Frankenštajn u kupatilu

Ugly man in bath

Preuzeto sa Google.

 

– Eo, sad ona tu na fejs prepričava što sam rekâ, kad sam rekâ, kako sam rekâ, kojim tonom, s kakvim akcentom, imitira me da se svijet sprda, umjesto da, jadna, pođeš sa mnom u kupatilo, ja ovako podignem ruke, kâ što bi podigâ Frankenštajn (podiže ruke kao da će da poleti?!), pa mi pomogneš da se okupam, pa mi pridržiš onaj moj bade mantil (koji, nesrećnik, visi na vratima kupatila skoro nikad upotrebljen, jer peškir oko guzice i toeto!), pa mi pomogneš da se obućem u gaće i majicu, pa me pokriješ, da počinem kâ čoek.

Gledam, zgranuta monologom.
Odlazi rezignirano da se tušira.
Ja, evo, kucam bilten iz kućne radionice, sa vilicom na patosu od čuda šta me snađe!

Falimo se s kiflicama

viber_slika_2019-09-26_20-40-13

 

Falimo se s kiflicama

– Uf. A što ne volim kad zovem, a ne javlja se…
– Koga zoveš?
– Majku.
Ne pitam dalje, maja ja maja 😉 Crnogorska, pogotovo.
– I đe je sad? Viđi koliko zvoni, zvoni mi glava od zvonjave! Sad ona dok ustane, dok nađe naočare, dok vidi ko je, dok upre prstom nalijevu stranu, pa hukće, nije nalijevu, dok nadesnu, pa dok se iskuka: ‘Uf, Dejane, Dejane, kakav si mi ovo telefon dao!’, mene prođe volja i da razgovaram! A evo je!
I sad teče razgovor:
– O, đe si, majko? Što činiš?
Ne čeka odgovor. Nastavlja.
– Eo da ti se pofalim, Jasna umijesila kiflice, znaš kakve su, eo poslaću ti sliku na vajber. A meke kâ duša, ima neki recept od babe joj ostao, ja bolje jeo nijesam.
Au, pa gde baš to da izjavi!
– A što ti činiš, bogoti? Što?! E ne mogu da vjerujem! Baš danas? Sad? E svašta. A kako si, inače? Kako zdravlje? E, dobro majko, ajde pa ćemo se čut. Pozdravi sve.
Prekida vezu.
– Šta kaže – pitam.
– I ona pravila kiflice.

Eto, propade omaž mojim kiflicama.

Metaforički bulevar Vojvode Stepe

Ulica-Vojvode-Stepe-3.jpg

Preuzeto sa Google.

Onome ko je projektovao ‘bulevar’ Vojvode Stepe u Beogradu, kao i svim učesnicima u tom zločinačkom poduhvatu: građevinskim stručnjacima, investitorima, izvođačima i podizvođačima, skupljačima prljavog novca iz nelegalnih tokova i peračima istog, kako bi se uveo u ‘normalne’ tokove i otpremio na egzotične destinacije, odredila bih doživotnu robiju bez prava na aboliciju, a kaznu da izdržavaju tako što će voziti od Autokomande do Trošarine dvadeset sati dnevno. svaki dan.
 
Samo monstruozan um je mogao da osmisli šine po sredini već uske ulice, da podigne bankine na pola metra visine, da deo trotoara namenjen, kobojagi, slepim i slabovidim osobama usmeri pravo na bandere, da na svakih sto metara postavi semafore, da zabrani kretanje ostalih učesnika u saobraćaju u tramvajskoj baštici i tramvajske stanice ogradi betonskim ogradama, sa suženjima i tako uske kolovozne trake, da postavi poklopce za šahte kao za veleslalom u cik-cak, a da isti pri tome, neposredno posle rekonstrukcije gorenavedenog ‘bulevara’, potonu 5-10 cm, sa tendencijom daljeg tonjenja, da iseče zdrava stabla platana, lipe, bresta, oraha po kojima je Voždovac bio poznat, da sruši predratne vile i podigne nekvalitetne zgrade za kratkotrajnu upotrebu koje se ne uklapaju ni sa čim i ni u šta, jer su rugobne i tegobne i za gledanje, a kamoli za življenje.
Dakle, da ne nabrajam dalje, i od ovoga sam se iznervirala. Svaki dan se stresiram najmanje u dva navrata ovim povodom: kad dolazim do posla i kad se vraćam s posla.
 
Da ne govorim o činjenici da se na Autokomandu iz četiri pravca sliva nepojmljiva količina automobila, autobusa, minibuseva, dostavnih vozila, kombija, tramvaja i svega što gamiže na dva, tri, četiri, šest, osam i više točkova!
Prvi pravac, u odnosu na kružni tok – a tek o tome da ne pričam, jer tramvaji više ne idu oko kružnog toga, nego po sredini istog! – jeste izlaz iz Tabanovačke ulice, iz pravca donjeg Voždovca i Braće Jerković, kao i dela Dušanovca, sa desne strane autoputa.
Drugi, iz pravca Vojvode Stepe, što znači gornji Voždovac, Kumodraž, naselje Stepa Stepanović i deo Banjice.
Treći, Bulevar Oslobođenja, što znači deo Voždovca, deo Banjice, Miljakovac, deo Rakovice, Jajinci i ostala podavalska naselja.
Četvrti, iz pravca Ljutice Bogdana, što znači Dedinje, deo Banjice, Lisičji Potok, Rakovica, Banovo Brdo, Julino Brdo, Petlovo Brdo, Labudovo Brdo…
I sad zamislite kako sve to može da izgleda ujutru, kad se ta sva sila spušta na Autokomandu!
Nazamislivo i neprepričljivo.
A ne daj bože da promiče kišica – pa to se drži za volan, to samo što ne ispadne kroz šoferšajbnu, to koči bespotrebno, to drži rastojanje od pedeset metara kao da se vozi po autoputu, to isprepadano, to izbezumljeno.
 
I tako. Svaki dan se ponašam u ovom haosu i cirkusu.
Jer, oni koji bi trebalo da nešto znaju, mislim na saobraćajne inženjere – ironija situacije je što je upravo u ‘bulevaru’ Vojvode Stepe i Saobraćajni fakultet! – mislim na građevinske inženjere, arhitekte, skrajnuti su zarad političke nepodobnosti, s obzirom da samo politički podobni klimoglavci mogu da se uhlebe u javnim službama, pa nam tako ovaj priučeni, nedoučeni, bahati, nestručni i kriminogeni šljam određuje kvalitet života.
 
Samo zamišljam kako će jednog dana, uskoro, nadam se, sav ovaj i ini narod zastati, staviti prst na čelo i oduvati upravopomenuti društveni sloj lopurdi i nestručnjaka, lezilebovića i bitangi.
 
Vesiću, metaforo svega navedenog, jebo te voz koji te dono.
 
 
P.S. Na fotografiji je prikazan deo ‘bulevara’ Vojvode Stepe kojim se spuštam prilikom odlaska na posao. Kad se jednom uđe u ovaj kanal, tunel, tor, jebem li ga šta je, izlaska, rođo, nema bar 15 minuta, jer, znam da je teško poverovati, ali bar 50% vozača, ako ne i više, ne zna da uđe i prođe kružni tok! Stane, tako, kao som ili somica neuko čeljade usred kružnog toka i propušta one koji mu dolaze sa desne strane, jer – pravo prvenstva! Stane, i momentalno napravi pometnju. A onda u svu tu haotičnu situaciju, uleti tramvaj i posred kružnog toka napravi još veći problem…

Do lekara, deset dana

prehlada-novembar-2018

 

– Dobar dan. Mogu li da zakažem kod dr N. A. Imam temperaturu drugi dan, kašljem, nije mi dobro.

– Može. Da li Vam odgovara 24.09. u 10 sati?

– Ne odgovara mi. Imam temperaturu, bole me pluća kada kašljem, a kašljem non stop (tu se zakašljem i jedva se zaustavim). Je l’ može sutra?

– Ne može. Prvi termin je 24.09. Može u 8 sati, ako više odgovara?

– Gospođo, ja bih da otvorim bolovanje, Moram da odnesem potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad na posao.

– Pa šta ja tu mogu? Je l’ Vi hoćete da zakažete za 24.09?

Prekidam vezu.

 

Evo, pitam se: da li je ovo normalno?!

Dakle, ako imam akutni problem, ja ne mogu da doprem do svog „izabranog“ lekara.

Mogu da zakažem za deset dana?!

U međuvremenu, neka mi perforira slepo crevo, neka se lagano razvije upala pluća, neka me sinuzitis razbija na sastavne delove, neka pukne žučna kesa, čir na dvanaestercu, neka se skrljam načisto.

Sve to ima da čeka zakazani termin.

Bože, ima li te?!

Lepe žene prolaze kroz grad

 

Voziš.

Sediš u kafiću.

Kupuješ u prodavnici.

U gradskom prevozu si, ili čekaš isti.

Čekaš kod lekara.

Na šalteru u pošti.

Banci.

Gruntovnici.

Šetaš po keju.

Po gradu.

Prolaziš ulicom.

Na pijaci, trafici, parkingu, semaforu…

I gledaš ljude.

Gledaju i oni tebe.

Da li prave neke tipologije?

Sumnjam.

To rade samo dokoni, kao što sam, na priliku, ja.

I tako, dok posmatram to šarenilo oko sebe, ne mogu da odolim, a da ne napravim neku klasifikaciju, internu, bez ideje da glumim psihologa, mada je poznato da nisam ljubitelj(ka – ako ćemo po rodnoj ravnopravnosti, po kojoj se ja ne vladam kako bi trebalo, što je, takođe, poznato!) generalizovanja, stereotipa, floskula i ostalih nepodopština.

Ali, eto, i meni se omakne, izmakne kontroli, šta li.

Elem, bez obzira na sve izrečeno u prethodnih par rečenica, izdvajaju se određeni tipovi žena – žene su mi bile fokus, u skladu sa prajdom, onomad  održanim, pa da se isponašam istopolno, rodno identitetno, šta znam, da ne bude kako sam van trenda, da me opet ne okarakterišu kao homofobičnu i maničnošizofreničnomrzeću personu glede okruženja mi.

 

Dakle, žene, majke, kraljice, na tapetu ste!

 

DEŽURNA KEVA – Pijaca je prva destinacija, a neretko i poslednja na koju stiže ova izmučena i izmoždena žena, starija od svojih godina, na brzinu umivena i očešljana, na brzinu i obučena i obuvena, prevrće po paprikama, paradajzu, cenka se sa nakupcima, seljake poštuje, nosi u rukama veću težinu od sopstvene, a sve da bi za svoju svetu porodicu skuvala kvalitetan ručak, što jeftiniji, da bi pripremila zimnicu, da bi kuću očistila, veš ispeglala, muža i decu dočekala u toplom, skromnom domu koji je za nju, sa njenom čeljadi, sinonim sigurnosti, bastion koji čuva sa pažnjom i oprezom snajperiste, ne štedeći snagu, vreme, energiju, ne štedeći sebe – ali, štedeći na sebi ponajviše.

 

POSLOVNA ŽENA – Život bez karijere, nije život. Kući nosi gomile fascikli, devet fleš memorija, laptop, veliku torbu u kojoj mora biti sve pod konac, od rezervnih čarapa, dnevnih uložaka, pernice sa otmenim, funkcionalnim olovkama i obaveznim naliv-perom, preko nesesera sa šminkom – da se to popravi u toku dana, u vreme kratkih pauza između krucijalno bitnih sastanaka na kojima obavezno odradi bar po jednu prezentaciju koju je, podrazumeva se, sama kreirala. Odevena besprekorno i bezlično, jer nema vremena da se bavi personalizovanjem sopstvenog izgleda – najlakša je copy-paste varijanta iz nekog svetskog modnog časopisa. U njeno obrazovanje je uloženo mnogo, ona govori pet najvažnijih jezika, ima blistavu karijeru – i uglavnom je sama. Ako je i udata, nema decu, jer nema vremena za te trivijalnosti. A život bez karijere, nije život.

 

RODNO RAVNOPRAVNA – Od takve svi brišu glavom bez obzira. Guši i steže kragnu onako, muški – radikalnofeministički. Uvek je u konfliktu sa muškarcima, ženstvene žene prezire čak više nego muškarce, najglasnija je u raspravama, odevena rigidno, obuvena tako da, kad dođe do fajta, prilikom šuta u guzicu neke neoprezne, rodno neravnopravne persone, ne odleti i cipela. Ton svađalački, iritantan. Veliki borac za imaginarna prava žena koje, duboko u duši, iskreno i snažno – prezire. Promašila pol. I život.

 

MODNA IKONA – U narodu poznata kao prepička. Noge dovde – izvajane, kosa donde – ispeglana, poslednji modni krici i urlici sa svetskih pista, na njoj su već istog dana. Glava visoko podignuta, šminka besprekorna od rane zore do sutradan, pa ispočetka, glavna je riba u kraju i šire, malo reči, jer nema se vremena za obrazovanje i čitanje, pa je rečnik oskudan, mnogo gestikulacije do savršenstva izmanikiranim rukama. Teme veoma raznovrsne: fešn, big fešn, fešn vik, fešn kao takav, pa još jednom fešn, za svaki slučaj. Cilj: da se strovali nekom bumbaru na grbaču, jer te sve štikle i krpice, maskare, podloge, pudere, lakove, maske, silikone i ostale drangulije, treba neko i da plati. Pa neka i klati, važan je stajling, jebeš emocije, to je i tako rezervisano za budale.

 

ČISTUNICA – Kod takve, bolje da ne ulaziš u kuću, iako te poziva srdačno na kaficu, jer ćeš fasovati doživotni kompleks inferiornosti povodom reda, čistoće i blistavosti. Kod nje je sve dovedeno do savršenstva. U kupatilu koje šljašti, svakako ima bar dve korpe za prljavi veš koji je uredno složen, kao da je upravo opran – jedna je za beli, druga za šareni. Kao da ga sprema za reciklažu. Sve je na svom mestu i tu samo tu mora biti. Njena tajna je u nespavanju i besomučnom iscrpljivanju sa krpama, najnovijim sredstvima za čišćenje i glancanje, slaganju pod konac svega čega se dotakne. Takva joj je i odeća, takva frizura, takva obuća, takav život. Sve savršeno čisto i sve odiše sterilnošću, bez traga duše i topline.

 

MNOGO UDATA – Nigde bez muža koji je, u pravilu, lepši, zgodniji i pametniji od nje, čuva ga kao oči u glavi i ne ispušta iz vidokruga, po cenu života. Decu je rodila kao alibi za brak koji je sve, samo skladan nije, iako se ona ubija da prikaže savršenstvo istog. Okružena je skrndeljima od prijateljica, kako bi sva njena lepota više došla do izražaja, a i da ovom njenom, ne daj bože, ne padne na pamet da se nabacuje nekoj od njenih drugarica, daleko bilo. Koliko god da je ona udata, on taman toliko – nije oženjen. Ironija situacije. Balavi na žene koje prolaze, ne preza ni od okretanja za nekom koja mu se dopadne, ali, mnogo udata gospođa ga drži na kratkom lancu, pa kad povuče, momentalno mu se pogled fokusira na nju, zakonitu do groba, a i kasnije, u zagrobnom životu. Ona ima neprijatan falset koji je dodatno naoružanje, jer kad njen životni pratilac zastrani, visoki falš tonovi u njenom glasu ga istog trenutka vrate u surovu stvarnost. Mrtva trka je ko je tu manje srećan, ona ili on.

 

NESNAĐENA – Nisu je na vreme obavestili da je život neponovljiva, često mučna pojava, prepun izazova, obaveza, neretko i lepote koju, nažalost, ne detektuje na vreme, a sve zato što ne ume da rasporedi snagu i energiju, nego je u večitoj trci sa vremenom, smorena, iscrpljena, umorna. Da li će pre sa decom da radi domaći, ili da skuva ručak, da li će uključiti mašinu za veš, ili oprati sudove, a u međuvremenu mora da trkne do prodavnice, trebalo bi i do banke, s posla je donela ono što je hitno za sutra, sva je u trku i nepostizanju. Nervozna, tesna, plačljiva, sumorna. Frizera nije videla mesecima, kod kozmetičara je bila pre nego što se udala, sebe smatra nesposobnom, suvišnom. Sklona je depresiji.

 

CASUAL VERZIJA – Ona je opuštena. Ako stigne, skuvaće ručak, ako ne stigne, mazaće i mužu i deci paštetu na hleb i niko neće od toga praviti dramu. Na poslu je odgovorna, ne baš preambiciozna. Uredno se viđa sa prijateljicama u omiljenom kafiću. Kući ne robuje, nije od onih što hvataju prašinu u letu. Decu ne steže previše, ali i ne dopušta anarhiju, umerena u svemu, odevena opušteno, sa ličnim pečatom, preferira udobnost – ravne cipele, pantalone, šira košulja ili tunika, diskretno našminkana, ničeg previše. Ova žena čvrsto u rukama drži karte koje joj je život podelio, adute izbacuje kad dobro proceni da je pravi trenutak. Normalna žena. Redak primerak.

 

 

I varijanti i podvarijanti, sijaset.

Slobodno dopisati i nastaviti niz.

Otogar v/s Nepostojeća beogradska autobuska stanica

 

 

 

 

Bila sam više puta u Turskoj, Istanbul je jedan od mojih omiljenih gradova. Uvek sam putovala autom, osim u jednoj prilici, kada sam sa bakom išla kod tetke u Ankaru – ona je već bila u osamdesetim godinama i nije baš nešto podnosila avion, a moja averzija prema autobusima je morala biti prevaziđena, zarad više sile 
I tako, prvi put u životu se susretnem sa autobuskom stanicom u Istanbulu, tzv. otogarom. U centru, neposredno ispod Aksaraja, na relativno malom prostoru, izvanredno projektovanom, funkcioniše preko dvesta autobuskih kompanija, ne samo turskih, nego i stranih.
Zgrada je napravljena krajnje jednostavno i veoma praktično, na relativno malom prostoru – ekonomično, izvanredno.
Unutrašnjim elipsastim delom se ulazi kolima, spoljašnji deo zauzimaju peroni. Između unutrašnjeg dela i spoljašnjeg, gde su autobusi spremni za ulazak putnika, nalaze se prostorije agencija, gde se kupuju karte ili čekiraju, već prema situaciji i potrebi putnika.
Spoljašnji deo, gde su peroni, pokriven je, nema kiše, snega, nema sunca i ostalih pojava – putnici ulaze u autobuse bukvalno iz agencije, na dva koraka su odatle.
O udobnosti prevoza, o ljubaznosti stjuarda, pa svaki čas neke bombonice, pa čaj, pa sok, pa voda, pa grickalice, pa pitanja: ‘Da li Vam je udobno, madam?’, pa čisto, pa prijatno – da o tome ne širim priču, jer to znaju svi koji su imali prilike da se voze turskim prevoznim sredstvima.
Put do Ankare je, naravno, sa četiri do šest traka u jednom smeru. Nijednom se nije dogodilo da je naš autobus ušao u traku kojom nije predviđeno da vozi. Disciplina, rođo, neviđena.
Stali smo na jednom mestu, gde se ukrštaju razni pravci, imali pauzu od pola sata. Za to vreme, autobus je bio detaljno usisan unutra, savršeno opran spolja! A bio je već besprekorno čist.
Toliko o turskoj prljavštini i nemaru na koji se vadimo pet-šest vekova unazad.

Nije poenta u tom putovanju, nego baš u toj autobuskoj stanici, s početka ove priče.

Juče odemo Panča i ja da čekamo autobus iz Brčkog, poslali nam prijatelji cd sa snimkom karotida drugara koji je na programu za operaciju u Institutu Dedinjie. S obzirom da imamo retko te situacije – slanja, čekanja, etc. – ne malo smo se zgranuli kad smo videli da dolaznog perona – nema. Nema ga tamo gde je bio. Hotel ‘Bristol’ izgleda kao iz Dikensovih romana! I tu žive ljudi… Žalosno.
Brisani prostor, od Hecegovačke, što se ne zna ko je rušio, pa sve redom – dakle, ništa nema! Zona sumraka.
Pitam u pekari, preko puta ‘Bristola’, gde je sada dolazni peron, kaže čovek da se okrenemo polukružno, pa nazad do tramvajskog mosta, pa pre mosta – levo. Odosmo da bauljamo u tri popodne, po najgoroj munji, u potrazi za dolaznim peronom.
Rampa. Ne može da se uđe.
Ode Panča, ja ostala u konzervi da se topim. I da pomerim auto, ako naiđe neka kaznena ekspedicija, jer, parkinga, naravno, takođe nema.
Gledam okolo, sve ošišano, nigde drveta, nigde lada, ni u snu.
Vraća se Panča, kaže, čekaćemo oko sat vremena, autobus kasni.
Za tih sat vremena, pomerali smo se jedno devet puta – tako je situacija nalagala.
I u tom međuvremenu, vremenu čekićanja, nastala je ova fotka.
Troje tamnoputih ljudi, dva muškarca i jedna žena, svi natrontani, ona dodatno umotana u slojeve koječega što joj vera nalaže, bukvalno se tope na ranopopodnevnom suncu, dok slušaju ljubaznog taksistu koji im objašnjava kako da stignu tamo gde su naumili.

Šta sam htela ovim reći?

Svaka varošica u Srbiji ima bolje organizovanu autobusku stanicu, od Beograda. Neću sada o železničkom saobraćaju i železničkoj stanici koja više ne postoji.
Da li je ova vlast normalna, evo, kažite i sami?
Umesto da napraviš nešto, pre nego što uništiš postojeće, ne, ti rušiš postojeće sa idejom da, ko zna kada i ko zna gde, napraviš nešto.
Rešenja postoje, evo napisala sam i opisala istanbulsku autobusku stanicu, prilažem i sliku iste, ali, koga to uopšte zanima? Naši građevinski poduhvati su sračunati na pranje para, a ne na udobnost i praktičnost namenjenu putnicima.

Evo, ja nisam pametna.

Ušna školjka v/s Virtuoznost

download

Pokupila sa Google.

 

 
– Viđe li, bogoti, kolike uši ima ovaj Boro Dugić?
– Nisam obratila pažnju.
– Nijesi? Pa, gledaj, jadna, gledaj, eo odavde (pokazuje svoj levi vilični zglob!), pa dovde (pokazuje slepoočnicu)! Lako mu je, uzme tu frulu, pa s tim ušima sve što čuje, on umije i da odsvira.
– ?!
– Viđi i ovaj!
Na ekranu Stefan Milenković.
– Znaš što sam došao do zaključka?
– Nemam pojma.
– Eo da ti rečem. Svi ovi vrhunski muzičari imaju velike uši. Zato ja, mrčo mrčeni, i nemam sluha. Viđi mojih ušiju? Niđe ig nema. Dobro, sad, od kad sam ostarao, uši mi rastu, a sve mi se ostalo smanjuje… (Tužan izraz lica) I nokti mi rastu, eo i nos, al ovo za uši, to da znaš da sam zapazio i to ti je tačno.
– To nema veze. Evo, ja imam sluha, a nemam velike uši.
Zagleda moje uši.
– Ti nemaš velike uši?! Pa pogledaj se, jadna, duplo su veće od mojih! I ti si ušata, mogla si karijeru da napraviš!
I crče od smeha.
 
Ispred ogledala gledam svoje uši i u očaju dolazim do zaključka – stvarno sam mogla imati blistavu muzičku karijeru. 

O porodici, familiji i svojti

 

black-sheep_10952_990x742-450x337

Preuzeto sa Google.

 

Nije Andre Žid slučajno rekao:

‘Porodice, mrzim vas!’

I nije slučajno što među prijateljima, na društvenim mrežama, imam samo par ljudi iz familije, odabranih po mojim strogim kriterijumima.

Jer, familija je, uglavnom, zadužena za olajavanje i otrcavanje, za pridikovanje i pametovanje, uvek je neko drugi bolji od vas, ma koliko da ste dobri i uspešni – njima uvek nešto smeta, uvek su tu sa zašiljenim jezicima koji palacaju gore nego Gorgona!

Dalje, familiju stičeš rođenjem, ili ona tebe stekne, zavisi od stepena srodstva, što dalje znači da tu izbora nema.

Pa, ako već moramo da se viđamo u realnom životu po slavama, svadbama i saranama, ako moramo da se trpimo, ne moramo i na društvenim mrežama, nije obavezno.

Ne sporim, moguće je čak, da sam ja ta koja je problematična, koja bije ustranu, štrči iz raznih povoda i razloga – što ne menja moj odnos prema njima, čak učvršćuje distancu!

I nije da nisam razmišljala zašto je to tako, otkuda meni ta averzija?

Možda odgovor leži u činjenici da nisam spremna na licemerje u odnosima, znate već onu staru srpsku izreku:

U oči te gleda, u dupe te gađa.

Nesklona sam ogovaranjima i tračevima, ne zalazim po tuđim avlijama, niti me zanima šta ko, kako i na koji način radi, sve dok me lično ne ugrožava.

I, zanimljivo je, da su, kao blato s cipela, otpali neki ljudi prema kojima sam osećala naklonost, jer su pali na bizarnim stvarima.

Recimo, zvala sam u dva noću brata koga sam uvek volela i smatrala, nesmotreno, da je naklonost obostarana, da dođe da mi pomogne kad mi je na putu zablokirao menjač.

Kad je odzevao partiju kao nilski konj, rekao mi je:

– Sada?! Pa, ja spavam….

A baš sam mislila da u dva posle ponoći ne zna šta će od dosade i jedva čeka da ga neko pozove da pomogne.

Te noći je moj telefon ostao osiromašen za desetak brojeva svih koji su spavali.

Onaj ko je došao i ko je sa nama otišao od Beograda do Bačkog Petrovca kod Jana Trijaške kod koga smo ostavili auto i ko nas je vratio u Beograd – upisan je zlatnim slovima u moje prijatalje, iako je i do tada slovio za sjajnog drugara. Bivši komšija s Mirijeva.

Čovek je ostavio goste u kući, seo u auto, došao do nas, vozio sa nama do servisa i vratio nas kući.

Koja familija? Koja svojta? Nemojte, molim vas.

Znate, kad vam ide dobro, svi su nekako oko vas.

A kad treba nešto, kad krene niz brdo, odmah se napravi trijaža, kao neka vrsta prirodne selekcije.

Otpadne šljam i ‘ajde mrš prijatno’, što kaže Panča.

S druge strane, taj isti, gorepomenuti brat, da me je pozvao u neko nedoba, stvorila bih se u najkraćem mogućem roku i obavila ono zbog čega me je pozvao, jer znam, kad te neko zove u to neko gluvo doba, hitno je i bitno je… Glupača.

 

Da zaključim, Andre Žid je bio u pravu.

Moda v/s Etika&Estetika

 

Kako mi, žene, umemo da se unakazimo, za ne poverovati.
Evo, juče sedim u autu i ispred pošte u koju ulaze, ili iz koje izlaze razne persone. Od sto posto žena, njih osamdeset posto ušlo je – u šorcu.
E sad, na stranu što je to nekulturno i nevaspitano, ono, japanke, šorc, majica tri broja manja ili tri broja veća, u svakom slučaju – neadekvatna, kažem, na stranu to, ali ne može po strani biti činjenica kako taj šorc izgleda na devojci od dvadesetak godina, potamnele puti, zategnute kože, ili na ženi od sto kila, od čega polovina otpada na celulit.
Ljudi moji, pa to je takav neukus koji može da se uporedi samo sa babama od osam banki koje su anoreksične i koje, takođe, bez pardona obuku šorc, na glavu naklavire slamene šešire sa obodom od metera u prečniku i glume neku zakasnelu mladost.
Tugo i žalosti.
Da li sve one žive same, pa nema ko od ukućana da im kaže koju prijateljsku, rodbinsku preporuku tipa:
– Da li si ti, kevo-baba-ujna-strina-đavole-sotono, luda da tako izađeš među ljude?!
Ako i nemaju, valjda imaju neko ogledalo?
Ako se i ne ogledaju na ogledalu, mogle bi u očima zaprepašćenih prolaznika.

 

Divan u kotobanji

yellow-evening-dress

Deda Lazina ženidba

 

Ti bi da se ženiš, kanda? E, Željko sine, i vreme ti je!

A da viš kako je to kod mene išlo…

 

***

 

Imo je moj pokojni otac muke sa mnom. Volo sam da radim i nikad nisam bio dekandžina ko što ima i bilo je, da bi kogod šta kazo, al volo sam i da se kerim, volo sam dobre konje, volo sam da se bećarim, a to otac nije mario. Kad bi mu kogod od komšija napomeno:

– Ej, Stevice, onaj tvoj deran opet očo pravac iz kafane na njivu – on samo gledi ustranu, pa će:

– Ne znam na koga se umetno, od moji niko nije bio taki. Jedino ako je na ujčevinu, eto, i oni su radini i pošteni ljudi, al voliju u bircuzu popiti vode, neg kod kuće akov vina. Valda se na njinu sortu metno, očin bi ga znao.

Ako je štogod bilo kako treba, na njegovu je familiju. A ako je nešto bilo kako ne treba – oma je na materinu.

Oca sam odmenjivo i na njivi i u vinogradu i u štali, al mati sirota sve sama. Na njojzi i kuća i avlija i živina i bašta, pa i na njivu mora stići, a i do vinograda – jedva je čekala da i ona dobije odmenu, da se i njen Laza oženi, a ne da se bećari po bircuzima i sokacima, po slavama i vašarima.

Već sam i bio za ženidbu, dvajes šes puni i uzo dvajes sedmu, al nekako mi se, da ti pravo kažem, nije žurilo. Vidim ja ove moje pajtaše, kako se koji oženi, retko kad zaviri i na šor, a kamol digod na drugo mesto. Oma tu stigne dečurlija, pa sad samo moš čekati kad ćedu s mojim dejkom i s deda Radom Maljkovićim sesti na šorsku klupu i sećati se momački dana.

Al vidim, materi baš stalo, pa me stalno zapitkiva:

– Jel, čedo, da te pita mati, misliš li se ti ženiti? Da nisi našo neku, pa držiš u tajnosti?

– Nisam, mati, i neću se još ženiti, imam kade.

– Nemaš, Lazo, nemaš kade, svi se tvoji drugovi poženili, evo, u našim šoru samo si ti osto i onaj guravi Slavko. Valda neš čekati da se sve poudaju? Znaš kako kaže naš svet: probirač nađe otirač! Nemoj, napako, da ostaneš deda momak! To u našoj familiji nikad nije bilo. Kod Stajići još i ima, eto, onaj deda Živko, što se Lazi pada stric, taj se nikad nije ženio. I šta je dočeko? Sam ko pustinjak, valda je mislio da će večito biti mlad…

I bog zna dokle bi ona čantrala, da je ja ne prekinem:

– Dobro, mati, mani me i Živka i Slavka, neću se još ženiti, a kad budem rešio, prva ćeš ti znati, nemoj se džabe jediti.

I tako svaki čas, okupi me so tim ’kad ćeš se ženiti, pa kad ću ja imati unuke ko sve sretne matere’, ne moš je snašati.

Ti dana, baš sam ugovaro s mojim pajtašima da idemo u Sase na slavu. Imamo mi tamo i neke svojte, al baš me brige za nji, idem ja da se provedem, biće i šatre i ciganske bande, jel svi znaju kad je Sveti Marko, pa se skupe, a dođu u goste i gospocke devojke – tu moš svega biti!

Novaca mi ne fali, moj Stevica i moja Danica nikad nisu na meni šparali. Ako sam gazdinski sin i ako ću i ja danas, sutra biti gazda, ondak se to mora i viditi. Nove čakšire, nove čizme s visokim sarama, pa lepa bela košulja sa sitnim belim vezom oko vrata, sakov kaki dolikuje, filcani crni šeširić s malim paunovim perom, tek o konjima da ni ne govorim, ako se štogod o Stajićima znalo, znalo se da imamo uvek najbolje med najboljim konjima. Tu se nikad nije štedilo.

Mati spremila balon rakije i tri kile oraja da ponesem njenoj tetka Persi, što je zvala tejka, kad već idem na slavu, da bar imam kod koga, a ne ko kojekaki vandrokaši, što tako lanzaju selom ko gluve kučke, nikog svog ni u jednoj kući nemaju, nemaju mesta ni u jednu avliju da uđu.

– I, Lazo, kaži tejki da ću doći jedan dan od nedelje da vidim teču, čula sam da se nešto pobolo, a svoji smo i valjo nam je uvek, kad god je nešto trebalo. Nemoj se baš zdravo ožderati, ako i budeš pio, neg onako, kako dolikuje. Jes čuo? Ajd sad idi i nemoj dugo.

Mati ko i svaka mati.

A kad mi tako naruči, ko da sam dete, ja baš uzinat dođem kad ja oću.

Metnem oglav mom Zvezdanu, s jedne strane obesim balon s rakijom, s druge ceger što je mati spremila, a na šoru me već čeka bratija da idemo.

Maj mesec, već dobro otoplilo, lep dan, zelene se kuruzi, zeleni se žito, ono plavo nebo, nigde oblačka – ta lepota jedna. Nas par momaka polako, nogu pred nogu, nigdi nam se ne žuri. Divanimo o svemu i svačemu, a najviše o devojkama, a o čim ćemo drugim?

Đorđe je pred ženidbu, devojka mu Surdučanka, jedva je i pošo sa nama na slavu, vidimo mi da on furtom misli na njegovu Zlatu. Pera, isto ko i ja, ni ne šušti za ženidbom, samo misli koje će pesme zapovediti da mu sviraju Cigani, pa sve pevuši, da se ne splete kad jedared počne da poručiva. Zdravko nikad nešto mlogo ni ne divani, al kad treba, tu je – ako je da se peva, ako je da se keri, ako je da se potuče, oma će. Franja je najveseliji, ni brige ga nije, našo neku malu Sasanku, s njome će ašikovati dok ova ne bude morala kući. I još par momaka, mlađarije, sa nama. Tako smo polako i ušli u Sase.

Ajd, prvo ćemo svratiti kod tetka Perse. Nije ona nama neki veliki rod, al smo se uvek srađali, pa smo baš ko svoji najrođeniji.

Al, ne moš ti baba tejki samo dati pozdrave od kuće, aja, ni da čuje! Da uđemo svi u avliju, sad će ona oma kante da se konji napoje, ima i zobi i ječma u štali. Džabe mi njoj divanimo da su konji i siti i napiti, nisu Sase na kraj sveta od Slankamena, al zna ona reda. I dobro da smo došli, jel njeni nisu mogli, ćerka joj se skoro porodila, već u starijim godinama, rodila četvrto dete, pa javila da nećedu doći. A sramota da baš nikog od gostiju nema za slavu.

Šta sad možeš. Seli za astal ispod duda, na astalu svega i svačega, od tice mleka što se kaže, a šta nama momcima treba, uzeli pomalo od svega, pa da krenemo.

Kaže ona:

– Lazo sine, da ti kaže baba tejka, kad se budete vraćali, svrati da poneseš kući mesa i kolača sa slave, greota da ostane, a nema ko jesti. Ovaj moj se nešto pobolo, viš da ni usto nije, ne mož na noge, a baš da ne dam sve kotlarima.

– Dobro, al nemoj me čekati, lezi ti, ko zna kad ćemo mi natrag.

Mislim se ja u sebi, baba tejka, daćeš ti to na kraju kotlarima.

Svrnem u sobu samo da vidim deda teču, greota da ga ne obiđem kad sam već tu, u njegovoj avliji. Nekako mi se smanjio, sprndžuljio, ni nalik na onog čoveka od pre – šta ti je bolest i starost. Začas propadneš.

Uzjašimo svaki svog konja, pa na šor.

Ispratila nas baba tejka upravo do puta, ostavila širom otvorenu kapiju, jel kad je slava, kapija se ne zatvara. Svako ko dođe, dobrodošo.

Okrenem konja prema centru, a znaš kad ono krajičkom oka spaziš nešto, pa nisi još ni svestan šta je, a srce ti tuče u grlu? E tako sam ja pogledo ustranu i osto mi pogled tu di je i pao: preko puta njine kuće, pa malo u šreh, na šoru popa i domaćini što ga ispraćaju, a med njima jedna žuta ruža!

Oko mi ostalo na toj lepoti.

Visoka, tanka, crna kosa u lokne, žuta aljina s belim pojasom i bele cipele na nogama. Ja ništa lepše, al nikad u mom životu, nisam vido!

Došlo mi da se oma vratim kod baba tejke i da je pitam čija je ta devojana, al, reko, neću. Zajebavaće me ovi moji, živ neću ostati od nji. To ću ja kad se budemo vraćali – eto, moraću opet nositi ceger, al ne marim, samo da čujem čija je ova što mi srce zbog nje umal nije stalo!

Gužva kod crkve, a u porti obaška. Tri šatre, Cigani sviraju ko besni, galama, dečurlija se vija oko nogu, jedan veliki i dva manja ringišpila, kojekaki andrmolja što donesu da prodaju po vašarima i slavama, varjače, lonci, peškiri, verte, činije, sigračke za decu, lecederska srca s ogledalcima i razni kolači, lizalice, svilene bonbone, šećerleme i luše, a ispod šatri pečenja, i prasećeg i jagnjećeg, rakije, piva, vina, friška leba, sve se puši na sve strane!

Sankali smo se na konjima dok nas nisu vidli svi što nas trebali viditi, važniramo se mi, još se i sa Sasanima udružili, pa se kerimo ko pravi, al meni samo pred očima ona žuta aljina i ona crna kosa, džabe svega. ’E Lazo, izgleda da si se i ti oklizno na ludi kamen’ mislim se, a ništa nikom ne divanim. Ostavimo konje iza porte, naručimo jednim što je tamo sedio i čuvo konje da i naše napoji i narani, damo mu novaca da i malo i otimari, pa opet, nogu pred nogu, kroz sve šatre, upravo na glavni sokak, tamo di se prodaju te sitnurije i koješta, jel tuda se špaciraju i snajke i devojke, i udate i neudate, a kibicovanje bar ništa ne smeta.

I usred te gungule, ja spazim žutu aljinu i crnu kosu! Ona u sredini, ulakćena sa još dve ženske, tu su negdi, isti godina, a reko bi da su malko starije od nje. Il su joj drugarice, il sestre. Nema treće.

Sve ja za njima, a ovi moji za mnom, što ja brže i oni brže, dok me jedared Pera nije zaustavio:

– Jel, Lazo, a što mi tolko žurimo, sav sam se ušmuro?

– Nemoj ti, braćala, ni žuriti. Vido sam jednog Golubinčana, a baš mi treba da ga nešto pitam – kažem ja i požurim, ostavim ove moje da idu polako i razgledaju šta sve ima da se vidi.

Vidim ja, na korak iza ove tri što su se ulaktile, da ćedu stati kod kolačara, baš kod onog što prodaje šarena lecederska srca i medenjake. Stanem i ja iza nji, nije mi baš ni svejedno, al nešto moram kasti, na neki način se moram viditi oči u oči sa tom žutom ružom, što sam je u sebi već zvao ’moja žuta ruža’.

– Dobar veče, frajlice, jel po volji da vas častim sa ovim lecederskim srcadima?

Sve tri se okrenule, ko po komandi!

A ja, samo što nisam pao brez zrna baruta, što kaže naš svet!

Moja žuta ruža me prostrelila crnim okom, al tako crnim ko da je neko ugasio svetlo, da me načisto presekla viš ode, preko grudi.

– Ne treba, fala. Od nepoznati momaka ne primamo nikaka srca – kaže jedna od ove druge dve, valda je najstarija, pa i najotresitija, a malko se ko i smejulji. Vidim ja, vrag je to.

– Ja, gospojice, nisam nepoznat momak, valda sam više u Sasama, neg u mojim Slankamenu – ne dam se ni ja baš zbuniti.

– E, a ja nisam gospojica, već gospoja – već se i ona malko otkravila, pa se i smeje – gospojica je samo ova ode – pa pokaza na moju žutu ružu.

Ej, sreće moje!

Srce mi ockočilo, samo što nije kroz grudi ispalo mojoj žutoj ruži pred noge!

Ova druga, što je isto gospoja, kaže:

– A što i da nam ne kupi po jedno srce, Sejo? Baš je fini momak. Evo, ja bi uzela ovo – pa rukom pokazuje na jedno, omanje, uvijeno u celofan, pa s mašnicom.

– A koje ćete Vi, frajlice – pitam ja moju žutu ružu.

– Fala, ja ne bi ni jedno – a pogled spustila, pa gledi u te njene bele čipkane cipelice.

– Ako Vi nećete, ja ću za Vas izabrati, nemojte mi dati korpu.

Nit ja vidim šta uzimam sa tezge, nit me brige što su i ovi moji stigli, pa mi dakću zavrat i već znam da ću do kuće naderati od njine zajebancije, nit ja koga vidim, sem ti crni očiju i te žute aljine što mi svetli ko sunce usred noći!

Podelim ja njima to što sam uzo, platim, pa svakoj rukoljub, a mojoj žutoj ruži obaška – malko duže sam njenu ruku držo u svojoj, tek da zna da nisam makar ko i da nisam neka bitanga, već momak od reda i od vospitanja.

E kad sam ispratio nji tri kroz gužvu, znao sam da ću nadrljati od ovog mojeg društva. Kad su me saletili, jedva sam živ osto. Al da sad o tim ne dužim.

Prva šatra je bila naša! Kad platiš, oma se vrte oko tebe, nema zime. Najbolje mesto nam našo gazda, oma se tu stvorilo i pečenje i vino, oma se za nas zalepila banda iz Feketića, oma je tu bilo i pesme i igre, do sitni sati.

Ako nije već počelo da svanjiva, kad smo očli po konje, pa put kući.

Sve je to bilo, da kažeš, lepo. Po redu i poretku. Al meni iz glave ne izbija moja žuta ruža i već vidim, skljaću se u rođenim svatovima!

Samo sad da molim boga da nije nekom obećana, jel ako jeste, meni života nema. Znam ja kaki sam, u svakoj ću nju tražiti, a take više nigdi, u krstu sveta nema.

Svrnem se kod baba tejke, kako sam i obećo – nije sad meni do obećanja, neg da ja čujem ko je i čija je ta moja žuta ruža, to mene kopka, o tim sam celu noć mislio. Kažem ovima mojima da me prečekaju, samo da uzmem ceger, pa sjašim s konja i polako uđem na kapidžik. Čim su vrata lupnula, evo tetka Perse na gonku, drži ceger, prekrila ga krpom s kojom sam ga i dono, pa će:

– Iju, čedo, pa vi bančili celu noć? Jediće ti se mati i otac, ajde ti, požuri kući da ne svisnu od brige.

– Neće, baba tejka, znaju oni da sam došo na slavu. Neg, teo sam nešto da te pitam. Čija je ona devojka što je bila preko kad smo svraćali kod tebe juče? Ona što je izašla na šor za popom?

– Pa, kako ne bi znao, to je Mitina i Savetina najmlađa ći. Ima ona još dve sestre, obadve su udate, jedna u Krčedin, a druga u Bešku. Sad ne znam di je koja, al znam da se jednoj imelo Melanija, a drugoj Ivanka. Znaš ti kaki su to svatovi bili, ta idi, još se panti. A i Mita nije škrtario na njima, dao im miraz samo taki… I vidi sad, ne mogu, evo da me ubiješ, ne mogu se setiti kako im se imelo muževima…

– Mani, baba tejka, nji dve. Kaži ti meni, kako se ova, što nije udata. zove?

– Natalija. A zovu je Nata.

– Jel isprošena? – a kolena mi drkću, sve stepim šta ću čuti.

– Ja ti to, dete, ne bi znala kasti. Otkako je ovaj moj počo poboljevati, nit mi ko veliko dolazi, nit ja imam kade da izađem na šor, pa ni ne znam šta ima novo ni kod ovi, ukraj kuće, a kamol dalje.

– A jel bi mogla ti, onako izokola, da se raspitaš?

– Mogla bi, čedo moje, kako ne bi mogla, još danas ću ja to sve doznati. A kako ću ti javiti?

– Ništa mi nemoj javljati, ni po kim, a materi nemoj ništa govoriti. Kazla je da će doći da obiđe deda teču od nedelje jedan dan, al ti samo ćuti. Doću ja, pa ćeš meni kasti. Jei me razumela?

– Jesam, Lazo dete, ni brigeša te nije. Ajd, uzdravlje.

– Uzdravlje i fala ti, baba tejka.

Mati me čeka budna, kobojagi trebi lanjski pasulj na gonku, pa baš sad našla so tim da se bakće. Pred njom rešeto i ona velika šerpa iz podrumca, skoro prazna. Al da se vidi da je u poslu.

Nije njojzi do pasulja, neg da čuje šta je bilo i kako je bilo, a obaška da vidi dal sam pijan, to je njena glavna briga i šta će ko kasti za mene.

Kad je vidla da sam trezan, oma očla da legne.

Lego i ja, a san na oči nikako. Kako zažmurim, tako mi one njene crne oči izađu ko u sliki, pa ona crna kosa, sva loknava, ona rumena usta, one… mani, nije za divan. Ne mogu ja s tobom o tim divaniti, sin si joj, moj si, al što je tvoja mati bila lepa, jedna po jedna, taka se skoro neće roditi!

Izgleda da me san prevario, pa sam malo ko i odspavo.

Ne znam da sam i po sata odremo, a kad sam usto, ko da sam spavo dva dana, taki sam odmoran bio! Vidim, tata na avliji preže konje, na kola metno špartač. A nešto od skoro počo da šanta na jednu nogu, skliznula mu ruda pa ga ono gvožđe udarilo baš po prstima na levoj nogi. Nešto mi ga došlo žao, pa mu kažem:

– Di si pošo, tata?

– Još mi ostala ona pustara, pa sam mislio da danas išpartam kuruze, računam, nije daleko, a ni nema mlogo.

– Neka, tata, ja ću. Ostani ti kod kuće, pa kad namiriš, ti se malko odmori. Viš da ti ta noga još nije kako treba.

Neće on ni da čuje. Al ja se stavio da ga ubedim.

I ostane moj Stevica kod kuće.

Ne bi se ja mlogo ni nudio, neg je ta pustara prema Sasama, pa sam oma namislio da svratim kod baba tejke, ako se štogod raspitala, da oma saznam.

Tako i bude. Negde oko podne, ja pod bagren ostavim jednog konja i kola, a drugog uzjašim i časkom, preko atara i kroz baštu, pravac kod baba tejke u avliju, al sa stražnje stane, da me niko ne vidi.

Ona baš kod bunara, pere sudove, pa se čisto i poplašila kad me je vidla kako dolazim kroz guvno.

– Iju Lazo, dete, otkud ti s te strane? Baš sam se presekla, reko, ko je sad.

– Jesam ti kazo da ću doći.

– Jesi, al nisam mislila da ćeš baš oma.

– Jesi si se ti raspitala?

– Oma sam pitala ovu ukraj kuće, ovu viš preko platna, kolko ona zna, Nata nije ni isprošena, nit je ko god od prosaca i navodadžija dolazio.

Izljubim joj ruke, sav sretan ko niko moj, otrčim kroz guvno, pa na konja, pa na njivu. Ko na krilima.

Čim sam svršio sa špartanjem, pravac kući. Oma ću kasti i ocu i materi da sam rešio da se ženim, da sam našo devojku koja mi se sviđa, il nju, il nijednu drugu…

Mati, ko i uvek, svaki čas izlazi na šor da vidi jel idem, pa kad je vidla, trči da otvori kapiju. Ispregnem konje, operem se na bunaru onako, nadvoje, natroje, pitam mater di je tata, kažem, imam nešto da se divanam sa njima.

Mati me gledi, pa bi da pročita o čim ću ja to, al ja oću da i jedno i drugo slušaju šta imam da kažem.

– Da se večera, evo, sve je na astalu.

– Mani, mati, sad večere. Ja sam našo devojku koja mi se sviđa i ja bi da se ženim.

Mati samo što nije ispustila tanjir što je držala, a služavka joj je ispala u šerpu i oma potonula. Sela na hoklicu i ni da bekne.

Tata me gledi, pa čisto ni on ne veruje šta ja to sad divanim, kad sam još  juče kazo da se neću žuriti sa ženidbom. Al oćeš, nisam ja znao šta će me snaći.

Sede tako nji dvoje ko dva panja i glede u mene, oćul još nešto kasti. A ja ćutim, nije što ne bi imo šta kasti, neg me sramota da sad s njima divanim o crnim očima, žutoj aljini i belim čipkanim cipelama, a samo o tim i mislim.

Tata prvi došo do reči:

– Pa dobro, čedo, lepo što si rešio. A odakle je devojka? Čija je? Jel naša, iz Slankamena? Jel je poznajemo? Imal oca, mater, braću, sestre? Di im je kuća?

– Nije odavde.

Mater sve pogleda oca ispod oka, ko veli, bog zna kakvu je belosvecku ovaj našo, da se svet sa nama pokoriše.

– Pa, dobro čedo, a di ste se upoznali?

– Na šoru.

– Na šoru? Na kojim šoru?

– U Sasama.

Sad kad sam ja vido di su oni očli, lako mi je da sa njima teram komendiju.

Mati će:

– Pa jel to na slavi?

– Jeste, mati, na slavi.

– Da nije neka… iju, napako, sačuvaj bože. Lazo, pa jesi ti poludio? Kaku si to našo? Neka kuferašica što bi da se prešvendira? Ajao, pa bolje da me nestane, al oma sad!

A otac:

– Ajde, mani se, ti uvek tako o nečim, Danice. Otkud će se s takom ženiti. Pa di ste se vidli, Lazo?

– Kod lecedera.

– Valda ne prodaje ona lecederske kolače i srcad?! Da nije kolačarka?

A oči izbečili u mene, zevaju ko ribe na suvom.

– Ne prodaje. Ja sam joj dao jedno srce.

Moj Stevica se već zdravo najedio, vidi da se ja zajebavam, a oće da bude kobojagi strog. E moj Stevice, ne moš ti sa mnom izaći na kraj, ja sam ove uncutarije od najboljeg učio – od tebe, mislim se.

Dal da i pustim još malko da se žderu, il da oma kažem?

Kašću, žao me da se džabe sekiraju.

– Mitina i Savetina najmlađa ći. Natalija.

Mati pljesnula rukama, ustala sa stolice, zagrlila i mene i Stevicu, ne zna šta bi od sreće! Zna ona dobro tu familiju.

– Znaš koji su to, Stevice? Oma preko puta tejkine kuće u Sasama.

– Kako ne bi znao, baš ćeš me ti sad upućivati ko je Mita, ajde, mani se.

Vidim, i on se obradovo. Nije mala stvar, treba se sad sve dobro raspitati, treba za jesen svatove spremati, posla preko glave!

– Jel Lazo, jesi ti s njome štogod divanio o jabuki, kad bi mogli doći kod nji?

– Nisam. Reko sam da ću prvo tebi i materi kasti, pa onda redom.

– Dobro, čedo. Idi, Danice, naspi od one, al znaš od o-n-e rakije, donesi da popijem s mojim sinom, jedared se čovek u životu ženi!

Moja Danica briše oči vertom, malo, malo pa ustane da poljubi svog jedinca, miluje me po kosi, po obrazima:

– Jabuko majkina, da i ja dočekam da se kerim u tvojim svatovima ko svaka prava mati! Jel, a da te pitam, kaka je, onako, jel čemu? Da nije neka broćasta, valda nije, napako? Nije ni mala? Valda nije neka zdepasta? Il žgoljava ko džogara?

Ja jedva dočeko!

– Mati, ja lepšu nikad nisam vido! Znaš kako je lepa, nema joj ravne u krstu sveta. Visoka, tanka, crna kosa u lokne, crne oči, dugačke trepuške, crne obrve…

– Iju, napako Lazo, imal štogod belo na njojzi, valda nije tako sva čangasta?

Ni ne slušam ja Danicu…

– … a ona žuta aljina, pa joj na ramena padaju te njene lokne, usta rumena, beli zubi ko biseri…

Trgnem se, pa otkud dođe da tako pred njima divanim, nisu oni moj par, to su ljudi u godinama, baš nji brige za njene usne rumene. Oni sad već misle kako će jabuka, pa kad će zvati kuma na dogovor, pa bašu, pa familiju, ej, ženi se sin jedinac, nije to šala!

 

***

 

A ti sad došo, i to ode, u kotobanju, da bi mi kazo kako si prstenovo devojku, jel je noseća! E moj Željko. A nit je znam, nit poznajem, nit znam ko su joj mati i otac, čija je.

Viš ti kako se sve promenulo.

Ajd, nek bude sa srećom!

A kad si mislio da se upoznamo s prijateljima?

I kade ćemo svatove?

Nećete svatove?!

Nit ćete se u crkvi venčati?

Neg kako? Samo u opštini? A kum?

Kaki svedoci?!

Kazo si sve materi?

Ja tebe, sine, ništa nisam razumo.