Ružičalo

640_2a231c8e251198a1e13f4e49864242f0

 

Danas je Ružičalo, Vaskrs za naše drage i voljene koji više nisu sa nama.

Na današnji dan izlazi se na groblje, sadi se novo cveće, posebno ruže – otuda i naziv za ovaj prvi ponedeljak posle Vaskrsa, nose se crveno ofarbana jaja koja se kucnu o spomenik, sa prigdnim ‘Hristos voskrese’.

Sećam se, kada sam bila mala, baka me je vodila, na ovaj dan, na groblje. Nosila sam korpicu punu crvenih jaja i pomagala joj u uređivanju grobova naših predaka. Čupkala sam korov, posebno poponac koga je puno banovačko groblje i pomagala u rasađivanju kadivice, šeboja i drugog cveća.

Prvo smo odlazile na grob moje prababe Teodosije. Oko njenog nadgrobnog spomenika uvek je bilo zelenkade, plavog mirišljavog zumbula i lala raznih boja, najviše crvenih i žutih.

Ali, đurđevak se uvek najlepše bokorio.

Moja baka bi, kada sve uredimo kako dolikuje i ‘da nam se svet ne pocmeva’, dugo stajala na grobu svoje majke, ophrvana mislima i tugom.

– Spasla se, sirota – često je umela da kaže.

Sa slike na starom spomeniku, tu i tamo obraslom sitnom, plišanom mahovinom, u ovalnom porcelanskom ramu sa zlatim okvirom, na mene se smešila jedna lepa, mlada žena, krupnih tamnih očiju, guste crne kose, sa razdeljkom na sredini i debelom pletenicom oko glave. Bela bluza, visoko uz vrat, zakopčana sitnim, bisernim dugmadima. Uz tu blagost, jedna fina crta otmenosti kakvu su imale žene iz bogatih sremačkih gazdinskih kuća, kao što je bila Đurđevića, iz Pećinaca.

Udali su je u Dražetinu kuću, u Stare Banovce. Gazdinsku, bogatu, kao što je i njihova bila, ali za momka koji nije umeo, ni hteo da prepozna lepotu i tananost njene duše. Njen se svet srušio posle prve noći provedene u novoj kući. Moj pradeda, lep i naočit, bio je, nažalost, osion, besan, razmažen i nasilan.

U godinama koje su usledile, rađala su se deca. Uglavnom na njivi, retko koje, od trinaestoro koliko ih je rodila, u kući. Iako su bili bogati, imali sluge i nadničare, moja Teodosija je morala sa njima na njivu, jer je Sava tako naređivao, dok je on ostajao kod  kuće i nalivao se rakijom i vinom iz svojih vinograda – do bezumlja.

A kad nije kod kuće, znalo se, bećario se po čitavom Sremu i sa tih se pohoda vraćao još luđi i bešnji. Niko nije mogao da ga obuzda i da mu stane na put.

Njegova mlada, lepa žena, i deca dobro su osetili na svojoj koži izlive njegovog besa i ludila. Ni njegov otac Gaja, prvi čovek u selu i po ugledu i po imetku, ni njegova majka Mileva, nisu uspevali da ga obuzdaju – takav je bio oduvek i zauvek.

Koliko puta je sirota moja Teda u sred noći sa decom bežala ispred njegove oštre kamdžije kod devera i jetrve, ili u komšiluk, da sačuva živu glavu!

Bruka i sramota.

I ćutala o svojim jadima. Nikada se nije požalila svojima, niti bilo kome. Svoju je sudbinu kao krst nosila, bez krivice i bez roptanja.

Tako je i otišla. U tišini. Ugasila se.

Ostala je ta slika na nadgrobnom spomeniku.

I ostao je đurđevak.

Sećam se kako je moja baka, kada odćuti svoj bol, sedala na klupu pored mene i govorila, više za sebe:

– Pantim tu njenu bluzu, sa sitnim belim vezom na prsima i sa karnerima oko manžetni. I tegecku il bordovsku suknju što je oblačila nedeljom. Deda upregne konje u fijaker, pa potrpa nas decu i pravac u crkvu, a posle kod sladoledžije. Mama i baba ostanu kod kuće da kuvaju ručak. I baš sam se uvek mislila, kako se to moja mati nikad ne isprlja kad trebi krompir il pohuje meso? A ja se, evo, i ovako matora, sva zatrackam! Džabe i verta, džabe svega.

Posedimo još malo, koliko da izgori sveća, pa mi kaže:

– Ajdemo, čedo, da obiđemo sve naše što nas čekaju.

 

I, iako sam bila mala kada sam sa bakom odlazila za Ružičalo na groblje, nekako sam znala da tada, dok smo kod majka Tede na grobu, ne treba ništa da govorim. Ćutke sam čučala pored bokora đurđevka i strpljivo čekala da krenemo dalje, u pohode drugim grobovima, gde smo se sretale sa bliskom rodbinom i komšijama koji su bili tu, sa svojim mrtvima.

Više nema ni moje bake.

Ovo je prvo Ružičalo od kada je otišla.

Još na njenom grobu nisam posadila đurđevak koji je toliko volela i na mene prenela ljubav prema tim sitnim, belim, mirišljavim zvončićima što traže senovita i skrovita mesta.

Preneću od majka Tede jedan bokor.

Da miriše na nezaborav.

Gresi i praštanja

 

– Nuto vraže, ti i ne znaš da će Stanko dovest’ onu Jovovu, od Jova Radovića šćer? A ja ti š njom pod isti krov – nikad! Nek’ je on dovodi, avetnu, ja s vama za Beograd. A i đe da me ostaviš s mlađim sinom? Ne ide to, moj Ratko. Ako ti ne pasa da ja pođem s tobom, eto mene u Moraču, pa ti viđi, moj sinko, ’oćeš li me povest’, ili ćeš me ođe ostavljat’!

1931d0b3e0f43a865216cc74561e0142

Preuzeto sa Interneta.

 

Oženio se Ratko. I u siromašnu, časnu kuću Martinovića, u Drpe Mandića u najstarijem delu Podgorice, doveo Branku, prelepu, vrednu, kao čigra okretnu, Kosovku devojku, iz bogate mitrovičke porodice. A u kući majka Savka, udovica, i mlađi brat Stanko, neoženjen, još golobrad. Dopala se snaha majci, na prvi pogled. Ali, kako je vreme odmicalo, sve su češće bile primedbe i rasla svekrvina surevnjivost prema mladoj, lepoj i otmenoj snahi:

– Đe si ti, sna’o, pošla s tol’kim cukrom, ako boga znaš? Kuku, raskući mi kuću!

– Majko, da umesim kolače, Ratko voli nešto slatko posle ručka, voli Stanko, a voliš i ti.

– Čuš, voli. Volim i ja, ne kažem, al’ ne mora tol’ko, jadna ne bila! E da sam ja tako s cukrom, s brašnom, niđe ni kamen na kamen ne bi ostao! Polako de, nijesu ti ovo tvoji Popovići, đe se prelijeva, no su ti ovo Martinovići, đe se nema, a kad se nema, onda se ne smije rasipat’!

Proguta Branka jednom, proguta dva puta, poče da guta svaki dan po deset puta svekrvine primedbe.

Prekipelo i njoj, pa se sa svekrvom malo, malo zakači. I sve oko rasipanja, na koje je Savka stalno imala pritužbe.

Kada više nije mogla da izdrži, požali se mužu.

– Slušaj, Branka, ti si znala da ja imam majku i brata. Nit’ je ja mogu promijenit’, nit’ bi’ je, i da mogu, promijenio. Otkad je tata poginuo na Grahovo, ona je ostala stub kuće i podigla i mene i Stanka, najbolje što je mogla. No ti gledaj, pa se uklapaj kako znaš i umiješ, i tako ćemo brzo za Beograd, reče mi Gavro neki dan da ćemo se selit’ zbog službe. Dobićemo i stan u Beograd, pa te molim, izdrži još koji mjesec. Brzo će i to proć’, da nam se narod ne sprda kako snaha i svekrva ne mogu zajedno.

Nije se Branka više žalila.

Trpela je svekrvine žaoke, iščekujući dan kada će otići iz Podgorice zauvek. I ostaviti džangrizavu Savku, neka se nova snaha, kad se Stanko oženi, bori sa njom i njenim opakim jezikom. Ona, Branka, posvetiće se svom Ratku i deci koja će doći.

Jedno je već bilo na putu.

I ne samo da se nije žalila, već kao da je dobila krila! Bez muke je obavljala sve kućne poslove, kuvala, mesila, prala, pa čak stizala i po bašti da poseje, okopa, oplevi. Njihova kuća, iako nevelika, imala je poveću baštu iz koje je Branka izvlačila sve što se moglo – krompir, luk, kupus, boraniju, grašak, raštan, ništa od svega Martinovići nisu kupovali. Sve su to vredne Brankine ruke stvarale iz posne, siromašne zemlje.

Savka se nije mnogo mešala u snahine poslove. Sve joj je prepustila i na sve imala prmedbe.

Otrovne.

Dođe i taj, dugoočekivani dan. Ratko objavi, posle ručka, da se on i Branka sele u Beograd.

– Eto, majko, fala ti na svemu što si za nas učinjela. Mi ćemo ti ođe bit’ još mjesec, mjesec ipo, pa odosmo tamo  đe nas šalju. A ti ostaj zbogom i viđi da oženiš Stanka, da te snaha odmijeni.

– Nuto vraže, ti i ne znaš da će Stanko dovest’ onu Jovovu, od Jova Radovića šćer? A ja ti š njom pod isti krov – nikad! Nek’ je on dovodi, avetnu, ja s vama za Beograd. A i đe da me ostaviš s mlađim sinom? Ne ide to, moj Ratko. Ako ti ne pasa da ja pođem s tobom, eto mene u Moraču, pa ti vidi, moj sinko, ’oćeš li me povest’, ili ćeš me ođe ostavljat’.

Stanko podiže glavu, pa će:

– A da što fali Danki, majko? Što joj zamjeraš? Fina đevojka, iz poštene kuće…

– Jes’, poštena je to kuća bila, al’ četnička, jado, četnička. Što će meni u kuću takav nesoj? Tvoj otac je poginuo u partizane, jadan, a on da mi u kuću dovodi one koji su u njig pucali! Moj Stanko, moja ljuta rano. Da ti se nešto otac digne iz groba! Ona na prag, ja s’ praga. To je moja pošljednja. A ti viđi, Ratko, što ćeš i kako ćeš.

Branku niko ništa ne pita. Ona sedi pognute glave i kotrlja mrvice hleba koji je jutros ispekla i razmišlja kako je kratko trajala njena sreća. Šta je, tu je. U Beograd će sa Savkom, a valjda će se i ona promeniti, Beograd je to, veliki grad, utopiće se i to njeno večito nezadovoljstvo među one silne ljude.

Stan lep i prostran, u centru Beograda.

Deliće ga sa porodicom iz Zenice.

Muž, žena i dvoje dece predškolskog i školskog uzrasta.

Branka i Ratko su se brzo uklopili u novu sredinu. U sustanarima su pronašli prve prijatelje u Beogradu. Pomagali se međusobno koliko se moglo u tim siromašnim vremenima, činili jedni drugima životne uslove podnošljivijim.

Izuzev Savke. Ona je terala po svom, sve joj je smetalo.

Potkraj oktobra, Branka se porodila i na svet donela Milovana. Lepa, napredna beba osvojila je sve ukućane, za divno čudo – Savku najviše. Satima je umela da sedi pored kreveca i da šapuće unuku beskrajne priče.

Ali, kako se odmakne od Milovana, tako reži na Branku.

Sve iste priče, sikće kroz zube, nezadovoljna svim i svačim što Branka uradi, izgovori. Ako je otišla u nabavku, čeka je otrovna primedba kad se vrati, ruku prepunih namirnica:

– Đe si to bila, sna’o? Dvije ure te nema doma, ovi mali se upiš’o devet puta do sad, neću ti ga ja prepovijat’! Dosta sam prepovijala moju đecu, nijesam ja ođe došla da tebe služim, no da ti mene služiš.

Ako je otišla u komšiluk, kod sustanara na kafu, tek tada pljušte kritike.

Kada ode sa Ratkom u posetu nekom od prijatelja ili familije, naroguši se i agresivno ućuti. Ne ljuti se na Ratka, taman posla, nego na Branku – jer ’đe to ima da žena svuđe s čo’ekom odi’?

Branka ćuti, stisne zube, ne progovara, dok može. Kad popucaju trpila, nešto i odgovori, ne bi li se odbranila od osinjeg napada. Tek tada nastaje pakao! Ori se čitava zgrada od Savkinih tirada, te ovakva si, te onakva si. Jedva čeka da Ratko uđe, kako bi nastavila da opanjkava snahu.

Traje to.

Kako Ratko dođe s posla, majka mu se žali na snahu.

Jednog dana, Branka se usprotivi, pa i ona, kroz suze, izbaci svoj jad i čemer.

Ratko udari rukom o sto, okrete se jednoj i drugoj, pa drekne:

– Tišina! Da više nijsam čuo riječ! Mučite obje!

Ućutaše se dve suprotstavljene strane.

Savka u čudu, Branka u strahu.

– Viđi, majko, mislio sam da ćeš bar ođe, u Beograd, u ovi stan, prihatit’ Branku ka svoje dijete. Ali, viđu da od ta posla nema ništa. Nego se ti lijepo spakuj, pa u Podgoricu. Idi u svoju kuću, u Drpa Mandića, kod Stanka, tamo će ti bit’ bolje i ljepše, bar nećeš gledat’ Branku.

Savka se toliko zaprepastila ovom smelošću i drskošću, da nije bila u stanju reč da izgovori par minuta. A zatim, osu paljbu na sina:

– Ti mene da ćeraš iz kuće, Ratko?! Ti! Zbog nje?! Nesoju nijedan! I ti neki čo’ek? Bruka! Što sam rodila, grom te spalio i mene s tobom! Što sam ja dočekala, jadna, da me sin išćeruje iz kuće zbog jedne, jedne… rospije, raspikuće!

Zagrcnu se Savka, pade u samosažaljenje i potekoše suze u potocima.

Plače i Branka, popustile kočnice, naviru joj sve uvrede i poniženja koja trpi od svekrve, ni kriva ni dužna.

Ratko zapalio cigaretu, othukuje dimove, ćuti.

Kad se malo pribrala, Savka grobnim glasom reče:

– Ja odavde ne idem – pa tresnu rukom o sto, jače nego Ratko malopre – nek’ ti je to jasno za vazda. Nikad me niko ćero nije, nećeš ni ti. Nek’ ide ona, đavo je ponio i ti š njome, kad si je doveo u našu kuću.

– Tako veliš, majko?

– Tako – odreza Savka.

Premišlja se Ratko, na licu mu pritajen smešak, smislio je kako da jednom zauvek reši ovaj konflikt, do te mere besmislen, kako samo može biti odnos između svekrve i snahe, iako mu nikada nije bilo jasno šta to Savka zamera njegovoj Branki koju je voleo više nego išta i ikoga na svetu.

– Dobro, majko. Poslušaću te. Ja ću Branku vratit’ u Mitrovicu, nek’ ide kod svojig, nijesmo ni prvi, ni posljednji što ćemo se rastat’.

Savka pogleda u sina sa nevericom, iznenađeno i, videlo se, obradovano. Sin stao na njenu stranu. Eto, nije nesoj, poštuje majku, svaka mu čast!

Ratko se okrenu prema Branki, zaprepašćenoj, pa reče:

– Ti, Branka, idi i spakuj svoje i Mićine stvari. Ja ću vas ispratit’ na voz.

Kako je čula da sa Brankom odlazi i njen voljeni unuk, Savka skoči kao oparena!

– Kakav Mićo?! Đe Mića da vodi? Jesi ti, Ratko, poludio načisto?! Mićo je Martninović, on ostaje sa nama, a ona nek’ ide!

– Ne može tako, majko. Mićo je beba, ne može bez majke. Đe Branka, tu i Mićo. Nema suda što ga ne bi majci dodijelio, to da znaš.

–  I ti bi puštio da ti ova ođe odnese dijete?! Ja mislila da sam rodila muško, da se zna ko je glava kuće, a ti tako? I što nam je sad činjet’, jadni i crni moj sine?

– Ništa, majko, kako mora. Branka, jesi l’ se spakovala? Mo’š li nam zgotovit’ po jednu kafu, prije nego što pođemo, ne budi ti zapovjeđeno? Da se raziđemo ka ljudi.

Branka došla iz sobe u kojoj se pakovala, pristavila džezvu na šporet, ubacla cepanicu da što pre provri voda, pa se brže bolje vratila u sobu, jer se Mića probudio uplakan.

Savka sedi, ćuti, oko usta joj se ucrtale duboke bore. Grube, skoro muške ruke, grabe cigar iz Ratkove tabakere. Ratko joj pripaljuje cigaretu, pa mimo običaja, usred ručka,  sebi i majci sipa lozu iz zavičaja, onu pravu, crnogorsku.

Istrese Savka čašicu, pa pruži da joj sipa još jednu. U gutljaju sasu i drugu, pa posegnu za flašom.

Ratko je gleda iskosa.

Utom, ulazi Branka u kuhinju, u naručju nosi nasmejanog Miću, pa jednom rukom zakuvava i sipa kafu. Šoljice, pune mirisne, crne kafe stavlja na sto. Ruka joj drhti. Suze se tu i tamo kotrljaju niz njeno lepo, tužno lice. Nije prozrela Ratkovu nameru, pa se kao duh spušta na jednu stolicu i prinosi usnama ivicu šolje i otsutno guta vrelu tečnost.

Savka puši i ćuti, obavijena dimom i svojim mislima.

Zakovana u svoju teskobu.

Gasi cigaretu, gleda u Miću, gleda u Ratka, pa na kraju i u Branku.

– Neka ostanu – reče tiho, neuobičajeno tiho, skoro šapatom, ali čvrsto, neopozivo.

Muk.

Branka se izbečila u nju, Ratko se jedva uzdržava da ne prsne u smeh, a mora ostati ozbiljan, ne zbog sebe i Branke, objasniće on Branki noćas tu svoju nameru, nego zbog Savke, da ga, onako pronicljiva, ne pročita i ne raskrinka.

Ratko pročisti grlo, sasu ono pola čašice loze, pa će ozbiljnim, strogim glasom:

– Jesi li dobro razmislila, majko? Nemoj da se poslije predomišljaš. Kako sad odlučimo, tako će ti bit’. I tebi i Branki.

– A da muči, avetinjo. Ne dam Mića ni za cijeli svijet! To je moja krv, moja kost! Martinović je to! Đe da ga puštim da ide! Ođe ima da ostane, a š njim nek’ i ona ostane, mater mu je, što ću ja. Ti si je doveo, pa ti viđi što ćeš š njome.

– E viđi, majko, da ti sad rečem, i nikad više u vijek. Branka i Mićo će ostat’. Ali pod jednim uslovom, a to je da više nikad, dobro me slušaj, i ti me, Branka, dobro slušaj, da više nikad ne čujem ni jednu grku. Što se posvađate kad nisam tu, posvađate. Kad dođem kući, riječ da nijesam čuja. Je l’ to jasno?

Obe klimaju glavom, sa vidnim olakšanjem.

I tako i bi.

Sve što se raspravljaju, a Savka je majstor da izazove Branku, pada u vodu kada se Ratko pojavi na vratima! Savka, stara žena, pa se ponekad zaboravi, krene sa nekom pričom, a Ratko je samo pogleda i kaže:

– Majko?

I ona ućuti.

Branka više ništa i ne progovara, ne samo u Savkinom prisustvu, nego ni noću, kada se šćućuri, onako malena, kao ptičica, pored svog grmalja u čijem je nežnom zagrljaju spavala od prvog dana njihovog zajedničkog života. Ta milovanja, tu ljubav, to sigurno rame, kao od crnogorske planine odvaljeno, Branka ne bi dala ni za šta na svetu i nema te Savke koja će je od njenog Ratka odvojiti. Nikad.

Koliko se Branka sprijateljila sa sustanarima, toliko se Savka, onako osorna, nadmena i sitničava, svojim ružnim i bespotrebnim komentarima zauvek udaljila od Bose i njene porodice. Sve dok nisu dobili treće dete i stambeno proširenje, pa se odselili.

– E vala da i meni bog usliši molitve! Samo kad su pošli, đavo ig odnio.

Čim su se proširili i u drugi deo stana, Branka zatrudnela.

Rodila se Mila. Posle nje i treće dete, još jedno žensko, Tanja.

Nije Savka ni pogledala unučice.

Za nju je postojao samo njen Milovan, njen voljeni Mićo.

– U Martinoviće se rađaju samo muška đeca, sna’o. Ove popišulje mi ne guraj pod nos, one nijesu od Martinovića!

U kući je odlučeno: Milovan će u vojnu školu.

Sirotinja posleratna, Mića bistro dete, možda je mogao i nešto drugo, ali državna služba je najsigurnija, tako su razmišljli roditelji.

Savku niko nije ni pitao, a da se pitala, ne bi ona svog Mića od sebe dala, nema sile. Tako, neupitana, po ceo dan je gunđala:

– Đe šaljete dijete, sjeme vam se zatrlo dabogda! Đe je to Kraljevo, kad ću ja viđet’ mog Mića, grom vas spalio! Nesoji, odrodi! Samo za mog Mića nema škole u Beograd! Kukala mu majka, đe mi dijete odvedoše, zlotvori!

Kad je Mića otišao od kuće, Savka pala u postelju. Od tuge. Sve četiri godine je poboljevala i teško se oporavljala. Živnula bi samo kada Mića dođe na raspust.

Unuke oko nje, Branka i Ratko, sve uzalud.

Kako dođu rođaci da je obiđu, donesu voća, slatkiša, sve ona to stavlja u kofer, pa ispod kreveta. Nemaština, siromaštvo, zemlja u izgradnji, reforme, male plate, unuke željne svega, pa se umiljavaju babi:

– Bako, daj neku jabuku, pomorandžu, odatle, ispod kreveta.

– Muči, avetinjo! Ne dam! Ne pitaš se ima li tvoj brat štp da pojede, no si se raspomamila! Bježi od mene, đavle, ne dam, ne dam makar istrulilo!

Kad voće počne da zaudara na trulež, izvadi iz kofera, baci, pa opet skuplja.

Za Miću.

A svom Ratku nikad nije zaboravila uvredu koju joj je naneo još kad je Mića bio mali.

Imala je običaj da sedne sa Mićom i krilu u tramvaj ’dvojku’ koji kruži po Beogradu, pa da se sa jednom kartom vozi i po deset krugova!

U Ratkovom preduzeću, na partijskom sastanku, iznosi se, između ostalog, primedba kako se i članovi porodica pojedinih, i to viđenijih drugova, eto, švercuju po gradskom prevozu, a što je nemoralno i nije u duhu socijalističkog preobražaja društvene svesti.

I Ratko se slaže sa tim, da se takvim negativnim pojavama mora stati na put.

Posle sastanka, prilazi mu partijski sekretar preduzeća, drug Smajo, pa će, poverljivim tonom:

– Druže Ratko, Partija te zna kao poštenog člana, kao dobrog radnika, a ova se primjedba odnosila i na tvoju majku. Daj joj neki dinar, jeb’o ga ti, neka kupi dvije, tri karte, pa nek’ se voza vascijeli dan u tramvaju.

Ratko se zgranuo. U sebi je pomislio: ’Zemljo, progutaj me!’, a naglas rekao:

– Druže Smajo, ako je tako, ja se izvinjavam, viđeću s majkom što je to činjela. A da je do para, nije. Ima ona uvijek para kod sebe, ne bi’ je ja bez para puštio, nema sile. Tebi fala k’o bratu što nijesi rekao na sastanak o čijim se članovima porodice radi, a ja ću ovo riješit’, ništa se ti ne brini.

– Ne brinem se, druže Ratko, znam ja da ćeš ti to… A stara je žena, što ćeš, stalno joj u krilu onaj tvoj malac, Mićo bješe?

I ne sluša ga više Ratko. Jedva čeka da ode kući, od sramote ne može da gleda ljude oko sebe!

– Kako si, majko? – pita za ručkom.

– Evo, sine, kako se mora.

– Đe ste bili ti i Mićo danas?

– Išli da prošetamo po Kalemegdan. Pa se poslije vozili u ’dvojku’, moj Mićo voli da se vozi u taj tramvaj.

– A imaš li para, majko.

– Jašta, nego imam. Sve što mi ti daš, ja čuvam, neka mi se nađe, da mogu đetetu kupit’ sladoled, neki bombon, jabuku, da se osvježi.

– Dobro, majko. Kupuješ li kartu za tramvaj?

– A da što je s tobom, Ratko? Kupujem, no šta no kupujem.

Prođe dva, tri dana.

Ratko javio da taj dan neće doći na posao. Odoše Savka i Mića u šetnju, on ostao sa Brankom kod kuće, pa joj priča šta je naumio. Nesvikao na takvu sramotu, izjeda ga Savkino švercovanje po beogradskim tramvajima, pa rešio da tome stane na put.

Obuče svoju službenu uniformu, pa polako do prve tramvajske stanice. Zaklonjen širokim stablom platana, osmatra sve ’dvojke’ koje prolaze. Nema gužve, pre podne je, videće on svoju majku i svog sina u njenom krilu. I kad ih je spazio, uđe u tramvaj.

– Karte na pregled, molim. Karte na pregled. Hvala, drugarice. U redu, druže.

Dođe i do Savke. Mića ga gleda, pa u neverici što ga vidi, i to još u uniformi, dete ne progovara.

– Dajte mi kartu na pregled, drugarice – obraća se Ratko rođenoj majci.

Savka traži kartu u jednom, pa u drugom džepu. Kada je konačno našla, pruža je i gleda sina ispod oka. Ne zna Ratko ni koja karta važi, ni koja ne važi, ali je rešio da oduči majku od švercovanja, pa strogim glasom, da svi putnici čuju, saopštava:

– Ova karta, drugarice, ne važi za ovu vožnju.

– Kako ne važi, bog s tobom?!

– Lijepo, ne važi – vadi blok da piše kaznu.

Kada je to videla, Savka prebledela, pa počela da zapomaže:

–  Joooj, ljudi! Viđeste li ovo?! Kakva kazna, grom te spalio, Ratko! Ljudi, pa ovo je moj sin! Ne piši na tu ’artiju ništa, avetinjo! Sram da te bude!

– Drugarice, oli da platiš kaznu, oli da zovem miliciju?

Mića se uzvrpoljio kod babe u krilu, vidi i on da se nešto čudno dešava, valjda se i uplašio, pa u plač:

– Tata, nemoj baku u miliciju!

Siđoše svo troje na sledećoj stanici, na zaprepašćenje malobrojnih putnika.

Nikad se više Savka nije švercovala, niti joj je Ratko vratio pedeset dinara koje joj je naplatio kao kaznu zato što nije imala važeću kartu u ’dvojci’.

Ta anegdota je brzo dospela i do prijatelja i do familije.

Savka se branila kako je znala i umela, ali od njihovog smeha nije mogla da se odbrani.

E, to Ratku nikad nije oprostila, tu bruku koju joj je priredio u tamvaju.

 

***

Mića je postao oficir, oženio se, dobio sina, Mila i Tanja se udale, osnovale svoje porodice.

Na kraju, ostali su opet sami Ratko, Branka i Savka.

Doživela je Savka duboku starost. I moždani udar, zbog koga je ostala delimično nepokretna, a pred kraj života je potpuno izgubila motoriku i nije mogla da hoda. Branka je brinula o njoj najbolje što je umela. Uvek je bila i čista i nahranjena i napojena.

Nekom prilikom, kada je doktor bio u kućnoj poseti, posle pregleda primetio je:

– Bako, lepo ste negovani. Malo je takvih ćerki, kao što je Vaša, koje brinu o svojim starim i nemoćnim roditeljima. Svaka Vam čast kako ste je odgajili.

A Savka, sa setom u očima, tiho i razgovetno reče:

– Nije ona moja šćer, ona je moja snaha. I da ti rečem, doktore, mnogo sam se o nju ogriješila, mnogo. Dobra je moja Branka, predobra. Rodila mi je troje unučića, pazila me, kao što svoju majku nije, časna je i poštena uvijek bila, no se ja nijesam dobro ponijela prema njoj… – i odluta negde, za svojim mislima i gresima.

U podnožju njene postelje, Branka zateže blistavo beli, uštirkani čaršav i briše suze koje se kotrljaju niz već pomalo izborane obraze.

Uzdiše i razmišlja: Majko, zar tek sada stiže tvoje priznanje?

Odmahuje rukom, terajući takve misli, i vedro izgovara:

– Samo Vi, doktore, polečite našu majku, neka nam je živa i koliko-toliko zdrava u njenim godinama, ona nam je zid i brana od našeg nestajanja.

Nedugo zatim, Savka je napustila ovaj svet.

Sa blagim smeškom na usnama, kakav nije imala dok je bila mlađa i zdravija.

Taj osmeh kao da je izbrisao sve godine njene turobnosti i njenog nezadovoljstva životom. I kao da je tek smrt prikazala njeno pravo, ljudsko, ranjivo lice.

Branka je sve obavila kako dolikuje – i sahranu, i sva podušja. Nadgrobni spomenik je podignut pre nego što se navršila godina od kada je Savka umrla.

Ali je u duši duboko žalila što nikada nije uspela da dopre do Savkinog srca, koliko god da se trudila i želela.

Onaj Savkin smešak i dodir ruke na samrti, prisan po prvi put, ostao joj je zauvek u sećanju.

I njene poslednje reči, dok je sa setom gledala u njenog voljenog unuka:

– Praštaj mi, Branka moja, ako ikako možeš…

 

 

 

 

 

 

Ćoškarenje ili Čekajući Godoa koji, nekim čudom, uvek stigne

images

Ne dolazim autom na posao, jer u ovim nesrećnim zonama, konkretno, reč je o vračarskom platou gde vlada zona 2, nemam načina da ostanem parkirana čitavo radno vreme, a da za to ne potrošim bogaoca. Iz tog, trivijalnog i jadnog razloga, ponekad dolazim seljobusom, češće me doveze moj bračni supružnik, takoreći pater familias lično. Počastvovana sam tim gestovima, jer je čovek gardijski oficir u penziji i, umesto da se razvlači po kući razgaćen kao i svi penzosi koji drže do sebe i svoje udobnosti, ili da ide na pecanje kao sav normalan svet, on baulja zajedno sa mnom po jutarnjim špicevima, bez roptanja – za razliku od mene koja ludim naglas. I nalajavam se svima koji čačkaju nos i razmišljaju o prolaznosti života dok čekaju na semaforu zeleno svetlo, kao i šmizlama što im retrovizor služi za šminkanje, pa jadnicima koji se drže za volan i samo što ne ispadnu kroz šoferšajbnu. Mogla bih neku studiju o čekanju na semaforu na Trošarini, kod Pere Ždere. A tek o Ulici vojvode Stepe koju je projektovao neki retardirani konj, jer saobraćajni inženjer, svakako, nije i ne može stati iza tog ludačkog projekta! Ko se nije vozio ovom beogradskom trasom, ne zna o kakvom hororu je reč. Džaba priče.

Dakle, kad se jednom dovučem do posla, odsedim tih osam sati kao u Alkatrazu, pod elektronskim mikroskopom koji daje odgovore na krucijalna pitanja: šta Jasna radi na svom laptopu (jer jedina nema kompjuter i prateće elemente sredstava za rad, podrazumevajućih u instituciji u kojoj je), da li je za vreme posla izlazila i koliko se zadržala, šta je fruštukovala, koliko puta joj je zvonio mobilni, a koliko stacionarni telefon, sa kim je i koliko dugo, a tek o čemu!, razgovarala i ima li tu elemenata za pisanje izjave, koga je pominjala i u kojem kontekstu, a onda, nekim čudom, dođe i vreme za polazak kući! Tako iscrpljena ludilom kojim sam okružena u ovom buđoniju od zgrade, prismotrom i osmatranjem, ovlašnim i površnim kontaktima sa dve do tri osobe uposlene na istom mestu, izađem kao ošamućena na svež vazduh, podno Hrama Svetog Save. Ako imam sreće, bračni supružnik me čeka u autu ispred zgrade. A ako nemam, što se često događa, što iz objektivnih, što iz subjektivnih razloga, odšetam, nogu pred nogu, do raskrsnice na kojoj čekam Godoa. Po dogovoru.

Ugao Braničevske, Skerlićeve i Stojana Protića.

E, tu se dešavaju razna čuda.

***

Baš onomad, stojim tako i lapim, malo zvirkam u telefon kao i svaka normalna individua, mećem naočare, skidam naočare, okačim se na nečiji blog pa bistrim tuđe misli, ostavljam komentare i, uopšte, ponašam se. Kad, iz pravca Narodne biblioteke, leprša devojčurak. Ustremila se na momka koji stoji par metara od mene i nervozno se šetka. Ona kasni.

Uz izvinjavajući osmeh, prilazi momku:

– Ej, ćao! Izvini, kasnila mi devetka!

Šljas!

Puče šamar, razlete se kosa, odlete glava, zamalo nije pala, sirota.

I sad, ja stojim kao ukopana, ne znam šta da preduzmem! Da priđem i odreagujem kao dežurna keva, ne ide. Nakašljem se, čisto da ovaj nabildovani vidi da ima tu nekoga ko posmatra scenu, da malo zauzda tu snagu koju demonstrira na ovoj nesrećnici. I tako se ja premišljam šta mi je činiti, kad ona, umesto da ode, da se razmaše sa nekim ’upomoć’, šta god, počela da ga moli:

– Nemoj, Darko, nisam kriva, keve mi. Pa, žurila sam, ispred nosa mi ode ’devetka’, izvini, molim te!

– Koja, bre, ’devetka’? Oćeš sad da te razbijem ovde, a?

Sledi arsenal psovki, podrazumeva se.

Ona se i dalje pravda, umiljava, pokušava da zagrli pobesnelog Maksa.

On se joguni, sklanja joj besno ruke i nešto sikće kroz zube.

Sačuvaj bože i sakloni.

Gledam i ne verujem. Odlaze, ipak – zagrljeni.

Svaki sadista nađe svog mazohistu.

Šta li.

***

Stojim, takođe, na narečenom ćošku i čekam Godoa koji, za razliku od Beketovog, dođe ikad. Akademskih ’petnaest’ ne ferma, tako da puštam korenje, počesto.

Zamišljeno gledam u rugobu od Miškovićeve arhitekture u kojoj se ogleda Hram, kad čujem jedno:

-De si, debela.

U prolazu.

Da li je kompliment ili uvreda?

Namera nepoznatog porekla.

I tek što sam htela da dam adekvatan i iscrpan odgovor gde sam, šta radim i kako sam, znatiželjnik zamače u Braničevsku.

Glrdam za njim, pa se setim mog kolege i drugara Goluba koji je jednog sličnog primerka opisao:

– Vidi, mico, ovog bukovaka! Ko da su se mečke o njega rnjale!

Ne bih ja tu ništa ni dodala, ni oduzela.

***

Ja razumem da ljudi vole pse. I ja ih volim. Nisam licemer. Zaista ih volim.

Ali, da neko vodi pet pasa na povocima! I to pasa, ne igračkica. Doberman, haski, neki hrt, mislim, nešto mršavo, ali nakostrešeno – ostale nisam dešifrovala. U brzini.

Rođo, kad ih je pustio u park kod Hrama Svetog Save, noge su mi se oduzele!

To jurca, to skače, to laje, to juri, to kidiše na sve oko sebe, uključujući i mene.

I onda sledi ona čuvena rečenica:

– Neće on, gospođo, ne brinite.

A ’on’ se ukopao na metar od mene, iskezio najstrašnije i reži! Otkriva očnjake, ne znam u kojoj nameri i sa kojim motivom, jer ja stojim i ne mrdam. Već sam umrla, osećam, samo čekam kad će da skoči i da počne da me kida.

Smrz.

Vlasnik dotrčava, pokušava da mu zakači povodac za ogrlicu, ali se ovaj ne da. Maše glavom, vidim bogami, ni gazdi nije svejedno. A kamoli meni.

Utom stiže vlasnica jednog slatkog maltezera, sva uspaničena.

– Molim Vas, zauzdajte onu vašu dobermanku, skače po ljudima!

Ovaj mučenik, tek što je mene zbrinuo, odlete brzinom svetlosti da spašava ostatak ljudi u parku.

O, bože.

Sad, možda nisu svi njegovi, ko bi to znao?

Ali, uputiti se među ljude sa tolikim psima, pa to je stvarno bespotrebna avantura.

Kad preživeh, živeću još neko vreme, nadam se.

To be continued… jer smo tako u mogućnosti.

😀

Kupatilo v/s votka ‘viborova’

keramicar

Preuzeto sa Internta.

Početkom devedesetih renoviram kupatilo u stanu. Ko se u taj koštac nije uhvatio, ne zna šta su muke! Kakav Tantal, ovo je stradanje neviđeno. Bez vode, u julu mesecu, na šestom spratu. I tako deset dana. Obijaju se postojeće pločice, menjaju se cevi i sve po redu i poretku. Čak i prozor, jer je dotrajao.

Sve je to obavljeno od strane jednog ruskog oficira koji se, ko zna kojim i kakvim sticajem, ko zna kojih i kakvih okolnosti, zadesio u Beogradu u to vreme, bez posla. Bar sam imala sa kim da pričam na ruskom – tačno je da nisam razumela ni desetinu onoga što je čovek pričao, a vidi se da je načitan, ali sam bar slušala. I to je nešto.

Kao od šale je čovek odtamburao sve. Sam. Za nepuna dva dana.

Prekrst.

Ispozdravljali smo se kao da se znamo ceo život. Široka ruska duša, napaćena. A nisam ni ja bila u boljem izdanju. Samo,  srpskom.

U međuvremenu sledi potraga za dobrim keramičarem. Kad već radim, da bude urađeno kako treba, je li. Ne radi se kupatilo svaki dan.

Pitaj ovog, pitaj onog, dođem konačno do tog, pravog.

Ugovorimo termin, stiže čovek, sa sve alatom.

Običan čovek. Nije mu bog dao da mnogo poraste, ali ‘ne meri se čovek peđu…’, pa tako nije ni gabaritno mnogo bitno.

Prvi radni dan.

Postavlja nove instalacije, jer i to zna i ume.

Tu su sokovi, koka kola, pivo, da se majstor okrepi.

Ni da pipne osveženje.

Ništa.

Ručak, odbija.

Mislim se, bože, šta nije u redu.

Pitam šta da spremim za sutra, doručak, ručak?

– Ne treba ništa, gazdarice. Samo litar votke.

– ?!

– Može ‘viborova’.

– A za jelo?

– Ništa.

I ode.

Nije prošlo malo od kada je otišao, zvoni telefon.

– Dobro veče, ovde ta i ta, supruga majstora tog i tog.

– Izvolite.

Ljubazna ja.

– Da Vas nešto zamolim. Ako nije već tražio, tražiće da mu kupite votku, pa eto, molim Vas, nemojte kupovati votku, jer je on alkoholičar. Navadio se na tu votku kad je radio u Rusiji. Nije on, da kažem, nasilan kad se napije, ali izgore živ, ništa ne jede, samo se sa tom votkom naliva.

Pa, kako da ne kupim, ženo draga, kad je čovek naručio, pitam se.

Njoj ništa ne odajem. Šta znam. Neću da se mešam u bračne odnose.

– Pa, ne znam šta da Vam kažem. Vidite vi to… porodično.

Drugi radni dan.

Votka na stolu u kuhinji. Ne treba čaša. Iz flaše će.

Podne pločice. Da dođem da vidim da li je dobro.

Dođem, osmotrim, ma vidi se i odokativnom metodom da je sve ukrivo.

Ne treba ni letva, ni vaservaga. Krivi redovi.

– Je l’ da da je krivo? – pita majstor, sugestivno.

– Krivo je, kažem snuždeno, kao da sam lično odgovorna.

– E saćeš da vidiš kako ima sve da bude pod libelu.

Reče, i nateže onu ‘viborovu’, pa nikad da stane, boktevido! Ode trećina u cugu!

Povadi sve one pločice, pa iznova.

Vratim se iz prodavnice. Vidim, pločice postavljene savršeno.

Flajka svučena za još trećinu.

Bogami, malo će biti ova jedna.

– Jesi sad vidla, gazdarice, a? Nema, čim podmažem, ide ravno, ko strela. Svaki red kako treba.

Vidim, kažem u sebi.

Ništa ni sa okusi.

Kad loče onu votku, radi kao švajcarski sat. Čim napravi pauzu, sve mora iznova. Pa, gde je tu računica? I moja i majstorova?

Uveče, pred polazak, naručuje istu marku i istu količinu.

Ujutru, dok se majstor ne razdani, sve ukrivo. Čim potegne iz flaše, redovi se ispravljaju kao čarobnim štapićem.

 

I šta sad ja da se objašnjavam sa majstoricom? Zove, sirota, moli da ne kupujem votku, ali ako ne kupim, mogu komotno da zovem ruskog oficira s početka ove sage o kupatilu, da obija novopostavljene pločice.

Dilema.

Etička.

Sreća, pa su radovi trajali samo pet dana, koliko i dilema.

 

Stan mi je, desetak godina kasnije, prodalo – kupatilo.

Kupci su toliko bili oduševljeni i pločicama i pedantnim radom keramičara, da su se u kupatilu zadržali pola sata! Ostatak stana su obišli za tri minuta.

Tajnu, naravno, nisam odala. A u svaku pločicu je uliven bar decilitar ‘viborove’.

U tome je fora. Da se zna.

REKAPITULACIJA JUČERAŠNJE SITUACIJE: U cara Trojana kozje uši

_sp-u-cara-trojana-kozje-usi

 

Za sud ne važi tačnost, bože, taman posla. Ni ‘akademskih 15 minuta’.

Zakazano ročište kasni ravno 40 minuta. Bez ikakvog obrazloženja.

Konačno, ulazimo.

Svaka strana se smešta na predviđena mesta.

Tuženi nije pristupio, konstatuje sudija.

Punomoćnik tuženog prilaže neki papir, valjda opravdanje što se ovaj nije pojavio po treći put. (?!)

Sudija donosi odluku da se ročište održi.

Moj punomoćnik predlaže da sud istog dana sasluša i mene, i tuženog.

Za svaki slučaj.

Prevencije radi.

Da se ne ostavi vremena za mahinacije.

I, šta ćemo sada?

Pa, sada ćemo da saslušamo svedoka koga je predložila tužena strana.

– Neka uđe svedok – saopštava sudija.

Zapisničarka poziva svedoka.

– Vi ste ta i ta.

– Da.

– Vašu ličnu kartu, molim.

I sad idu generalije. Opšta mesta.

Prelazi se na iskaz.

– Da li ste u zavadi sa tužiljom?

– Nisam.

Ja se izbečila, ne verujem ni ušima, ni očima! Pa, mi nemamo apsolutno nikakvu komunikaciju ravno 7 godina!

– Da li Vam je poznato da tužilja trpi omalovažavanje i diskriminaciju na radnom mestu?

– Nije mi poznato.

– Da li je tužilja marginalizovana?

– Ne znam šta znači ta reč… (?!)

Sudija bi da prevede značenje, ali svedok nastavlja.

– Ja sebe smatram obrazovanom osobom, ali ne razumem značenje te reči u ovom slučaju.

– Da li tužilja dobija radne zadatke i poslove kao i drugi zaposleni?

– Ne znam.

– Da li je poslodavac tužilji obezbedio sredstva za rad?

– Ne znam.

– Da li Vi kontrolišete rad i disciplinu zaposlenih?

– Da.

– Da li kontrolišete rad i disciplinu tužilje?

Tišina. Ne zna, sirota, šta da odgovori na ovo pitanje. Nisu je podučili.

Sudija ponavlja pitanje.

– Da. Ali, ona se meni nikada nije obratila, niti mi je dala bilo šta što je radila…

– Znači, njen rad ne kontrolišete?

– Ne.

– Pa, malopre ste odgovorili ‘da’?

– Ne znam, kad god sam ušla u njenu kancelariju, uključen joj je laptop, ali ja ne znam šta ona radi. Samo sam čula da je završila master i da je polagala neka dva specijalistička ispita.

(Čula je da sam završila specijalističke studije iz opšte medijacije, a posle toga i specijalističke studije za medijaciju u slučajevima mobinga. Ne razume se ona u to, ne zameram.)

– Da li je tužilja pozivana na radne sastanke kod tuženog?

– Ne znam.

– A na sednice Upravnog odbora, Skupštine?

– Ne znam.

– Da li je prisustvovala tim sastancima?

– Nisam je videla.

– Koliko ima zaposlenih, ukupno?

– Bilo je jedanaest, pa je jedan kolega otišao. Ima nas deset.

Tajac.

U kolektivu sa deset zaposlenih, gde se zna šta je ko jeo juče za ručak, čije dete je dobilo keca iz istorije, čiji brat je operisao hemoroide, gde je ko letovao, zimovao, gde je evidentirano svačije genealoško stablo do devetog kolena unazad, neko daje iskaz na sudu, pod zakletvom, da ne zna jesam li ja diskriminisana time što se nada mnom sprovodi mobing sa sindromom ‘praznog stola’?

Nerealno svuda, na bilo kom meridijanu.

U Srbiji, eto, i to je moguće.

Živeo lažni svedok.

 

The Versatile Blogger Award

award

Uvek mi je nedostajao takmičarski duh. Evo, i sada, kada me je Rada nominovala, prosto sam u nedoumici – ne znam sa koje startne pozicije da krenem, šta o sebi da napišem, a što bi bilo zanimljivo ljudima koji me ne poznaju i šta bi uopšte moglo biti zanimljivo, koga da nominujem, a sve zbog nagrade?

Da zanemarim nagradu. Dakle, da se oslobodim kompeticije :-D.

I da se držim se pravila:

  • Zahvali se blogeru koji te je nominovao
  • Napiši sedam manje poznatih činjenica o sebi
  • Nominuj sedam blogera

Rado, hvala na nominaciji. Počastvovana sam tvojim gestom. Nekako, od prvih tekstova koje sam postavila na svoj blog, bila si mi podrška i neko ko će uvek napisati lep, srdačan komentar – koliko to znači svakom ko počinje da bloguje, znamo svi mi koji smo nekada počinjali. Takve osobe, kao što si ti, dobronamerne i prepune empatije, retkost su, pa time i dragocenije.

Šta pisati o sebi? U sve što sam napisala ikada, utkala sam deo sebe. A sada, kada bi trebalo da napišem nešto o sebi, zastala sam i evo, razmišljam…

1. Kada sam bila gimnazijalka, imala sam čvrstu želju da upišem molekularnu biologiju. Nekako sam u toj oblasti sebe videla. Beli mantil, laboratorija, eto i mene, mlada naučnica koja menja svet! Kako sam se obrela na Fakultetu političkih nauka, nisam pametna. Sticaj okolnosti, sticaj povodljivosti, sticaj inertnosti. Šta god.

2. Čitav jedan radni vek je iza mene. Trideset tri godine radnog staža na poslu koji sam volela – onaj srećan spoj, jedini pravi, kada voliš ono što radiš i od toga možeš da živiš pristojno. To je dobitna kombinacija. Avaj, pre sedam godina dobila sam otkaz, a moj život neki drugi, neočekivani tok. Ne, ne, neću o tome, samo navodim taj podatak o sebi, jer je znatno uticao na sve što se dešavalo i dešava.

3. Neću ni o kreditnom ropstvu u CHF, to su opšta mesta stotine hiljada građana Srbije. I moje.

4. Obaveze. Rokovi. Svakodnevne bitke i borbe. Traženje i nalaženje dobrog u ljudima, lepote trenutka. Pogled na pejzaž, ovlašan, letimičan, pa i to donese radost.

5. Sklonost melanholiji i depresiji, kao porodična zaostavština u genima. Bolje da sam nasledila kuću na moru, ali eto.

6. Koliko god sam bila ekstrovertna u nekim svojim mlađim godinama, toliko postajem introvertna sada, u zrelom životnom dobu. U svemu postoji ravnoteža, pa i tu. Sangvinik u duši i srcu. A i šire.

7. Timor mortis conturbat me.

Svi blogeri koje poznajem su već nominovani, koliko sam mogla da vidim. Ako ima neko ko nije, a da sam propustila, neka se smatraju nominovanim sa moje strane 😀

Nina iz Krasnojarska

ruska-pravoslavna-devojcica-

Ovako je, slično, izgledala Nina iz Krasnojarska (Preuzeto sa interneta,)

 

Uvek sam sa nestrpljenjem i radošću iščekivala taj petak. Dan za ’Politikin zabavnik’.

Te radosti, te sreće!

Bio je novembar, davna 1972. godina.

’Politikin zabavnik’ kupljen, omirisan, prelistan, uredno složen u školsku torbu, između ’Biologije’ i ’Istorije’, da se ne izgužva do kuće, ne daj bože. I, konačno, završen poslednji čas. Žurim kući, već je sumrak, popodnevna smena.

Večeram na brzinu, smestim se na otoman u trpezariji, podvijem noge u ’turski sed’ i vadim iz torbe svoje blago!

Od ’Verovali ili ne’, preko Paje Patka, Fantoma, raznih zanimljivosti, poseban akcenat na Hogaru Strašnom i – Miki Maus kao poslastica.

Posle mene, tim blagom raspolaže moja baka.

Ne čita stripove, to joj se ne dopada. Sve ostalo komentarišemo.

Tog petka, već pred odlazak na spavanje, ona me pita zašto ne uzmem adresu neke devojčice, da se dopisujemo.

Nisam o tome razmišljala.

Ona nastavlja sa svojom idejom. Eto, druga je godina kako učim ruski, mogla bi da se dopisujem, na primer, sa Ninom. Iz Krasnojarska. Na ruskom, dabome.

Nesigurna u svoje znanje ruskog jezika, odbijam. Bolje sa nekim iz Valjeva, Osjeka, Užica?

Ne, ne, uporna je. Baš sa Ninom, baš na ruskom.

Ostavljam odluku za sutra.

Baka ne zaboravlja. Ne odustaje.

Ujutru me, pored doručka, čeka prazan list papira i nova olovka.

Uh.

Daragaja Nina…

Pišem, nesigurno, pa, dečje, kako drugačije.

I čekam ponedeljak, posle škole, da odem u poštu i pošaljem svoje prvo pismo Nini u Krasnojarsk.

Ne može običnom poštom, to ide avionom, upućuje me u situaciju čika Mirko poštar.

Pismo poslato.

Prvo.

Na ruskom.

Naravno da mojih dvanaest godina nema ni strpljenja, ni talenta za čekanje.

Na Ninu sam i zaboravila, kad odgovor nije stigao za par dana, kako sam očekivala, nerealno.

Pred novu godinu, opet u neko kasno popodne, kada se mrak već odavno spusti na malo sremačko selo i Šijački šor, ulazim u kuću ozebla, promrzla, mokra od grudvanja, kapa je spala negde usput, nosim je u rukama, kosa slepljena, prsti kao led.

Na stolu, prislonjeno uz vazu, pismo!

Avionsko.

Odmah ga uočavam.

Baka značajno gleda u mene i čeka moju reakciju.

Ah, radosti!

Predugo mi je vreme presvlačenja u suvu i toplu trenerku, čiste čarape, vunene natikače.

Kakva večera!

Prvo pismo. Otvaram ga nestrpljivo. Baka mi pokazuje kako to da uradim, a da ne oštetim tako lep koverat, na kome je divan crtež, deca na sankama, okićena jelka i natpis ’S novim godom’.

Sve razumem što je Nina napisala! Sve! Prevodim mojoj baki. Čitam ponovo. Pa još jednom.

Ne znam više koliko puta sam pročitala pismo.

Presrećna, porasla u sopstvenim očima do plafona!

Nosim pismo sa sobom, stavljam ga na nahtkasnu, pored kreveta.

Razmišljam o Nini.

Zamišljam je kao devojčicu sa ilustracije u udžbeniku za ruski jezik: dve kike sa mašnama, plava haljina, preko nje bela kecelja, bele soknice i crne lakovane cipele sa kaišićem na kome je šnalica.

Kako ona mene zamišlja, pitam se.

Tonem u san.

Sutradan odgovaram na njeno pismo, uzbuđeno i poletno.

Odgovor stiže brže nego prvi put.

Lete pisma s kraja na kraj sveta.

Dve devojčice, dve prijateljice.

Nina piše o svojoj porodici, o školi, o knjigama koje čita, o Miški, kavkaskom ovčaru, svom kućnom ljubimcu.

Ja pišem o sličnim stvarima iz svog okruženja i beskrajno se radujem – ne znam da li više njenom pismu ili trenutku kada odgovaram.

Ne sećam se kada su pisma prestala da stižu. Mislim da sam već bila drugi ili treći razred gimnazije.

I ne znam zašto je Nina prestala da mi piše.

A tako sam želela da se upoznamo i vidimo!

Nekad.

Ikad.

Jedna u nizu neostvarenih želja iz detinjstva, susret sa Ninom iz Krasnojarska.

 

Dunavska receptura

Glave od četiri dunavska soma. Može i savski, to nije bitno. Obavezno, ali zapamti… ma, bolje ti to zapiši da ne zaboraviš, tri grgeča, dva skobalja, dve kile babuški. I sad, pazi ovo, ovo je najbitnije. Dva šarančeta od 32 santima. Moraju biti isti, ali istacki. Jesi me razumeo? Isti. Najbolje ako su blizanci. Al’, jebiga, to se retko nađe. A kad se nađe, nema, to je delikates!

e6edb9f786acdbb99eb6cebc807782bb_header

Preuzeto sa interneta.

Leptir, upolovačen kao i flaša između njega i zabasalog Hercegovca, drži slovo.

Oblast: kulinarstvo.

Tema: riblja čorba.

Pored njih dvojice, učesnici u diskusiji, takođe ‘načitani’, Milan, Ljuba, Goran, Bane i još nekolicina nebitnih. Bitni su oni, nego su skoro pod astalom.

Ima slika, nema ton.

– Ma, slušaj ti mene, bre, kad ti ja kažem. Pusti ove, nemaju pojma…

– Ko nema pojma? Ja? ‘Ajde, šta pričaš. Pa, ja sam…

– Ćuti, Bane, da kažem čoveku. Mene je pitao kako se kuva najbolja riblja čorba, a ne tebe. Vidi ovako, prvo ti treba kotlić. Mora biti od 17 litara. Samo takav. Bitna je zapremina. U njega sipaš dunavsku vodu. Zapamti, du-nav-sku. Ne može druga. Jedno dve trećine. Tako.

– Šta lupaš, pa čovek živi u Trebinju, otkud njemu dunavska voda?

– Onda ništa. Jebiga. Nije čorba, ako nije od dunavske vode.

Hercegovac ga ohrabruje. Samo neka ispriča već jednom. Naćiće i dunavsku vodu u Hercegovini, ako treba, nije problem.

– Kad si uz’o dunavsku vodu, kotlić namestiš na visinu od 15 santimetara od vatre.

– Baš 15? – zainteresovan Hercegovac.

– Baš. Nema tu levo, desno. Ako ‘oćeš da bude kako treba, 15. E kad si to uradio, onda naložiš vatru. Vidi, ne može ta vatra od bilo kakvog drveta. To ni slučajno. Mora biti od crvene vrbe. Isključivo.

– Daj, Leptire, ne zajebavaj čoveka. Kakva crvena vrba!

– Jesi ti kuv’o čorbu? Pitam te lepo, jesi kuv’o čorbu? Tebe pitam, Gorane, jesi kuv’o čorbu?

– Nisam.

– Pa kad nisi, ne mešaj se. Nemaš pojma. Slušaj ti, kako se beše zoveš? Pero? E, slušaj Pero ti mene, pusti ove što nemaju veze s mozgom. Naložiš vatru s crvenom vrbom. E sad, vidi. Sad ide glavno. U vodu staviš kilo šargarepe, futoške. Ta je nezamenjiva. Da ti sad ne objašnjavam zašto i zbog čega. Futoška. Jesi zapis’o? Crni lukac, tu ti je najbolji onaj iz Banata, taj mi se najbolje pokazao. Sitno iseckaš. A onda riba.

– Sad kad počne da talasa…

– Bane, ja sam tebi već rek’o. Nemoj da me prekidaš… Može, naspi još jednu, al’ do pola. Jebiga. Sad ne znam dokle sam doš’o.

– Doš’o si do ribe.

Opšti smeh.

– Riba. Da. Ovako. Glave od četiri dunavska soma. Može i savski, to nije bitno. Obavezno, ali zapamti… ma, bolje ti to zapiši da ne zaboraviš, tri grgeča, dva skobalja, dve kile babuški. I sad, pazi ovo, ovo je najbitnije. Dva šarančeta od 32 santima. Moraju biti isti, ali istacki. Jesi me razumeo? Isti. Najbolje ako su blizanci. Al’, jebiga, to se retko nađe. A kad se nađe, nema, to je delikates!

Smeh do suza.

Leptir dalje veze, dobio ubrzanje.

– E, kad si to sve stavio i počne da vri, tu mora, ali pazi kad mo-ra da se ubaci jedna pastrmka. Ma, ne, nije bitno odakle. Samo je važno da je ubaciš dok čorba vri, jer će onda bar dva do tri puta da mane repom i to je to. Možeš dve, tri paprike, možeš i ljute, ne smeta, jedno tri, četiri paradajza, soli i na kraju, al’ na samom kraju, brašna i aleve paprike. To ti je za zapršku. Kakav tiganj, ne treba. Direktno u čorbu. Gotovo. Sad vidi, moraš imati čizme, one prave, alaske. Navučeš čizme. Uđeš u Dunav, dobro zagaziš, za’vatiš u kantu vode, al’ ne u plićaku, nego što dublje, to bolje. Vratiš se kod kotlića, pa s tom vodom ugasiš vatru. Ne valja da mnogo vri. Kad si ugasio vatru ispod kotlića, a još si u čizmama, nemoj da se izuvaš, staneš s druge strane, tako da između tebe i Dunava bude kotlić, pa se zaletiš sa rastojanja od jedno dva, tri metra i šutneš kotlić pravo u Dunav. A onda odeš u žbunje, eno, kao što je ono tamo, i doneseš jagnje sa sve ražnjem, koje si ispek’o pre nego što si poč’o da kuvaš čorbu.

Padanje sa stolica od smeha.

A Hercegovac mislio da je planetarno pametan…

Jel ti misliš da je lako imati švalera?

Danica_Ferina_daktilografkinja

Preuzeto sa interneta.

 

Beograd sedamdesetih.

Velika državna firma, administrativna.

Daktilo biro sa dvadesetak zaposlenih. Sve su žene.

Dve koleginice, a i komšinice – stan do stana u zgradi koje je kupila firma za svoje zaposlene. Sto do stola u kancelariji.

Zakačile se oko treće koleginice koja nije tu, a njih dve moraju da završe i njen posao , pa se uozbiljila situacija.

Nada, u kasnim tridesetim, debeljuškasta, udata, dvoje dece, posvećena kući, porodici, ne vodi preterano računa o izgledu. Pristojna i ništa više od toga.

Angelina, u sličnim godinama, takođe udata, takođe dvoje dece, ali, za razliku od koleginice i komšinice, tip-top! Utegnuta, vitka, doterana, visoke štikle, čarape sa šavom, mini suknja, košuljice, uvek lep sako, nokti savršeni, frizura više nego savršena.

U nekom trenutku, Nada kaže Angelini:

– Ti ćeš da pričaš o Bosinom moralu? Ti?! Ti što se švalerišeš, pa to čitava firma zna! Svi tvojim imenom ispiraju usta! Žao mi one dece i onog tvog muža što mu nabijaš rogove!

Angelina se prvo zbunila, pa osula paljbu po Nadi:

– A šta si ti? Bosin advokat? Je li, Nado, je l’ ti misliš da je lako imati švalera, a? Pogledaj me, dobro me pogledaj! Je l’ vidiš ti kako ja izgledam? A? Moj muž je svaki dan kao iz kutije: čist, uredan, po dva puta na dan menja košulje koje ja perem i peglam, znaš? Čist veš, čiste čarape, izglancane cipele. Svaki dan uredno ispeglane pantalone, da se posečeš na šav. Kravate uvek u tonu sa odelima, cipelama i čarapama. Deca uredna, čista, odlikaši u školi, vaspitana, svi ih hvale! Uvek skuvan ručak, kuća čista, sa poda može da se jede, komotno! Ulazila si kod mene, pa kad dođeš, valjda si videla moje zavese, prozore? Pločice, kada, šolja, lavabo – blista i miriše. I još stignem da imam švalera! A pogledaj kakva si ti, Nado? Pogledaj se u ogledalo! Zarozana, debela, zapuštena, masna kosa! Vidi gde ti je rajsferšlus na suknji – ode u šreh, falte ti došle sa strane, Nado. Nemaš dugme na blejzeru, otpalo, a nema ko da zašije. Pozadi i ne vidiš, otparao ti se porub, kao da si sakata. Nego ti malo pogledaj sebe, ne brini se za Bosu i njeno poštenje, a ni za mene i mog švalera!

Sutradan, Nada javila da je na bolovanju. Valjda da ušije to dugme i porub?

Angelina se preselila za sto pored Bose.

Svaka ptica svome jatu.

 

Ja nisam Nataša

Ja nisam Nataša.

Ona je moćna žena koja može da sazove konferenciju za štampu na štandu svog supruga, predsedničkog kandidata. Mi, obični ljudi koji nismo Nataša, nemamo tu privilegiju da na sva zvona dramimo o optužbama koje su nam, bez osnova, kao što i ona reče za sebe, stavljene na teret. Prinuđeni smo da se povlačimo po sudskim hodnicima, godinama. Ne bismo li sprali ljagu sa obraza i imena kojom su nas uprljali kojekakve bitange, slične onima koji su nju povredili.

Ja nisam Nataša.

Ni ja se ne drogiram, kao što je i ona izjavila, a nemam pojma zašto, kad ne čekam bebu?! Popijem tu i tamo čašu vina, belog. I ne mislim da je to loše. Naprotiv. Normalan sam čovek, vrlinama i manama, sa flekama na karakteru i sa empatijom u srcu.

Ja nisam Nataša.

Iako ne verujem u institucije sistema, institucionalno se borim za istinu i pravdu. A kako drugačije?! Jer, dok Nataša može bez mnogo problema, rasterećena materijalnih momenata i ostalih trivijalnosti vezanih za novac, da organizuje konferenciju za novinare, stane za mikrofon i u etar pusti vibrato svog potresenog glasa, mi, obični smrtnici, nemamo takve mogućnosti – čak ne znam ni koliko košta prostor u kome se sve to može organizovati, a nemam ni drugarice novinarke koje bi došle da plaču zajedno sa mnom i da me nežno prigrle posle mog izlaganja o svim jadima koji su me snašli u poslednjih sedam godina mog, takozvanog života.

Ja nisam Nataša.

Moje probleme zataškavaju sitne ribe deverike u srpskom pravosuđu, godinama. Jedna ocvala zamenica okružnog javnog tužioca za maloletničku delikvenciju. Jedan olinjali šmeker u pokušaju, advokat. I još jedna, isto toliko savenula korovska biljka, takođe advokat. Sa klikom oko sebe. I, bez obzira na tu tužnu činjenicu, nisam nikada izgovorila rečenicu: ’Ako se odlučim da ih tužim’, nego sam ih tužila. Zato što mi je savest čista. Nisam ni trenutka bila u dilemi.

Ja nisam Nataša.

Nisam, jer ja njen bol mogu da prepoznam, čak i da se identifikujem sa njim, a ona ne može, sirota, ničiji – osim svoj. Ne bole je tuđe muke, ne zastaju joj u grlu tuđe gorčine. Ne zna Nataša da moja mama nema para da kupi lekove koji joj život znače. Nije, možda, u toku koliko parova ne može da dobije decu. Koliko dece umire u Srbiji zbog nemaštine. Možda ona sve ovo i zna, ali nije izgovorila ni reč u tom smislu. Fokusirala se na sebe, satkanu od vrline, neporočnu, savršenu. I otkud sad ta optužba, o bože.

Ja nisam Nataša.

Obična sam žena, sa nekim tamo ’milenkom’ koji mi truje život, obična kao i hiljade drugih anonimnih žena koje gordo posrću i dostojanstveno se podižu u odbranu svog dostojanstva i integriteta, daleko od kamera i mikrofona, čije suze se slivaju u gulaš i pilav, u prljav veš dok uključuju mašinu, čiji se uzdasi ne čuju od buke usisivača.

Ja nisam Nataša.

I zato mi je žao Nataše, njenog plačljivog glasa u koji je izlila svoju emociju prema sebi samoj.

A možda da, ipak, popije koju čašu vina?