Gospođa iz navigacije

„Jedna zena je toliko lose vozila, da joj je glas s navigacije rekao: Nakon 50 merara stanite da ja izadjem.“

Tako Panča uključi navigaciju, a bolje poznaje beogradske sokake i budžake, nego osrednji taksista, i onda krene dijalog sa gospođom:

– Posle šest stotinE metara skrenite levo. Skrenite levo.
Ne skrene, naravno.
– Na kružnom toku izađite na treći izlaz, pa skrenite levo.
– Ti ćeš mi komandovat, jadna! Đe da skrećem lijevo, kad je bolje pravo, loše te naučili.

Ja mislim da gospođa izađe na prvom semaforu i zbriše glavom bez obzira iz Pančinog telefona.

– Ona će mene da govori đe ću, kuda ću, kako ću… Mene su u vojsku naučili: ‘Kartu čitaj, a seljaka pitaj’, kakve navigacije, kakve budalaštine! Što si se ućutala, gospođo, da te pitam? Što? Đe si sad da mi rečeš da sam stiga na odredište?

Oglašava se sirota gospođa koja, izgleda, ipak nije izašla:
– Posle dve stotine metara, odredište će biti sa desne strane.
– E da mi ti ne reče, ne bih znao! A svaka ti čast i onome ko te tu namjestio. Mora da joj je taj posa neko završio preko veze.

Da nam je sve kao kripta!

 

Kripte-svetog-save-1

Kripta Hrama Sv. Save na Vračaru

 

Nije narod bio ni neuk, ni blesav kad je osmislio izreku:

Što u kući treba, ni u crkvu se ne nosi.

Da ima malo mozga i humanosti u glavi starešine Hrama Svetog Save, odbio bi ove milione ili ih prosledio u zdravstvo koje je, inače, u odličnoj situaciji. Daleko boljoj, nego što je to kripta Svetosavskog hrama, prikazana na slici. Je li. I, uopšte, ima li smisla ovakav luksuz u odnosu na Infektivnu kliniku koja se nalazi na par stotina metara od Hrama Sv. Save?
Ali.
Radi peraća mašina, rođo, punom parom, radi i ne staje.
Centrifuga odvaja žito od kukolja samo tako.
Bitne su pozlate i ostali mermeri, nebitno što nema lekara i sestara, tehničara i drugih medicinskih radnika.
Nije važno ni što nema kreveta za bolesne, koga za to briga, sve su to samo statistički podaci.
Važno da se operu parice i da se oprave kockice ispred Hrama što ispadaju kao iz paradontalne vilice, kao da ih je Vesara lično opravio.

Samo mi nemojte sad o mojoj bezbožnosti, jer ovde uopšte nije o tome reč.
Po svojim postupcima, gestovima, mislima – daleko sam religioznija od ovih što propagiraju veru i što se krste po tramvajima i ostalim prevoznim sredstvima, desnom rukom, dok u levoj drže mobilni telefon i cigaru, hitno premeštenu iz desne, radi prekrsta.

O politički nezainteresovanim idiotima

 

113298832_protest6

Preuzeto sa Google.

 

Toliko loših vesti, toliko jezivih snimaka sa protesta, toliko užasa, toliko zla namerno izazvanog, pa kako čovek da ostane po strani i da ga se ne tiče šta se dešava?!

Čitam, tako, izjave i komentare tipa:
Mene politika ne zanima.
Šta me briga, gledam svoja posla.
Pusti budale, neka se kolju.

Ja sam zgranuta nad takvim lobotomiranim idiotima!
Iskreno zaprepašćena. I zgađena.
Ne zanima te?! Pa, u kojoj ti dimenziji živiš, retardirano živinče? Sa koje planete dejstvuješ?
Nisi za režim, ali te boli dupe za one koji se, kako god, bore za neku promenu, za nešto?
Baš te briga za krvave glave i stotine rasparenih patika na pločnicima oko Narodne skupštine?
Ne zanima te šta se dešava, a nemaš ideju šta bi i kako bi?
I čekaš da neko drugi nešto uradi umesto tebe, a onda ćeš biti spreman na salve kritika i pljuvačine.

Udavi se u svojoj nezainteresovanosti, asocijalni škartu.

Sedi dole!

 

преузимање

Preuzeto sa Google.

 

E, a kad čujem dežurne dušebrižnike/ce sa suzicama u okicama:

– Nemojte rušiti moj grad…
– Žao mi žardinjera i izgaženog cveća…
– Šta je saobraćajni znak kriv?
– Jao, razbili prozore… vrata…

Versaj je, u vreme Francuske revolucije, bio razlupan načisto.
Varšava i Gdanjsk razrovani.
Petersbrurg unakažen.
U Bukureštu nema šta nije bilo porazbijano.
Ne, ne. Nisam zagovornik nasilja i rušenja, daleko od toga.
Ali, evo, molila bih da mi neko objasni gde se to svrgavanje diktatora obavlja mirnim putem? Gde se to dogodilo?
Ovo je i moj grad.
I nimalo nisam srećna kad cigla zavitla u neka vrata, u neki prozor, kad se upaljene baklje zakucaju u Roksandićevog ili policijskog konja.
Nisu to prizori u kojima iko normalan može da uživa.
Kao što to nije ni ona nesrećna fontana na Slaviji.
Kao što nije Trg republike, popločan bofl kockama koje su poslužile za pranje para, kao i svaka veća investicija za koju se ne pitamo.
Kao što nije ošišano drveće i ostali vandalizmi.

Ali, gandijevski, miran otpor, kod ovih neće izazvati ništa, osim podsmeha i zajebancije.

Odavde rode i ne odlaze

 

viber_slika_2020-07-13_13-44-50

Lično uslikala 13. jula 2020.

 

Jedno divno, banatsko seoce.
Par stotina domaćinstava.
Jedna prodavnica.
Pošta.
Škola.
Bezbroj vrsta ptica.
A šta mi je posebno privuklo pažnju:
Duž glavne ulice, od nekoliko koliko ih ima, na banderama – gnezda roda!
Na svakoj banderi!
Svake jeseni odu i s proleća se vrate.
Izlegu se ptići i taman do jeseni osbosobe za dugačko putovanje na jug.

A izgleda da neke i ne odlaze.
Zime ovde više nisu tako hladne, pa i laste i rode – ostanu i ovde prezime.

Kod čika Zube u nedelju popodne

 

 

ZUBAR-1111

Preuzela sa Google.

Pukla mi sedmica gore levo, otpalo sa plombom pola krunice. Divota.
Bilo to pre dve-tri nedelje.
Sve, danas ću, sutra ću, ne znam gde ću i kod koga ću, moj najbolji čika Zuba na planeti i šire je u Podgorici.
Niti on može ovamo, u beogradsku ordinaciju, niti ja mogu tamo, u podgoričku. Korona sve stopirala.
U tom premišljanju i razmatranju, mog đevera zaboli zub pod plombom.
Baš u svetu neđelju.
Posle podne.
Preko preporuke odemo kod narečenog, ovog iz naslova.
Ne lezi vraže, i on iz – Podgorice.
Ada nema vas nešto, ali ste lijepo raspoređeni, bogomi, nema kuj bolje! To se ja mislim u sebi.
Obavi on sitnu intervenciju kod đevera, uvali mu arsen u zubni kanal da izubiva živac načisto, ispričaše se oni, đe su, koji su, čegovići su.
I sve to u pet minuta. Ka ljudi.
Ajde, saće snaša na stolicu.
Poče doca sa onim raznim spravama za mučenje poštenog sveta, zuji, zveči, dreči, pa onim špicevima i polugama, sve sa ogledalcem, vidim, stručno on to, nije početnik – to je već i očigledno.
Ugasi onaj stadionski reflektor od koga samo dobiješ nagon da se braniš arlaukanjem!
– Nema ovde spasa. Možemo probati da lečimo, namučićemo se, a opet na kraju mora napolje. Povukla se kost – dodade nešto na starogrčkom sto posto, jer latinski pomalo i razumem – i zagleda se u mene upitno.
– Pa, šta predlažete? – pitam smerno.
– Ja bih da mi to vadimo.

Ne znam zašto mi je odjednom proletela kroz glavu slika iz filma ‘Lepa sela lepo gore’, kad pokojni Manda kaže: ‘Ja bi’, kume, da mi to koljemo.’
Razmislim zrelo, konsekventno i ozbiljno jedno tri sekunde i kažem:
– Da vadimo.
E tu je počela moja epopeja.
Anestezija odlična.
Utrnula mi vilica, utrnuo mi nos i oči, o ušima da i ne govorim!
Uze doca klešta, misli on lako će sa mojom okrnjenom sedmicom… oće, očin.
– Aha. Da probam da malo isečem koren, ima tri kraka, biće lakše…
Jebemti, kao da vadi korenje od stogodišnje bukve!
Seci, guraj, dleto, čekić, poluga, sav raspoloživi arsenal iz sterilizatora!
Glavom više ne komandujem.
Leti, rođo, levo – desno, u amlitudama +/- pola metra!
Vilica razjapljena, ona sisaljka ne stiže da pokupi šta već treba da pokupi, curi na sve strane, pljašti voda iz one brusilice.
Opše veselje.
Konačno, posle jedno dvadeset minuta drmusanja i cimanja – pobedonosno mi pokazuje jedan od tri korena!
Teško je reći ko je bio više uzbuđen i egzaltiran, da li doktor ili ja.
On od sreće, ja od muke.
– Ajmo dalje – kaže, osokoljen uspehom.
Ja, i da hoću – a neću! – ne mogu ni da klimnem, jer, kao što sam rekla, glava ne sluša moždane komande.
Da ne elaboriram previše, već sam udavila i sebe i sve oko sebe ovim hororom, posle jedno pola sata, računajući od pobedonosnog usklika: Evo ga prvi (koren, prim.a.), na jedvite jade, uz testere i razna druga pomagala, odoše i ova dva nesrećnika od korena, u kantu za smeće.
Još malo kiretiranja za svaku eventualnost, čisto da vidimo da nije štogod ostalo – mislim se, daj bože da je ostao koji zub u vilici! – reče:
– E pa, to bi bilo to.
Vadi onu sisaljku koju više i ne osećam. Skida mi portiklu, ne zna se da li je mokra više od vode ili od znoja ili od pljuvačke.
– Ala ste me namučili, gospođo!
– Bogami, i Vi mene, kao niko do sada – kažem tuđim glasom, prosto sam se prepala od boje i tona. Sačuvaj bože i sakloni.
Gleda me zabezeknuto, dok ja gledam kako da isparim iz ordinacije!
Platismo đever i ja, svako ono što je pazario.
– Nemojte da ispirate ranu, nemojte jesti, piti…
– Jel mogu da pušim? – pitam uljudno, sa sve onom gazom u ustima od koje mi se povraća.
– Ni slučajno, tu je nikotin, katran…
Ma, idi, čoveče, s milim bogom.
Izađemo Deki i ja, stanem pored auta i zapalim cigaretu na sred ulice, damski.
Bacim je posle prva dva dima, zajedno sa gazom direktno u kontejner.
Ne ide.
Za sve to vreme, Panča zvao tri puta, da proveri nije li mu se posrećilo da postane udovac. Na (moju!) sreću, pretekoh.
Uspaničio se, mogu misliti teksta:
Đe je i poslah, što ne pođoh i ja da vidim što je to, što se dešava, alo, Deša, đe je Jasna, idi viđi je li živa, što mi bi sa ženom, provjeri diše li, ako vas nema još pet minuta, ja polazim!

Stižemo mi u fronclama, kao s fronta, svako svoju muku trpi, svakom glava tri broja veća, gledamo da ne zakačimo ragastov pri ulasku.
Još se boluje, evo treći dan, ali će biti bolje.
Možda.

Ugostiteljske modulacije

 

 

shopska-salad

Ja, kad poručujem u restoranu:
– Paradajz sa sirom i lukom u istoj ovakvoj posudi – pokazujem na činijicu u kojoj je šopska salata, sa narendanim sirom odozgo.
Ubrzo, ili kad već, stiže paradajz sečen horizontalno, na one nenormalne krugove s kojima ne znam šta da počnem, sa ofrlje izdrobljenim sirom i komadinama crnog luka, očigledno sečenim u besu, uz prigodan tekst:
– Aupičkumaterinu, uvek se nađe neka budala da izmišlja…
Daj bože da ne pljune na tanjir sa tom, meni namenjenom salatom.
Kad mi je konobar isporuči, gledam i dođe mi da odem u kujnu i nabijem je na glavu kuvarici ili kuvaru.
Premeštam ih sa tacne na tanjir, sečem na pola ili na četvrtine, sok curi, normalno, pada sa viljuške, sir vatam u letu, luk ostavljam po strani, jer je neupotrebljiv na taj način isečen, kao palamari…
Da sam htela, jela bih kod kuće luk, slaninu i leba, ne bih došla u restoran.

I tako svaki put.

A sve zbog toga što meni paradajz ide sa crnim lukom i sirom, a krastavac kao tarator ili sečen na kolutove začinjen belim lukom, alkoholnim sirćetom, solju i uljem. Može mirođija, ne branim.
Otuda, ne podnosim izmešane ukuse paradajza, krastavaca i crnog luka, pa još sve to garnirano sirom.
De gustibus non disputandum est.
I potpuno mi je nejasno zašto je problem iseći paradajz regularno, posuti ga sitno seckanim lukom i narendati sir?
Zašto mi redovno donose vinsko sirće, umesto alkoholnog koje zamolim da mi bude doneto?
Zbog čega se neblagonaklono gleda na poručivanje, citiram: obične vode u velikoj čaši, sa ledom i kriškom limuna?
Pa, naplati je koliko košta, nemoj me gledati kao tele u šarena vrata.

Pravoslavlje v/s pravoslavne budale

 

religije sveta

Mogu donekle, ali samo donekle, da razumem kada te mrze pripadnici nekih drugih konfesija. Svako ima pravo da bude retard, ako je mentalno i na druge načine ograničen, je li.
Ali, kada te, kao pravoslavnu osobu, ‘na onu stvar komunjarsku, ateističku, muslimansku, ustašku’ nabijaju pravoslavni – pa to je teška dijagnoza!
Razlog – besmislen, kao i to nabijanje, samo zato što sam čestitala Bajram svojim prijateljima muslimanske veroispovesti.
Ako sam ateista u smislu koji sam već objasnila u nekoliko navrata na ovom mestu, ne moram nužno biti nekulturna i nevaspitana. Ili to ide jedno sa drugim?
Zato, eto, meni moj kulturni i vaspitani pravoslavni narod šalje posrednu poruku mira, ljubavi i opšte sreće, nabijajući me na gorenavedene situacije.
Bože, ako te ima, oprosti njihovim grešnim dušama – ako ih imaju. A mojim prijateljima koji slave, još jednom iskreno čestitam Bajram u nadi da će ovo čovečanstvo ikad početi da misli svojom glavom i da će usvojiti jedinu podelu na ljude i neljude – sve ostale su od minornog značaja.

Ne znam da li iko primetio, sa nebesa se ne vide ni državne granice, a kamoli gradovi, ljudi – da ne pominjem konfesije. Pravoslavne i sve druge.

Mislimo o tome, budimo razumni i uljudni, bez obzira da li smo religiozni ili nismo.

Sami sebe ispaštamo

 

 

profesionalna-orijentaciaj-1140x873

Preuzeto sa Google.

 

Izbor da li ćemo biti ljudi, ili se utopiti u masu i biti zaštićeni čoporom, u blatu i mulju nečovečnosti – na nama je.

Mi smo upravo ti koji biramo da li ćemo biti ljudi, ili onečovečene prikaze, senke onoga što bismo mogli i što je trebalo da budemo.
Ne pristajem na glib i plaćam visoku cenu za distanciranje od nemisleće rulje, od umreženih, od amorfnih.
Nije to hrabrost.
To je pitanje etike.

Bljutava etiketa

 

download

U vezi sa breskvama.
Kupimo lane ili preklane, sad baš ne znam precizno, lepe i rumene breskve. Naoko lepe. Svaka sa etiketom, ovalnom, na kojoj nešto piše, a ima i bar kod.
Ukus – bezukusan, a ni ne cure niz bradu kad jedeš. Ne mirišu.
Jeli smo, greota da se baci. Jesu bljutave, ali šta sad.
Ostala jedna, slučajno se izmigoljila iz činije i tako stajala u fižiderskom budžaku jedno dve nedelje.
Kad, jedan dan, tražim ja nešto po frižideru, pomerim neku flašu, kutiju, šta li i vidim – breskva.
Pomislim, kad je sad uzmem, ima da se sva utrackam od nje, raspašće se načisto. Zamišljam ukus, miris…
Oćeš očin.
Ista istacka kao onaj dan kad je dospela u frižider! Kao da je plastična, bokte vido!
Gledam i ne verujem.
Probam je, bljutava. Ni mirisa, ni ukusa.
A lepa naoko.

Šta li jedemo, da mi je znati!