Februarski rođendani

20180211_200039

Moja baka i ja, 2000. godine, za naše rođendane.

 

Šale radi, za njen 89. rođendan, uobičajeno sam joj napravila tortu, ‘reformu’ naravno, oplemenjenu šlagom od slatke pavlake ‘jel ti ja onaj plastični, onaj od praška baš nešto i  ne volem, ko da mi se razmaziva po usti’,,, pa, umesto da stavim osmicu i devetku, ja zabodem svih osamdeset i devet svećica.

– Iju, napako, pa jesi ti poludila! Ta ja ti to ne mogu ugasiti ni iz pet puti!

Duva, ipak.

Između dva pokušaja, hukće i boroza:

– A kolko si tebi metnula? (Meni nisam ništa metnula, jer meni nisam tortu ni pravila, ali ona to ne mora da zna, neću da joj kvarim priču.) Tebi si metnula dve brojke, otkud ćeš se ti so tim bočiti, neg se sa mnom izigravaš, nije te sramota, matoro čeljade, pa sa mnom teraš komendiju…

Duva i uspeva da ugasi sve.

Ali.

Svećice su magične, pale se ponovo.

Nije odustala, dokle god je bila koja da se sama palila, ona je uspevala da je ugasi.

A eto, u međuvremenu – ugasila se ona, moja Majka.

Uvek smo zajedno slavile rođendane, jer su tačno u nedelju dana.

Prvo njen, pa moj. Februarska čeljad.

I nikada nije izostalo pitanje:

– Jel, čedo, a šta ćemo spremati za naše rođendane? Ja sam namislila… – pa izređa sve što je namislila.

Meni, uglavnom, posle tog njenog nabrajanja, ostane da napravim tortu.

Tu mi se nije mešala, a inače je svugde volela da učestvuje.

Mislim, nije se mešala u smislu učestvovanja u pravljenju torte, ali komentara je bilo, ihaj!

– Makar šta, 260 grama šećera! Čudna mi čuda. Moš metnuti komotno i 300, neš pokvariti. A kolko ide oraja? Tolko?! Prepolovi ti to, nek ima i za drugi put. Al, najposle, kako oćeš, tako pravi, neću da znam – al da si propast božija, to jesi. Molim ja tebe, šes kora ona pravi, pa kolko je to jaja, a? A brašna skoro i ne mećeš, jel? Pa ti to da ušparaš, šta li? Na brašnu ćeš šparati, a jaja, a oraji, a puter, to mačku o rep, jel?

Branim se ja tu, nije baš da ćutim… a ključni argument ostavljam za kraj.

– Pa dobro, rekla si da ti se sviđa ta torta, zato je i pravim.

– Sviđa mi se, ne kažem, al je skupa. Imal koja da je jeftinija?

– Nema.

– Nema?

– Nema. Ako hoćeš da bude kao ona od lane i preklane, onda ide tako.

– Jel baš tolko svega išlo u nju?

– Jeste. I još čokolada.

– Ajao! Pa kolko to košta? Ne znam ja da je i čokolada išla.

– Znaš, znaš. Samo se sad praviš da se ne sećaš…….

(Jer, uvek je bilo isto, i za 65. i za 73. i za 94… svih tih godina i onih između.)

Odmahne rukom.

Kao da je gledam.

Prizivam njen glas u svest, čujem njene korake, osećam njene meke ruke na ramenima, na potiljku i lak poljubac u slepoočnicu.

 

Sutra je drugi po redu 12. februar od kada je nema.

 

Advertisements

Arhitektonska ludila i zarobljeni brošić

27544679_10215690261675812_7993969265225253514_n

 

Mi, Balkanci, najviše volimo da talasamo o temama o kojima nemamo pojma. I tu, obično, imamo najviše da kažemo.
Recimo, ja nemam pojma o arhitekturi – šta se može sa čim kombinovati, koji stil sa kojim, kako i na koji način.
Ali, kada vidim zgrade koje niču kao pečurke posle kiše – zidane novcima opljačkanim od naroda srpskog, nije mi dobro…
Elem, na uglu Braničevske i Skerlićeve, neposredno ispod Hrama Sv. Save, glupavo se uzdiže, kažu, Miškovićev građevinski poduhvat, okovan niklom, staklom i svim onim odvratnim plastičnim i plastificiranim materijalima koji nisu ni za gde, a najmanje za vračarski plato i najmanje su pristali uz zgrade zidane u prve dve decenije XX veka!
Nije se o tome mnogo brinulo ni ranije, znam, pogotovo posle Drugog svetskog rata, kada je trebalo zidati i zidati, nadziđivati i prekrajati dragocene građevine iz XIX veka, prave lepotice i bisere, kako bi se smestile silne proleterske mase, pristigle iz pasivnih krajeva i ostalih užičkih republika, „hopa-cupa preko Okučana“… Možda smo se mogli opametiti za ovih šezdesetak godinica… ili, ipak, ne?
Kao spomenik tadašnjem graditeljskom ludilu, stoji zarobljena jedna prelepa jednospratnica između Skerlićeve i Rankeove, sa prilazom kroz haustor jedne sumorne soc-realističke tvorevine. Jasno je, ne može se sada srušiti zgrada sa dva ulaza i šest spratova, da bi se restarurirala i videla ova, kao iz doba Olivera Tvista, razumem… A bila bi kao brošić na reveru.
Uzalud…
Ali, ne razumem te miškovićevske i šutanovićevske skalamerije. I gde je tu Detaljni urbanistički plan… ili su ga ostavili u donjoj fijoci, zauvek? Ako niste znali, vračarski plato se u gruntovnici vodi kao pašnjak! Ne pitajte kako znam.

Pisano na današnji dan, pre tri godine.
Slikala sam tu zgradu, opkoljenu sa svih strana, kao u zatvoru.
A bila bi pravi dijamant, da je bilo pameti, kao što je nije bilo i kao što je neće biti.

Greota za ovaj dijamantski brošić na vračarskom platou. Pardon, na vračarskom pašnjaku.

Писање v/s Дисање

Слика је са Гугла.

 

 

 

 

 

 

 

Некоме смета што пишем негативно о елити, добро, ставићу наводнике: о ‘елити’.
Неког нервира кад усликам пуњене паприке или тако неку клопу, јер то је тако сељоберски и ‘шта се тиме хтело рећи?’.
Неком трза на жуч кад јадикујем због кредита у швајцарцима. Неког иритира што до танчина описујем своје посттрауматске стресове познате под називом мобинг.
Неко се баш изнервира када, описујући стање ствари у фирми у коју одлазим на посао, описујем многе које су у још горој ситуацији…
Сваког нешто нервира!
Овако ћу рећи свима који су баш јако секирљиви:
Изволите пред виртуелни празан, бели папир, па пишите шта год желите – о којој год теми која вас занима и којом сте окупирани.
Описујте заласке сунца.
Пишите о књигама које читате и које на вас остављају утисак.
О меблу којим сте пресвукли намештај.
О комшиници преко пута или оној унакрст.
О зимским и ранопролећним радовима у башти, на њиви.
О свом хобију.
О шетњама.
О путовањима.
О ономе што вас занима и чиме сте окупирани.
Или о ономе о чему и ја пишем – јер, не смета све свима.
И верујте, када почнете да пишете, ако нисте до сада, имаћете проблем, као и сви ми који пишемо.
Застанеш код неке речи, реченице, помешају ти се и изукрштају мисли, стрефи те странпутица, саплетеш се око форме, никада ниси сигуран да ли си успео да изнесеш суштину своје мисли, свог става, трудиш се да не будеш погрешно схваћен. А додатно, у овом несрећном окружју, бориш се са аутоцензуром. И тако, ускомештан, понекад си конфузан, ти још и знаш шта си хтео да изнесеш, али је питање да ли ће људи који читају то што си написао, умети да следе твоје трагове.
Ја пишем за себе, али то делим са другима, јер да хоћу да пишем само за себе, не бих писала по друштвеним мрежама и блогу – писала бих свој дневник и никада не бих имала дилему да ли нешто рећи, односно написати, да ли прећутати или оставити недоречено. Писала бих, као што и чиним, све што ме дотиче, све што проживљавам, све што доживљавам.
Зато, када наглас или у себи критикујете нечије писање и нечије теме, било би добро да размислите о овоме што сам написала. Покушајте сами да срочите текст дужи од пар реченица, напишите причу, опишите догађај, емоцију, изручите бес, љубав, забринутост, тугу… шта год.
И поделите са нама.
Видећете, није лако.
Далеко лакше је упутити речи критике, оплести по аутору уздуж и попреко, ограђивати се, подсмевати се, изругивати се, него нешто добро и квалитетно написати и поделити са другима.
Ја пишем, јер се на тај начин најбоље изражавам. Немам сликарског дара – можда малчице, али недовољно да бих сликала, музички таленат сам оставила по страни још давних година, дајући предност неким другим својим интересовањима.
Тако, ето, док пишем – дишем.
Разумем, немамо сви исте таленте, нисмо клонирани, али заиста не разумем и нећу да разумем потцењивање нечијег труда, омаловажавање нечије храбрости, ругање са жељом да поделимо неке свакодневне тренутке из живота са драгим људима – неважно је да ли се познајемо лично или виртуелно, а и нема ту неких драстичних разлика, не прихватам тај стални негативизам, нихилизам, ту коначност и скученост мисли, те зидине из којих се и преко којих се не може, не сме.
А да су многи од тих дежурних критизера подигли свој глас некада када је то било потребно, а на овим просторима је скоро увек потребно, можда не бисмо дошли у ситуацију у којој смо?
Можда.

Колегијум v/s Мога Мила ударила шљива 2

 

IMG_20170304_201158

Слика преузета са Гугла.

 

 

Првом коме се догоде лоше ствари на послу, ко доживи – ни из чега и ни због чега њему знаног и видљивог! – избегавање, заобилажење, да сви до једног у том радном окружењу окрећу главу – у коначном скору и није тако лоше.

Они мање лукави или они који држе до неких вредности које нису заборавили код куће, с времена на време, удостоје очајника неким погледом сажаљења, неком речју охрабрења, неким гестом који бар није непријатељски, а све у страху од одмазде гледају око себе, да не буду примећени од оних којима то не би било по вољи.

Тај први злостављани пролази кроз лични пакао – сам.

Без кривице крив.

Без образложења унижаван.

Ако преживи, временом ојача. И огугла на зло, у мери у којој се на зло може огуглати. Буде ту и психостабилизатора и седатива и других ортопедских помагала за душу. Помогне то. И одмогне.

А бол изједа изнутра.

Преиспитује се, а шта  би друго, у дугим данима и још дужим ноћима.

Запиљи се у сопствени мрак, у тмину којој се не назире свитање.

Где је моја грешка?

Кад и како је почело?

Зашто?

Нема одговора на питања која се врте у круг, као и плафон што се врти, као и полице, и сто и столице, све се заврти у један исти ковитлац у коме се глава распада.

И онда, када се догоди неком другом, трећем… овај први, изубијан и растројен, горак и чемеран, посрнуо под теретом туге и нечовечности, урушен и споља и изнутра једноставно, чак и када би имао жељу да помогне, нема снаге. Ишчилела негде успут, у минулим годинама у којима се минути вуку, сати развлаче, дани трају, месеци никад да прођу.

А успут се урушава и Фирма, та мала, фина, радом и слогом окупана Фирма у коју се радо долазило и остајало и после радног времена, јер посла има и мора бити завршен. Буде ту и понека прослава, нечији рођендан, неки важан датум, очас се на спојеним канцеларијским столовима и разатртим каро папирима нађу кисели краставчићи и качкаваљ на картонским тањирићима, неко печено прасе с јабуком у њушки, наравно, неко вино које се пије из пластичних чаша, крене песма, шале и пошалице, анегдоте о сваком понаособ, јер се људи познају, јер се друже и не гледају један другог преко нишана.

Одједном, или се то само тако чини, ни посла, ни ентузијазма, ни дружења, осмеха, а камоли смеха, ни емпатије, ни хуманости, ничег што би подсећало на нешто чега је до јуче било. Уместо тога, суревњивост, дошаптавање, погледи преко глава оних који немају појма о чему се ради, ћутања, зидови, ћутања, мучнина, ћутања.

И стрепња.

Она којој се не зна узрок, не зна разлог, само се наслућује неким давно отупелим чулима.

Свако се херметички затвори у самог себе, сам са собом и у себи прича, ослушкује као зверчица кораке предатора, чуљи уши на сваки непознат звук, све му се чини сумњивим, у свему види опасност.

Онај први посрнули је, после почетног мука и неверице, схватио куда води нови пут на коме се нашао: у пропаст.

Али, није имао коме да каже.

Нико није смео, нити хтео чак ни да слуша!

Сада, када је свуда мрак и злосутна тишина, не само први и други и трећи, него и они ректални сарадници схватају да је ђаво (дошао!) и однео шалу негде са собом, заједно са Фирминим парама у Фирминим аутомобилима.

Свакакве битанге су се окористиле о Фирму, свакакав морални и ини шљам се наливао ракијом и испијао кафе, смишљајући заједно са недодирљивима у Фирми како се дочепати још неког туђег, незарађеног динара. А све под окриљем неке од дежурних странака на власти. Није од значаја која је у питању – за добру свињу нема лоших помија. Као да је битно која је комбинација боја на застави и какав је лого, кад је све то иста багра која се врти већ двадесет година као на рингишпилу.

И сав тај јад и чемер са стране гледа онај први, гледа и не сеири, мучно му је, горко и безнадежно.

И ча и да може, не би више прстом мрднуо.

Срећа, па (још увек!) не осећа радост због свега што види.

 

Колегијум v/s Мога Мила ударила шљива

 

 

Kolegijum-Slavise-Miskovica

Слика преузета са Гугла.

 

Једном давно, постојала је мала Фирма.

Двадесетак људи.

На њеном челу шеф, увек стручан и паметан човек.

Није тада било ових сега-мега-микс-трас-шљус факултета, па је пут до доктората био и дугачак и трновит. Факултет, постдипломске студије, магистеријум, научни радови… са све праксом.

Чак и ако неки шеф не би био доктор наука, одмах се видело да није преписивао у средњој школи, да је поштено грејао клупу на факултету, или на два факултета, и таквих шефова је било у та давна времена.

У Фирми.

Знало се ко коси, а ко воду носи.

Сваког јутра, у тачно одређено време, стручни људи су позивани на кратке стручне колегијуме. Некад сви, а некад само поједини, у зависности од тематике и проблематике. А понедељком, знало се, велики колегијум, на коме се планира читава седмица: ко ће шта радити, ко ће где на службени пут. Петком, сумирање учињеног. Понека похвала, ретко. Критике за неучињено, такође. Све је ишло својим током, по плану, реду и поретку.

Јер, знао се ред.

Стручни људи су се озбиљно припремали за стручне колегијуме.

У своје роковнике уписивали су питања, предлоге, правили кратке забелешке шта су урадили претходног дана, шта је преостало да ураде. Без блама и срама, као ђаци прваци, стручни људи су подносили шефу извештаје о својим чињењима, а ако запне, шеф је ту да одреагује и реши ситуацију.

Па зато је шеф! Зато све зна. А ако не зна, он зна ко зна, па сазна.

Плата строго на време.

И пре времена, јер се знало да ће посао бити урађен.

Регрес, топли оброк, маркица за превоз. Све на време.

Брига о запосленима – императив.

Трајало је то неколико деценија.

А онда је на чело мале Фирме стигао нови шеф.

Ни налик претходницима.

Ништа не зна. И не зна ко зна. И зато не може ништа ни да сазна.

Нестручан шеф око себе окупио нестручне људе. Логично. Улизице, дупеувлакаче, полтроне, све оне који нису могли да дођу до изражаја у тим, претходним деценијама.

Стручни нису подобни, па тиме ни пожељни у окружењу нестручних, а ни у шефовом непосредном окружењу, јер стручни људи би да раде, стручни људи би да резонују, стручни људи одмах уоче неправилности, а тек криминогености… И некако штрче, са том својом стручношћу и тим својим радним искуством, па испадају смешни, анахрони, неснађени у општем расулу, односно новонасталим околностима, где се незнање и нестручност  покрива неваспитањем, ароганцијом и бахатошћу.

И зато стручни људи морају бити уклоњени, ако се већ сами нису склонили и препустили Фирму ерозији и пропасти.

Да се разумемо, није Фирма ни настала зато да се стручни људи у њој воле – има ко кога да воли у свом животу, али су стручни људи поштовали своје шефове и обратно, стручни људи су се поштовали међусобно, чак и када нису били истомишљеници.

Јер су били вредни поштовања.

И стручни људи и шефови.

Ех, тако је то било некад, у давна времена.

Одавно ни поштовања, ни самопоштовања нема у Фирми. Као што нема ни стручних људи. И последњи одлазе, у тишини, повлаче се пред најездом глупости и осионости.

Али, истине ради, није да шеф баш ништа не воли.

Напротив.

Има он тих неких љубави и великих наклоности.

Ево, примера ради, шљиву воли. Воли, воли… више него маму и државу заједно.

А тек Фирму! Као да му је тата поклонио.

Па кад се нестручни људи којима се окружио нестручни шеф заракијају, лепота за чути, видети и миомирисе осетити! Љуља шљива, нема грешке. Такмичење са земљином тежом, па ко кад победи, тај и слави.

Онда, рецимо, воли Фирмине аутомобиле и то толико, да свој ауто, ако га уопште још увек има – јер, шта ће му?! – уопште не вози.

Све из љубави.

А воли и Фирмине паре. Где год и шта год може да плати Фирминим парама, не оклева. Пластика фантастика одради све што треба.

И зашто би трошио своје, кад већ толико воли Фирмине новце?

А посебно воли да се понаша бахато. Ту му премца нема и то је разрадио до ситних детаља: како неког омаловажити, како увредити, како повредити, како игнорисати, згазити, унизити.

Као да је учио од најбољих из врха државе.

За изостанак плате увек има адекватан, злата вредан савет:

– Слободно идите где има боље.

Наравно да ни на периферији мозга нема идеју да је он тај који би требало да  оде и препусти Фирму неком стручном шефу, неком ко нешто зна, а ако не зна – зна ко зна, па сазна.

 

Одавно су стручни колегијуми, заједно са стручним људима, пали у Океан Амнезије, а Фирма спала на неколико људи или нељуди, то више није ни важно.

Поготово није важно у светлу општих актуелних околности.

И кога овде, уопште, брига за неку тамо Фирму која је некада давно заиста постојала и у којој су заиста радили неки стручни људи, кад се већ годинама увозе свиње без глава боктепита одакле, којекакво модификовано ђубре од хране, кад се одавно носе пластичне ципеле и најлонски веш.

А људи на улицама падају као свеће, што од метка, што од глади, што од болести.

 

И, да. Колико ли је оваквих фирми нестало, или је у нестанку?

Па, чиста дијалектика, рођаци, чиста као суза.

Кад већ немамо петљу да усраним моткама најуримо неспособне, глупаве, бахате, неваспитане, неписмене, арогантне, дрске, подмукле, заједно са свима онима који су им одавно у ректалним пределима бесловесних телеса

 

Crkva i Vučić: OPELO ZA IZDAJNIKA 14/11/2017 Autor: Predrag Popović

patrijarh i vučić

Aleksandar Vučić je podjarmio i ponizio sve državne i nacionalne institucije. Na čelo izvršne vlasti postavio je Anu Brnabić, osobu bez realnog političkog značaja i stručnih kvalifikacija. Rukovođenje policijom prepustio je fantomskom doktoru Nebojši Stefanović i agresivnim kerberima Biljani Popović-Ivković i Dijani Hrkalović. Bezbednosno informativnu agenciju vodi Bratislav Gašić, koji u normalnim okolnostima ne bi bio načelnik, nego predmet obrade te službe. Najviši vojni oficiri danas salutiraju pred Vučićevim alter egom Aleksandrom Vulinom, ratnohuškačkim dezerterom. Kompletno pravosuđe pretvorio je u servis za prikrivanje zlodela svojih rođaka i kumova, kao i za progon protivnika. Intelektualne gromade iz SANU kao da ne postoje, vrhunske umetnike je jeftino kupio, u sportske klubove instalirao je opake kriminalce… Sve je njegovo, osim Srpske pravoslavne crkve.

I u vrhu SPC postoji struja korumpiranih i pohlepnih vladika i sveštenika, koji imaju dugu i bogatu istoriju saradnje sa svakim režimom, pa i naprednjačkim. Predvodnik tog klana je Irinej Bulović,episkop bački i masonski, koji već decenijama upravlja beogradskom Patrijaršijom. Mudar i strpljiv, Irinej izbegava političko profanisanje. Kad zatreba vlastodršcima, tu je, učiniće sve što traže, ali nikad se neće javno mešati u dnevnopolitičke teme. Ni o čemu nema stav, osim o  onome što se tiče njegovih lukrativnih interesa. Ne samo zbog ekumenizma, već i zbog uticaja na Sinod, vladika Irinej je stekao nadimak Kardinal. Opravdao ga je.

Patrijarh Irinej Gavrilović, bez obzira na status, nije ni upola moćan kao episkop bački, ali podjednako vešto balansira u odnosima s režimom. Nijednom izjavom se nije zamerio Vučiću, čak ni kad mu je to bila pastirska obaveza. Spremnost na saradnju dokazivao je pristajanjem na statiranje u naprednjačkim političkim predstavama. Mnogim postupcima je, kako izgleda iz ugla običnih vernika, obrukao i sebe i tron na kome sedi. Svetosavski orden dodelio je dokazanom komunisti, ateisti Aleksandru Vulinu, gramatu SPC-a lično je uručio jurodivom Draganu J. Vučićeviću, a slična odlikovanja su okačena na grudi sektašice Zorane Mihajlović, udbaša Ivana Todorova, kafandžije Milorada Grčića i drugih pripadnika naprednjačkog paganskog plemena. Patrijarh je laike sablažnjavao javnim susretima s Vojislavom Šešeljem, Marjanom Rističevićem, Marijanom Mateus, ali na tome mu mogu zameriti samo oni koji su zaboravili da je i Hrist pristajao da razgovara s ubicama, lopovima i prostitukama. Iako izbegava da kritikuje Vučićeve političke poteze, patrijarh Irinej ga nije ni odbranio od napada svoje visokopreosvećene braće iz Sinoda. A, imao je od čega i koga.

Nijedan opozicioni političar nije tako žestoko kritikovao Vučića kao što su to činili mitropolit Amfilohije, episkop zahumsko-hercegovačkiGrigorije i penzionisani vladika Atanasije Jevtić. Oni mu godinama drmaju kavez. Posle svakog njihovog javnog istupa, ministar Zlatibor Lončar ima pune ruke posla, s kesama infuzije i najjačim sedativima mora da oporavlja Vučića od posledica nervnog sloma.

Na Amfilohijevom primeru može da se vidi kakav Vučić ima odnos prema Crkvi, njenim velikodostojnicima i, uopštre, prema veri. U njegovom sistemu vrednosti, svi ljudi, bez obzira da li su u mantiji, uniformi, civilu ili su goli, svi su puki repromaterijal u industriji prevara. Vučićev stav prema svakom čoveku zavisi isključivo od upotrebne vrednosti.

Kad je Amfilohije podržao studentske i građanske proteste u zimu 1996. zbog izborne krađe u Beogradu, Vučić ga je proglasio za izdajnika i stranog plaćenika, koji čak i fizički liči na Homeinija. Mišljenje je promenio kad je čuo kako Amfilohije, posle opela Zoranu Đinđiću, u propovedi u Hramu Svetog Save pominje biblijsku sintagmu „ko se mača lati, od mača i strada“. Tada je čestitao mitropolitu na hrabrosti, a kasnije ga je često citirao. I posle transformacije iz radikala u naprednjaka, Vučić je ponavljao da ne želi da vlast osvoji na ulici, po petooktobarskom modelu, jer je Đinđićev primer pokazao kako prolaze oni koji se uhvate za mač. U proleće 2011, kad mu je Amfilohije bio potreban da Tomislava Nikolića spase od sramnog samoubilačkog štrajka glađu, Vučić mu se do neba zahvaljivao, obećavajući da će mu se odužiti za pomoć. Presrećan zbog te saradnje, objavio je saopštenje u kome je istakao da Amfilohije podržava Srpsku naprednu stranku. Naravno, mitropolit crnogorsko-primorski odmah ga je demantovao.

– Nije tačna izjava zamenika predsednika Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića da sam „stao na stranu“ Tomislava Nikolića. Izrazio sam brigu o Nikolićevom zdravlju i molitvenu želju da iznađe neki drugi, adekvatniji način za ostvarivanje svojih političkih ciljeva. Jer jevanđelski metod Crkve je oduvek bio i ostao post i molitva u borbi protiv ličnih i uopšte ljudskih iskušenja i zala, a nikada bilo kakav samoubilački štrajk glađu. Ta briga o zdravlju mog dugogodišnjeg prijatelja i poznanika bila je i ostala jedini razlog razgovora i „stajanja na stranu“ Nikolića – naveo je Amfilohije u saopštenju.

Kao što nije shvatio da nije pristojno lažno predstavljati mitropolita kao svog političkog sledbenika, Vučić nije razumeo ni način na koji mu je odgovoreno posle potpisivanja Briselskog sporazuma.

amfilohije i atanasije blog

Na protestu, koji je održan 10. maja 2013. u Beogradu, mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jevtić služili su moleban za upokojenje vlade, Skupštine Srbije i poginule na Kosovu i Metohiji. Molitva za pokoj duša Ivice Dačića, tadašnjeg premijera, i njegovog prvog zamenika Aleksandra Vučića, šokirale su javnost. I Vučić se iznenadio. Nije shvatio kakve veze duša ima s političkom izdajom.

Zato što je pametan, Vučić je odlučio da se „popovima“ osveti na njihovom terenu, u Patrijaršiji, na sednici Svetog arhijerejskog sabora. Nikad nijednom „prvom potpredsedniku vlade“ nije palo na pamet da političkim nastupima remete rad Sabora SPC. To ne bi uradio ni Vučić da je znao šta ga čeka.

– Briselski sporazum je izdaja, koju istorija neće ni oprostiti, ni zaboraviti aktuelnoj vlasti. Kosovo je jeftino prodato i pokolenja će ubuduće pričati ko je, za koliko je i zašto prodao svetu srpsku zemlju. Beogradski režim, koji predvodi Aleksandar Vučić, priznao je nezavisnost Kosmeta – rekao je tada mitropolit Amfilohije.

– Šta Amfilohije misli o meni, čuli smo na mitingu na kome je govorio pred 3.000 prisutnih. Ali, neću prihvatiti kvalifikaciju da sam izdajnik, ja se borim za svoj narod na najbolji mogući način – galamio je Vučić, sablažnjavajući sve prisutne vladike.

Uveren da je istina na njegovoj strani, ako ništa drugo zato što podmićivanjem, pritiscima, lažima i nasiljem, osvaja glasove birača, Vučić je nastavio da se javno obračunava sa crnogorskim mitropolitom. „Ako hoće da se meša u politiku, Amfilohije prvo nek izađe na izbore“, govorio je Vučić, ne shvatajući da bi, po tom aršinu, i on prvo trebalo da se postom i molitvom pripremi za pokajanje, pa da se ispovedi i prizna grehe. Naravno, od toga nema ništa. I kad bi on hteo, teško bi se našao duhovnik koji bi imao snage da sasluša tu horor storiju.

Vučiću ne smeta samo priroda Amfilohijeve kritike, šum u sistem mu unosi činjenica da na njega ne može da utiče. Uzalud ga vređa, mitropolit mu uzvraća istom merom. Ne može ni da mu preti, ne plaši se; ni da ga podmićuje, ovaj ima sve što mu treba. Vučić nije navikao na komunikaciju s takvim, autonomnim, ljudima, nema ih u svojoj porodici, okruženju, stranci…

Isti problem, samo sto puta naglašeniji, ima s vladikom Atanasijem Jevtićem. Još kao episkop zahumsko-hercegovački, Atanasije je nemilosrdno kritikovao Slobodana Miloševića. Žestina s kojom se obrušavao na tadašnjeg predsednika Srbije bleda je senka načina na koji sada grmi protiv Vučića. I dok se, zajedno s Amfilohijem, javno molio za pokoj duša aktuelnih vladara, Atanasije je iznosio najteže optužbe, ne štedeći ni Dačića: „Premijer Dačić kaže da je za zemaljsku politiku, ne interesuje ga nebeska, tako je govorio i Đinđić, a kako je završio neka Bog sudi“.

Posle potpisivanja drugog Briselskog sporazuma, Atanasije se ustremio samo na Vučića, optužujući ga da je privatizovao i nebesku i zemaljsku Srbiju i da se, kao svaki neokomunistički mutant, proglasio za gospodara neba i zemlje, presuditelja sudbine Srbije i srpskog naroda. U otvorenom pismu, penzionisani vladika je priznao da nije očekivao da „taj skorojević“ bude toliko primitivno pretenciozan da pokuša srpskom narodu da promeni svest.

– Srbija nije imala na vrhu vlasti takvog diletanta i primitivca kakav je Vučić. Ko tom jadovu Srbinu, rugaču jedinstvene nebozemne Srbije, dade vlast i pravo da mi skraćuje prostore i granice jedine otadžbine? Ko ga je to ovlastio da iz svog snobovskog, evroslinavskog, bezvernog i lakejski podaničkog, nesmislenog i beskičmenog provincijalizma (da li samo bugojanskog) novokolonijalnoj Evropi predaje srpsko Kosovo? Za njega, samozvanog skorojevićkog okupatora i predatora, Srbija je nad Kosmetom „mrtva“, tako da se, po forenzičaru Vučiću, u njoj samo umire. Kod Vučića, tog samoprenapetog čoveka, opsednutog sobom i svojom nezamenljivošću, odmah se vidi otuđenost od izvornog karaktera i etosa ovog naroda, od živog predanja i identiteta i integriteta srpskog –dijagnostifikovao je Atanasije primitivca na vlasti.

Na vidovdanskom parastosu na Gazimestanu, vladika Atanasije nije kritikovao Vučića samo zbog izdaje Kosova i Metohije, nego i zbog toga što je za premijera predložio Anu Brnabić.

– I ono malo dece što imamo, hoće pustahije da oduzmu. Izdajnici ne poštuju ljudski rod, već samo nameću one koje ne rađaju decu i ne samo nerotkinje, već i antirotkinje, koje su protiv srpske dece – rekao je Atanasije, dok su ga, stojeći u prvom redu, slušali patrijarh Irinej, princ Aleksandar Karađorđević, princ prestolonaslednik Danilo Vučić i kukavni Marko Đurić.

Vučić je zaštitu zatražio od patrijarha Irineja. Kao što se i ranije ograđivao od Amfilohijevih izjava, patrijarh je na isti način objašnjavao da ne može da utiče na vladike. Da bi zadovoljio sujetnu zemaljskog gospodara, pričao je kako veruje da Vučić čini sve što može kako bi zaštitio srpski narod na Kosovu i Metohiji. Bolje da nije. Time je samo razgoropadio Atanasija.

– Vaša Svetosti, kako ne vidite da podržavate veleizdajnika Vučića u njegovoj užurbanosti da što pre potpuno izruči Kosmet zločincu Tačiju i zlikovcu Haradinaju. Vi se pitate, opravdano, zašto se proterani Srbi ne vraćaju na Kosovo? A ne pitate se zašto famozni „spasilac Srba“ i „usrećitelj Srbije“ Vučić, za koju misli da je njegova privatna prćija, ništa ne preduzima za zaštitu preostalih Srba širom Kosmeta? A i kako bi kad je to najordinarniji lažov i manipulant, pretenciozno i narcisoidno do bolesti opsednut sobom i svojom najprimitivnijom „veličinom“. Srbija pod njim tone sve dublje i dublje, i sve je otuđenija od svog naroda i same sebe. Taj nemačko-evro-američki glumac i cirkuzant srlja kao guska u maglu u tzv. evrointegracije, a prozirno je, svi znamo da ga neće tamo primiti dok ne prizna Kosovo. Hor pajaca i klovnova oko njega samo mu aplaudiraju i hvale ga, a on kao pelivan igra dvostruku ili trostruku igru na štetu Srbije. Vi kažete da „Vučić veruje o Kosovu kao što veruje i naš narod“! A on javno govori, i to s porugom i ironijom, da je Kosovo „mit“ i da je naše kosovsko opredeljenje „mitologija“. Pa, zar to veruje naš svetosavski i svetolazarevski narod? Znate li šta u Gračanici i na Gazimestanu kaže naš narod? Kaže – ovaj predsednik nije moj predsednik i ovaj patrijarh nije moj patrijarh. Molim Vas, nemojte, kao patrijarh pećki i svesrpski, da podcenjujete taj božji narod i da ga vređate površnim i neodgovornim izjavama – istakao je vladika Atanasije u otvorenom pismu patrijarhu Irineju pre mesec dana.

I Atanasijev naslednik na mestu zahumsko-hercegovačkog episkopa Grigorije Durić kritikuje Vučića, ali bez tako konkretnih i sočnih epiteta i kvalifikacija. To i ne čudi, pošto je Grigorije mnogo sličniji Vučiću nego Atanasiju ili Amfilohiju. Male razlike uslovile su i specifičnu vrstu turbulentnog odnosa među njima.

Vučić je vladiku uvek tretirao u zavisnosti od dnevnih političkih potreba. Dok je bio u opoziciji, i za vreme svog radikalskog i naprednjačkog staža, Vučić nije opraštao Grigoriju bliskost s Borisom Tadićem i Miloradom Dodikom. Tada je vladiku nazivao hedonistom, koji sramoti SPC. Za divno čudo, govorio je istinu o tome da Griška kupuje mobilne telefone od po 7.000 evra, vozi „maserati“ koji je platio 130.000 evra i nešto jeftiniji motor „Harli Dejvidson“, frizuru namešta za 150 evra i širi biznis od Dubrovnika do Zemuna. Vučić ga je, takvog, smatrao većom sramotom nego što su homoseksualac Vasilije Kačavenda ili pedofil Pahomije Gačić.

Čim je došao na vlast, Vučić je krenuo s odmazdom. Naredio je policiji i tužilaštvu da povedu istragu poslovanja izvesnog biznismena Mate Uljarevića, čija firma „Neimarstvo“ je gradila nekoliko poslovno-stambenih zgrada u Beogradu. Pošto se u Trebinju veruje da Uljarević vodi biznis parama vladike Grigorija, Vučić je hteo da ga raskrinka i optuži za prisvajanje novca iz crkvene kase. Ljut zbog istrage, Grigorije nije hteo da, u proleće 2013, primi u goste predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Pozvao je Trebinjce na bojkot tog događaja, a sam je zbrisao u Mostar. Da dosoli, u izjavama za bosansko-hercegovačke medije Nikolića je nazvao „benom“ i „neškolovanim magaretom“. Vučić mu to nije uzeo za zlo. A, i što bi? Em je rekao istinu, em nije njega etiketirao.

Nije prošlo mnogo, Vučić je prigrlio Dodika, a s njim i Grišku. Kao da ništa nije bilo, izljubili su se početkom aprila 2016, prilikom susreta u Mostaru. Grigorije je pohvalio Vučićevu „ogromnu ljubav i brigu za Srbe u Hercegovini“.

vučić i grigorije

Dodik, koji ih je spojio, bio je i uzrok razlaza. Kad je stavljen na američku, stavljen je i na Grigorijevu „crnu listu“. S njim i Vučić. U kampanji za predsedničke izbore u Srbiji, vladika zahumsko-hercegovački podržao je Vuka Jeremića i javno naglasio razlike koje su ga uvek odvajale od Vučića.

– Vučić i ja nikad nismo bili na istoj strani. Od 1992. do danas. Ja sam bio za Evropu i demokratiju, on nije bio. Ja sam uvek bio protiv Miloševića. On zna da ja nisam za njega. Baš me briga što zna – izjavio je Grigorije.

Kazna je stigla brzo, na prvom zasedanju Sabora SPC, kad je Vučić preko patrijarha Irineja i vladike bačkog Irineja sredio da se Grigoriju oduzme administrativna uprava nad dabrobosanskom eparhijom. Iako to nije izgovoreno na Saboru, sve vladike su znale da je Grigorije na udaru zbog saradnje s američkim ambasadorima u Sarajevu i Beogradu, kao i zbog podrške Jeremiću.

Da ne bi prošli kao Grigorije i trpeli udare na svoje poslovne kombinacije, većina vladika ćuti i izvršava naloge vladara. Neki od njih su već dobili nagradu za poslušnost. Zahvaljujući Vučićevoj podršci, Porfirije Perić avanzovao je na mesto mitropolita zagrebačko-ljubljanskog. Pošto je Porfirije rođak diktatorove mame Angeline, odavno su stvorili specifične odnose. Kad god bi padao u depresiju, Vučić je tražio i dobijao Porfirijevu duhovnu pomoć. Uzvraćao mu je na praktičnije načine. Preko svog mentora Miodraga Rakića, Vučić je tadašnjeg igumana manastira Kovilj ubacio u Radio-difuznu agenciju i pomogao njegovom medijskom brendiranju. Kasnije, kad je razbio novosadski odbor Dveri, Porfirija je postavio za nezvaničnog političkog komesara parazitske grupe koja se nazvala Treća Srbija. Porfirije je lično odlučivao ko će da dobije neki posao u preduzećima, koja su na upravu prepuštena trećesrbijancima. I u poslednjoj predsedničkoj kampanji mitropolit zagrebački svrstao se na pobedničku stranu. Tajno je agitovao za Vučića, a javno je zahtevao da Vuk Jeremić izbaci njegovu fotografiju iz jednog predizbornog spota.

Vučićevu politiku podržavaju i glavešine SPC-a s Kosova i Metohije vladika raško-prizrenski Teodosije i iguman dečanski Sava Janjić. To i ne čudi, pošto se oni odavno ponašaju kao da su velikodostojnici buduće Kosovske pravoslavne crkve.

Iako Vučić uvek može da računa na susretljivost partijarha Irineja i grupe podmićenih i uplašenih vladika, sve mu je uzalud dok god Amfilohije i Atanasije napadaju njegovo božanstvo. I da nije njihovog opela za njegovo upokojenje, Vučić bi ih se plašio, kao što se plaši svih ljudi koje ne može da kupi. Njegov mentalni sklop naprosto ne prihvata činjenicu da postoji neko ko nije na prodaju, ko će zbog Kosova i sličnih sitnica odbaciti priliku da bude u njegovoj milosti.

Bez obzira na brutlno tačan Atanasijev opis veleizdajnika, okupatora i ordinarnog lažova, hrišćanske dogme Vučiću još omogućavaju da se pokaje i spasi dušu. Za spas Srbije potrebno je da mu nadležne državne institucije omoguće fer i pošteno suđenje, pa da u ustanovi zatvorenog tipa okaje grehe. Ne u Kovilju, nego u Zabeli.

knjige-oglas

 

https://predragpopovic.wordpress.com/2017/11/14/crkva-i-vucic-opelo-za-izdajnika/

 

А све је до нас!

download

Преузето са Гугла. 

 

Извинте на сметњи, ал све ме се тиче и дотиче.

И то што живимо бедно, испод егзистенцијалног минимума, поодавно испод сваког достојанства.

И то што нам извршитељи орцају по кућама и пописују телевизоре и веш машине старе двадесет година.

И то што су нам летовања и зимовања тек избледеле слике наших младости са којих повремено одувамо прашину да бисмо се још више избедачили.

И то што нам младост одлази заувек, са туробним успоменама на јад и немаштину родитељских домова.

И то што нас понижавају лопурде и вандрокаши свих фела.

И то што су нам судови огрезли у корупцију, па нам спорови трају деценијама.

И то што носимо ципеле од пре девет година.

И то што се над нама иживљавају и контролори и комунални инспектори – до смрти.

И то што нас запишавају глупаве шалтеруше и партијски подобни љигавци.

И то што на специјалистичке прегледе чекамо месецима и годинама.

И то што нам професори и научници копају по контејнерима, одевени у капуте из осамдесет девете.

И то што плаћамо новогодишњу уличну декорацију десет месеци годишње.

И то што нам складиште нуклеарни и којекакав отровни отпад по њивама.

И то што нам отимају децу, па продају белосветским протувама, педофилима и осталом талогу нечовештва у културној Европи која нас подјебава од кад постојимо.

И то што нас засипају блудом и порнографијом са националних фреквенција.

И то што нам уништавају пољопривреду, а увозе обезглављене свиње и говеда шприцане којечиме, па нам их продају на акцијама, јер смо гладни и немамо избора.

И то што нас газе по пешачким прелазима татиним џиповима, обезнањени наркотицима из кућних библиотека својих моћних родитеља.

И то што нам секу струју, јер између леба и струје одаберемо лебац.

И то што на кредит славимо божиће, нове године, славе, рођендане и васкрсе.

И то што су проћердали земљу и све на њојзи и испод ње.

И то што нам се подсмевају са гологузим старлетама распеченим на бесним кожним гарнитурама.

И то што су нам натакли ропске ланце за кредите које смо отплатили у троструком износу и још их плаћамо.

И то што нас третирају као ментало ретардиран народ – част онима који то заиста јесу.

И то што нас поништавају као људе.

 

Све ме се тиче и дотиче.

А вас?

 

 

Monolog muža jedinca v/s Facebook

crnogorske-ambasade

Sa Google.

 

E nemoj me više reklamirat po ti fejzbuk, bogoti.

Lijepo sam te zamolio da ne pišeš o meni, no tebi ne vrijedi govorit, avetinjo. Viđi ti što je ona pisala! I kako vozim i što govorim dok vozim, i kako sam parkira auto, i đe sam stao i s kim sam koju prozborio, i što sam jeo i što sam pio, i đe sam bio i što sam činio.

Đe od bruke da pogledam ljude u oči.

Piši ti o sebi što te volja, piši slobodno kad te već nije sramota, no mene da ostaviš na miru, da mi se svijet ne sprda. Te Pančo ovo, te Pančo ono. Moram li ja sad vodit računa i kako se smijem i kako se nakašljem i što da rečem i kako da rečem, da me ne opisuješ ka neku budalu?

Ajde, jadna, nijesmo đeca. Okle ti to da mene opisuješ?!

I u knjigu ćeš me? Nemoj, evo, ka te molim ka čoeka, ne ka ženu, i to moju, rođenu, no te ljudski molim! Što ne pišeš o tvojoj Vojvodini, đe te i nađoh, đavo te ponio! Što? Pisala si? Pa piši još: Ođe potok, tamo cvijet. A kod vas je sve bajno, pa sve što ne valja, a ti prevali na Crnu Goru. Pa što? Jes crna, crnja ne može bit kako si mene opisala! Dako neko od mojijeh čita ovo što pišeš, bruka!

Čuš, o meni ona piše, molim te! Pa me još izvještava kako me njene drugarice i drugovi sa fejzbuka obožavaju! E crni Dragane, kukala ti majka. Ka te rođena žena opanjkava da se vascijeli svijet smije na ono što uradim, što rečem, što mučim… Avetan ti sam.

Duševan čovek

 

boss-day-card-messages-funny

Pokupljeno sa Google.

Moj poslodavac je, znate, duša od čoveka.

Duševan, takoreći.

Tačno u podne, svakog dana, isključi grejanje.

Nezavisno od Celzijusa. Minus devet, plus dva, nebitno je to.

Pa što?

Preporučena je štednja ‘sa vrha’.

Državnog.

Molim lepo.

Nema mesta čuđenju.

Višim instancama se pezi, niže se gaze do besvesti.

Ima da se čeličimo.

Briga o zdravlju je na prvom mestu, dok je plata, je li, zanemarljiva pojava – ko se još tim trivijalnostima bavi, molim vas.

Hoću da kažem, zato smo svi slinavi, kašljemo kao rage na dva dana pre smrt, ukočeni, zaleđeni, cirkulacije bez.

Kome se ne sviđa, može odmah da pokupi pinkle i put pod noge.

Duševan čovek to izgovori bar pet puta dnevno.

Kad ga pitaš za platu.

Kad ga pitaš za regres.

I u ostalim prigodnim momentima.

‘Ako vam ne odgovara, tražite bolje.’

Možeš da zakasniš i pet sati, ako si uvlakač, pardon, ako si lojalan.

A ako nisi, čim zakasniš pet minuta, fasuješ upozorenje da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu. Lično sam pasirala ovakve situacije.

Ne zameram ja to, ni slučajno.

Ni njemu, ni onima što su se nekako provukli pored bokora praziluka, pa se zaglavili u njegovu guzicu, kako ne bi bilo mesta za druge zainteresovane za tu popularnu destinaciju.

Kako bih vam rekla, sve je pitanje talenta.

Neko uživa u bahatosti i prostakluku, u lascivnim šalama i komentarima koje podrazumeva pink subkulturalna orijentacija.

A neko, eto, uživa u cinizmu i destruktivnosti glede vaspostavljenog sistema vrednosti.

Ne kažem, Firma slepo prati Vođu, divi mu se i izbliza i izdaleka.

Kao fol.

Ali vredi ona: ko je bliže vatri, taj se i ogreje.

Ne smetaju nikom, bar se to ne vidi, prostački postupci u alkoholnom delirijumu, padne tu i poneki šamar iz nehata, neka sitna vatačina ocvalih lepotica, odavno zašlih u šezdesete.

Šta mari.

Sitno je to u odnosu na benefite.

Što me Tvorac ne stvori takvu: ni brige, ni morala, ni pameti?

Pa da i ja, kao sav normalan svet, uživam u blagodetima hladnih prostorija u decembru, surovo vrelih u avgustu, sa platom koje nema, i sa gorepomenutom rečenicom – možete slobodno da odete odmah, ako negde ima bolje.

 

Ne, to nije privatna firma, ako je to vaše pitanje.

I nije mu je tata ostavio u nasleđe.

Ali, kakve to veze ima?! Domaćinski odnos.

U tome je fora, razumete?

 

Aktuelna ćerka

15-Fashionable-Casual-Fall-Outfits-With-Cropped-Jackets9

Nečija ćerka, takođe. (Preuzeto sa Google.)

Iskrena da budem, sasvim mi je eventualno šta radi i čime se bavi ćerka Jovana, zna se čija, ova o kojoj se piše i komentariše ovih dana.
A šta, recimo, radi i šta je svih ovih godina radila njena mater? Unterhaltovala se sa svim pozicionim i opozicionim personama, pod uslovom da tu ima neka kinta koja se obrće u količinama, prijemi na visokoj nozi, društveni život za medalju i šta je sada vama, narode, čudno u ovoj situaciji?
Isti je to establišment, spajaju ih iste vrednosti koje nemaju baš neke veze sa duhovnošću, više su voluntarističke, pragmatičke, hedonističke prirode. Pa, za to se i bore pametni ljudi, a ne kao neki što okapavaju po osnovnim, višim, apelacionim, kasacionim sudovima, kao, na priliku, ova što kuca ove redove u hladnoj prostoriji, na radnom mestu, za stolom na kojem nema posla, evo, osma godina.
Pametno devojče oposlilo neki singimingi, jer državni univerzitet nije moderan, malo se izobrazovalo po belom svetu, što zbog usavršavanja mukom sticanih znanja i u vezi sa tim obrazovanja, što zbog obogaćivanja rečnika i akcenta inostarnih jezika i, eto je u nekoj kancelariji na državnim jaslama.
Šta je nejasno?
Švrćka se po toplim, čistim i prijatnim hodnicima u kojima su, preko mermera razvučeni debeli tepisi što prigušuju korake, obučena i obuvena u luksuzne krpice i cipelice, deli okolo široke osmehe i uživa u svom životu, namirisana i doterana, sa izbalansiranom ishranom, u oblaku skupocenog parfema.
Šta se očekivalo?
Da zašnira gojzerice, pribavi m10 i sa nožem u zubima i kalašom u rukama pobije pola sveta?
Kod privatnika ne može da se zaposli, oni traže diplomu sa državnog fakulteta i tu mora da se radi, bato, tu nema manekenisanja, šminkeraja i zajebancije.
 
I šta će, sirota, daj šta daš.
 
Tako, molila bih vas za malo razumevanja u pogledu ove senzacije do koje mi je, otprilike, kao do lanjskog snega – a kad bacim letimičan pogled na svoje muke, taj lanjski sneg mi je još dalji nego što jeste.