije, evo, dabogda mi poslednje bilo, ako je liznem. Crko dabogda na mestu.“

Da sam i sad neka pokvarena, kaka nikad nisam bila, bar bi sad pomislila, što nisi crko, otac te jebo, što nisi crko, vrat skrljo dabogda!

Al, eto, nisam ni onda, ni nikad.

Nije Jovica bio kriv. Ja sam bila glupava, u tim je stvar. I sve ti ovo i divanim da ti jednog dana ne ispadneš taka ko što sam ja bila. Jel, ne zna se šta nosi dan, šta nosi noć. I nikad ne mož znati u kaku ćeš situaciju dospeti, pa najpre vidi di je tvoja greška, a onda gledaj šta je ko drugi pogrešio.

Tako je pravedno.

Ne mogu kasti, dugo nije išo kod svoji, a nije ni pio rakije, bar ja nisam premećivala. Već će skoro i zima, počeli i ladniji dani, Jovica dotero drva i uglja sa građare, pa nas ni brige nije. Meni stalno govori:

„Nemoj šparati, da se ne razbolete, ne daj bože, neg loži kolko treba. Doteraću ja još drva, ni brige te nije. Sve ja to i platim i odradim, kolko puti preko vremena. Platidu oni, al to nije ništa kad ja pomislim šta sve uradim, ta za trojicu radim i nije mi teško, kad znam za koga ću i kad imam kome.“

Sve pametno govori, vidim, vodi brige o nama, pa se i ja okuražila, sve lepim sa njim, skoro pa sam i poboravila ono od jesenas. A baš me, pravo da ti kažem, uvatio neki stra, kažem ti, nije mi ni za mene tolko, kolko mi je žao mog deteta, kad se samo setim kako je stajala u onim ragastovu i plakala.

Al, ne lezi vraže, što kazla baba Olga, đavo nit ore, nit kopa, a čuda pravi.

O dvaes devetim ćemo klati, uranili smo dve svinje, pa da metnemo u slamuru šunke, plećke i slanine, a napravićemo nešto i kobasica, od baretine malo džigernjače, švargle, nešto mesa ćemo ostaviti zaliveno u masti, eto, tako smo se sve izdivanili i ugovorili zabijačku.

Još nije čestito ni svanulo, zimsko doba, šta ćeš, ja ustala da prestavim vodu u lonce, pa ću oma i zamesiti krofne, da ima kad ljudi počnu da rade, a i kad ću posle stići, di ćeš ti, poso je to veliki, a dan kratak. Dono Jovica još onomad, sa mojim Baćom na koli, i remove, i veliko drveno korito za šurenje, i onaj velikarni astal što ga je odgore opšio limom, pa to zgodno kad se kolju svinje, bolje neg kad je samo daska, nit ulazi voda između dasaka, nit krv, posle sve spereš s vrelom vodom – i zbogom diko. Na avliji založim vatru, oraniju metnem u sadžak, pa reko i tu da ugrejem vode, trebaće. A sve sama vučem vodu s bunara, bome, nije mi ni lako, već me i krsta bolu, al ne dam se.

Za to vreme, Jovica očo kod moji da uzme noževe, pa će doći s mojim Baćom, a zvaćedu u kuma Božu, pa Bogdana Savićeg i još nekog od komšija, da se taj poso što pre svrši.

U jedan par, rekla bi da sam čula kapiju, ja se okrenem, kad ide Jovicina mati, Lela. Al kako sam je vidla, oma sam osetila da će biti nekog čuda. Ne umem ti kasti ni kako, ni zašto.

„Dobrojtro, snavo, pa vi i ne zovete na zabijačku?“

„Ajde, ajde“ kažem, „šta da te posebno zovem, kazo ti je Jovica onomad kad je bio da ćemo klati. Ajmo unutra, zamesila sam krofne, taman da koju ispečem.“

Ušla je, a da nije ni sazula kaljave opanke s nogu, al dobro sad, nije joj ni zameriti, valda je računala – svi ćedu i ulaziti obuveni, taki je danas dan. Očin je računala na to, taka je bila, napaka i loša, da te bog sačuva od take veštičare.

Čim je sela na otoman, oma je počela da zakera, te što su mi take firange, te što nisam metla još jedan lonac vode na šporet da se greje, te nije mi dobro uskislo testo za krofne, a najposle, kad je sve dobro osmotrila, upiljila se u mene i u moj stomak, pa će:

„Valda neš i to dete okopiliti? Je l se vi mislite venčavati, il ćete da živite tako ko nesvet, grešno?“

Ja je pogledala u čudu, sva sretna što moje dete nije kod kuće, neg sam je još sinoć odvela kod moji da spava, prenda ona onda nije ni znala šta je kopile.

„O čim ti to meni govoriš? Ko je kopile? Znaš šta, ti mene ne moraš voleti, na moram ni ja tebe, al da dođeš u moju kuću i da mi govoriš take gadiluke, to ne mož biti, pa da si sto put Jovicina mati.“

U tim, čujem ja kako se otvaraju vrata na precoblju i čujem muške glasove, pa se ućutim, ne mora svako znati o čim ona divani, nit šta sam joj ja kazla. Kad ti ona skoči, ko oparena, pa će na vrata, a ne da viče, neg arlauče, ko da je snašo roj stršljenova:

„Ajao, isteriva me snava iz kuće, kaže njena je, a mene oće da izmaršira! Sram te bilo, đubrenko jedna belosvecka! Ti ćeš mene terati napolje, ti, kurvetino što si jedno već okopilila, a sad si moga Jovicu nabedila da ti je napravio ovo drugo! Njega si našla, dobričinu, da te jebo otac onaj tvoj ludi!“

Ne umem ti kasti kako sam ostala na nogama. Izletila ona iz sobe, pa na avliju, pa najposle na šor, čujem je još kako ciči, valda se upravo do njine kuće derala naglas, da svi čuju kako sam je ja, kobojagi, isterala, pa sad ona sirota, mesto da bude na zabijački, ide šorom i olajava me na sva usta.

Jao, svete, ima l take lude još negdi? Pa, ko me s njima sastavio, da se patim, šta je sve to meni trebalo, da mi je znati. I nije meni ni što je ona bila, ni što me je izvređala, ni što je sve izmislila i nalagala, ni što je očla, nek ide – vrat skljala dabogda, neg mi je što će to doznati Jovica, pa ću opet ja biti kriva, a reč ako si kazla, tako sam i ja. A sve sam dobro upantila ko da je otoič bilo.

Završili mi predveče sav poso, ostalo mi za sutra da istopim mast, večerali ljudi, bile i komšinice da pomognu, sve se to svršilo kako treba, svi očli kućama.

Osto moj Baća s Jovicom da još ponešto sklone i metnu u šupu, pa će Baća zajutra doći s kolima i odneti natrag sve što treba kod Jovicini kući.

Samo što smo ostali sami, ni okrenula se nisam, a već sam se našla na patosu. Iz nosa mi curi krv, osećam kako mi u glavi gruva ko na frontu, a rekla bi da sam i nogu nezgodno ukrivila, teško da je nisam i uganula. Još se nisam ni osvestila, a u krstima osetim taki udarac s nogom, tako me je džakno, ko da mi je bubreg odvalio. Tela bi nešto da kažem, da se branim, al ruke ne sklanjam sa stomaka, sve me stra šutnuće me u stomak, ubiće mi dete što ga ispod srca nosim. Njegovo dete.

„Ti moju mater da isterivaš iz kuće, da joj se celo selo posprđiva! Jebem ti majku pokvarenu, ja ću te naučiti pameti i kako se poštuje moja mati, jes čula?“

Uvatio me za kosu, pa mi sve glavu o patos udara, da ne znam šta više zvoni, da l patos, da l moja glava!

Pa me još jedared šutno u leđa, al iz sve snage, kolko god je mogo.

E tu više ne znam šta je bilo. Kad sam došla sebi, ležim na patosu, u kujni ladno, valda se i vatra ugasila, a on zaspo na otomanu, u jednoj mu ruki flaša s rakijom dopolak popijena, a u drugoj cigara što mu progorela štrikov. Mogli smo se zapaliti. A i žalim što nismo.

A sad ti mene slušaj, ako ćeš mi tu sliniti, neću ti ni pričati šta je sve bilo. Ono malo života što sam imala sa tvojim dedom, mojim Stankom, to je bilo kratko i ko da sam sanjala – i gospoja Frida, i Zemun, i sve to što je bilo lepo, sve je to bilo ko dlanom o dlan. A ovo sa Jovicom, za to sam ja sama kriva, već sam ti kazla, nikog ne krivim, ni na koga ne upirem prstom. Svi koji su mi kazli da treba da se udam, nisu ništa lošo mislili, najpre moj Baća, a sad što je posle sve tako ispalo kako je ispalo, ko je to mogo znati?

Nit vidim kolko je sati na vekeru, daleko mi kredenac, nit mogu da ustanem, nit mogu da ležim tako ko proštac, a i neka me jeza uvatila, pa se tresem ko prut. Kamo sreće da se nisam ni probudila, pomislim u sebi. Nekako se uspravim na kolena, pa polako četvoronoške do astala, da bar popijem malko vode iz bokala. Uspenjem se s teškom mukom do hoklice. Sreća, pa osetim kako se dete mrda u meni, sreća, kažem ti, jel sam već mislila da ništa od tog nema. U taj par se i Jovica prene iza sna, pa kad me je vido, izbečio se u mene ko da je vido avet! Skoči, pa se zanese onako ožderan, pa da l da dođe do mene, il da ne dođe, stoji tako nasred kujne i ne zna di bi i šta bi. Najposle, ode u sobu, čujem kako ronca po šifonjeru, pa donese peškir, umoči ga u vodu na šporetu, ocedi, i počne da me briše. Ja, formalno, nemam snage ni da ruku podignem, a kamoli da ga odgurnem, a sav mi crn pred očima, najpre bi ga tako udarila s nečim, da ga na mestu ubijem!

Oćeš ti prestati da plačeš? Iju, napako, pa nijedna niste na mene! Da sam ja tako plačljiva bila, ne bi me dosad više ni bilo. Oma se ubriši i neću više da gledam kako se tu kidaš. To je bilo još od kad sebi, nema šta sad da se nad tim plače.

Briše on meni usta, pa oko nosa, al kako mi pipne nos, meni svetlaci pred očima. Glavu mi je rascopo, to osećam, kosa mi se sva ulepila od krvi, a i vidim na patosu krvavu baricu što nije upila krpara. Dobro me je umlatio, a žalim što nije još više, da me nauči pameti da nisu svi ljudi na ovim svetu ni dobri, ni fini ko što je bio moj Stanko. Ej, luda moja glava, šta sam ja dočekala! I ništa mi to sve nije bilo, neg samo kako ću sutra med svet, kako će me moje dete glediti, šta ću kome kasti? Tako bolna i prebolna, ja se mislim, najbolje da kažem da sam se okliznula na basamke i da sam pala, pa se tako sva rascopala. Tako ću i kasti.

Nekako se odvučem do precoblja, pa do špajza, pa otvorim onu veliku šerpu što i sad visi tamo u šupi, jes da se sva olupala, al opet mož biti od vajde, uzmem dva friška parčeta mesa, pa se vratim u kujnu i odem pred ogledalo da vidim di bi mogla to meso da metnem, da izvuče modrinu i crvenilo i da mi ne oteknu ta mesta, bar na licu. A sad ovo ostalo što se ne vidi, nije to sade ni važno, proće.

Ajao, mati moja, kad sam se vidla, u ogledalu, došlo mi da zapevam od čuda i muke! Ko da nisam ja! Ispod oka velika masnica, gornja usna otečena, sastavila se s nosom, na bradi posekotina. U usti osetim da mi je jezik isečen i oteko, ja da otvorim usta, kad ono krvi kolko oćeš, i odvaljen zub u dojnjoj vilici.

Ovaj ćuti, ne progovara, ide za mnom s onim peškirom, da sam imala snage, ako ga ne bi udavila oma te noći, oma tu na licu mesta, nek mi bog oprosti ako oće, a i ako neće – ne mora, isto mi se piše.

Legnem ja na otoman, od sedi za astalom. Flašu ostavio u kredenac. Ćuti i ukće. Šta imam ja od tog uktanja? Valda sam tako u tim mislima i zaspala. Zajutra, probudim se, nema njega. Setim se da je očo s Baćom. Jedva se nekako pridignem, odem opet do ogledala, ono meso valda malo i izvuklo otok i crvenilo, al usna pukla, ne moš to sakriti.

Nije prošlo dugo, čujem ja mog Baću i Jovicu u precoblju, pa će u kujnu. Di da se sad sklonim, da me Baća ne vidi ovaku? Nemam di. Stojim kod šporeta, mećem drvo odgore, oni ušli, Baća nešto čavrlja, onaki veso kaki je uvek i bio, a ovaj ćuti ko zaliven. U taj par, okrenem se ja… Ej, čedo moje, lako ti je kad imaš nekog ko će te braniti. Moj brat, kad me je vido onaku, nit šta pita, nit mu šta treba kasti. Onaki miran i dobričina kaki je uvek bio i kakog ga i ti pantiš, samo je usto od astala i mirnim glasom, a samo sam ja znala kako je opasno kad on s takim glasom divani, pogledo u Jovicu i kazo:

„Moji su konji upregnuti, ko što znaš. Spakuj sve što si dono, sve što imaš, neću više ode da te vidim ni minut. Jes čuo? Ti, Vera, sedi ode, da se nisi makla dok se ovaj ne skloni. A ti, sad si ode bio i da te više nikad, dok sam živ, ne zateknem da si došo. Nemoj da ti ja sudim, neće valjati. Na moju sestru niko neće dići ruku, nikad, al upanti, nikad.“

Tela sam ja da kažem da sam se okliznula na masne basamke i da sam pala, al džabe, ne bi Baća poverovo ni da sam se zaklinjala u najmilije – poznaje se dobro teška tišljerska ruka i ovaj ručni rad što sam imala na glavi.

A tolko mi je šuštalo u uvu, polak nisam mogla ni čuti, al sam razumela da treba da sednem i da čekam da Jovica spakuje svoje stvari i da će ga moj Baća odvesti s kolima. I da ga više ode, u ovoj kući, neće biti.

Laknulo mi je, makar što sam bila prebijena ko mačka. Ko da me odjedared ništa više nije ni bolelo, tako sam se osetila. Al baš ko da je svanulo!

Dok se Jovica muvo od kujne do sobe, pa natrag, pa u precoblje, pa u avliju, pa opet u sobu, moj brat seo pored mene, pa će onako, lepim:

„Sestro moja, je l on tebe još koji put tuko?“

Ja odmanem glavom, a on će opet:

„Kaži mi, moraš mi kasti. Ne znam, Vera, što si ti to trpila? Ko da si tikva brez korena. Ko da nemaš braću. Ko da si sama na ovim svetu. Kako si mogla da ćutiš i da trpiš tako štogod?“

Šta ću, mislim se, kašću mu istinu:

„Pa jeste, Baća, još jedared je bilo, al nije ovako. A uvek je bilo zbog njegovi, valda nisu bili radi da se sa mnom oženi, jel je on momak, a ja sam udova, pa još s malim detetom…“

Moj Baća sago glavu, prste ukrstio, sve mu se bele zglobovi kolko steže šake, vidim da mu je zdravo teško što sam ja to trpila i što nisam bila sretna, a i on je kumovo tim našim životu. Možda i najviše. Al opet kažem, niko meni nije bio kriv. Niko mene nije pred pušku metno i kazo: moraš se udati za Jovicu. Nit sam morala, nit me je ko natero. Sama sam tako namislila i eto kako sam prošla. Ko bos po trnju.

Od tog dana ja više Jovicu nisam vidla, bog zna kolko. Ako sam morala digod sama, išla sam okolo, preko Šorića, i tako se i vraćala, da ne bi prolazila pored njine kuće.

Moju sam Ljubicu rodila u aprilu.

Nije prošlo ni četrdest dana, kad neko lupa na kapiju. Ja očkrinem pendžer, sama sam sa decom bila kod kuće, kad ono Sejka Mijačka, poslo je Vasa, šef mesne kancelarije. Javljeno je da sam se porodila, pa da me pitaju da l bi detetu dala Jovicino prezime, jel je on bio u mesnoj kancelariji i dao saglasnost da dete bude upisano ko njegovo u knjige. Ne moram, ako neću, al bi za dete bilo bolje da ima prezime od svog oca.

Kažem ja njojzi:

„Slušaj, Sejka, ja ti o tim sad ne mogu. Javiću ti po nekim, kad se dobro promislim.“

Dala ona meni neke artije, pa da ja to ispunim i da po nekim pošljem kad stignem.

Moji se svi oma saglasili da Ljubica treba da se preziva ko i njen otac, a ne da bude kopile s materinim prezimenom. Ajd dobro, tako ću onda i uraditi, a bolje da nisam, neg eto, ja da poslušam, ko da nemam mozga. A ni oni nisu teli ništa lošo so tim, neg da bude bolje za dete. Ono posle ispalo da to nije lošo za dete, al za mene…

E, a saćemo ode metnuti tačku na današnji divan. Imaćemo kade, pričaće ti majka, al samo ako mi obećaš da nećeš tolko plakati? Sve ti je to, čedo majkino, život i nikad ne mož znati di ćeš pasti, jel kad bi čovek znao di će pasti, on bi seo, pa se ne bi ugruvo.